Покрет за одбрану Косова и Метохије

ДУШАН Т. БАТАКОВИЋ: ЗАВЕТНА СРПСКА ЗЕМЉА – ПОГЛЕД У ПРОШЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ (1989)

Душан Батаковић, Фото: Глас Српске.

У хиљадугодишњој историји српског народа Косово и Метохија су вековима били државно и верско средиште, жариште културе и исходиште његових историјских традиција. За народ који је више времена провео под туђинском влашћу него у соп­ственој држави Косово и Метохија симболизују темеље на којима је у вековима ропства очуван, а у доба постепеног ослобађања од стране доминације заснован модерни национални и државни идентитет. На традицији косовског страдања, у којој средишње место заузимају поруке Косовске битке (1389), изграђени су, упоредо, и модерна српска духовност и савремена национална идеологија – носећи стубови у великом здању које твори српски национални пантеон.

Када се и данас међу Србима често тврди да без Косова и Метохије нема и не може бити ни Србије, ни српског народа, онда то није само рецидив патетичног националног романтизма деветнаестовековног типа оживљен на измаку двадесетога века. Косово није само територија једне заветне земље, простор посебног историјског сећања (lieu de mémoire), нити, у процесу изградње нације (nation-building), само идеја-водиља у дугој борби за националну и државну независност. У косовском завету, као кључној одредници модерног српског идентитета, постоји један снажан метафизички набој у којем се с различитим интензитетом прожимају историјско сећање, верска традиција, национални идентитет, историјска права, морални кодекс изведен из верско-епског наслеђа и, разумљиво, промишљање државних интереса.

У доба националног препорода косовска идеја је ушла у осно­ве државне идеологије Србије и Црне Горе: поетски узвишена у Горском вијенцу, у политичкој равни институционализована у „заветној мисли српској“, она је током XIX века кохезивно деловала на све слојеве друштва, а у неослобођеним подручјима, и под османском и под хабзбуршком влашћу, имала субверзивну снагу нарочитог интензитета. Своју кулминацију косовска идеја достигла је у Првом балканском ратову (1912) када је, пет векова касније, узвратном победом код Куманова над Турцима „освећено Косово“ – када је скована крилатица „За Косово–Куманово“ – док је, надахнувши идејом херојског саможртвовања босанске атентаторе на аустроугарског престолонаследника, надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву, на Видовдан 1914, најавила нестанак једне епохе.

У југословенском раздобљу српске историје, косовска идеја се постепено утопила у општи стереотип националног васпитања, да би у комунистичкој епохи, после полувековне хибернације, опет у кризном тренутку, као одговор на експлозију сецесионистичког покрета Албанаца на Косову и Метохији, изронила из колективне подсвести. Показало се, за многе несумњиво, да је косовски завет – избор слободе у царству небеском уместо понижења и ропства у царству земаљском – трајно везивно ткиво које српском народу даје осећање народне целине, а његовим заједничким прегнућима један виши смисао.[1] Упоредо с тим, покушаји васпостављања косовске вертикале у српској историји, после пола века насилног дисконтинуитета у епохи комунизма, постају, управо због великог одјека у народу, предмет широке, често непатриотске и сасвим идеолошки мотивисане манипулације с дугорочним последицама.

Ако је за Србе Косово и Метохија заветна земља, она је за Албанце (Арбанаси у српској терминологији) већ више векова социјално и економски пожељан простор за насељавања и даљу демографску експанзију. Започета у XVII веку, три столећа ка­сније, поткрај XX века, она ће, после читавог низа најпре верски, а затим национално и идеолошки мотивисаних сукоба, резултирати њиховом неспорном демографском премоћи. Насељавање Арбанаса на просторе Косова и Метохије одузело је овим просторима доминантно српски карактер и отворило тровековну борбу за потпуну етничку доминацију.

У савременој националној идеологији Албанаца, који су већ стварањем Албанске лиге 1878. у Призрену исказали недво­смислене претензије на пуну етничку доминацију на овим подручјима, Косово и Метохија је древна илирска земља, а они, као њихови наводни потомци, њени једини легитимни власници. Упркос обимним истраживањима, још нема ни довољних нити необоривих научних доказа да су Албанци заиста потомци Илира, штавише, постоји дуга празнина у историјским изворима од нестанка Илира до појаве Албанаца, од VI до XI века. У овој романтичарској, научним резултатима несагласној пројекцији о Албанацима као директним потомцима Илира, Срби су, као Словени насељени тек у VII столећу, већ тринаест векова ништа друго до непожељни уљези на наводно аутохтоној илирско/албанској земљи. Одсуство историјског утемељења теорије о илирском пореклу албанског народа није, међутим, битно утицала на њено израстање у главни конститутивни елемент савременог идентитета Албанаца, носећи стуб њиховог националног пантеона.[2]

Запаљивом мешавином двају искључивих, колективистичких идеологија, национализма и комунизма, оживљени су, у новом идеолошком кључу, старе, недовољно превазиђене омразе, неповерења и супарништва. Сукоби и сеобе постају једно од трајнијих обележја косовске прошлости, у којој су периоди мира били тек кратка раздобља наметнутих примирја, пошто основна социјална и политичка мотивација српско-албанског сукоба, заснована на покушајима потпуног етничког овладавања територијом, још није до краја исцрпљена.

Из судара двеју ривалских пројекција историје, у којој су провериви и у непорециву документацију утемељени научни аргументи претежно на српској страни, настао је, као пратећи феномен албанских претензија на Косово и Метохију, и велики спор, намењен међународној јавности: спор око „историјске припадности Косова“. Уследила су, уз свесрдну подршку режима Енвера Хоџе, дуготрајна, веома упорна и добро оркестрирана настојања, често увијена у ерудитску форму научних студија, да се прошлост Косова и Метохије подвргне коренитој ревизији, како би се временом оспорио, обеснажио и, на крају, сасвим променио њен српски карактер, као носећи етнички предзнак њене средњовековне, модерне и, већим делом, савремене историје.

Доба успона

На Косово и у Метохију, области у средишту Балкана, где су се још од античких времена укрштали важни трговачки путеви, словенска племена населила су се у раздобљу између VII и X века. У планинским областима у непосредном суседству, у Рашкој (са Босном) и Дукљи (касније Зета, данашња Црна Гора), настала је и развијала се српска средњовековна држава, која је под династијом Немањића (1166–1371), израсла у моћну силу на Балканском полуострву. Средиште државе Немањића, чије је језгро било у Рашкој области, премештено је на Косово и Метохију непосредно после првог пада Цариграда (1204). У време највећег успона средњовековне Србије, почетком и средином XIV века, као и у њеном зениту, у првој половини XV века, Косово и Метохија постају не само њене најбогатије и најгушће насељене области него и њена важна културна и управна средишта.[3] С простора Косова и Метохије потичу и две по­следње средњовековне династије које су владале Србијом осам деценија, између битке на Марици и пада Смедерева: Хребељановићи-Лазаревићи (1371–1427), чија је породична баштина у Прилепцу код Новог Брда, и Бранковићи (1427–1459), чија је баштина у Дреници, брдовитом подручју које равнице Косова раздваја од плодних метохијских котлина.

Ратујући с Византијом, Стефан Немања успео је да освоји поједине области данашњег Косова: одлучујућу битку са супарницима око српског трона, Немања је добио у бици на Пантину, управо на Косову, шездесетих година XII века. Између 1180. и 1190. године, велики жупан Стефан Немања је под своју власт ставио различита подручја данашњег Косова и Метохије: у Метохији је задобио жупе Патково, Хвосно, Подримље, Кострц и Драшковину, укључујући и град Призрен. У средишњем и источном Косову, Немања је, осим Косова поља, у састав своје државе укључио још и суседне области у Лабу, Липљану и Ситници.[4] Ородивши се с владарском династијом у Византији, Немања је успео да трајно задржи запоседнуте области Косова. Најстарији Немањин син, Вукан, којем је била поверена управа над Зетом, средишњим областима данашње Црне Горе, држао је под контролом и област Хвосна, одакле потиче и Вуканово јеванђеље, састављено „у Пећи у граде Расе“[5]. Немањин наследник, Стефан Првовенчани, српски краљ од 1217, у састав своје државе укључио је дефинитивно и град Призрен, седиште Византијске епископије и важан привредни и трговачки центар, који је убрзо постао динамично средиште културног развоја и привредног напретка. Читава област Косова и Метохије најкасније је почетком ХIII века трајно ушла у састав српске државе.

Недуго по добијању аутокефалности (1219), седиште Српске православне цркве премештено је у Хвосно – будућу Метохију. Оснивање посебне епископије (Студеница Хвостанска 1220) у непосредној близини Пећи показало је да је, упоредо с верским, растао и политички значај ових области. Три од десет епархија основаних под патронатом првог архиепископа Саве Немањића биле су на данашњем простору Косова и Метохије. Седиште Српске архиепископије било је средином XIII века, можда око 1253, премештено из Жиче у околину Пећи. Наследници св. Саве, изградили су, временом, око цркве Св. апостола, подигнуте тридесетих година XIII века старањем архиепископа Арсенија I, још неколико храмова: трудом архиепископа Никодима двадесетих година XIV века подигнута је, уз Св. апостоле и црква Св. Димитрија, док је архиепископ Данило II, између 1324. и 1337. подигао трећу у низу, Богородичну цркву са припратом, пиргом-звоником и малом црквом Св. Николе, чиме је био заокружен манастирски комплекс будуће патријаршије. С проглашењем Душановог царства (1346–1355), патријаршиј­ски трон је 1346. трајно постављен у Пећком манастиру. Српски владари су плодне котлине између Пећи, Призрена, Митровице и Приштине, заједно са суседним крајевима, разделили, у виду донација, црквама и манастирима, па је читава област, временом, добила назив Метохија, по грчкој речи метох (μετόχι) која означава имање у власништву цркве.

Смештени на раскршћу главних балканских путева који су повезивали околне српске земље, Рашку, Босну, Зету и Скадар­ско приморје с Македонијом и Поморављем, Косово и Метохија били су и географски најпогоднији за државно и културно средиште. Окружени планинским кланцима, релативно безбедни од упада са стране, Косово и Метохија су, нимало случајно, одабрани за подизање значајних црквених седишта, гробних цркава краљева и властеле, као и раскошних владарских двораца. Богато дечанско властелинство, попут других манастирских властелинстава, давало је привредну подлогу живој духовној активности. Учени калуђери и црквени великодостојници, окупљени у велике монашке заједнице, обезбеђене знатним феудалним поседима и обилатим новчаним приходима, налик великим бенедиктинским опатијама на Западу, значајно су утицали на духовно обликовање народа, посебно у учвршћивању локалних култова светитеља и у неговању православне хришћанске доктрине.

У метосима великих манастира, од Дечана и Пећке патријаршије, до Студенице Хвостанске и манастира Св. Пантелејмона на Светој Гори, подизане су, у ХIII и XIV веку многе, мање сеоске цркве, у Дреснику, Долцу, Кијеву, Доброј Води, Пограђу, Сићеву, Чабићима, Сврхама, Млечанима итд. Уз велике владарске задужбине и њихове метохијске цркве, посебно је било изражено задужбинарство српске властеле, чије су десетине задужбина, од Црколеза (челник Радослав), Св. Николе у Бањи рудничкој (властелин Родоп), и Св. Богородице у Мушутишту (казнац Драгослав) до Призрена (Тутићева црква Св. Николе, Св. Недеља Краљевића Марка, црква Св. Спаса витеза Младена Владојевића), важни белези у културној баштини српског народа у овим крајевима.

У манастирима Метохије и Косова преписивала су се стара и писала нова теолошка и књижева дела, а тамо су састављана и житија домаћих светитеља: од обичних испосника и игумана до архиепископа и канонизованих владара из куће Немањића. Библиотеке и скрипторији попуњавани су најбољим литургиј­ским и теоријским делима из читаве византијске екумене, нарочито разним кодексима из светогорских манастира с којима су успостављене посебно блиске везе. Само у средњем веку било је у косовско-метохијским црквама и манастирима око 7.500 рукописних књига. Сматра се да око 90 српских рукописа из ХIII века и око 240 рукописних књига из XIV века, сачуваних у страним библиотекама, више од трећине, а можда и половина њих, потиче с подручја Косова и Метохије.[6]

Архитектура цркава и манастира и уметничка вредност живописа расли су упоредо са образовањем српске средњовековне културе која је, од краја ХIII века, новим оригиналним решењима у градитељству и у осликавању фрескама, превазилазила непосредне узоре из круга традиционалне византијске духовно­сти. У народу је временом, а нарочито у потоњим столећима под османском влашћу, створена поједностављена, патријархалном друштву прилагођена представа, да је Косово не само среди­ште српског православља него и најотпорније духовно упориште српског народа.[7]

Најзначајније задужбине последњих Немањића подигнуте су на Косову и Метохији, где су се налазили дворци који су, једновремено, били и њихове сталне, или чешће, повремене престонице. Од краља Стефана Уроша II, Милутина до цара Уроша, дворски живот одвијао се у владарским резиденцијама на простору јужног Косова и у самом граду Призрену. У њима су владари сазивали властелу на саборе, примали стране посланике и издавали повеље. На обалама Сазлијског језера налазио се дворац Сврчин, где је Стефан Душан 1331. крунисан за краља. Насупрот њему лежао је двор у Паунима где је најчешће боравио краљ Милутин. У двору у Неродимљу радо се задржавао краљ Стефан Урош III Дечански, док је у дворцу у Штимљи, последњи Немањић, цар Урош, издавао своје повеље. У народној традицији, а посебно у епским песмама, као престоница цара Душана најчешће се помиње Призрен, где је он још као краљ често боравио.[8] На северу Косова, испод Копаоника, у Врхлабу, налазио се летњи дворац краља Милутина.

Међу десетинама цркава и манастира које су на Косову и у Метохији у средњем веку подигли владари и црквени великодостојници највећи број потиче из доба владавине краља Милутина (1282–1321), међу којима се архитектонским решењима и префињеношћу живописа нарочито издваја манастир Грачаница (1321), недалеко од Приштине, можда најзначајнији архитектонски споменик средњег века на Балкану.[9] На зиду Грачанице налази се и оснивачка Грачаничка повеља, ризница података за социјалну и политичку историју. Манастири Св. Стефана у Бањској код Звечана (1312–1316), познатог по богатој декорацији („бањско злато“), и Богородица Љевишка, катедрална црква у Призрену (1307), премда тешко пострадали у турским временима, речити су примери богатства, моћи и напретка српске државе на почетку XIV века, ослоњене на велике приходе из рудника сребра и злата. У доба владавине краља Милутина постављене су политичке и привредне основе будућем српском царству.[10] Западни путописци су још 1308. запазили да је краљ Милутин имао на располагању седам рудника сребра, од којих су три била на Косову: Трепча, Јањево и Ново Брдо, Под краљем Милутином активиран је рудник Ново Брдо, који ће израсти у највеће рударско средиште на Балкану.[11]

По монументалности, складној мешавини западних и источних утицаја у архитектури, издваја се храм Христа Пантократора у Дечанима код Пећи, задужбина Стефана Уроша III Дечанског (1321–1331). Манастирску цркву довршио је и осликао његов син, Стефан Душан, поставши, практично, други ктитор Дечана. Највећа међу владарским задужбинама, црква Св. арханђела код Призрена, коју је, као своју гробну цркву, у кањону реке Бистрице (1348–1352), подигао цар Стефан Душан, срушена је већ у XVI веку.[12] У манастирима Пећке патријаршије, Грачанице и Дечана, налазе се и монументалне фреске са генеалошким стаблима династије Немањића.

 Оснивачке повеље којима су српски владари даровали манастирима велике поседе доносе веома детаљну и сасвим поуздану демографску слику овог простора. Плодне равнице највећим делом су биле добра великих манастира, од Хиландара на Светој Гори до Дечана у самој Метохији. Подаци из повеља показују да се у време политичког успона српске државе становништво с планинских висоравни на западу и северу земље постепено премештало према југу, у плодне котлине Метохије и Косова. Пописи манастирских властелинстава посведочавају, упоредо и пораст становништва и знатније привредно напредовање. Властелинство манастира Бањске бројало је 83, а Св. арханђела код Призрена 77 села.[13]

Међу многим повељама особито место заузима Дечанска повеља из 1330, која доноси детаљне пописе дарованих села и спискове домаћинстава. Дечанско властелинство било је пространа област од преко 1.800 км2, у чији састав су, изузев Метохије и Косова, улазилa и рубна подручја данашње североисточне Албаније (Алтин, оба Пилота). Историјска анализа и ономастичка испитивања садржаја Дечанске повеље показују да се, од 89 насеобина у саставу манастирског властелинства, само њих три помињу као арбанашке. Од 2.166 ратарских и 2.666 кућа у сточарским насеобинама (катунима), само 44 су забележене као арбанашке – укупно 1,8 одсто. Новија истраживања указују да на Косову и Метохији, осим словенског, односно српског живља, укупан удео осталих етничких група у XIV веку није прелазио два одсто укупног становништва.[14]

Пораст политичке моћи, територијално ширење и економ­ско јачање српске државе знатно су утицали на етничке процесе на овим просторима. Северна Албанија до реке Мат била је у саставу српског краљевства, да би тек с Душановим освајањима у састав Српског царства, с изузетком града Драча у приморју, ушла цела Албанија. Покретљиви сточарски катуни Арбанаса на обронцима планина у непосредном суседству Метохије јављају се у српским изворима још у XIV веку: у властелинству Св. арханђела код Призрена било је девет арбанашких катуна, а арбанашки сточари помињу се, уз Влахе, и као власници стоке у још неколико српских повеља из XIV века.[15] У првој половини XV столећа забележено је њихово присуство, у нешто мањем броју, и у градским насељима у равници.

