Покрет за одбрану Косова и Метохије

Драган Крстић: Обретење Лазарево

Ђорђе Крстић, Обретење главе кнеза Лазара, 1905, Народни музеј у Београду

Лазара, поседника апсолутне аутономије, али и симбола и весника сваке будуће аутономије, носио је српски народ у себи и са собом у својим бескрајним сеобама.

Слепа песникиња и казивачица из Гргуреваца своју фантастичну визију косовске драме и духовности у песми Обретеније главе кнеза Лазара започиње сасвим реалистички, слично као што се и гради већина психолошких фантазама или као што почињу друге творевине фантастичног у књижевности. Лазареву главу могао је сачувати само онај ко се налазио у турском табору, и косовски певач ту улогу додељује младом Турчину, чија је мајка заправо Српкиња, што је такође реална претпоставка. Он је узео Лазареву посечену главу и пажљиво је ставио на један кладенац на Косову да би је сачувао. Биле су то бистре воде, које ништа нису измениле на Лазаревој глави, а нису се ни саме измениле. Тако је Лазарева глава у миру почивала четрдесет година, отприлике онолико колико је трајао терор над српским живљем на Косову и Метохији од рата наовамо, све до својеврсног обретења читавог српског народа. Можда је тај временски размак одговарао и неком другом периоду у српској историји са сличним страдањем и обретењем – знамо да је српска историја испуњена таквим догађајима. У сваком случају, дати временски оквир одговара биолошкој смени генерација и нужним променама у историјским циклусима. Тек иза тих промена наишла су на тај кладенац три момка из Скопља, кириџије које су путовале и саобраћале на правцу Југ – Север. У први мах збуњени наишавши на Лазареву главу у извору, где су дошли да утоле путничку жеђ, а затим су ту главу, која је, очувана, блистала на месечини, извадили из воде и ставили на траву. Вратили су се извору, захватили и пили бистру воду, али када су се вратили месту где су главу оставили, ње више тамо није било, она је лебдећи преко поља одлазила да би пронашла своје тело и саставила се с њим. Тако се и припојила телу и поново постала оно што је била. Све се то одиграло ноћу, за месечева видела. Ујутру су младе кириџије обзнаниле свету што се збило, а онда су се окупили многи и многи српски и васељенски свештеници, који су молитвама пратили Светог Лазара у његовом обретењу, молећи се оностраном Сведржитељу, који једини и одређује судбину, за праведност. Лазар је могао отићи у старе српске цркве и манастире у Македонији, или оне на Фрушкој Гори и околини, где је било цркава и манастира изграђених после Велике сеобе Срба. Он је ипак изабрао своју задужбину Раваницу, приближно онако како се сада, ове године одигравало великим путовањем његових светих моштију, које би најзад требало да буду смештене у гробно место које је Лазар у посвећењу оностраности себи наменио.

Певање о Обретенију има неколико места на која би ваљало обратити пажњу због њиховог ширег симболичког и антиципирајућег значења. Најдраматичније место је свакако ход великог Кнеза српске државе и свете личности Српске православне цркве по српским земљама у процесу обретења у којем је глава поново нашла своје тело и обрела се међу нама. Не зна се тачно време настанка песме Обретеније, али по неким сличностима са песмама у Ерлангенском рукопису претпоставља се да је настала пре Првог српског устанка. Ако у то време није било могуће знати шта ће бити са потенцијално могућом српском државом, чији су покушаји обнове непрекидно трајали и пре српских устанака и стварања нове српске државе, добро је било знано да су мошти Кнеза Лазара непрекидно биле ношене са народом у његовим сталним изгонима и сеобама. У историји света коју познајемо нема примера да је један народ са толико упорности и доследности у свом идентитету селио са собом мошти неке световне или црквене личности као што је радио српски народ у раздобљима своје угрожености, која су се непрегледно протезала у времену и простору. У утврђеним историјским чињеницама сусрећемо се са целовитим феноменом посвећености Срба најапстрактнијим духовним вредностима, које нису заступане само у исказима, већ и у непосредном и отвореном понашању. Оно што је било оспољено односило се, природно, на унутарње психолошке садржаје, чија је снага била тако велика да су обухватили целокупно понашање. Пролазак кроз велика страдања није ометао испољавање основних психичких структура без обзира на величину субјективних патњи појединаца или читавог народа. Развијени психолошки садржаји и њихово оспољавање не могу се објаснити изван претпоставке о снажној и фундаменталној идентификацији Срба с обрасцем Кнеза Лазара и његове егзистенције, која је преузела улогу архетипа. Лазарево обретење стварно се односи на психолошки сусрет Срба с Лазаревом прототипском егзистенцијом, а сеоба Лазаревог тела само је ритуални део тог архетипског сусретања и настојања да се очува духовно јединство српског народа. Лазареве мошти овде имају симболичку улогу и посвећеност основном архетипу постојања била би развијена и одржана и без Лазаревих моштију, како се то, уосталом, психолошки одиграло и у случају Светог Саве, или других историјских или црквених личности у српској традицији. Да Лазареве мошти нису биле сачуване, он би само другачије био дат у косовском певању, а овако он је опеван као конкретно и апстрактно биће, у границама реалног и фантастичног.

