Драгица Божанић из Ораховца остала је без супруга Младена и сина Немање. На њихову кућу су у ноћи између 17. и 18. јула 1998. пуцали припадници ОВК, а потом их одвели на непознату локацију.
Потврђивање оптужнице против челника ОВК, укључујући и Хашима Тачија, сада бившег председника Косова, узбуркало је духове прошлости. Велики број Срба с Косова страдао је од чете којом је Тачи командовао, али породице жртава, које се с тим болом носе већ 22 године, не радују се следу догађаја – њихових најмилијих нема и бол за њима, пре свега децом, ништа не може да ублажи.
Божанићева из села Оптеруша, општина Ораховац, остала је без супруга и сина. И сама је била затварана, испитивана од ОВК, али за свој живот се, додаје, никада није бојала. Бринула је тог јула 1998. само да јој Албанци врате малолетног сина Немању, тек стасалог момка, као и супруга, али, нажалост, 18 година касније, 2006, на граничном прелазу Мердаре, преузела је њихове кости.
“Те ноћи, 17. на 18. јул 1998, припадници ОВК су сатима пуцали на нашу кућу у селу Оптеруша. Верујем да је повод био договор који је мој супруг имао с једним одборником, Албанцем, из нашег места. Тај Албанац је дошао код нас кући и понудио мом супругу да уколико његови – Албанци, дођу по нас, он позове њега да га заштити, а уколико наши – Срби, дођу по њега, да он позове мог супруга. Мислим да се то прочуло и да је зато дошло до напада на нас”, каже Драгица Божанић и наставља да описује ту кобну ноћ:
“Мој супруг је пред јутро одлучио да се предамо и одвели су и нас и наше комшије на непознату локацију, у неку кућу. Ту су раздвојили мушкарце и жене. Стално су нас све наизменично испитавали и једном приликом сам рекла, молила те Албанце који су нас држали: „Убијте мене и мужа, само ми пустите сина.” У том објекту смо били данима. За све то време три пута сам видела сина. Последњи пут смо седели на неким пањевима и кад су га одводили, он ме је погледао и рекао том што га је одводио: „Немојте да ми дирате маму.” Ето какав је био мој син!
Према њеним речима, жене су касније пребацили на друге локације, а супруга и сина од тада више није видела. Албанци су је као заробљеника шетали по селима, а спасле су је снаге међународне заједнице, које су је пребациле у просторије Црвеног крста у Приштини.
“На крају сам завршила у Врњачкој Бањи код рођака, а потом у Младеновцу, где и данас живим. Удружење у Београду ми је 2006. јавило да су нашли њихове (супруга и сина) кости. Преузела сам њихове кости 2006. на прелазу Мердаре и сахранила их на Орловачи, у Београду, али не верујем да су то они. Оставила сам то на Богу.”
Кости Младена и Немање Божанића пронађене су у месту Волујак код Клине. Оптужница која је подигнута против Тачија и осталих челника ОВК обухвата мучење 407 људи у 34 нелегална притвора на Косову и у Албанији, од чега је најмање њих 98 зверски убијено. На списку попришта убистава у оптужници, највише жртава – 24 – пронађено је на локацији Волујак код Клине, на којој су припадници ОВК 1998. стрељали отете Србе.
Извор: Kosovo-online
Фото: Print screen