Царство Стефана Душана, које се простирало од Дунава до Пелопонеза и од Бугарске до Албанског приморја, после његове смрти 1355. почело је да се распада на области под влашћу обласних господара. Косово и делови Метохије потпали су под власт краља Вукашина Мрњавчевића, савладара последњег Немањића, цара Уроша. Први сукоби с Турцима, који су још почетком XIV века снажно закорачили на европско тле, забележени су још у доба Душанове владавине. Битка на Марици (1371), у којој су турске трупе прегазиле велику војску браће Мрњавчевића – феудалних господара Македоније, Косова и суседних крајева – најавиле су одлучну османску инвазију на српске земље. Наследник краља Вукашина, краљ Марко Мрњавчевић (легендарни јунак из народних песама, Краљевић Марко), признао је врховну османску власт, да би потом, као султанов вазал, учествовао у његовим походима на суседне хришћанске државе. Османска најезда запамћена је у верском предању као српска апокалипса, и таква је традиција у народу брижљиво негована у дугом раздобљу турске владавине. Још у време Маричке битке, један монах записао је да су дошла „најгора од свих времена“, кад су „живи завидели мртвима“[16].

Несвесни опасности која се надвила над њиховим земљама, обласни господари покушавали су да нове политичке прилике после коначног распада Царства 1371. искористе за ширење својих поседа. Уочи Косовске битке северни делови Косова припадали су кнезу Лазару, а Приштину и делове Метохије држао је његов зет Вук Бранковић. Сламајући отпор околне властеле, кнез Лазар је израстао у најмоћнијег српског великаша, завладавши, пре свега, просторима моравске Србије. Претензије на политичко наслеђе светородне династије, као потомак Немањића, крунисањем „двоструком круном“ краља „Босни и Србљем“ над гробом светог Саве у Милешеви, истакао је босански краљ Твртко I Котроманић, најближи савезник кнеза Лазара.[17]

Турски упади у Србију после битке на Марици били су, у више наврата (1381, 1386, 1388), одлучно одбијани. После почетних испробавања одбрамбених моћи српскога кнеза, до очекиваног сукоба с Турцима дошло је на Косову пољу, надомак Приштине, на Видовдан 15. јуна 1389. Пред војску емира Мурата I, у којој је, осим трупа из Мале Азије, било и одреда његових хришћанских вазала, изашле су снаге кнеза Лазара, Вука Бранковића и знатан одред краља Твртка под вођством војводе Влатка Вуковића. У страховитом сукобу, који је, по реалним проценама, ангажовао око 30.000 ратника на обе стране, погинули су и кнез Лазар и емир Мурат. У првој фази битке, после које се повукао одред краља Твртка, очекивало се да ће српска коалиција изаћи као победник, али је до преокрета дошло следећег дана, током противнапада под вођством Муратовог сина Бајазита. На савременике је нарочито снажан утисак оставила вест да се дванаест српских витезова пробило кроз густе редове османске ордије и под шатором убило њиховог владара. Друга, раширенија верзија била је да се један српски витез, касније идентификован као Милош Кобилић или Обилић, предао Мурату, да би му потом скривеним бодежом распорио утробу.[18] Кнез Лазар је, ухваћен после погибије Мурата, вероватно за одмазду, погубљен пред његовим чадором по окончању битке.[19]

Косовски бој је, у војничком смислу, окончан без правог победника: „Сви до сада познати извори из саме године боја на Косову, изазвани самим догађајем, или сасвим отворено славе хришћански тријумф или су прилично неодређени: о турској победи не говори изричито ни један.“[20] Тврткови посланици јавили су разним европским сенатима да је хришћанска војска поразила невернике, а Бајазит се повукао с војском у Брусу. Исцрпљени великим губицима, наследници кнеза Лазара, дванестогодишњи кнез Стефан и регенткиња, кнегиња Милица, морали да затраже мир и да већ следеће године, уз сагласност патријарха Спиридона, приме вазалне обавезе према новом султану Бајазиту I.

Вук Бранковић, у народној традицији можда неправедно запамћен као издајник који је неславно утекао с бојног поља, одупирао се Османлијама све до 1392, кад је и он био приморан да им се потчини као вазал и прими турски гарнизон у Звечан. Турци су коначно утамничили Вука Бранковића 1396, задржавши за себе стратешки важна места, Звечан, Глухавицу и Јелеч.[21] Земље Бранковића, односно њихов претежни део, Турци су, као лојалнијем вазалу, предали кнезу Стефану Лазаревићу, сину кнеза Лазара, стварајући тако раздор између њега и Вукових наследника.[22]

После битке код Ангоре 1402, у којој је заробљен султан Бајазит I, кнез Стефан је искористио расуло у османској држави: у Цариграду је од савладара византијског цара добио титулу деспота, а по повратку у земљу, поразивши рођаке Бранковиће, загосподарио земљама свога оца. Упркос честим унутрашњим сукобљавањима и вазалним обавезама према Турцима и Угрима, деспот Стефан је успео да политички обнови и привредно ојача српску државу, чије се средиште, постепено, пред турским претњама, померало према северу. Јужна граница његове државе била је на Шар-планини, а на Косову је посебан значај имало Ново Брдо, главно привредно средиште Србије, где је 1412. деспот Стефан издао и посебан Закон о рудницима[23]. Новим Брдом и околним подручјима управљао је деспотов војвода, док је у Вука Бранковића задржан систем владарских намесника, „кефалија“, успостављен још у време царства: кефалије су управљале градовима, попут Приштине, Звечана и Трепче. Због привредног значаја Новог Брда, овај град био је, још од 1412, мета учесталих турских напада.

За наследника српске деспотовине Стефан је одредио свог сестрића Ђурђа Бранковића, чија је владавина била обележена новим сукобима с Турцима и привременим губитком власти над деспотовином (1439–1444). У том раздобљу збио се, после дуге опсаде, и први пад Новог Брда под турску власт (1441). Упр­кос повратку Ђурђа Бранковића на престо и привременом васпо­стављању деспотовине, политичке прилике су водиле даљем урушавању Србије, као уводу у коначни пад Косова и Метохије под османску власт. Поход хришћанске коалиционе војске под вођством угарског племића Јаноша Хуњадија (Сибињанин Јанка), коју је одбио да помогне деспот Ђурађ, завршио се 1448. њеним великим поразом у сукобу са снагама султана Мурата II на Косову пољу.[24]

После пада Цариграда (1453) Мехмед II Освајач кренуо је на Србију. На Косову му се једно време храбро одупирао војвода Никола Скобаљић, а после низа узастопних похода и дуготрајне опсаде 1455, пало је и главно привредно средиште Србије, Ново Брдо. Турци су потом заузели и друге градове Косова и Метхохије, укључујући и Призрен, четири године пре него што је коначно, с падом Смедерева, покорена читава српска деспотовина. Српска деспотовина била је, затим, претворена у један турски санџак. Османска освајања, обележена честим војним походима, пљачком и пустошењем читавих области, рушењем манастира и цркава, постепено су сужавала српске државне територије и изазвала велике сеобе становништва према северу, у сигурније крајеве, ван домашаја османских освајача. Највеће исељавање забележено је 1480–1481, кад се знатан број становништва северне Србије преселио у јужну Угарску и Ердељ (Трансилванију), у граничне области уз Саву и Дунав, где су потомци избеглих смедеревских деспота, у садејству с угарским владарима, још неколико следећих деценија пружали отпор Турцима.[25]

Доба искушења

Губитак државне независности и пад под власт једне иноверне, теократски устројене империје какво је било Османско царство, за Србе је, као хришћане, несумњиво, значио много више од уобичајене промене господара. Доласком Османлија и успостављањем њихове власти српске земље биле су насилно искључене из круга напредних европских држава у којима су, управо због византијског типа цивилизације прожетог домаћим садржајима и јаким утицајима суседних медитеранских држава, заузимале истакнуто место. Српска аристократија била је приморана или да прими ислам, како би сачувала своје поседе, или да се исели у суседне хришћанске државе. У исламској теократској држави православни Срби су били махом у статусу раје, формално заштићена друштвена група, али, у суштини, становништво другог реда, лишено права, за разлику од муслимана, да учествује у социјалној промоцији унутар владајућих структура Царства.

Осим верске дискриминације која се испољавала у многим видовима свакодневног живота, статус раје подразумевао је и социјалну зависност, јер је, најчешће, било посреди укмећено сеоско становништво које је у султанову хазну плаћало прописане феудалне дажбине. Пљачкашки походи бројних разбојничких дружина које су се, још од XVI века, спуштале са околних арбанашких висоравни у плодне котлине Метохије и Косова, стварали су код српске раје додатно осећање несигурности. Међу многим обавезама према држави, новчаним, радним или натуралним, Србима је, свакако, најтеже падао данак у крви (дев­ширма), којим је, посебно у првим вековима османске превла­сти, прописивано да се најбоља здрава мушка деца одузимају од родитеља, преведу у ислам и потом обучавају за службу у јаничарском корпусу османске војске.

Анализа првих катастарских пописа (дефтера) из осман­ског раздобља показала је да се етничка слика Косова и Метохије током XIV и XV века није знатније променила. Малобројно турско становништво чинили су углавном појединци из управних и војних установа, неопходних за одржавање поретка, док су на селима и даље преовлађивали хришћани. Косово и делови Метохије пописани су 1455, одмах по паду Новог Брда, Призрена и других косовских градова под турску власт, као Вилајети Влк, по имену Вука Бранковића који је некад њима владао. У 590 пописаних села живело је око 75.000 душа. Ономастичка анализа око 8.500 уписаних личних имена указује да су она била изразито словенска и хришћанска.[26]

Заједно с Дечанском повељом, дефтер Области Бранковића показује да је постојала јасна подвојеност између старосрпске и староарбанашке ономастике, па се са знатном сигурношћу може за свако пописано насеље утврдити да ли је било српско, арбанашко или мешовитог етничког састава. Етничке ознаке (Арбанас, Бугарин, Јерменин, Грк) редовно су се јављале уз имена досељеника на ово подручје. Помнија ономастичка истраживања показују да су се од средине XIV до XV века на ивици Метохије појавила поједина арбанашка насеља између, до тада, густих низова српских села. Узрок томе највероватније лежи у османским разарањима која су уништила стара властелинства и отворила могућност покретљивим слојевима номадског становништва, међу којима су били и арбанашки сточари, да се населе на напуштеној земљи и тамо заснују своје насеобине, које, по сачуваним изворима, нису још биле ни велике ни многољудне.[27]

Сумарни попис кућа и верске припадности становништва Вучитрнског санџака у који су улазиле некадашње земље Бранковића, сачињен 1487, показао је да се етничке прилике нису знатно измениле: преовлађивала су хришћанска домаћинства (укупно 16.729, од тога 412 у Приштини и Вучитрну), док је муслиманских било 177 (94 у Приштини и 83 у сеоским насељима). Опширан попис Скадарског санџака пружа следећу слику: у Пећи је било 33 муслиманска и 121 хришћанско домаћин­ство, док су у Сухом Грлу, такође у Метохији, у 131 кући живели само хришћани. Број хришћанских домова у селима (6.124) према муслиманским (55) показује да је тек један одсто становништва припадао вери освајача. Анализа имена показује да је међу хришћанима било највише оних словенског порекла. У Пећи је словенска имена носило 68%, на подручју Сухо Грло 52%, у Доњој Клини 50%, а у околини манастира Дечана 64% укупне популације.

Учесталија арбанашка насеља, са становништвом које носи карактеристична имена, срећу се тек у областима ван граница данашње Метохије, западно од Ђаковице. У периоду од 1520. до 1535, према расположивим османским изворима, у Вучитрнском санџаку је од 19.614 домаћинстава било само 700 муслиманских (око 3,5%), а у Призренском санџаку 359 муслиманских (2%). У областима које се протежу изван географских граница Косова и Метохије, у Скадарском и Дукађинском санџаку, муслимани су чинили 4,6% укупне популације. Анализа имена у попису Дукађинског санџака показује да су тек у областима јужно од Ђаковице преовлађивале арбанашке насеобине, док се у Призрену и суседним крајевима у XVI веку етничка слика није знатније мењала, јер се линија етно-језичког разграничења још поклапала са оном из претходних векова, пре успостављања османске управе.[28]

Увид у верску припадност градског становништва у XVI веку показује известан пораст броја турског и домаћег исламизованог живља. У највећем граду на Косову, Призрену, му­слимани су чинили 56% домаћинстава, од којих је 21% чинио исламизовани живаљ. Сличан однос био је и у Приштини, где је, од 54% муслимана, 16% било оних који су примили ислам. Муслиманску већину имали су и Пећ (90%), и Вучитрн (72%). Хришћани су чинили већину становништва углавном у рудар­ским центрима: Новом Брду (62%), Трепчи (77%), Доњој Трепчи, Беласици (85%). Међу хришћанима је било и нешто римокатолика. Хришћанска имена била су претежно календарска, а у нешто мањем броју словенска (Воја, Дабижив, Цветко, Младен, Стојко); било је, такође, и неколико имена типичних за арбанашку популацију (Пренд, Ђон, Ђин, Зоти).[29]

 После пада Србије 1459, угашен је, премда не одмах, рад Пећке патријаршије, а српске епархије потпале су под јурисдикцију грчке Охридске архиепископије. У првим деценијама османске власти многе велике задужбине и богатије цркве биле су разорене и опљачкане, а неке од њих претворене у џамије. Катедрална црква у Призрену, Богородица Љевишка, претворена је у џамију вероватно одмах по освајању града, а слична судбина задесила је и манастир Св. Стефана у Бањској. Најтеже је страдала главна задужбина Стефана Душана, црква Светих арханђела код Призрена. Велики број цркава и манастира после разарања није обновљен, а опустеле су и многе, данас мало знане, сеоске цркве. Неке од њих обновљене су тек после ослобођења Косова и Метохије (1912).

Археолошким истраживањима утврђено је да је на подручју Косова и Метохије било око 1.300 манастира, цркава и других непокретних споменика. О силини разарања сведоче и први турски пописи: у XV веку било је, осим манастира Девич у Дреници, још само десет до четрнаест активних православних храмова. Њихов број, после консолидације османске управе, средином XVI века, био је знатно већи – педесет три цркве и једанаест манастира. Велики манастири и задужбине, попут Дечана, Пећке патријаршије и Грачанице, били су, у први мах, поштеђени разарања, али су њихова богата имања била сведена на неколико села у околини. Повластице које су манастирским братствима посебним ферманима доделили султани обавезивали су их да, уз одређене дажбине, обављају и соколарску службу.[30] У Призренском санџаку, по османском попису из 1571, била је 31 активна црква и манастир.[31]

Велики преокрет који је донео обнову духовног живота међу Србима, нарочито на Косову и у Метохији, настао је обновом Пећке патријаршије 1557, заслугом Мехмед-паше Соколовића, пореклом Србина, тада трећег везира на Порти. На патријаршијски трон он је уздигао свог рођака Макарија Соколовића (1557–1571). Патријарх је имао право располагања црквеном имовином и прикупљања црквених такси, пресуђивао је о имовини лица без потомства, потврђивао правила свих еснафа, имао судска овлашћења у грађанским и кривичним случајевима унутар српске заједнице: као предводник српског милета, патријарх је био прави етнарх српског народа. Патријарха Макарија су, до 1587, на трону св. Саве наслеђивали патријарси из породице Соколовић: најпре Антоније (1571–1575), а затим и Герасим и Саватије, који су се смењивали на патријаршиј­ском трону између 1575. и 1586/7. Обнова српске цркве, попут великих реформских покрета на Западу у XVI веку, бележила је почетак снажне обнове духовних садржаја у српској заједници. Захваљујући Патријаршији, Косово и Метохија су, током два следећа столећа, поново били духовно и политичко средиште српског народа.