Певање у Обретенију обухвата испољено понашање, широке метафоре и фантазме који су временом и симболичким значењем постали реалнији од свега другог што је у песми речено. Само је преко фантазма било могуће у згуснутом казивању дати не само оно што је манифестно, већ и оно што му претходи као потенција психичког, која се може јавити и као антиципација и предвиђање онога што ће се тек одиграти. С историјског и теоријско књижевног становишта Косовски циклус представља најважнију песничку творевину српског народа, али с психолошког становишта, косовско певање садржи архетипове односа према сопственом бићу, историјској и спољној реалности. Стога све што се у њему садржи, а нарочито његове почетне и завршне психолошке претпоставке, представља психолошки изазов и за оне који припадају косовском наслеђу и за оне који се према њему односе прагматично или антагонистички. Када глава најзад проналази своје тело, подвижништво Кнеза Лазара, српске властеле и читавог народа добија нову димензију вечног повратка. С уграђеним концептом вечног повратка, иначе карактеристичним за све митске личности фундаменталног значаја, Кнез Лазар је истовремено и једна од косовских личности које најнепосредније остварују и идеју о историјском смислу жртве и јунаштву као историјском трајању. Те идеје су размештене кроз цео Косовски циклус, а у Обретенију оне су изложене кроз драматичан фантазам својеврсног васкрсења, које и сведочи о вечном повратку и трајању.

Марко Мурат, Обретење главе кнеза Лазара, 1915.

Лазарева жртва, његово поновно рађање и апсолутно трајање има сличности с општим обрасцима античких митова и концептима о искушењу и рађању хероја. Сличне концептуалне схеме јављале су се раније и касније широм света, посебно на Блиском истоку, и имајући начелне сличности са концептима монотеистичког хришћанства, које заједно с наслеђем грчке и римске антике представља основу европске историје и традиције. Из те опште традиције већина европских народа развила је своје духовне творевине, између осталог и песништво, у ком се такође огледају односи према трансцендентној егзистенцији и трајању бића проласком кроз искушење. Општа схема претпоставља постојање алтернатива које у датим околностима намеће судбина, а личности се морају суочити с искушењима избора. Сам чин избора истовремено значи и избор начина постојања, а његова драма најпре и највише се одиграва унутар могућност психолошке слободе, независне не само од објективних околности, или изведене слободе насупрот њима, већ изнад свега независне од унутрашњих, психолошких ограничења. Архетипски начин односа с унутрашњом и спољном реалношћу описује управо ту психолошку слободу, њене размере и ограничења, и постојеће разлике међу културама и традицијама огледају се, између осталог, и у врстама и степенима егзистенцијалних алтернатива, као и у психолошким слободама могућих избора.

