Покрет за одбрану Косова и Метохије

Др Гаврило Дожић – достојан на трону обновљене Пећке патријаршије

Патријарх Гаврило Дожић (Фото: ИН4С)

Прије доласка др Гаврила Дожића за митрополита Пећке патријаршије стање у тој области и цијелој Метохији било је за српски народ и његову Цркву тешко.

Пише: Миљан Станишић

На основу указа краља Николе о проглашењу др Гаврила Дожића за митрополита обновљене Пећке патријаршије, министар Просвјете и црквених дјела Мирко Мијушковић је то формализовао 6. децембра 1913. године, приликом чега су одржани пригодни говори, а митрополит је на устоличењу одликован Даниловом звијездом другог степена. („Патријарх Српски Др Гаврило Дожић, Живот у светињи и слободи“, Изабрани списи, посланице, беседе, акта, писма и записи – Поводом шездесетогодишњице уједињења, приредио мр Павле Кондић, Цетиње-Београд, 2010, стр. 307-311)

Овдје ћемо навести обраћање новоизабраног митрополита Пећког др Гаврила Дожића, одржаног у патријаршијском манастиру, гдје је у инспиративном говору истакао да је петовјековна борба српског народа за слободу од моћне турске империје уродила плодом, и да је остварен завјетни идеал генерација Срба за ослобађање Косова, а да је у свему томе Српска црква носила неугашену зубљу слободе:

„Дошао је час наше највеће националне и душевне радости, које нам је донијела слободу, и раскинула варварске ланце, који су нас стезали 522 године, за вријеме нашег тешког робовања и мучеништва сваке врсте. Наши вјековни непријатељи, Турци, уништили су нашу царевину и све наше националне тековине и нашу просвјету и културу, која је у средњем вијеку била на врхунцу, којом смо се могли пред свијетом подичити. Наше градитељство и манастири били су прва ренесанса у Европи!

Миљан Станишић,; фото: Српска 24

Турци су однели побједу на Косову, гдје је у мору крви пала наша држава и кнез Лазар изгубио живот. Последице су биле тешке, са губитком наше државе и независности. Али ми смо морали, да вјековима наставимо борбу, са губитком наше државе и независности. Али, ми смо морали, да вјековима наставимо борбу и да нашу пропаст на Косову славимо и да је уздигнемо. Плаћали смо крвави данак у крви, у мучној и тешкој борби мегданима сваке врсте са Турцима. Узели смо примјер Обилића као најпогоднији примјер за нашу непромјењиву борбу. Он нам је давао правац и био извор националне и духовне снаге нашега целога српскога народа. Овај узвишени идеал и заветна мисао наших дједова за ослобођење Косова и нашег распећа у ропству, ношен је са покољења на покољење, са дједа на унука, са оца на сина. У тој светој борби за крст часни и слободу златну, Српска црква је била носилац наше слободе…Нарочито да подвучемо улогу наше херојске војске, без које све ово не би било могуће“. (Митар Џаковић, „Животно дело патријарха српског Гаврила“, Париз, 1983, стр. 34,35)

Прије доласка др Гаврила Дожића за митрополита Пећке патријаршије стање у тој области и цијелој Метохији било је за српски народ и његову Цркву тешко, о чему пише и академик Лакић, наводећи тадашње изворе, као што је у „Записима“, Цетињског историјског друштва и др: „Стање у Метохији послије дугог робовања било је у сваком погледу очајно, те положај младога митрополита није био ни мало завидан. Нарочито је био тежак положај Цркве: оно мало цркава што је неким чудом остало, било је без свештеника, једина два манастира, славна Патријаршија и Високи Дечани, нијесу били ништа у бољем положају.

Послије укидања Пећке патријаршије остали су у Пећи игумани, који су, кад с мање, кад с више вјештине, водили манастир. Како је традиција о славним патријарсима и ученим калуђерима свакога дана све више слабила, с друге стране зулуми и насиља Арнаута све више јачали, природно је што су калуђери бивали све слабији и све мање посвећивали интересе својој цркви и својој пастви“. Даље се истиче да такво стање не чуди, јер због наведеног стања у Патријаршији није ни било школованијих свештеника и калуђера, већ су за те дужности „регрутовани“ и они сељаци „који су се од правих сељака разликовали тек у томе, што су умјели нешто читати и писати“.

Долазак младог и образованог митрополита уливало је вјеру и наду да ће се то стање поправити, што се убрзо и десило: „Доласком митрополита Г. Дожића све се то из основа измијенило: свештенички и калуђерски кадар попуњен је школованим људима и оно мало цркава, поред Патријаршије и Дечана, што је остало поштеђено од Арнаута, пропојало је послије толико година. Отада је и у Дечанима кренуло све на боље.

Митрополитовим заузимањем још прије свјетског рата враћено је манастиру и нешто уграбљеног имања, а још више послије рата“. (др Зоран Лакић, н.дј., стр. 74)

(ИН4С, 10. 12. 2021)

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print