Обнављањем Пећке патријаршије васпостављен је и стари канонски поредак, по узору на онај који је постојао у средњовековној држави. На простору већем од царства Немањића, високи црквени достојанственици обнављали су старе и оснивали нове епархије, трудећи се да учврсте и ојачају православну веру, поткопавану утицајима страним њеном изворном учењу. Ослоњена на традиције средњовековне српске државе, Пећка патријаршија је обновила старе и успоставила нове култове светих владара, архиепископа, мученика и ратника, оживљавајући при том и укупно немањићко наслеђе. Осећање верске и етничке солидарности, у форми протонационализма, појачавано је заједничким већањем на црквеним саборима, где су, осим црквених великодостојника, учествовали још и ниже свештенство, сеоски кнезови и хајдучки вођи.

Упоредо с тим, настојало се на изграђивању нарочитог погледа на свет, заснованог на светосавским традицијама, али прилагођеног новим друштвеним условима и снажним патријархалним обичајима затворених и од других верских и друштвених група изолованих сеоских заједница. Класичан сталешки раздор тако је, у доброј мери, био превазиђен, отварајући простор за настанак специфичног амалгама верског и етничког, обично називаног „српским православљем“, који ће постати доминантна појава у социјалном пејсажу патријархалних српских заједница. Видљиви знаци духовне обнове били су радови на оживљавању напуштених цркава, и манастира: само на Косову и Метохији подигнуто је, на темељима старијих храмова, око двадесет нових цркава, у којима су радиле преписивачке школе и штампарије. Међу штампаријама најзнатнија, трудом епископа Никодима, од 1539. налазила се у Грачаници. Многе старе и опустошене цркве поново су препокривене оловом и живописане фрескама. У значајним храмовима, попут Пећке патријаршије и Грачанице, ради успостављања духовног и, у одређеној мери, политичког континуитета с традицијама средњовековне Србије, пећки патријарси, почев од Макарија Соколовића, осликавали су цркве, дозиђивали припрате, обнављали оштећене живописе и даривали нове иконе.[32]

Српски патријарси и епископи постепено су преузимали улогу некадашњих владара, покушавајући да, уз помоћ суседних хришћанских држава, Римско-Немачког царства и Млетачке републике, покрену народ на општи устанак. Планови о збацивању османске власти и васпостављању независне срп­ске државе ницали су, један за другим, у свим српским земљама од Јадрана до Дунава. Пећки патријарси, углавном изразито учени људи и способни политичари, у сталној комуникацији са Русијом, Венецијом, Бечом и Римом, најчешће су охрабривали или покретали настојања да се у погодном тренутку подигне велики народни устанак. Јован II Кантул (1592–1614), једини пећки патријарх који је, тражећи ослонац на Западу, упутио два монаха папи Клименту VII с понудом да, у случају искрцавања хришћанске војске на јадранској обали, организују заједничку акцију за ослобађање простора од јадранске обале, преко Херцеговине и Црне Горе, до Призрена и Косова. До реализације плана није дошло, а сâм патријарх Јован II био је осумњичен да припрема устанак, ухваћен и обешен у Цариграду 1614.[33] Његови наследници на пећком трону тражили су, углавном политички, ослонац и подршку за своје планове у Русији. Патријарх Гаврило Рајић (1648–1655/6) био је ухваћен и убијен 1659. у Бруси, по повратку из Русије, где је од цара Алексеја Михаиловича и патријарха Никона тражио финансијску помоћ за подизање новог српског устанка против Османлија.[34]

Најмање услова за устанке ширих размера, какви су, по­времено, избијали дуж динарског појаса западног Балкана, било је, због географске условљености, на самом Косову и Метохији. У плодним равницама хришћанска раја је била стално угрожавана повременим пљачкашким походима покретљивих племена са суседних арбанашких висоравни. Криза која је од краја XVI века захватила Османско царство, посебно за владавине Мурата III (1574–1595), утицала је на погоршање положаја Срба на Косову, у Метохији и суседним крајевима.[35]

Побуне номадских племена у Албанији и Црној Гори и турски походи одмазде учинили су од Косова и Метохије крваво крајиште где су се, пљачкајући успут густо насељена хришћанска села, непрестано сукобљавали арбанашка племена и одреди локалних османских намесника. Док је, калећи се у сталним сукобима с Турцима, Црна Гора постепено преузимала бакљу одбране српског православља, у северној Албанији, a посебно у Малесији, текао је обрнут процес. Као последица сталног притиска турских власти отпочела је осетнија исламизација арбанашких племена, која ће знатније размере узети крајем XVII и почетком XVIII века.[36]

Знатнија колонизација арбанашких племена на Косово и Метохију не може се утврдити у времену пре краја XVII века. Извештаји католичких визитатора из XVII столећа показују да се етничка граница два народа, српског и арбанашког, тада још налазила на ставама Црног и Белог Дрима. Сви извештаји с Косова и Метохије ту област називају Србијом: за римокатоличке визитаторе Призрен је и даље њен главни град. У Албанији, исламизацијом су у првом таласу били захваћени феудални слој и градско становништво. Нарочитим пореским и политичким олакшицама подстицано је обимније преобраћивање сеоског живља. Уместо раје, поданика другог реда, нови преобраћеници постајали су привилеговани део друштва чији су чланови имали слободан приступ највишим државним службама и положајима. На Косову и Метохији, где су се склањали од великих намета, ислам су примали и римокатолички Малисори. У претежно православном окружењу, прихватање ислама доносило им је жељене привилегије, задобијање имања и земље православних и римокатолика, и избегавање утапања у бројнију српску популацију. Тек са исламизацијом, арбанашка колонизација у српске земље добила је експанзиван карактер.[37]

Исламизацијом је био захваћен и известан део српског становништва, али је оно, бар у првим генерацијама, нову веру примало само формално, најчешће у намери да се спасе тешких финансијских оптерећења и сталног политичког притиска. Премда се обично сматра да је преверавање улазило у темеље османске политике на Балкану, оно је на Косову и Метохији, областима са изразито снажном верском традицијом, имало, по свему судећи, мање успеха него у другим балканским покрајинама. Снажна реакција Османлија на српске ослободилачке покрете и обнову православља, оличену у култу оснивача независне српске цркве, светог Саве, окончана је спаљивањем манастира Милешеве, где се налазио гроб првог српског светитеља. Његове чудотворне мошти Турци су спалили у Београду, на Врачару, 1594, у време великог устанка Срба и осталих хришћана у јужном Банату. Био је то нови подстицај таласима исламизације праћеним репресалијама и угушивањем сваког наговештаја побуне.

Осим исламизације, Косово и Метохија су, од почетка XVII века, нарочито од стварања Конгрегације за пропаганду вере (1622), постали мета прозелитске политике најчешће агресивних римокатоличких мисионара. Римокатоличке мисије радиле су на унијаћењу православних, и то је требало да буде први корак у њиховом потпуном прихватању католичке вероисповести. Молбе Пећке патријаршије Римској курији да помогне српске ослободилачке планове и акције условљаване су њиховим одрицањем од православне вере и примањем уније са Римском црквом. Римокатоличке мисије су, чак, уживале подршку локалних турских намесника, а међу мисионарима је био и знатан број оних арбанашког порекла. Због тога су носиоци римске пропаганде упорно подстицали римокатоличке и муслиманске Арбанасе против Срба, чија је приврженост православљу и средњовековним традицијама сматрана главном сметњом ширењу римокатоличког обреда у средишње и јужне области Балкана.[38]

Покушаји католичке пропаганде да високу црквену хијерархију Српске православне цркве одвоји од народа подстакли су, између осталог, обнављање старих и стварање нових култова. Патријарх Пајсије (1614–1647), родом из Јањева на Косову, написао је 1642. Службу и Житије последњем Немањићу, светом цару Урошу, уносећи у старе књижевне форме нове садржаје, примерене савременим потребама. Увођењем народног предања у класичну хагиографију, патријарх Пајсије је настојао да успостави нови светитељски култ који ће, својим политичким порукама и духовним поукама, благотворно зрачити међу његовим сународницима.

Упоредо с националном политиком Пећке патријаршије, у традиционалним патријархалним заједницама полако је дозревало народно предање, преточено у усмену епску хронику. Неговано кроз епску поезију која се певала уз гусле, усмено епско предање је славило националне јунаке и владаре, одгајајући дух непокорности и наду у ослобођење од „турског јарма“. Народне песме о Косовском боју и његовим јунацима, о трагичној судбини последњих Немањића, о жртвовању кнеза Лазара и херојству Милоша Обилића, и, нарочито, о Краљевићу Марку, као витезу без мане и страха који увек побеђује Турке и спасава Србе, фиксирале су не само трагично осећање живота, у којем је османска владавина била метафора политичког насиља, него и нарочит морални кодекс који се временом искристалисао у заједнички став према животу, дефинисан можда већ у првим вековима туђинске власти. Косовско опредељење српског народа оваплоћено је у избору пред који је, према легенди, кнез Лазар био стављен уочи Косовског боја. Лазарево немирење с неправдом и ропством, уздигнуто у раван библијске драме, определило је и његове тежње за слободом. Заједно са светосављем које је постало и темељ српске цивилизације, косовско опредељење постало је духовна вертикала која је дала особен печат потоњој националној интеграцији. Ослоњена на народно предање, Пећка патријаршија је пажљиво уграђивала епско предање у хагиографије старих и нових светитеља, прослављајући њихова дела и на фрескама и на иконама.[39]

Доба сеоба

Повратак Срба на историјску позорницу уследило је у годинама великих европских ратова који су се последњих деценија XVII века одвијали на просторима од ирских шума до зидина Цариграда. После великог пораза турске ордије под Бечом (1683) отпочело је њено коначно повлачење из Угарске и Ердеља. Осипање османске власти на европском југоистоку усталасало је Србе да и сами допринесу сламању турске превласти. Као једини могући савезници наметале су се суседне хришћанске силе Аустрија и Млетачка република.

Косово је дошло под контролу Јеген-паше, одметнутог намесника Румелије, у чијим је одредима био и знатан број Арбанаса. Јеген-паша је пуне две године (1687–1689) пљачкао просторе између Софије и Пећи, али је у средишту његових пљачкашких похода, како је запазио римокатолички надбискуп Скопља, Петар Богдани (Il povro regno di Servia)[40] било Косово. Током 1688. Јеген-паша опљачкао је богате ризнице Пећке патријаршије, где су драгоцености сабиране још од времена Ђурђа Бранковића, а сакривене у једној од купола манастира Грачанице. Одметнути паша узео је око 10.000 талира у злату и сребру, као и многе друге драгоцености. Уз то, Јеген-паша је ухватио и самог патријарха Арсенија III, кога је оптужио да је новац нађен у Грачаници наменио за куповину оружја и муниције за предстојећи срп­ски устанак против Османлија. Да би искупио властити живот, патријарх је одметнутом паши био приморан да плати додатних 10.000 талира.[41]

Појава аустријске војске у Србији после пада Београда 1688. охрабрила је Србе да јој се придруже у знатнијем броју. Захваљујући подршци српских устаника, царске трупе су продрле дубоко у Србију и 1689. освојиле Ниш, а као посебан корпус царских трупа образована је нарочита српска милиција (Rasciana militia, raizische Feld-Miliz, Irregulëre Trupen).[42]

После спаљивања Скопља, захваћеног кугом, командант малобројних аустријских трупа, генерал Енеја Силвије Пиколомини повукао се у Призрен где га је дочекало око 20.000 српских устаника, с којима је, изгледа, склопио уговор о заједничкој борби против Турака. Недуго затим Пиколомини је умро од куге, а његови наследници нису успели да спрече своје војнике да пљачкају и злостављају локално српско становништво. Разочарани понашањем хришћанске војске од које су очекивали подршку, српски устаници почели су одустајати од договореног савезништва. Патријарх Арсеније III Црнојевић (1647–1690) безуспешно је покушавао да са царским командантима, пре свега с Кристијаном фон Холштајном, утврди нови споразум.

Последњих дана 1689. обновитељ Османског царства, велики везир Мустафа-паша Ћуприлић, пореклом Арбанас, искори­стио је застој у војним операцијама, прикупио кримске Татаре и исламизоване Арбанасе и затим кренуо у велики поход. Арбанаси римокатоличке вере, упркос обећањима да ће јој помоћи, напустили су аустријску војску уочи одсудног обрачуна код Качаника, почетком 1690. Српска милиција, под командом потпуковника Антонија Знорића, одупирући се премоћној султановој ордији, повлачила се, од Призрена, праћена великим бројем избеглог становништва, према западу и северу земље. Према извештају аустријског фелдмаршала Ветеранија, најмање 360 срп­ских села било је напуштено у ширем подручју Приштине.[43]

Турска одмазда праћена пљачком и бесомучним покољима над неверном рајом трајала је пуна три месеца. Најтеже су страдали градови Призрен, Пећ, Приштина, Вучитрн и Митровица, а пред татарском сабљом повукли су се и Срби из Новог Брда. У страху од сурове одмазде, са Арсенијем III, према северу стало је да бежи и становништво не само Косова него и суседних крајева. Савременик ових догађаја, С. Бизозери, записао је следеће: „Не налазећи више препреке своме зверству, мухамеданци су присилили Србе, који су се угнездили у Новом Пазару, да спас потраже у манастиру Студеници; за то време, ка њиховој пропасти пожурили су и Турци из Босне и Татари с равнице Косова. Хришћане су исто тако отерали из Призрена, Пећи, Врања, Вучитрна, Митровице и толиких других места, чак и оних која су далеко од Косова. Настало је позорје несреће, јер су варвари неверници, који су стигли, били немилосрдни према овим недужним становницима, које су све, без икаквог обзира на старост и пол, ставили под сабљу; а пали су у загрљај смрти и они који су, намамљени обећањима, напустили збегове у шумама у којима су спасли живот. Пошто су сви становници поклани, биле су спаљене и у пепео претворене њихове бедне колибе, од пламена сачували су се само Приштина, Пећ и Призрен, јер су се у њих сместили Арнаути да би зимовали… Била је ужасна сцена са Махмуд-пашом пећким… који је са Арнаутима кренуо да разара она села за која је знао да су прихватила цареву /аустријску/ заштиту, секући на комаде затечене становнике, иако им је Србија била заједничка отаџбина.“[44]

Одлука о обустављању покоља и општој амнестији стигла је, међутим, прекасно јер се велики део становништва пред репресалијама већ био склонио у збегове и сигурније крајеве, повлачећи се према Сави и Београду. Ужасном одмаздом биле су захваћене и остале области Србије. Само на подручју тек основаног Београдског пашалука број становника који су плаћали порез смањио се осам пута. Опљачкани су стари и велики манастири, од Пећке патријаршије до Грачанице, док је племе Гаши у Метохији похарало Високе Дечане, убило игумана Захарија и заузело најбоља манастирска добра.[45]

На позив хабзбуршког цара Леополда I, патријарх Арсеније III превео је, заједно са делом високог свештенства, и знатан део одбеглог народа (више десетина хиљада људи) у Римско-Немачко царство, на тле јужне Угарске, пошто је претходно добио обећања да ће његовом народу тамо бити признат посебан политички и верски статус. За њим су пошли и многи Срби с Косова и Метохије, од сиромашних сељака до богатих трговаца. Новим црквама које су подизали у градовима дуж Дунава они су давали иста имена као и храмовима које су оставили у својој постојбини. На подручју Будима, на пример, Срби с Косова помињу се већ око 1700. године.