У психолошким истраживањима један од најважнијих услова унутарње слободе је ослобођење од сваке ауторитарности. Психолошка слобода је могућа само у условима кад између појединца и саме слободе не постоји никакав посредник у виду верског, идеолошког или неког другог вође који стоји испред метафизичке равни неодређености и својом детерминацијом одређује изборе. Наглашено ћу рећи да је читав Косовски циклус посвећен антиауторитарним односима и да Кнез Лазар репрезентује општу схему тих односа, слободну не само од објективних детерминација, већ и од унутарњих ограничења. На том месту, са својом доследном антиауторитарношћу, Косовски циклус и егзистенцијални образац Кнеза Лазара скривено, али психолошки знатно и значајно одудара од прагматистичких култура, верских догматика са теократским концептима или од тоталитарних идеолошких догми, које се све заснивају на ауторитарној хијерархији међуљудских односа, као и посредништву у односима с трансцендентним светом и метафизиком историје. Тај садржај Косовског циклуса, заједно с Лазаревим вечним повратком и сталном обновом апсолутне слободе, представља његов најизазовнији део, како за оне који га следе, тако и за све оне који су се против тог наслеђа нетрпељиво односили, свеједно што су им се образложења разликовала.

Образац Лазаревог страдања и обретења следи генерални образац рођења хероја, и то у православнохришћанском модалитету, с апсолутном слободом личности и њених избора, у трагању за тачком ослонца изван психолошког окружења и објективне детерминације. Судбина Кнеза Лазара има своју паралелу у хришћанству с Тајном вечером Исуса Христа, његовим одласком на Голготу, Распећем и Васкрсењем – одговарајућа Косовска вечера Кнеза Лазара, његов одлазак на Косово Поље у унапред изгубљену битку, погубљење и његово Обретеније. Већ нам та схематска сличност указује на широко, можда најшире могуће укључење основних психичких структура у постављени архетип. Ако се неком чини да је паралела с Христовим страдањем превише слободна и уопштена, преостаје онај више хиљада година стари прототип митског предања о рођењу хероја, његовом првобитном искушењу и искупљењу кроз слободу избора, који такође има веома широк психолошки трансфер. Као и сви митски хероји, ни Кнез Лазар се не задржава у ситуацији која га детерминише, већ пролази кроз њу и негира њена ограничења. За разлику од многих других митских хероја, он не излази из те ситуације као овоземаљски победник са конкретним и практичним корисним последицама, које као такве морају имати просторно и временско ограничење, већ пролази кроз унутарњу и спољну ограниченост егзистенције, налазећи њен ослонац у трансцендентном свету и метафизици трајања. То је образац апсолутне аутономије, достигнуте потпуним издвајањем из овоземаљских детерминација и преношењем свог бића у раван метафизичке неограничености. Он не поседује овоземаљске релације, није никоме ни надређен ни подређен, и стога песник није ни могао да га доведе у конкретне односе, већ је само преко фантазма могао да обухвати његову метафизичку природу и да његово поновно обретење међу нама прикаже као чисти метафизички догађај.

Фото: Сајт Лазарице

Тог Лазара, поседника апсолутне аутономије, али и симбола и весника сваке будуће аутономије, носио је српски народ у себи и са собом у својим бескрајним сеобама. Историју тог Кнеза српски народ је често понављао, правећи своје изборе алтернатива, пролазећи кроз страдања и искушења и поново васкрсавајући на историјској позорници са слободном вољом и аутономијом бића. И на том месту укрштају се димензије општег и индивидуалног искуства Срба. Оно што се јављало као заједничка историја морало је пре тога да буде решено као појединачни однос према слободи која није подређена никаквом ауторитету и која се постиже психолошки чистим, ничим ометаним трансцендентним односом према сопственој и заједничкој егзистенцији. Стога и однос према Лазаревом архетипу мора да садржи не само однос према историји, већ пре свега однос према индивидуалној слободи, као и однос према ауторитарности и свему ономе што ту слободу омета или је негира. Ти односи дефинисани су пригодно, поводом војне битке на Косову Пољу, али стварно су обухватали много шири сукоб српске духовности с најездом ауторитарног и тоталитарног ума, и баш тај, апстрактни део дефинисаних односа стално ће се понављати као индивидуално и опште искуство на овом простору, без обзира на промене у објективном и историјском окружењу. Каснији догађаји имали су другачије појавне облике, али они су служили само као декор за одигравање врхунске инстанце односа према унутрашњој слободи, насупрот посредованој и ауторитарној егзистенцији.