Велика сеоба 1690. била је, несумњиво, велика прекретница у историји српског народа. Само на Косову и у Метохији запустели су градови, а поједина села остала су без иједног становника. Народ је косила и куга, довршавајући оно што није сустигла турска ордија. Физичко уништавање, праћено великим егзодусом, похаре великих задужбина, њихових богатих ризница и библиотека, погибија великог броја калуђера и мирског свештенства, довели су до страшне запустелости ових крајева. Трајно је био уздрман и положај до тада најутицајније установе, Пећке патријаршије: њени највиши великодостојници отишли су с народом у Аустрију, а пометња настала Великом сеобом знатно је утицала и на њено потоње укидање (1766).[46]

Најтежа последица Велике сеобе био је велики демографски поремећај, јер је после повлачења Срба с Косова и Метохије, негде од треће деценије XVIII века, започело обимније насељавање арбанашких племена с малисорских висоравни. У првим деценијама после Велике сеобе, Арбанаси, махом исламизовани, као пустоносна река преплавили су богата, али запустела средишта српских земаља. Пљачкашка традиција номадских арбанашких племена, праћена снажним наталитетом, развила се у значајну претњу демографском опстанку српског становништва на Косову и у Метохији. Колонизација Арбанаса на Косово, Метохију и суседне крајеве, изазвала је нове српске миграције према северу и потпомогла процес преверавања у ислам. Подржавани, према приликама, од Високе Порте или Римске курије, Арбанаси су, следећи своје племенске обичаје и хајдучку непокорност законима, у наредним вековима цело подручје Косова и Метохије претворили у одметнуту област, поприште свеопште племенске и феудалне анархије.[47]

Прво столеће после Велике сеобе било је обележено новим принудним пресељавањем српског народа с Косова и Метохије и јачањем утицаја Арбанаса на развој тамошњих политичких прилика. Подршку коју су у обрачунима са српским устаницима пружили османској војсци Арбанаси су искористили да заузму опустошене земље, напуштене рударске баштине на Косову и Метохији и да у великом броју уђу у управну и војну хијерархију Османске царевине. Католички Арбанаси су, у све већем броју, прелазили на ислам, стичући тако право да трајно задрже заузете поседе, а да у односима са српском рајом примењују право јачег. Османске власти су, са своје стране, охрабривале и помагале смештање тек исламизованих брдских племена Арбанаса у плодне крајеве опустошене ратом. Осипање турског управног система погодовало је колонизацији Арбанаса на Косово и Метохију, где су домаће паше и бегови, махом арбанашке народности, приливом већег броја сународника добијали и регруте за моћне племенске војске које су им помагале да се у смутним временима одрже на својим положајима и да своју власт, мимо османских закона, пренесу на потомство. Мисионари Римске курије нису сувише бринули о очувању малобројних колонија арбанашких римокатолика, него су се превасходно трудили да поткопају утицај и ауторитет Пећке патријаршије и њених достојанственика, ослањајући се на поткупљиве паша у овим крајевима.[48]

Следећи рат Аустрије и Турске (1716–1718) означио је почетак нових прогона Срба на Косову, у Метохији и суседним крајевима. Аустријске трупе помогнуте српским добровољцима стигле су до Западне Мораве и тамо успоставиле нову границу. Арбанаси су Порти колективно јемчили за сигурност крајева у непосредном суседству Аустрије, да би, заузврат, били ослобођени најтежих дажбина. Поткрај рата, 1717, у Вучитрну и околини избио је велики устанак српске раје, који је у крви угушен, а трупе упућене да умирују рају и спроведу истрагу чиниле су нова насиља. Један савременик је забележио: „Ох, лета Господњег 1737, би велика метеж кад узеше Немци Ниш… После дође паша по имену Ћуприли оглу… и узе поново Ниш. Тада побеже патријарх српски господин кир Арсеније. Ох, каколи све не пострада тада род хришћански, ком ли муком мучени не бише…тада се и Косово плени…“[49] Претешка финансијска оптерећења, пљачке и претње физичким уништењем ставиле су многе косовске Србе пред избор да приме ислам или потраже моћног господара који ће их заштитити ако прихвате кметски статус. Многи су се опредељивали за треће решење: склањали су се у суседна подручја где су услови живота били донекле сношљивији.[50]

Нови рат Аустрије с Турском (1737–1739) завршио се изгоном војске хабзбуршког цара с територије Србије. Граница двеју империја поново је утврђена на Сави и Дунаву, а Срби су кренули у још једну сеобу. Патријарх Арсеније IV Јовановић је с црквеним и народним првацима у Пећи утврдио план о сарадњи са аустријским трупама и почео хватати везе с њеним командантима. На Косову и Метохији опет је избио велики уста­нак у којем је учествовало око 10.000 Срба. Придружила су им се и црногорска племена, а аустријски изасланици побунили су и Клименте, католичко племе из северне Албаније. Поново је образована српска милиција, али су се и аустријске трупе и снаге устаника морале повући пред надмоћнијом турском силом. Уследиле су репресалије, па се српско становништво повукло из рударских насеља око Јањева, Приштине, Новог Брда и Копаоника. Да би преосталу рају задржали на земљи, Турци су обзнанили амнестију. После пада Београда, Арсеније IV прешао је у Аустрију, број избеглица са српске територије, међу којима је, осим Срба с Косова и Метохије било и Арбанаса из племена Клименти, није тачно утврђен, јер се пресељавање одвијало на разним странама и трајало неколико месеци. Осетно смањење броја харачких (пореских) глава на Косову и Метохији и другим крајевима Србије указује да је то био још један снажан миграциони талас.[51]

Нереди у Отоманском царству погодовали су ширењу анар­хије на Косову и Метохији и широм Србије. Пљачке, убијања и силовања над ненаоружаном рајом спроводили су углавном Арбанаси, сад већ бројно надмоћни у многим крајевима. Њихове дружине запоседале су путеве у време рата Турске с Русијом (1768–1774), кад је безвлашће потпуно овладало територијом Србије. Арбанашки одметници залетали су се и у друге области и тамо несметано пљачкали и глобили, па су се и домаћи муслимани жалили Порти, тражећи заштиту од насилника.

У последњем аустро-турском рату (1788–1791) у северној Србији је поново дошло до великог народног покрета. Због брзог повлачења царских трупа, покретом нису били обухваћени Косово, Метохија и данашња северна Македонија. Мировним уговором у Свиштову (1791) за Србе је била предвиђена оп­шта амнестија; ипак, Арбанаси су, као одметници или војници у одредима локалних паша, наставили да несметано насрћу на незаштићено становништво. Плима верске нетрпељивости која је због турског непријатељства с Русијом узела маха, нарочито у последњим деценијама XVIII века, знатно је допринела да један број српских породица под принудом пређе у ислам. Укидање Пећке патријаршије (1766), чије су седиште и богата имања локалне арбанашке паше и бегови непрестано покушавали да зау­зму и присвоје, такође је покренуло тај последњи талас знатније исламизације на Косову и Метохији.[52]

Исламизација Срба на Косову и Метохији, премда у мањем обиму, почела је још пре арбанашког продора. До знатније исла­мизације дошло је у XVII и првој половини XVIII века, кад се почео осећати јачи утицај Арбанаса на тамошње политичке прилике. Исламизација је најчешће прихватана као нужно зло; тренутак повратка на стару веру стално се вребао, али таква се прилика ретко указивала. Прве генерације исламизованих Срба чувале су језик, а старе обичаје (нарочито крсну славу и ускршње празнике) празновале у потаји. После неколико нараштаја, у јаком арбанашком окружењу, они су, да би се боље заштитили, постепено преузимали и арбанашку ношњу, а ван ужег породичног круга користили арбанашки језик. Тако је настајао један нарочит облик социјалне мимикрије који је преверенима омогућавао преживљавање. Арбанашење је почињало тек пошто би се исламизовани Срби, сада већ без икаквог осећања етничке посебности, женили девојкама из арбанашких фисова, и преко њих улазили у родовску и племенску заједницу. Православни Срби дуго су своје поарбанашене сународнике називали Арнауташима све док се сасвим није изгубила успомена на њихово српско порекло.[53]

Дуго времена Арнауташи се нису осећали ни Турцима ни Арбанасима, јер су их и од једних и других раздвајали и обичаји и традиција, али се нису осећали ни Србима, који су православље истицали за своје основно национално обележје. Све до краја XIX и почетка XX века многи Арнауташи задржали су своја стара презимена. У Дреници су Арнауташи носили презимена Ђокић, Велић, Марушић, Зонић, Рацић, Гецић, која су несумњиво указивала на њихово српско порекло. Слично је било и у Пећи и околини, где су многи исламизовани и поарбанашени Срби поглавито носили српска презимена: Степановић, Бојковић, Ђекић, Лекић, Стојковић итд. Исламизацијом су најкасније обухваћени источни делови Косова и Метохије, насељени компактним српским насеобинама. У Горњој Морави и Изморнику најстарија исламизација везује се за прве деценије XVIII, а нај­млађа за седамдесете године XIX века. Топоними у већини арбанашких села на Косову указују да су у њима у ранијим вековима живели Срби, а православна гробља у појединим местима од оскрнавитеља су чували сами Арнауташи, јер су знали да у њима почивају њихови преци.[54]

Крајем XVIII века на ислам су преведени сви становници Горе, планинске области у околини Призрена, али су успели да сачувају језик, обичаје и да избегну арбанашење. Појединачног прелажења на ислам било је и у другој половини XIX века, нарочито у време Кримског рата, поново из разлога да се сачувају живот, част и имовина, али је тада неупоредиво израженији био процес исељавања, јер су читаве породице, а понекад и читава села, бежали у Србију и Црну Гору. Обимна антропо-географска истраживања Косова и Метохије указују да је око 30% данашње арбанашке популације на Косову и Метохији ближег или даљег српског порекла.[55]

Доба зулума

Талас великих националних покрета хришћана на Балкан-ском полуострву, започет 1804, српском револуцијом предодредио је, у већој мери него у претходним столећима, судбину срп­ског народа, а Арбанасе (око 70% муслиманске вере) учинио најважнијим чуварима турског поретка у европским покрајинама Османског царства. У условима поновног отварања источног питања, посебно у последњој четвртини XIX и у првој деценији XX века, исламски Арбанаси били су главно оруђе турске политике у сузбијању ослободилачких покрета суседних народа и моћно средство изолације ослобођених балканских држава.

После Берлинског конгреса, букнуо је арбанашки национални покрет који су, с неједнаким успехом, покушавали да инструментализују и Висока Порта и Аустро-Угарска, сила која је окупацијом Босне и Херцеговине (1878) најавила своју даљу експанзију у дубину Балкана. Док је Порта Арбанасе користила као ударну оштрицу ислама против хришћана у пограничним крајевима према Србији и Црној Гори, пре свега на Косову, у Метохији и Македонији, Аустро-Угарска је настојала да тек разбуђен арбанашки национални покрет окрене против двеју срп­ских држава, које су биле препрека германском продору на исток. Премда независне од 1878, Србија и Црна Гора, без подршке Русије или неке друге велике силе, биле су све до Балканских ратова немоћне да осетније утичу на судбину својих сународника унутар граница Османског царства.[56]

У раздобљу српске револуције (окончане стварањем аутономне Кнежевине Србије у Османском царству 1830) Косово и Метохија су добили нарочит политички значај. Наследне арбанашке паше, до тада махом одметници од централне власти у Цариграду, заплашени могућношћу да се пожар устанака прошири и на крајеве под њиховом влашћу, постали су заточници одбране Османског царства и предводници честих војних похода против српских устаника. У темељима српске револуције био је косовски завет, оваплоћен у епској поезији. Ослобођење Србије требало је крунисати „осветом Косова“, новим одсудним бојем на Косову пољу. Устаници су се већ 1806. спремали да, као некад кнез Лазар, изађу на Косово и одмере снаге с Турцима. Одреди устаника нису, међутим, стизали даље од рубних области на северу Косова. Матичне земље немањићке Србије (Косово, Метохија, Стара Рашка, северна Македонија) остале су због тога ван граница аутономне Кнежевине Србије. Да би се јасније означио њихов значај у националној и политичкој идеологији обновљене српске државе, стекле су ново заједничко име: отац модерне српске писмености Вук Караџић средишње земље немањићке државе назвао је Старом Србијом.[57]

Заплашени обновом српске државе, косовске паше су настојале да немилосрдним прогонима умање број Срба на својим пространим поседима. Француски путописац Ф. Пуквиљ био је запрепашћен размерама безвлашћа и острашћеношћу локалних паша према хришћанима: Јашар-паша Џинић из Приштине је рушио цркве, одузимао манастирске земље и убијао калуђере, за неколико година раселио је, сматра се, преко седамдесет срп­ских села на простору између Вучитрна и Гњилана, а њихова имања разделио домаћем исламизованом живљу и горштацима досељеним из северне Албаније. Плодне равнице Косова убрзо су постале запуштене утрине које храбри малисорски брђани, сточари и номади, несвикли на земљорадњу, нису умели да обрађују.[58]

Побуне арбанашких паша против реформних акција султана и жестоки окршаји с редовним турским трупама тридесетих и четрдесетих година XIX века појачале су анархију на Косову и у Метохији, изазивајући нова страдања хришћанског становништва и поновне похаре њихових средњовековних задужбина. Пошто ни Србија ни Црна Гора нису могле да осетније помогну тешко угроженом народу, српски прваци из Приштинске и Вучитрнске области обраћали су се руском цару молећи за заштиту од зулума. Упозоравали су да им прети или примање ислама или бекство у Србију, јер су насиља, нарочито убиства, прогони калуђера, силовања жена и малолетне деце превршили сваку меру. Погроми су обележили и следеће деценије, посебно раздобље Кримског рата (1853–1856), кад је антисловенско расположење у Османском царству досегло врхунац: тада су се у прогонима православних Срба Турцима и Арбанасима придружили Черкези, нетом насељени на Косову.

Братства Дечана и Пећке патријаршије обраћала су се званичницима Кнежевине Србије за заштиту, упозоравајући на размах насиља и учесталост разбојништава, али и на све чешће и упорније покушаје римокатоличких мисионара да осиромашене и духом клонуле монашке заједнице приволе на примање уније. Дечански игуман Серафим Ристић упорно је слао детаљно документоване жалбе и турском султану и руском императору, да би у књизи Плач Старе Србије (1864) објавио сведочанства о насиљима Арбанаса и Турака над Србима, наводећи поименце починитеље, жртве, мотиве и врсту злочина. Само у Метохији дечански архимандрит је забележио више стотина таквих случајева које су турске власти, полиција и судски органи толерисали и помагали: пљачке, уцене, убиства, паљење кућа, похаре цркава, отимања имања и стоке, грабљења и силовања женa и деце, злостављања монаха и свештеника. Ударити на Србина и међу Арбанасима и међу Турцима се гледало као на богоугодно дело којим се неверници кажњавају што не верују у правог Бога, а отмица и турчење девојака било је начин да прави муслиман угоди свемоћном Алаху. Насилници су тако међу својим са­племеницима стицали углед великих јунака који на прави начин испуњавају верске обавезе и шире ратничку славу свог рода и племена.[59]

Сведочанства о размерама насиља на Косову и Метохији, од уцена и пљачки до силовања и убистава, доноси и низ са­др­жајних страних путописа, од А. Ф. Гиљфердинга до Мјур Мекензијеве и Ирбијеве.[60] Руски конзул у Призрену запазио је да се Арбанаси муслимани несметано насељавају у Призренском санџаку, а да Турци настоје да с Косова и Метохије нестане Срба хришћана. Сваки одметник (качак), ако је муслиман, могао је да хришћанина нападне, опљачка, а ако овај покуша да се одупре, да убије, без страха да ће за то одговарати. Раја није имала право да носи оружје: они малобројни Срби који су га имали и употребили у самоодбрани морали су да беже у друга подручја. Само најспретнији међу њима успевали су да се домогну српске или црногорске границе и да тамо нађу трајно уточиште. За њима су, по правилу, долазиле и многочлане породице (живело се у породичним задругама које су достизале и до 30 душа) јер нису могле да се одбране од осветника – многобројних сродника Арбанаса страдалог у сукобу са старешином њихове задруге. Економски притисак, нарочито насилно превођење слободних сељака у кметове (чифчије), спроводили су арбанашки феудалци како би створили велика и заокружена властелинства. Предузимљиве српске трговце и занатлије, који су у Приштини, Пећи и Призрену успешно развијали послове, турске власти настојале су да ограниче, а у ратној пометњи (1859, 1863) спаљиване су читаве четврти у којима су пословали и имали радње. На селу је, ипак, било најтеже, јер су Арбанаси, удружени у чврсте заједнице крвног братства или у племена, социјално релативно хомогени, терорисањем Срба, отимањем њихових имања и стоке, без много напора долазили до добара којима су издржавали своје сроднике и саплеменике. Потискивањем српског сељаштва стварали су слободан простор за досељавање својих сродника из северне Албаније, чиме је растао и њихов углед међу другим племенима. Несвикли на живот у равници и тежак рад у пољу, досељени Арбанаси су се радије бавили пљачком него земљорадњом.[61]

Упркос свим тешкоћама, српски народ на Косову и Метохији окупљао се у црквено-школске општине које су финансирале отварање школа и образовање деце, прикупљале прилоге за обнову цркава и манастира и, кад се могло, уређивале односе са турским властима. Положај српског становништва у градовима био је, изузев у раздобљима криза, знатно повољнији него оних у сеоским подручјима. Осим манастирских, од средине тридесетих година XIX века отворене су и прве српске световне школе на Косову, а 1871, трудом добротвора С. А. Игуманова, и Богословија у Призрену. Кнежевина Србија, немоћна да политички осетније помогне, још од четрдесетих година XIX века систематски је новцем и другим прилозима помагала цркве и школе, упућивала и плаћала учитеље за школе, а најбоље ђаке слала на студије у Србију. У призренској Богословији, средишту рада на народним пословима, школовали су се учитељи и свештеници за све српске земље под турском влашћу, а кришом од турских власти успостављена је и редовна веза с владом у Београду, од које су добијана и средства и упутства за политичко деловање.[62]

Етничке прилике на Косову и Метохији у првој половини XIX века могу се реконструисати и на основу дела страних путописаца и етнографа који су крстарили европском Турском. Истраживања Јозефа Милера показују да је крајем тридесетих година XIX века у Метохији живело 56.200 хришћана и 80.150 муслимана: међу муслиманима је било 11.740 исламизованих Срба, а међу хришћанима 2.700 Арбанаса римокатолика. Права слика етничких односа у овом раздобљу добија се тек када се узму у обзир и подаци да је од 1815. до 1837. с Косова и Метохије пред арбанашким зулумима избегло око 320 породица, које су бројале између 10 и 30 душа.[63]

Према подацима Гиљфердинга, 1858, у Пећи је живело 4.000 муслиманских и 800 хришћанских породица; у Приштини 1.200 муслиманских и 300 православних; у Призрену 3.000 муслиманских, 900 православних и 100 римокатоличких са 12.000 становника.[64] Руски конзул у Призрену И. А. Јастребов је (за раздобље 1867–1874) у 226 села у Метохији забележио 4.646 домова Арбанаса муслимана, 1.861 православних Срба, 3.740 исламизованих Срба и 142 дома Арбанаса римокатолика.[65] Упркос сталном одливу становништва у Србију, расположиви подаци показују да су Срби на Косову и Метохији све до поновног отварања источног питања (1875), највише захваљујући високом наталитету, остали најбројнија етничка скупина.

До највећег демографског поремећаја на Косову и Метохији дошло је у време велике источне кризе (1876–1878), када је почела интернационализација питања Старе Србије. Османско царство је у ратовима с Русијом, Србијом и Црном Гором изгубило знатне територије, а Аустро-Угарска је окупирала Босну и Херцеговину. У другом рату с Турцима, почетком 1878, српске трупе ослободиле су и делове Косова: њене претходнице избиле су преко Гњилана до Приштине и у манастиру Грачаници одр­жале помен косовским јунацима. Одмах по склапању примирја између Русије и Турске у Једрену, српске јединице морале су да се повуку с Косова. Народне депутације из Старе Србије слале су српском кнезу, руском цару и учесницима Берлинског кон­греса петиције у којима су тражили сједињење са Србијом. Из ослобођених крајева повукло се, делимично и под притиском српских власти, више од 30.000 тамошњих Арбанаса тражећи уточиште на Косову и у Метохији, а пред терором башибозука с Косова и Метохије, у Србију је пребегло више десетина хиљада Срба.[66]

Уочи конгреса у Берлину у лето 1878, на периферији арба-нашког етничког простора, у Призрену, формирана је Арбанашка лига: њено вођство захтевало је очување целокупности Османског царства у границама пре ратова и стварање аутономне арбанашке јединице од Косовског, Скадарског, Јањинског и Битољ­ског вилајета, области где су Арбанаси чинили 44% укупног становништва. Територијалне претензије арбанашког покрета фиксиране 1878. ушле су у основе свих потоњих националних програма. Проосмански и происламски карактер Лиге подржао је и нови султан Абдулхамид II (1876–1909). Напустивши реформаторску политику својих претходника, он је за начело своје владавине узео панисламизам. Незадовољна одлукама Берлинског конгреса, Лига се оружјем успротивила уступању Плава и Гусиња Црној Гори, а њени одреди починили су небројена насиља над Србима, који су сматрани трајном опасношћу по арбанашке националне интересе. Турска је 1881. силом сломила Лигу, чије је радикално крило тежило стварању независне државе, како би пред Европом показала да је способна да спроведе прихваћене реформе. Упркос томе, Арбанаси су, у систему турске управе на Балкану и у следећим деценијама заузимали најистакнутије место.[67]

Верска и етничка нетрпељивост Арбанаса према Србима добила је нов, политички садржај: стратешки циљ арбанашке националне политике био је систематско истискивање Срба из ових крајева. Политика султана да ланцем арбанашких насеља обезбеди нову границу према Србији, а да Арбанаси као заточници ислама несметано сузбијају све немире Срба и других хришћана у европским покрајинама Царства учинили су од Косова и Метохије крваво разбојиште, где су страдања српског становништва добила забрињавајуће размере. Од 1876. до 1883. пред арбанашким зулумима у Србију је са Косова и Метохије избегло око 1.500 српских породица.[68]

Окружен утицајном арбанашком гардом, султан је бивао све попустљивији према арбанашким племенима која су силом смиривала хришћанске покрете: заузврат им је дозволио да не дају регруте у војску, да не плаћају редовне дажбине и да не морају да се повинују наредбама месних власти. Политика толерисања арбанашке самовоље прерасла је у потпуну анархију која је, отевши се свакој контроли, све више забрињавала власти у Цариграду. Анархија је добила нове подстицаје кад је, тражећи начин да се даље шири на Балкану – у правцу Солунског залива – Аустро-Угарска у последњим деценијама XX века почела да осетније подстиче Арбанасе на сукобљавање са Србима и на непокоравање локалним властима. Бечки владајући кругови су у Арбанасима видели клин који ће трајно раздвојити две српске државе, а у тренутку распада система османске управе послужити као мост за даље ширење Двојне монархије према Вардарској долини. Косово и Метохија улазе тако у жижу крупних сукобљавања великих сила за превласт на Балкану.[69]

Све до краја осамдесетих година XX века Србима на Косову и Метохији једину заштиту пружали су дипломатски представници Русије, традиционалне заштитнице православног и словенског живља у Турској царевини. Слабљење руског утицаја на Балкану после Берлинског конгреса неповољно је утицало на укупан положај Срба у европској Турској. Због аустрофилске политике Милана и Александра Обреновића, Србија је изгубила подршку Русије на Порти, посебно у дипломатским акцијама око заштите српског становништва. На Косову и Метохији на Србе се, у османској администрацији, гледало као на превратнички, велеиздајнички елеменат, па се сваки њихов покрет пажљиво пратио, а наговештаји побуне немилосрдно кажњавали. У Приштини је 1882. основан преки војни суд, који је за пет година рада у тамнице отерао неколико стотина народних првака. Плиму насиља нису могли да зауставе ни упорни покушаји српских званичника да са арбанашким племенским главарима у Метохији и на Косову утврде споразум и тако утичу на обуздавање анархије.

Праве размере страдања могли су да сагледају у Београду тек пошто је 1889. отворен српски конзулат у Приштини. Влада је упозорена да Арбанаси систематски нападају поједина српска села и да их претњама и убиствима подстичу на расељавање: „Хајте у Србију – овде за вас нема опстанка“. Убиство првог српског конзула, Луке Маринковића, на улицама Приштине, показало је сву дубину арбанашке нетрпељивости. Све до 1905. ниједан дипломатски представник Србије у Приштини није могао да посети Пећ и обиђе Метохију, жариште анархије. Приштински вицеконзули и конзули (међу њима и Бранислав Нушић и Милан Ракић), осим извештаја, писали су, за ширу публику, и посебна етнографска и путописна дела која су садржавала подробне описе стања на Косову и Метохији. Једини дипломатски успех Србије био је избор српског кандидата за рашко-призренског митрополита 1896, после низа Србима ненаклоњених грчких владика који су од 1830. столовали у Призрену.[70]

Отворени терор почео је после грчко-турског рата 1897, кад је изгледало да ће Србе снаћи судбина Јермена у Малој Азији, које су с благословом султана успешно затирали Курди. Српска дипломатија је на Порти, залагањем Стојана Новаковића, покренула акцију за заштиту својих сународника, поднела опсежну документацију о око четири стотине примера тешких злочина: убистава, уцена, пљачки, силовања, отимања имања, паљења цркава. Захтевано је да се предузму енергичне мере против насилника и да истрагу спроведе мешовита српско-турска комисија. Цела акција, међутим, без опипљиве подршке Русије, није донела никакав резултат. Председник српске владе, Владан Ђорђевић, резигнирано је закључио да је од 1890. до 1899. с Косова и Метохије у Србију пребегло око 60.000 душа. У Београду је за потребе Мировне конференције у Хагу 1899. била одштампана „плава књига“ дипломатске преписке о арбанашким насиљима у Старој Србији, али је Аустро-Угарска, користећи свој утицај на двору Обреновића, спречила српску дипломатију да ово питање изнесе пред међународну јавност. Следећих година српска влада је покушала да тајно дотури оружје Србима на северном Косову. Већ први товари пушака били су откривени, па је 1901. уследио нови прогон у Ибарском Колашину, који је обустављен тек на интервенцију руске дипломатије.[71]

Размах анархије достигао је критичну тачку 1902. када је, уз подршку црногорске дипломатије, српска влада поново по­кренула питање заштите српског народа у Турској, захтевајући да се закон примењује једнако на све поданике Царства, да се прекине с политиком повлађивања Арбанасима, да се они разоружају и да се појачају турски гарнизони у областима с мешовитим српско-арбанашким живљем. Русија, а потом и Француска, подржале су српске захтеве. Две најзаинтересованије силе, Аустро-Угарска и Русија, имале су од 1897. споразум да се на Балкану одржи статус кво, али су подстакле реформски план за преуређење европских покрајина Турске. Уплашени за своје повластице, Арбанаси су 1903. подигли велики устанак који је почео новим зулумима, а завршио се убиством тек пристиглог руског конзула у Митровици, Шчербине, српског заштитника.

Повратак династије Карађорђевић на престо Србије (1903) означио је напуштање аустрофилске политике и постепено окретање према Русији. Аустро-Угарска је, због тога, појачала пропагандни рад међу Арбанасима. Из реформске акције великих сила (1903–1908), на захтев Двојне монархије, били су, зарад заштите арбанашке превласти, изузети северни делови Косовског вилајета: и Косово и Метохија. Уследили су, затим, нови таласи прогона: само са ужег Косова 1904. је у Србију пребегло 108 лица. Од 136 случајева различитих насиља, 46 се завршило убиством, а група Арбанаса силовала је и једну седмогодишњу девојчицу. Током 1905. у 281 случају насиља забележено је 65 убистава, а само на једној свадби Арбанаси су убили девет сватова.[72]

Младотурска револуција 1908, којом је окончана „епоха зулума“, како се у турској историографији назива доба владавине Абдулхамида II, није донела осетнију промену у српско-арбанашким односима. Под окриљем младотурског режима створена је прва тамошња српска политичка организација; међутим, арбанашке побуне против пантурске политике нове власти изазвале су нову плиму насиља. Само у другој половини 1911. у Старој Србији је забележено 128 крађа, 35 паљевина, 41 разбојништво, 53 отимачине, 30 уцена, 19 застрашивања, 35 убистава, 37 покушаја убиства, 58 оружаних напада на имовину, 27 примера туче и злостављања, 13 покушаја турчења и 18 примера наношења тешких телесних повреда. Са ширег простора Старе Србије пред арбанашким и турским зулумима у Србију је избегло око 400.000 људи, а само с Косова и Метохије око 150.000 људи, трећина укупног српског становништва на овим просторима.

Упркос прогонима и непрестаном исељавању, на Косову и Метохији Срби су 1912. још чинили безмало половину укупног становништва. Према истраживањима Јована Цвијића објављеним 1911, на Косову је било 14.048 српских кућа, у Пећи и околини 3.826, а у призренском крају 2.400 српских домова са око 200.000 становника. Кад се упореде статистике из средине столећа када је на Косову, у Метохији и оближњим подручјима живело око 400.000 Срба, онда су Цвијићеве процене да је у Србију до 1912. пребегло око 150.000 Срба сасвим уверљиве и прихватљиве.[73]

У време устанака против младотурака (1910–1912) српска и црногорска влада помагале су побуњене арбанашке чете, прихватале избеглице и делили им оружје, да би се додатно поткопала турска власт на Балкану, истиснуо аустроугарски утицај на њихове вође и обуздали зулуми над Србима. Све је, међутим, било узалуд, јер је етничка и верска нетрпељивост према Србима била у темељима свих арбанашких покрета. Њихове побуне убрзале су стварање Балканског савеза. Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка увиделе су да се питање опстанка хришћана у европској Турској мора решавати оружјем. Пошто је одбила да хришћанима гарантује иста права која је обећала арбанашким устаницима, балкански савезници су Турској у октобру 1912. објавили рат.

У Србији и Црној Гори, државама чија је национална идеологија била заснована на косовском завету, рат је дочекан као вековима очекивана „освета Косова“. Добровољци из свих српских земаља похрлили су да се пријаве у војску. Ношене осећањем да извршавају велику историјску мисију, српске армије су кренуле пут Косова. Покушаји да се Арбанаси, изолују из ратних сукоба нису уродили плодом: вођство њиховог покрета одлучило је да оружјем брани своју османску домовину. Српска војска је без много напора ослободила Косово, а њена Трећа армија застала је у Грачаници да одржи помен косовским јунацима. Црногорске трупе умарширале су у Пећ, Дечане и Ђаковицу. Вођи арбанашког покрета избегли су у Албанију, где је под окриљем аустроугарске дипломатије била проглашена независна држава.

Тражећи излаз на море да би се спасле гвозденог загрљаја Аустро-Угарске који се стезао, српске трупе ушле су у северноалбанске луке, али су одлукама Конференције амбасадора у Лондону (1912–1913) биле приморане да се повуку из Албаније. Аустро-Угарска је покушавала да као противтежу Србији и Црној Гори избори што већу албанску државу, али су обе делегације наглашавале да ни под којим условима не могу пристати да Косово и Метохија, „свете земље српског народа“, остану ван њихових граница. Упади наоружаних арбанашких чета на срп­ску територију под заштитом турских и аустроугарских служби током 1913. имали су циљ да дестабилизују српску управу у новоослобођеним крајевима, најављујући скори обрачун Аус­тро–Угарске са Србијом, главном сметњом германском Drang nach Osten.[74]

Први светски рат омео је не само консолидовање српске власти на Косову и црногорске у Метохији него и стварање уније између две српске државе. Аустро-Угарска је помагала реваншистичке тежње избеглих арбанашких вођа и подгревала планове о стварању „Велике Албаније“ с Косовом, Метохијом и западном Македонијом. Из Албаније, где је беснео грађански рат, под заштитом аустроугарских војних и дипломатских служби, организоване су чете састављене од арбанашких избеглица с Косова и Македоније, с циљем да изазову устанак на Косову и отворе други фронт према Србији. Пашићева влада помогла је у јесен 1914. Есад-пашу Топтанија, присталицу балканског споразума и сила Антанте, да преузме власт у Албанији и са њим склопила два споразума: о војној сарадњи и реалној унији. У лето 1915. српска војска је, по слову уговора, војно интервенисала у Албанији да заштити Есад-пашин режим и сломи устанак присталица Тројног савеза.

После заједничке аустроугарске, немачке и бугарске офанзиве на Србију у јесен 1915, српска војска је била принуђена да се повлачи према југу земље. Било је и планова да се одсудни отпор пружи на Косову, али је, после пресецања веза са Солуном, преовладало мишљење да је боље домоћи се албанске обале и тамо ступити у додир са савезничким снагама. Због глади, болести, јаке зиме и сукоба са арбанашким племенима у обла­стима где се није простирала власт Есад-паше, у Албанији је од 220.000 војника заувек остало њих око 70.000, а од 200.000 цивила избеглица, на Крф и у Бизерту стигла је њих трећина (око 60.000 људи).[75] Под аустријском и бугарском окупацијом, током Првог светског рата, Срби су били подвргнути новим прогонима, покушајима денационализације и осветама: између 1915. и 1918. Албанци и Бугари убили су 22 српска јерарха, свештеника и монаха, укључив и митрополита рашко-призренског Вићентија.

После пробоја Солунског фронта у јесен 1918, савезничке трупе, укључив и српске јединице, под командом генерала Франше Д’Еспереа, ослободиле су, уз садејство комита Косте Пећанца, Косово и Метохију и затим их предале на управу срп­ским властима. Било је, још пред ослобођење, повремених побуна становништва, али су оне постале учесталије нарочито после оснивања тзв. „Косовског комитета“ у Албанији, који је позивао у борбу за стварање „Велике Албаније“. Српске трупе одговориле су на албанске претње окупацијом пограничних албан­ских срезова и настојале да на власт доведу Есад-пашу Топтанија који је боравио у савезничком табору у Атини. Италија, која је после распада Аустро-Угарске преузела улогу протектора Албаније, постала је главни супарник тек проглашене југословенске државе, због спора око превласти у Јадранском приморју: успоставила је марионетски режим у Албанији, подстицала његове претензије на Косово, Метохију и северозападну Македонију, настојећи да од Албаније створи упориште за даље ширење италијанског утицаја у унутрашњост Балкана.