Слику ствари не би требало да нам замагли чињеница да су психолошки односи према косовским архетиповима, посебно Лазаревом, увек били двојни и да су садржавали, с једне стране, однос према српској државности и историји, као и, с друге, однос према отвореној и слободној, или затвореној и ауторитарној свести. Насртаји на српску духовност морали су увек садржавати и покушаје затирања српске историје и државности, али иза тих драма, које су понекад достизале ужасавајуће размере биолошког уништења и насилног преверавања, према нашем искуству по правилу је стајао насртај на основне психолошке структуре Срба, дефинисане у Косовском циклусу, и тај насртај морао је бити извршен од стране неке, свеједно које, затворене тоталитарне свести. Постојао је, разуме се, и обрнут однос код Срба, који су управо у косовском наслеђу видели изборе своје слободе и државности. Тај двојни узајамни однос могао се добро видети у послератној Југославији. Режим партократске послушности морао је да се сукоби са целокупним наслеђем Косовског циклуса не само зато што је он припадао тековинама српског народа, већ и због антиауторитарне природе образаца које је косовско наслеђе носило са собом. Политичка принуда је вршена над свим и свачим што је садржавало антиауторитарне обрасце, укључујући и изведене личности у певању, као што су Старина Новак или Мали Радојица. Певање, на пример, о Стевану Синђелићу, још увек изазива жестоку нетрпељивост у остацима тоталитарне свести, преосталим из управо завршеног периода апсолутне послушности унутар досадашњег друштвеног система. Синђелић представља реплику косовских јунака у Првом српском устанку и његова лобања је можда једна од оних које су уграђене у Ћеле-кулу. То је довољно да иначе смерни ауторитарни послушници крену у физички обрачун са певачем и да сматрају легитимним захтев да се државни и партијски апарат такође обрачуна са певачем због наводног угрожавања друштвеног интегритета.

Биста војводе Синђелића на Споменику на Чегру (фото: Викимедиа)

Пошто се овде не бавимо естетским анализама Косовског циклуса, већ психолошким односом према њему, морамо се задржати и на чињеницама негативног односа, јер он такође, само с друге стране, описује психолошке садржаје косовских архетипова. Овде немам на уму политичке односе, за које знамо да постоје, и који су, уосталом, прозирни и банални. У процесима негативистичких односа према косовским архетиповима евентуална политичка страна тих односа занимљива је само утолико што нас води до основног изворишта динамике негативизма. Психологија ауторитарне личности подразумева, осим послушности, нетрпељивост према онима који су задржали неки степен слободе, а нарочито према онима који теже да сачувају потпуну аутономију личности. Појава тоталитарних вођа скорашњег времена била је условљена најпре спремношћу једног дела становништва да се подреди ауторитету, да пристане на сваку послушност и да се одрекне сваке аутономије. Личност долази на свет као апсолутно слободна, и то је оно што је Косовски циклус дефинисао, ослањајући се на античко и хришћанско искуство, али ауторитарна личност одбацила је ту своју психолошку потенцију и прихватила психолошку податост као свој основни егзистенцијални принцип. На тим и изведеним механизмима заснивао се ауторитарни поредак у Југославији, који је параноидно тежио да мења не само материјални, већ и духовни свет људи. И зачетници и извршитељи таквог друштвеног понашања морали су се суочити, између осталог, и са косовским духовним наслеђем као антиподом ауторитарности и према њему развити антагонизам. Податни послушник не сме прихватити никакву промену у односима из страха од ауторитета и дезинтеграционих процеса, који би наступили у случају прекида ауторитарних веза, чиме би била угрожена психолошка функционалност личности, онако како је ауторитарно дата. Појава Лазаревог и нашег обретења активира ланац дезинтеграционих процеса у тим личностима, од чега се оне бране свим средствима, и оним најирационалнијим. Сусрет са својом потенцијалном или некадашњом слободом делује као страшни искушитељ, који се персонификује у онима који су задржали ту слободу.