Југословенска делегација на Конференцији мира у Паризу заступала је становиште да би Албанија требало да буде независна држава у границама из 1913, али је, у случају њене поделе, тражила територијалне компензације од Дрима до Скадра. Питање албанске независности решено је, после много спољних притисака и унутрашњих превирања, одлуком Конференције амбасадора великих сила 1921, а коначно разграничење с Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца спроведено је 1926. У Албанији је косовска емиграција упорно радила на ширењу покрета за стварање „Велике Албаније“: на југословенску територију убациване су герилске чете које су, сукобљавајући се с војним јединицама и цивилним властима, од Косова и Метохије стварале несигурно погранично подручје: оно је, због тога, морало бити под нарочитим режимом. Уплитање југословенске дипломатије у унутрашње племенске и политичке борбе имало је циљ да из Албаније истисне сваки страни утицај и да помогне успостављању режима који ће пресећи сталну субверзивну активност.[76]

Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1. децембра 1918, државе која је од 1929. преименована у Краљевину Југославију, српско-албански односи, премда фиксирани наслеђеним стањем, због појаве нових политичких чинилаца унутар Југославије и измењених међународних околности, добили су нове димензије. Албанско питање поново је, у склопу италијанских планова за доминацију источним Јадраном, постало корисно средство политичког притиска на југословенску државу, а посебно против Срба као њене покретачке снаге и њене државотворне позиције унутар званично једног, „троименог“ народа. С појавом фашизма и нацизма, реваншистички настројене државе поражене у Првом светском рату, пре свега Бугарска и Мађарска, незадовољне успостављеним границама и расподелом политичке моћи на Балкану, окупљене око Италије, настојале су да додатно подривају темеље југословенске државе управо на подручјима њене највеће рањивости: на Косову, Метохији и у Македонији, областима где је баласт наслеђа пет векова дуге османске владавине оставио најдубље цивилизацијске јазове, праћене социјалним заостајањем, великим сиромаштвом и јаком традицијом одметништва.

Нова држава имала је тежак задатак да на Косову, у Метохији и Македонији ликвидира феудалне односе, спроведе аграрну реформу и колонизацију. Приливом српског становништва из пасивних крајева Црне Горе, Босне и некадашње Војне крајине, требало је успоставити пожељну етничку равнотежу на осетљивом пограничном простору. Извлачење ових крајева из вековне заосталости почело је укидањем феудалног система 1919, кад су раскинути кметски односи, а кметови проглашени власницима земље. На Косову и Метохији су, спровођењем реформе, многе сиромашне српске и арбанашке породице први пут постале власници земље коју обрађују. Колонизација је отпочела 1920, без одговарајућих припрема, па су први насељеници били препуштени сами себи, а локалне власти, задужене за њено спровођење, често користиле недограђеност реформи за разне злоупотребе које су погађале и арбанашко и српско становништво.

После првих десет година показало се да мере аграрне реформе и колонизације садрже крупне недостатке којима су највише погођени сами насељеници. У начелу је било забрањено узимање земљишта приватних власника за насељавање, али су за потребе арондације насељеничких целина мање парцеле одузимане и од земљовласника и надокнађиване земљом на другом месту. Извесну збрку стварала су псеудовласничка права појединих Арбанаса који нису могли да докажу власништво над земљом коју су користили после одласка њихових правих вла­сника. У првој фази колонизације насељеницима је раздељена углавном до тада необрађивана земља: утрине, крчевине, пу­ста или напуштена земља приватних власника, шуме и, у мањој мери, имања одбеглих одметника. Свега 5% укупног земљишног фонда чиниле су претходно обрађиване површине. У два колонизациона таласа, 1922–1929. и 1933–1938, на 120.672 hа (око 15,3% земље) насељно је 10.877 колонистичких породица, укупно око 60.000 људи. Још 99.327 hа предвиђених за насељенике није подељено. За породице колониста подигнуто је 330 насеља и заселака са 12.689 кућа, 46 школа и 32 цркве.[77]

Крупна препрека стабилизовању политичких прилика био је качачки покрет, који је на пограничном подручју двадесетих година ХХ века озбиљно угрожавао личну сигурност насељеника. Качачке акције наслеђене из турских времена координирала је углавном арбанашка емиграција са Косова – као покрет за сједињење Косова и Метохије са Албанијом. Независно од качачког покрета, који се Арбанасима успешно представљао као ослободилачки, деловало је и низ одметничких дружина качака, које су за свој рачун пљачкале забачене и слабо обезбеђене пограничне области, избегавајући плаћање пореза и служење војске.

На учестале нападе и убиства локалних представника вла­сти, жандаре, свештенике и учитеље, пљачке и паљевине усамљених српских имања, пограничне војне власти одговарале су потерама, употребљавајући у најтежим случајевима и артиљерију. Имања најопаснијих одметника била су конфискована, а куће њихових јатака у циљу застрашивања спаљиване. Амне­стија за све кривице, осим убиства, објављена 1921, дала је само делимичне резултате: одметници су се предавали пред зиму, а у пролеће поново одметали у шуме. Од 1918. до 1923. предало се 478 качака, 23 је било ухваћено, а 52 убијена. Већина (231) оних који су били ухваћени или су се сами предали упућено је у војне команде (избегавали су служење војног рока), 195 је предато суду, а 75 пуштено као невино. Качачки покрет почео је да јењава 1923, кад је једна од либералнијих влада донела декрет о амнестији и за веће кривице. Широка амнестија и добри односи са Албанијом помогли су постепеном замирању качачког покрета.[78]

Арбанашки и турски живаљ на Косову и Метохији тешко се мирио са животом у европски устројеној држави, где су, уместо статуса апсолутне повлашћености из времена турске владавине, добили само грађанску равноправност с некадашњом рајом. Најзнатнији арбанашки бегови с Косова, из Метохије и северозападне Македоније основали су 1923. политичку странку Џемијет, која је у Скупштини 1921. имала 12, а две године касније 14 посланика. Рад Џемијета забрањен је 1925, због повезано­сти с качацима и владом у Тирани, али је наставио да делује и у илегалности. Тајна студентска организација Беса, коју је финансирала Тирана, а потом италијанско посланство у Београду, пропагирала је прикључење Косова и Метохије Албанији. Због помагања качака и веза с косовском емиграцијом, на Арбанасе се у Краљевини Југославији гледало с подозрењем, као на субверзивни елемент који ће се у првом погодном тренутку подићи на устанак и покушати да поједине крајеве припоји Албанији. Као националној мањини, Арбанасима је Уставом била загарантована употреба матерњег језика у основним школама, али се, у пракси, све свело на школовање у верским, муслиманским училиштима. Југословенска влада је желела да се питање права мањина решава реципрочно, тј. да се и српској мањини у Албанији омогући отварање школа и да се реши питање тамошње православне епархије, али до таквог споразума никад није дошло. Ни знатнији бегови из вођства Џемијета нису покретали питање школа за своје сународнике. Од 37.685 ученика у 252 обавезне школе, 1940/1941. наставу на српско-хрватском језику похађало је око 14.000 ученика арбанашке народности.[79]

Незадовољство арбанашког становништва новом државом изазвало је и појачано исељавање у Турску, где су се, у муслиманској средини, осећали на своме. Многи су отворено говорили да не могу да поднесу владавину бивших рајетина које су погрдно називали Шкијима (Словенима). Прва исељавања започела су одмах после Балканских ратова, док су избеглице, које су се због сукоба с властима склониле у Албанију, у највећем броју, по окончању рата и смиривању качачке акције, вратиле кућама.[80]

До тридесетих година у Турску се добровољно иселило неколико хиљада породица, арбанашких и турских, а југословенска и турска влада, после дугих преговора, склопиле су 1938. конвенцију о исељењу око 200.000 муслимана (Арбанаса и Турака) с подручја Косова, Метохије и Македоније у Турску. Због одустајања турске владе и недостатака средстава за отпремање исељеника, споразум никад није био реализован. Број исељених Арбанаса у Турску, према званичним државним подацима од 1927. до 1939, износио је 19.279 лица, а број исељених у Албанију 4.322 лица, У поређењу са 30.000 Срба, Хрвата и Словенаца који су се сваке године из економских разлога исељавали у САД и друге прекоморске земље, миграције из много заосталијих крајева у Турску и Албанију нису биле изразито уочљива појава.[81]

Пописи становништва у међуратном периоду такође показују да није било знатнијег исељавања Арбанаса. Према попису из 1921, у Краљевини Југославији било је 439.657 Арбанаса, 3,67% од укупне популације, 15.000 мање него уочи ослобођења 1912, а живели су на Косову, у Метохији и, добрим делом, Македонији. Према попису из 1931, број Арбанаса износио је 505.259 (3,62% укупног становништва): у Зетској бановини живело је 150.062 (16%); у Моравској 48.300 (3,6%); у Вардарској бановини 302.901 (19,24%). Подаци пописа из 1939. показују да је на Косову и Метохији било 422.828 несловена (Арбанаса, Турака, Цигана итд.), укупно 65,6%, староседелачког словенског (претежно српског) 25,2% насељеника, такође претежно Срба, 59.204, тј. 9,2%.[82]

После слома југословенске војске у априлском рату 1941, Краљевина Југославија била је распарчана: Србија је стављена под непосредну немачку окупацију, а поједини њени делови подељени заинтересованим савезницима Трећег рајха. Још у току априлског рата наоружане групе Арбанаса нападале су војску, ненаоружане насељенике и Србе староседеоце. Косовско-митровачки округ остао је због рудника Трепче под немачком окупацијом, источни делови Косова додељени су Бугарској, а 12. августа 1941. остатак Косова с Метохијом, деловима Црне Горе и Македоније припојен је Великој Албанији под италијанским протекторатом. За само неколико дана, у акцијама локалних Арбанаса запаљено је око 10.000 насељеничких кућа, највише у Метохији, док су власници и њихове породице побијени или протерани у Црну Гору и Србију. Спаљивање Пећке патријаршије и манастира Дечана, које су у пролеће 1941. планирали локални албански екстремисти, спречено је енергичном интервенцијом италијанских окупационих власти, док је у октобру исте године спаљен и порушен манастир Девич у Дреници, као и још десетак срских цркава у Метохији. Међу свештеницима и монасима српске цркве, њих 24 је убијено.

Насилном миграцијом било је захваћено око 100.000 Срба с подручја Косова и Метохије. Арбанаси су од 1941. до 1944. убили око 10.000 Срба, а најтеже су страдали простори с насељеницима из Црне Горе у Метохији, пре свега Пећ и Витомирица, где су арбанашке добровољачке формације завеле страховит терор: жртвама су пред стрељање вађене очи, сечене уши и одсецани други делови тела. Срушено је, запаљено и опљачкано више десетина православних цркава, свештеници и калуђери су прогањани, убијани и черечени, а многа гробља оскрнављена.[83]

Сврстани у више полицијских и полувојних формација, Арбанаси су предњачили у покољима; чак је немачка команда морала да интервенише да се покољи обуставе. Преостале Србе Арбанаси су покушавали да разним облицима застрашивања нагнају да напусте Косово. После слома Италије у јесен 1943, Косово и Метохија потпали су под немачку управу, која је подр­жавала великоалбанску идеологију националног вођства, помажући образовање Друге Призренске лиге, формиране крајем 1943, док је од арбанашких добровољаца у пролеће 1944. створена 21. СС дивизија „Скендербег“. Великоалбанска организација Бали комбетар предњачила је у етничком чишћењу Косова, упозоравајући српско становништво да се исели док још има времена. Последњи миграциони талас Срба забележен је у првим месецима 1944.[84]

Грађански рат у Југославији (1941–1945) на Косову се исказивао кроз сукоб четничких јединица Југословенске војске у отаџбини које су оперисале углавном на северном ободу Косова и партизанских одреда Комунистичке партије Југославије. Обе војске сукобљавале су се и са окупаторским трупама и са арбанашким формацијама. КПЈ је осуђивала политику „српске буржоазије“ према арбанашкој мањини, па је у њеним редовима, у два одреда, било и неколико стотина Арбанаса.

Политика повлађивања Арбанасима и помоћ инструктора КПЈ формирању и развоју Комунистичке партије Албаније (октобра 1941) довела је до тога да представници арбанашких комуниста из Југославије на саветовању у Бујану (јануар 1944) донесу резолуцију о припајању Косова и Метохије Албанији после свршетка рата. Обичан арбанашки пук је, међутим, и у партизанима и у четницима видео само Србе, своје вековне непријатеље.[85]

Доба комунизма

После уласка совјетских трупа на југословенску територију којим је грађански рат решен у корист комуниста, партизанске јединице су, добро наоружане и попуњене обавезном регрутацијом, у позну јесен 1944. успоставиле своју власт на Косову и Метохији. Локалним комунистима албанаске народности поверено је сређивање стања, а више хиљада Албанаца било је мобилисано ради слања на фронт. Крајем 1944. дошло је до велике оружане побуне чак 40.000 тек мобилисаних албанаских јединица, за чије су сламање морале бити преусмерене партизанске трупе из других крајева; на Косову и Метохији је у фебруару 1945. уведена војна управа.[86]

Колонистима који су за време рата протерани с Косова, нарочитом уредбом од 6. марта 1945, био је забрањен повратак на напуштена имања: сматрани су експонентима међуратне „великосрпске политике“, а тек мањи број њих успео је да се врати.[87] Међународне околности, посебно присне везе с комунистичким вођством Албаније, налагале су, опет, новом државном вођству Југославије деликатан однос према арбанашкој мањини. Једновремено, с Косова нису протерани Албанаци које су Немци и Италијани населили за време рата, а граница је за нове ими­гранте из Албаније била отворена све до прекида односа 1948. Тачан број Арбанаса насељених на Косову током рата и после њега није тачно утврђен: прве послератне процене, вероватно засноване, крећу се од 70.000 до 75.000 лица.[88]

Политички статус Косова и Метохије у комунистичкој Југославији разумљив је само уз добро познавање националне политике КПЈ у међуратном раздобљу. Као секција Коминтерне, Треће комунистичке интернационале, КПЈ је после Првог светског рата, делујући углавном у илегали, интензивно радила на рушењу Краљевине Југославије, „версајске творевине“ у којој „великосрпски хегемонисти“ угњетавају све друге народе у заједничкој држави. У настојању да глобално подрива „версајски систем“ у Европи – с победничким силама у Првом светском рату, Француском и Британијом као његовим главним носиоцима – Коминтерна је, већ на свом Петом конгресу у Москви 1924, напустила начело федералног преуређења оних држава које су, попут Краљевине СХС, „западни империјалисти“ користили као „санитарни кордон“ на југоисточним границама СССР-а, а као брану од ширења бољшевизма у друге земље.[89] Д. З. Мануилски, један од водећих идеолога Коминтерне, нагласио је током Петог конгреса да је „Балкан суштина читаве империјалистичке политике великих сила у Европи“[90]. Уз потребу издвајање Словеније, Хрватске и Македоније (која је сматрана претежно бугарском), Коминтерна је, по предлогу КПЈ, додатно нагласила да треба радити и на „ослобођењу Албанаца“[91].

На Петом конгресу КПЈ, одржаном у Дрездену 1928, усвојена је, поново, политичка платформа о неопходности разбијања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Том приликом је наглашено да једна трећина Албанаца живи у Југославији под опресивним режимом „великорсрпске буржоазије“, а да се њихово уједињење с Албанијом може спровести само уз заједничку борбу коју ће координисати КПЈ: „Партија изјављује солидарност револуционарних радника и сељака и осталих нација Југославије, а пре свега Србије, са албанским национално-револуционарним покретом у лицу Косовског комитета и позива радничку класу да свесрдно помаже борбу раскомаданога и угњетенога албанског народа за независну и уједињену Албанију“ [92], мислећи при том, пре свега, на уједињење Албаније са Косовом, Метохијом и деловима западне Македоније. Порука да свим несрпским народима Југославије треба дозволити стварање посебних националних држава, а мањинама омогућити да се, ако то желе, припоје матичним државама, није КПЈ донела ни повећање угледа, ни снажење утицаја, нити прилив већег броја чланова. Политика разбијања „версајског система“ у Европи, у случају Краљевине СХС (Југославије), имала је, по заједничком пројекту Коминтерне и КПЈ, да се оконча распарчавањем срп­ских земаља.[93]

Променом политичког курса Коминтерне 1935, кад је ради груписања антифашистичких снага решено да се југословенска заједница до победе пролетерске револуције ипак очува, променио се и курс КПЈ, премда је питање решавања положаја и статуса мањина остављено за будућност. Насупрот тези о јакој Србији као гаранту јаке Југославије – која ће постати слоган Српског културног клуба, организације која је окупила српску културну и политичку елиту у Краљевини Југославији – комунисти су заступали став да се само њеним федерализовањем и сламањем српске превласти (која се, природно, заснивала на чињеници да су Срби најбројнији народ у Југославији) може успоставити стабилна држава. У прогласима народима Косова и Метохије КПЈ је жестоко оптуживала „српску“ и „великосрп­ску буржоазију“ за злоупотребе и прогоне арбанашке мањине, преносећи, посредно, а затим и све непосредније, одговорност одређених слојева владајућих структура Краљевине Југославије на читав српски народ.[94]

На таквим становиштима о националном питању успо­стављена је 1945. и комунистичка власт у Југославији. После велике побуне албанских регрута у зиму 1944/1945, представници нове власти су у јулу 1945. изгласали присаједињење Косова и Метохије Србији, стварајућу у септембру исте године од ње посебну аутономну област Космет; на северу Србије, као посебна аутономна целина образована је Аутономна Покрајина Војводина, из које је претходно издвојена Барања. Овим решењима само је у случају латентног федерализовања Србије, додуше у складу с преовлађујућом партијском линијом у међуратном раздобљу, направљен преседан: границе других југословенских република стваране су тако да се што више исправе „неправде“ из међуратног раздобља, премда је и у њима било добрих историјских и етничких и разлога за стварање посебних аутономних јединица (Далмација, Крајина).

Политику пацификације Србије и Срба као „хегемони­стичког народа“ спроводило је руководство КПЈ са Ј. Б. Титом на челу, а под паролом „братства и јединства“ југословенских народа. Српски комунисти, задојени федералистичким југословенством и занесени пролетерским интернационализмом, у потпуности су следили Титове политичке концепције, не схватајући њене далекосежне последице.[95]

До које мере се у комунистичком вођству Југославије слободно располагало српским земљама показују концепције око унутрашњих граница у замишљеној балканској федерадији социјалистичких земаља. У преговорима с лидером албанских комуниста, Енвером Хоџом, Јосип Броз Тито је чак обећавао да ће Албанији, ако уђе у балканску федерацију, бити уступљено Косово с Метохијом. После раскида југословенских комуни­ста са Стаљином и Информбироом 1948, Албанија Енвера Хоџе је постала опасан центар пропагандне и субверзивне акције против Југославије, с крајњим циљем да се Косово, Метохија и делови западне Македоније припоје комунистичкој Албанији, у којој је „албанство“, оваплоћено у идеји о стварању велике етничке Албаније, постало темељ државне идеологије.[96]

Успостављена Уставом из 1946, аутономија Косова и Метохије знатно је проширена уставним решењима из 1963, да би после унутарпартијског обрачуна на Брионском пленуму 1966, падом Титовог заменика и свемоћног шефа Службе државне безбедности Александра Ранковића, на Косову и Метохији оптуживаног за дискриминаторски однос према арбанашкој (тада се говорило шиптарској) народности, почела велика чистка срп­ских комунистичких кадрова с високих положаја у админи­страцији и полицији. Албанаски комунисти су их оптуживали за злоупотребе и неоправдане прогоне цивилног становништва премда су од службе безбедности на Косову и Метохији једнако страдали и Срби (у акцијама одузимања оружја), а више од свих Српска православна црква. Одузимани су њени највећи поседи, конфискована манастирска имовина, хапшени су и осуђивани свештеници и калуђери, док је у Ђаковици 1950. срушена и једна од највећих цркава у Метохији изграђена у међуратном раздобљу, да би на њеном месту био подигнут споменик косовским партизанима.[97]

Масовне демонстрације Албанаца на Косову и Метохији на национални празник Албаније, у новембру 1968, под паролом „Доле српски угњетачи“, углавном студената и ђака, показале су да се борба против злоупотреба органа државне безбедности претвара у реваншистичку политику према Србима и Србији, у политику остварења великоалбанске идеје. Демонстрације су одржане у време великих политичких превирања везаних за унутрашње преуређење југословенске федерације, чије је ново устројство озакоњено Уставом из 1974. Тада је и правно санкционисан готово федерални статус Косова и Метохије. Косово је, премда и даље формално у саставу Србије, постало de facto конститутивни елемент југословенске државе. У међувремену, име покрајине преименовано је само у Косово, јер је грчка реч Метохија подсећала и на српство и на православље, док је појам Шиптар, као пежоративан замењен општијим називом Албанац. Као политичка заједница са одређеним елементима државно­сти (добила је чак и Устав), само формално зависна од Србије, Аутономна Покрајина Косово, под пуном контролом албанских комуниста, требало је да оконча планско потискивање српског становништва и стварање једне албанске, етнички чисте обла­сти.[98] Политика етничког чишћења одређене територије нужно је расистичка, а средства којима се она проводи увек насилна.[99]

За непуну деценију косовско руководство успело је да албански језик наметне као званични у Покрајини, а да посредством легалних институција система заведе дискриминаторски однос према српском становништву и другим неалбанским етничким заједницама и групама. Степен дискриминације најпотпуније се исказивао у примени тзв. принципа етничке заступљености: запошљавање и уписивање на високе школе спровођено је на основу бројности становништва. Тако је од пет слободних радних места само на једно могао бити примљен Србин, без обзира на радне квалитете, искуство и степен стручности. Исто начело било је примењивано и на Универзитету: тек сваки пети уписани студент могао је бити српске националности.

Попис становништва из 1981. показао је драстично смањење броја припадника турске, циганске и исламизоване словенске мањине на Косову и Метохији. Под притиском принуде и пропаганде многи од њих били су принуђени да се на попису 1981. изјасне као Албанци, док су, једновремено, Албанци из других крајева земље пописивани и на Косову.[100] На тај начин вештачки је повећаван укупан број Албанаца у Покрајини и омогућена њихова већа заступљеност у покрајинској администрацији, школству и култури, док се, једновремено, отварао простор за нове политичке, етнички дефинисане захтеве.[101]

Највећи део Срба (са изузетком малог броја корумпираних високих функционера) био је подвргнут различитим облицима притисака, од онемогућавања запошљавања или напредовања, до претњи и уцена, а на селу, слично као и у последњем столећу турске владавине, узурпирањем имања, физичким обрачунима, паљењем кућа и летине, крађом стоке, силовањима жена и малолетне деце, све до убистава на кућном прагу. Имања насилно исељених Срба локална администрација често је делила емигрантима из Албаније, или су их, најчешће бесправно, заузимале албанске породице у суседству. Како је сва управна власт, од судства до полиције, од 1968, а коначно од 1974, била у рукама Албанаца, они су судске пресуде доносили редовно у корист својих сународника. Оштећени Срби нису имали коме да се жале јер Република Србија није имала судску надлежност на Косову, а када би се жалили савезним органима, њихове молбе остајале су, по правилу, без одговора. На појачан психолошки и физички притисак на Србе, непрестано су се, од 1945, наводећи стотине примера тешких прекршаја, од уништавања гробаља до силовања монахиња, највишим државним органима жалили великодостојници Српске православне цркве, али су и њихове представке остајале без одјека.[102]

Кулминацију напада је представљао покушај паљења Пећке патријаршије 1981, кад су изгорели њени велики конаци с намештајем и библиотеком. Подметачи пожара, за које се сумњало да су Албанци, никада нису пронађени, док су истражне власти упорно тврдиле да је узрок пожара квар на електричним ин­сталацијама. Малобројни функционери српске националности који су се од 1968. до 1981. успротивили отвореној албанизацији Косова смењивани су најчешће под оптужбом да су српски шовинисти. Насупрот њима, српски комунистички кадрови који су сарађивали са албанским партијским вођством у Покрајини, награђивани су високим функцијама у органима федерације.[103]

Нарочит полет албанизацији Косова и Метохије дала је несметана комуникација Покрајине са Албанијом, с којом су односи нормализовани 1971. Из Албаније су током седамдесетих година на Приштински универзитет долазили професори (њих 240), ширећи несметано великоалбанску пропаганду, а увозом уџбеника из Тиране, читаве генерације младих Албанаца одгајане су у мржњи према Србији и Југославији.[104] Официри албанске обавештајне службе (Сигурими) несметано су се кретали Косовом, ширили антијугословенско расположење и координисали акције срачунате да изазову додатно исељавање српског живља. Огромна средства које је југословенска федерација издвајала за привредни развој Косова, а где је највеће било учешће уже Србије, трошена су за романтичарско, некритичко пропагирање националне историје и културе, на подизање оних културних и политичких институција које обично имају самосталне државе или аутономне области с таквим претензијама. Југословенска држава је, сагласно својој антисрпској политици, сама финансирала сецесионистички покрет на Косову и Метохији.

Процењујући да је смрћу Јосипа Броза (1980) југословен­ска федерација пред распадом, косовски Албанаци су у пролеће 1981, уз благослов покрајинске бирократије и неких савезних функционера, организовали велике демонстрације, тражећи да се Косово прогласи републиком. Овај захтев разумљив је само ако се зна да по југословенском уставу, сагласно лењинским начелима о решавању националног питања, једино републике имају право на самоопредељење до отцепљења. Успостављање Косова као седме југословенске републике значило би, у том случају, прелазну фазу ка потпуној независности и, затим, сасвим извесно, водило уједињењу са Албанијом Енвера Хоџе.[105]

Значајна подлога албанској националној и политичкој превласти на Косову и Метохији била је велика демографска екс­плозија, типична за дијаспорски национализам који се легитимизује високим наталитетом: њихов број се од 1948 (око 480.000) до 1981. утростручио (1.227.000). Насупрот томе, број Срба и Црногораца на Косову и Метохији се од почетка шездесетих година XX века, упркос високом наталитету, непрестано смањивао. Према званичним статистикама, од 1961. до 1980. у Србију и друге крајеве иселило се 92.197 Срба и 20.424 Црногораца. После сепаратистичке побуне Албанаца на Косову и Метохији у пролеће 1981, у Србију се, под притиском, иселило још 38.000 Срба и Црногораца: а процес њиховог исељавања није био заустављен ни током следеће деценије.[106]

Погубност политике сужавања суверенитета Србије и једне смишљене антисрпске политике у комунистичкој Југославији најрељефније се показала на Косову и Метохији, где је српски народ, формално у својој држави, насилно сведен на мањину са ограниченим националним, грађанским и људским правима. Организованим притисцима локалне покрајинске администрације која је, несумњиво, имала подршку савезних органа бар до 1981, Срби Косова и Метохије су у условима несигурности, страха и прогона, у великом броју напустили своја огњишта. После безмало читаве деценије узалудног ишчекивања да савезни југословенски органи спрече даљу албанизацију Косова и зауставе исељавање с Косова и Метохије, уз помоћ црквених кругова и либералне београдске интелигенције, букнуо је велики српски покрет за промену Устава из 1974. и враћање Косова под суверенитет Србије. Бар у својој почетној фази, био је то покрет који је, потенцијално антикомунистички, задобио значајну подршку Срба у свим крајевима Југославије, без обзира на њихова идеолошка опредељења.

Преокрет је уследио уласком С. Милошевића на политичку сцену Србије, после партијског удара 1987. Комуниста чврсторукашке оријентације, он је од либералне интелигенције преотео барјак одбране Косова и Метохије, како би се, уз серију популистичких мера и слогана, представио као једини заштитник угрожених права прогоњеног српског народа и тако поново легитимисао комунистичку идеологију на издисају. Дошло је до неприродног, неуспешног покушаја стапања титоистичког комунизма са српским национализмом. [107]

Уочи шестстоте годишњице Косовске битке (1989), Милошевић је подстакао, позивајући се, међутим, само на авнојска начела титоизма, покрет за враћање покрајина под надлежност Србије. Аутономија Косова и Метохије сведена 1989. на овлашћења по Уставу из 1963, међу Албанаца је била схваћена као њено укидање: они су најпре одговорили проглашавањем Републике Косово, а затим и прокламацијом независности. Створена су два паралелна система, званични српски и незванични албански, док је Милошевићева Србија, пред светском јавношћу, све чешће била оптуживана за спровођење политике „апартхејда“ према косовским Албанцима.

У Србији се, у прекретном раздобљу урушавања комуни­стичке идеологије у Источној Европи путем националних обнова, десио обрнут процес: преко национализма обнављан је комунизам, с режимом који је на промене пристајао само под снажним спољним притисцима. У тектонским идеолошким поремећајима на европском истоку и југоистоку, Србија се, под Милошевићем, нашла на погрешној страни историје. Без дугорочне концепције и праве заинтересованости за трајну, осмишљену и функционалну заштиту националних интереса, неокомунистички режим С. Милошевића је деведесетих година XX века, током крвавог распада југословенске федерације, својом политиком дугорочно компромитовао српске интересе, што је на Косову хомогенизовало, оснажило и пред међународном јавношћу додатно легитимизовало сецесионистички покрет косовских Албанца.

Спирала насиља водила је, уз опирања Милошевића покушајима компромиса, и различите спољне подстицаје Албанцима, у војну интервенцију НАТО-а у марту 1999, која је окончана капитулацијом, повлачењем војске и полиције и, коначно, стављањем Косова и Метохије под међународни протекторат 10. јуна 1999. Док су Албанци више страдали у ратним обрачунима, после јуна 1999, жртве насиља постали су косовско-метохијски Срби, од којих се око 60%, пред насиљем, повукло у друга подручја Србије и Црне Горе. Заветна земља постала је, као и много пута у историји, поприште једног недовршеног међуетничког сукоба, с последицама поразним, и на краћу и на дужу стазу, пре свега по Србе и њихове националне и државне интересе.

 

[1][1]  Вид. Ђ. Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време, Химелстир 19832; Д. Богдановић, Књига о Косову, Посебна издања САНУ, DLXVI, Београд 1985; Задужбине Косова, Призрен-Београд 1987; Косово и Метохија у српској историји, Београд 1989 (немачки превод: Kosovo und Metochien in der Serbischen Geschichte, Lausanne 1989); Косово. Прошлост и садашњост, Београд 1989; R. Mihaljčić, The Battle of Kosovo in History and the Popular Tradition, Веlgrade 1989; D. T. Bataković, The Kosovo Chronicles, Belgrade 1992; D. T. Bataković, Kosovo, la spirale de la haine, Lausanne 1994.

[2]    Типичан пример етно-комунистичког погледа на албанску прошлост је синтеза: S. Pollo et A. Puto, Histoire d’Albanie des origines à nos jours, Roanne 1974. Погледе албанских историчара на прошлост Косова доноси зборник The Truth on Kosova, The Academy of Sciences of the Republic of Albania, Institute of History, Tirana 1992. Перпсективу косовских Албанаца на прошлост покрајине доноси: R. Qosja, La question albanaise, Paris 1995.

[3]    Потпунији приказ средњовековне прошлости Косова и Метохије доносе: Д. Којић-Ковачевић, „Косово од средине ХII до средине ХV века“, у: Косово некад и сад (Kosova dikur e sot), Београд 1973, 109–128; С. M. Ћирковић, „Косово и Метохија у средњем веку“, Косово и Метохија у српској историји, Београд 1989, 21–45 (са старијом литературом).

[4]    Историја српског народа, I, Београд 1981, 258.

[5]    Исто, 261. В. такође: Г. Шкриванић, „Хвостно у средњем веку“, Зборник Филозофског факултета у Београду, 11–1 (1970), 331–336.

[6]    Косово некад и сад, 403.

[7]    Р. Самарџић, „Косово и Метохија: успон и пропадање српског народа“, Косово и Метохија у српској историји, 6–8. Уп.: Д. Богдановић, „Рукописно наслеђе Косова“, Зборник округлог стола о научном истраживању Косова, Српска академија наука и уметности, Научни скупови, књ. XLII, Београд 1988, 73–80. Детаљно: Историја српског народа, I, Београд 1981.

[8]    С. Ћирковић, „Владарски двори око језера на Косову“, Зборник Матице српске за ликовне уметности, 20 (1984), 72–77.

[9]    S. Ćurčić, Gračanica. King’s Milutin Church and its Place in Late Byzantine Architecture, Pennsylvania State University Press 1977.

[10]  L. Mavromatis, La foundation de l’Empire serbe: le Kralj Milutin, Thessaloniki: Kentron Byzantion Ereunon, 1978.

[11]  Историја српског народа, I, 466. В. и: М. Ј. Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни, књ. II, САНУ, Београд 1962, 37–38; D. Kovačević, „Dans la Serbie et la Bosnie medievales: Les mines d’or et d’argent“, Annales, Economies, Civilisations, vol. 2 (1960), 248–258.

[12]  В. С. Јовановић, „Археолошка истраживања средњовековних споменика и налазишта на Косову“, Зборник округлог стола о научном истраживању Косова, 17–66.

[13]  Д. Богдановић, Књига о Косову, 34–39; Задужбине Косова, 313–358.

[14]  Д. Богдановић, Књига о Косову, 39–41; С. М. Ћирковић, „Косово и Метохија у средњем веку“, 34–36. Детаљније: B. Ferjančić „Les Albanais dans les sources byzantines“, Илири и Албанци, САНУ, Научни скупови, књ. XXXIX, Београд 1988, 303–322; S. Ćirković, „Les Albanais à la lumière des sources historiques des Slaves du Sud“, Илири и Албанци, 341–359.