Као део опште психолошке интеракције у сусрету са косовским архетиповима према њима се може развити и прагматични однос. Лазарев архетип супротстављен је духу прагматичности, на ком се у свом знатном делу заснива савремена цивилизација. Укљештен у густу мрежу институционалног система и строго детерминисан спољним околностима, савремени појединац без одговарајуће психолошке подлоге тежи да узме у обзир искључиво дате конкретне услове и тешко може и замислити да постоји могућност трансцендентирања сопствене егзистенције. У жрвњу друштвене детерминације Лазарев пример може се схватити и као нешто што одудара од општих цивилизацијских токова и нарушава саме основе конформизма и једва некако достигнуте и успостављене равнотеже са грубим захтевима свакодневице. С друге стране, управо у наше време, кад и у нас оживљава косовско наслеђе, и у свету се јављају вредносне и егзистенцијалне преоријентације, које у хипертрофираној материјалној потрошњи и прагматизму виде један од главних извора духовне кризе савременог човека. Са својим апстрактним и трансцендентним порукама Косовски циклус се добро уклапа у новије вредносне тежње европске цивилизације, па је још чешћи случај да се према његовим садржајима и порукама развијају амбивалентни односи. Лазарев архетип и други косовски архетипови складни су са античком и каснијом европском традицијом, којој се савремене духовне оријентације Европе бар донекле враћају, делимично насупрот прагматизму англосаксонске традиције. Тај заокрет нарочито је изражен у савременој психологији. Неко ко припада, на пример, школи аналитичке психологије, неоанализи, егзистенцијалној, персоналистичкој или хуманистичкој психологији могао би неким сличним поводом написати текст са тврдњама веома сличним с оним што је овде изложено. Наше поновно обраћање косовском наслеђу није проузроковано само догађајима у Југославији, већ има своје општије изворе и оквире, заједно с амбиваленцијом између прагме и егзистенције.

Споменик косовским јунацима у Крушевцу, детаљ (Фото: У граду)

У читавој нашој историји, посебно у култури, однос према косовском наслеђу био је неизбежан, било да се одигравао у оквиру свесних или несвесних процеса, да је био позитиван или негативан, појачан или ослабљен, прагматички оспораван, или да је према њему развијен амбивалентан однос. И ти кривудави токови психолошких односа према косовском наслеђу били су увек у неком корелату с кривудавим токовима наше историје, коју су посредно не само описивали, већ донекле и антиципирали. У оквиру тих односа занимљиво је да тема Обретенија није шире разматрана у књижевности, књижевној критици или култури уопште, за разлику од других тема Косовског циклуса, у новијем периоду истицаних нарочито од наших романтичара. Актуализацију Обретенија извршио је један сликар, Ђорђе Крстић, пре једног столећа, сликом главе Кнеза Лазара у крупном плану, која лебди изнад поља. Крстић је био ђак Минхенске школе, академске и реалистичке у изразу, и слика „Обретеније“ одудара од целокупног његовог опуса. Та слика се и сада репродукује као репрезент косовског наслеђа. Касније су се наши сликари такође бавили Косовом, али ниједан од њих, све до скора, није сликао Обретеније. Ваља се подсетити да време настанка те слике спада у период велике изградње српске државе, кад су основане и развијене установе из којих је израсла модерна и проширена држава.

Колико сам могао да утврдим, поновну актуализацију Обретенија извршио је књижевник и критичар Душан Николајевић у једном краћем есеју двадесетих година. Изнео је тезу да се Лазарево обретење пророчки јавља, наговештавајући фантастичним језиком оно што ће касније постати објективна чињеница. Иако се појавио после великих историјских достигнућа Срба, у којима је Косовско предање одиграло значајну улогу, чланак није изазвао никакав одјек у јавности, што је психолошки било веома карактеристично, с обзиром на нешто каснија катастрофална збивања у српској историји. Однос према Косовском циклусу и његовим основним темама морао је бити онолико значајан за разумевање духовног стања Срба колико су косовски архетипски обрасци проистекли из њихове психолошке сазданости, или колико су вршили одговарајући психолошки рад. У међуратним и поратним културним процесима у Срба било је много догађаја који су симболички и репрезентативно описивали тај однос према архетипској основи нашег психолошког и културног наслеђа, чак и онда кад се нису јављали у радикалним, већ у индиферентним или амбивалентним облицима. Велибор Глигорић, на пример, био је један од оних који су исказивали индиферентан или амбивалентан став према косовском наслеђу, а у часопису Раскрсница, који је уређивао, често је сарађивао и Душан Николајевић. За време окупације обојица су били ухапшени – Глигорић због припадања левим политичким круговима и њихових интернационалних веза, а Николајевић због националних, славјанофилских и антигерманских оријентација. После рата Николајевић је одстрањен из јавног живота, а Глигорић је тек тада започео значајну јавну улогу, завршавајући каријеру у одбору за рушење Његошеве капеле и подизање новог споменика, чији тоталитарни дух представља својеврсни контраспоменик Његошу, песнику који је у српској традицији најнепосредније преточио Косовски циклус у своје певање.

Адам Стефановић, Бој на Косову, 1870. (Фото: Викимедија)

Према свему оном што знамо из сопственог или најближег искуства, случај амбивалентног Глигорића спада у безазленије примере заобилазног оспоравања или потирања косовског наслеђа. Тежња система да мења духовну сазданост људи односила се у случају Срба на промену њихове архетипске основе. Било је много модалитета кроз које се остваривао тај амбициозни програм власти, а најрадикалнији облици сретали су се код верских и идеолошких преобраћеника, који су се претходно морали одрећи своје архетипске основе, што је стварало нестабилност њихове психичке структуре и отварало дезинтеграционе процесе, против којих су се те личности бориле компензационим механизмима и антагонизмом против извора несигурности. То се уобичајено назива инфлацијом, само овог пута негатива архетипа, за разлику од инфлације позитива архетипа, која се јавља кад је угрожена позитивна архетипска основа. Са психолошког становишта, грађански рат у Југославији одвијао се у радикалним облицима претежно дуж ових двају инфлаторних димензија, и то без обзира на стране учеснице, којих је било неколико. После рата те исте димензије остале су у игри, само редуковане. Негативан однос према косовском наслеђу био је активан али скривен, док је позитиван однос био потиснут и притајен. Сад се налазимо пред отварањем оба процеса, и оба могу постати инфлаторна. Негативни односи према косовском наслеђу преселили су се у друге крајеве земље и тамо на очигледан начин постају инфлаторни, али то се не тиче наше културе, тим пре што на њих ни не можемо утицати. Природно је право Срба да се позитивно односе према свом архетипском наслеђу, али сада, кад је оно ослобођено притисака, постоји могућност његове инфлације. Свако поигравање с архетипском основом је опасно, било да се ради о процесима преобраћања и њеног напуштања, о њеном потискивању или инфлаторном развоју. Мислим да можемо запазити извесне знаке инфлаторног понашања, и то нас обавезује да на њих благовремено реагујемо, док нису попримили размере праве инфлације. Можда су извесна претеривања не само допустива, већ и нужна у политичком понашању, јер је оно често изазвано понашањем других, мада би и тамо права инфлација била опасна. Али у култури, која мора бити апсолутно аутохтона, таква извињења нису допустива, јер би нас одвела право у пренемагање и кич. То би уједно представљало и својеврсну негацију косовског наслеђа у култури, далеко успешнију од оне која је била покушана насилним средствима и која је углавном остала неуспешна.

Излагање на Научном састанку слависта у Вукове дане, 13-17. 9. 1989.

О аутору:

Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду, у грађанској породици коју су нове власти после рата сматрале „класно непријатељском”. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због «вербалног деликта». Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије је започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Био је запослен у Саветовалиште за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истовремено предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1987. изашло прво издање његовог капиталног „Психолошког речника“, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред већег броја радова, објавио и уџбеник о учењу и развоју, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот-аматер.

 

(Стање ствари, 19. 10. 2021)

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print