[15]  Р. Ивановић, „Властелинство манастира Св. Арханђела код Призрена“, Историј­ски часопис, књ. VII (1957), 345–360.

[16]  Д . Богдановић, Књига о Косову, 75; детаљније: Р. Михаљчић, „Крај Српског Цар­ства. Бој на Косову“, I , Београд 1989.

[17]  С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Београд 1964, 133–140.

[18]  Милош Обилић се, под именом Милош Кобила, први пут помиње у Успоменама Константина Михаиловића из Островице: „И ту је Милош Кобила, витез кнеза Лазара, убио цара Мурата“ (К. Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене или турска хроника, прир. и превео Ђ. Живановић, Београд 1986, 98).

[19]  С. М. Ћирковић, „Косово и Метохија у средњем веку“, 39–41.

[20]  М. Ј. Динић, „Два савременика о боју на Косову“, Глас СКА, 182 (1940), 138.

[21]  Исто. Детаљније: Р. Михаљчић, Лазар Хребељановић, Историја, култ, предање, Бој на Косову, II, Београд 1989.

[22]  М. Ал. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Београд 1978.

[23]  Н. Радојчић, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, САНУ, Београд 1962.

[24]  С. M. Ћирковић, „Косово и Метохија у средњем веку“, 41–42. Опширније: М. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Београд 1978. Уп.: Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића (ур. Н. Радојчић), Споменик САНУ, 126 (1965), 13–23.

[25]  Историја српског народа, II, Београд 1982, 260–265; Д. Богдановић, Књига о Косову, 72.

[26]  Детаљније: О. Зиројевић, „Први векови туђинске власти“, Косово и Метохија у српској историји, 47–113 (са старијом литературом).

[27]  Исто.

[28]  М. Пешикан, „Зетско-рашка имена на почетку турског доба“, II, Ономатолошки прилози, IV (1983), 218–243; О. Зиројевић, нав. дело, 90–91.

[29]  О. Зиројевић, нав. дело, 92–93.

[30]  Исто, 94–96.

[31]  O. Зиројевић, „Цркве и манастири у Призренском санџаку“, Косовско-метохијски зборник, I (1990), 133–141.

[32]  Детаљније: Р. Самарџић, Мехмед-паша Соколовић, Београд 19752; Исти, Идеје за српску историју, Београд 1989, 125–128; Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, I, Диселдорф 1978, 328–332.

[33]  У замену за папину подршку, по не сасвим поузданим изворима, патријарх је нудио унију Пећке патријаршије с Римом (Ј. Н. Томић, Пећки патријарх Јован и покрет хришћана на Балканском полуострву 1592–1614, Земун 1903; Историја српског народа, III-1, Београд 1993, 324–325).

[34]  С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд 1996, 99–100.

[35]  Б. Храбак, „Помени хајдучких акција на Косову и у Србији у XV, XVI и XVII веку“, Годишњак Архива Косова, VIII-IX (1975), 7–32.

[36]  Поуздан преглед прилика у XVII и XVIII веку даје Р. Тричковић, „У сусрет најтежим искушењима“, Косово и Mетохија у српској историји, 119–126.

[37]  Д. Богдановић, Књига о Косову, 91–92; опширније: Ј. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Београд 1950.

[38]  Ј. Радонић, нав. дело, 8–11; М. Јачов, Списи Тајног ватиканског архива ХVI-ХVIII века, Београд 1983.

[39]  Р. Самарџић, Усмена народна хроника, Нови Сад 1978.

[40]  М. Премроу, „Католички надбискупи у Скопљу – по Ватиканским изворима“, Гласник Скопског научног друтва, I-2 (1926), 330.

[41]  М. Костић, „Хајдук Јеген-пашина похара патријаршијског блага из Грачанице 1688“, Јужни преглед, Скопљe 1934, 20–21; Р. Л. Веселиновић, Арсеније III Црнојевић у историји и књижевности, Српска академија наука, Посебна издања CLI, Београд 1949, 14–15.

[42]  Детаљно: Р. Тричковић, „Велика сеоба Срба 1690. године“, у: Косово и Метохија у српској историји, 127–141; Н. Самарџић, „Савремена страна штампа о Великој сеоби Срба“, Историјски часопис, ХХХII (1985), 79–103; Исти, „Велика сеоба Срба 1690“, у: Три века сеоба Срба, Приштина 1990, 6–8; Д. Богдановић, нав. дело, 77–84.

[43]  Детаљније: Ј. Н. Томић, Срби у Великој сеоби. Десет година из историје српског народа и цркве под Турцима (1683–1693), Београд 19902; Д. Ј. Поповић, Велика сеоба Срба 1690, Београд 1954; Г. Станојевић, Србија у време бечког рата, Београд 1986.

[44]  Задужбине Косова, 608. Превод из: Simplicio Bizozeri, La Sacra Lega contro la Potenza Ottomana. Sucessi delle Armi imperiali, Polacche, Venete e Moscovite, Rotte, e disfatte di Eserciti de Turchi, Tartari, e Ribelli… vol. II, Milano 1700, 5–8.

[45]  С. Ристић, Дечански споменици, Београд 1864, 22.

[46]  Н. Самарџић, „Велика сеоба Срба 1690”, 6–7.

[47]  Исто, 8.

[48]  Најпотпуније код: Р. Тричковић, „Устанци, сеобе и страдања у XVIII веку“, Косово и Метохија у српској историји, 144–169 (са старијом литературом).

[49]  Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. 5, Београд 1928, 7734–7737.

[50]  Р. Тричковић, нав. дело.

[51]  Исто.

[52]  Исто.

[53]  Детаљније: J. Cvijić, La péninsule balkanique. La géographie humaine, Paris 1918, 343–355; Исти, Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије, I-Ш, Београд 1906–1911; А. Урошевић, Косово, Београд 1965. Кратак преглед: Д. Богдановић, Књига о Косову, 91–125.

[54]  Ђ . Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време, 95–127.

[55]  Савременици о Косову и Метохији 1852–1912 (прир. Д. Т. Батаковић), Београд 1988, 227–260.

[56]  Преглед историје у ХIХ и почетхом ХХ века дат је према следећим поглављима из монографије Косово и Метохија у српској историји: Д. Т. Батаковић, „Од српске револуције до источне кризе: 1804–1878”, 172–208; Исти, „Улазак у сферу европ­ског интересовања“, 209–247; Исти, „Aнархија и геноцид над Србима 1897–1912”, 249–280, Исти, „Ослобођење Косова и Метохије“, 281–300.

[57]  Д. Т. Батаковић, предговор. Савременици о Косову и Метохији 1852–1912, XVII-XXXVII.

[58]  F. C. H. L. Pouqueville, Voyage dans la Grèce, II, Paris 1820, 474–487. Детаљније: В. Стојанчевић, Јужнословенски народи у Османском Царству од Једренског мира 1829. до Париског конгреса 1856. године, Београд 1971.

[59]  Савременици о Косову и Метохији 1852–1912, 18–54.

[60]  Путовање по словенским земљама Турске у Европи од г-ђца Г. Мјур Макензијеве и А. П. Ирбијеве, Београд 1868; А. Ф. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Сарајево 1972.

[61]  Д. Т. Батаковић, „Од српске револуције до источне кризе 1804–1878”, 186–190,204–208. Детаљније: Ђ. Микић, Друштвене и економске прилике косовских Срба у XIX и почетком ХХ века. Од чифчијства до банкарства, САНУ, Посебна издања, књ. DLXXXVIII, Београд 1988.

[62]  Ј. К. Ђилас, Српске школе на Косову од 1856. до 1912, Приштина 1969.

[63]  В. Стојанчевић, „Етничке, конфесионалне и демографске прилике у Метохији 1830-их година“, Зборник округлог стола о научном проучавању Косова, 99–114; Исти, Држава и друштво обновљене Србије (1815–1839), Београд 1986, 45–63.

[64]  А. Ф. Гиљфердинг, нав. дело, 157, 183, 193, 214.

[65]  И. С. Јастребов, „Стара Сербиа и Албаниа“, Споменик Српске краљевске академије, ХLI, 36 (1904), 52–91.

[66]  Д. Т. Батаковић, „Улазак у сферу европског интересовања“, 216–231.

[67]  B. Stulli, „Albansko pitanje“, Rad JAZU, 316, Zagreb 1959, 287–391; Д. Богдановић, Књига о Косову, 142–148; S. Skendi, Albanian National Awekening 1878–1912, Princeton N. J. 1967; H. D. Schanderl, Albanienspolitik Österreich-Ungarns und Italiens 1877–1908, Wiesbaden 1971.

[68]  В. Бован, Јастребов у Призрену, Приштина 1983, 180–185.

[69]  Детаљније, В. Ћоровић, Односи између Србије и Аустро-Угарске у ХХ веку, Београд 1936; М. Војводић, Србија у међународним односима крајем XIX и почетком ХХ века, Београд 1988; Ђ. Микић, Аустро-Угарска и младотурци 1908–1912, Бања Лука 1983.

[70]  Од више хиљада извештаја српског конзулата у Приштини до сада је објављен само један део у избору Б. Перуничића: Писма српских конзула из Приштине 1890–1900, Београд, 1985; Сведочанство о Косову, Београд 1988; Зулуми ага и бегова у косовском вилајету, Београд 1989. Део значајне документације о насиљима Арбанаса над Србима објављен је и у: Задужбине Косова, 607–723, док је А. Митровић приредио вредну збирку дипломатских извештаја Милана Ракића (Конзул­ска писма 1905–1911, Београд 1985).

[71]  Documents diplomatiques. Correspondance concernant les actes de violence et de brigandage des Albanais dans la Vieille Serbie (Vilayet du Kosovo) 1898–1899, Belgrade, Ministère des Affaires Etrangères MDCCCXCIX ; М. Војводић, нав. дело, 237–238.

[72]  Пописи насиља у: Задужбине Косова, 672–697. О насиљима Арбанаса над Србима сведоче и савремени француски путописи: D. T. Bataković, „Les Français et la Vieille Serbie“, Rapports franco-yougoslaves, Belgrade 1990, 138–150; Исти, „Анархија и геноцид у Старој Србији“, 271–280.

[73]  Ј. Цвијић, Балкански рат и Србија, Београд 1912; Ј. Дедијер, „Стара Србија, географска и етнографска слика“, Српски књижевни гласник, ХХХ (1912), 674–699; Д. Т. Батаковић, „Улазак у сферу европског интересовања“, 244–247.

[74]  Д. Т. Батаковић, „Ослобођење Косова“, 281–291.

[75]  Исто, 291–300. Опширније: А. Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд 1985.

[76]  Д. Богдановић, Књига о Косову, 178–182.

[77]  Исто, 183–195; Н. Гаћеша, „Насељавање Косова и Метохије после Првог светског рата и аграрна реформа“ у: Косово. Прошлост и садашњост, 95–106. Уп.: В. Ђуретић, „Косово и Метохија у Југославији“, у: Косово и Метохија у српској историји, 301–310. Опширно: М. Обрадовић, Аграрна реформа и колонизација на Косову (1918–1941), Приштина 1981.

[78]  Б. Глигоријевић, „Фатална једностраност. Поводом књиге др Бранка Хорвата Косовско питање, Загреб 1988“, Историја ХХ века, 1–2 (1988), 179–193.

[79]  Исто.

[80]  Међу Србима је било и присталица примене радикалних мера против косовских Албанаца, пре свега око њиховог застрашивања и потом насилног исељавања, али такви предлози, попут онога Васе Чубриловића из 1937, нису, према расположивој документацији, имали никаквог утицаја на обликовање државне политике Краљевине Југославије.

[81]  Формално-правно, арбанашка мањина, и питању школства, била је, према по­следњем ставу 9. члана Сен-Жерменског уговора из 1919, „ван система међународне заштите“, јер је из њега била изузета територија Србије у границама од 1. јануара 1913 (Р. Рајовић, Аутономија Косова, Београд 1985, 103–105).

[82]  Б. Глигоријевић, нав. дело, 185–192.

[83]  Детаљно: Ј. Пејин, „Страдање Срба у Метохији 1941–1944“, Архивски преглед, Београд 1994.

[84]  Д. Богдановић, Књига о Косову, 199–210; В. Ђуретић, нав. дело, 311–318; А. Јевтић, „Хроника страдања Срба на Косову и у Метохији (1941–1989)”, Косово и Метохија у српској историји, 405–414.

[85]  Б. Петрановић, „АВНОЈ и Бујанска конференција“, Косово. Прошлост и садашњост, 131–137; В. Ђуретић, „Косово и Метохија у Југославији“, 320–325; Уп.: В. Дедијер, Југословенско-албански односи 1939–1948, Београд 1949.

[86]  С. Ђаковић, Сукоби на Косову, Београд 1986, 225–237.

[87]  „Привремена забрана враћања колониста у њихова ранија места живљења“, 6. март 1945, Службени лист ДФЈ, бр. 13, 16. март 1945, одлука бр 153; „Закон о ревизији и додељивању земље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и Косовско-метохијској области“, Службени лист ДФЈ, Београд, бр. 56, 5. август 1945, 510–511.

[88]  В. Ђуретић, нав. дело, 326–335. Опширније: B. Gligorijević, Kominterna, jugo­slo­vensko i srpsko pitanje, Beograd 1992.

[89]  D. T. Bataković, The Kosovo Chronicles, 11.

[90]  I. J. Lederer, “Russian and the Balkans”, I. J. Lederer (ed.), Russian Foreign Policy, New Haven & London 1966, 424.

[91]  В. опширније: G. Vlajčić, Jugoslavenska revolucija i nacionalno pitanje 1919–1927, Zagreb 1987, као и документе у прилогу, 495–501.

[92]  Ђ. Слијепчевић, нав. дело. 312.

[93]  В. посебно: P. Shoup, Communism and the Yugoslav National Question, New York and London, 1968: о националном питању 1919–1941, 31–60; o Косову и Метохији, 51–53, 104–105, 137–138, 217–218.

[94]  К. Чавошки, „Комунистичка партија Југославије и косовско питање“, Косово и Метохија у српској историји, 361–375; Д. Пешић, „КПЈ и национално питање Албанаца између два светска рата“, Косово. Прошлост и садашњост, 87–94.

[95]  К. Чавошки, „Успостављање и развој косовске аутономије“, Косово и Метохија у српској историји, 379–383.

[96]  В. Ђуретић, „Косово и Метохија у Југославији“, 329–332; детаљно, B. Tonnes, Sonderfall Albanien. Enver Hoxhas Einiger Weg und die historischen Ursprung seiner ideologie, München 1980.

[97]  Вид. D. T. Bataković, „Le passé des territoires: Kosovo-Metohija (XVIIe-XXe siècle)“, Balkan Studies, No 38/2, Thessaloniki 1997, 270–271; В. Ђуретић, нав. дело, 334–341.

[98]  Албански поглед на аутономију Косова: S. Repishti, “The Evolution of Kosova’s Autonomy within Yugoslav Constitutional Framework”, A. Pipa & S. Repishti (eds.), Studies on Kosova, East European Monographs, Boulder 1984, 195–231.

[99]  Д. Богдановић, Књига о Косову, 244–256.

[100] Сматра се да је 1981. на Косову пописано бар 100.000 Албанаца више него што их је стварно тамо живело. У попис су уписивани и они који су, упоредо, били пописани на југу уже Србије, Македонији и другде.

[101] Детаљније: Р. Рајовић, Аутономија Косова, на више места.

[102] Документација у: Задужбине Косова. В. такође: А. Јевтић, Страдање Срба на Косову и Метохији 1941–1990, Приштина 1990.

[103] Косово. Прошлост и садашњост, 151–257. Уп.: J. Reuter, Die Albaner in Jugoslawien, München 1982, 43–101; S. K. Pavlowitch, The Improbable Survivor. Yugoslavia and its Problems 1918–1988, London 1988, 78–93.

[104] J. Reuter, “Das Kosovo-Problem in Kontext der jugoslavisch-albanischen Beziehungen” F.-L. Altman (hrsg.), Albanien im Umbruch, München 1980, 88–89.

[105] Опширније: М. Мишовић, Ко је тражио републику Косово 1945–1985, Београд 1987, 240–241, 346–347.

[106] Р. Петровић, „Етнички састав становништва САП Косова и његове промене у поратном раздбљу“, Косовско-метохијски зборник, 1, САНУ, Београд 1990, 355–365.

[107] D. T. Bataković, „Twentieth-Century Kosovo-Metohija: Migrations, Nationalism and Communism“, Journal of the North American Society for Serbian Studies, 13 (2): Washington D. C. 1999, 8–17.

Косово и Метохија у српско-арбанашким односима: студије и чланци. Приштина: Јединство, 1991 (283 p). [2nd updated ed., Beograd: Čigoja štampa, 2006 (393 p)]

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print