Покрет за одбрану Косова и Метохије

Душан Синдик: Две повеље у Хиландару о Ивану Кастриоту и синовима

Душан Синдик (Фото: јеврејскадигиталнабиблиотека.рс)

У Архиву манастира Хиландара међу српским документима под бројевима 82 и 105 чувају се две повеље од којих je прву, дакле ону под бр. 82, издао арбанаски великаш Иван Кастриот манастиру Хиландару, а другу, ону под бр. 105, издао je манастир Хиландар Ивану Кастриоту. Обе повеље су већ давно објављене тако да овога пута вероватно ништа ново неће бити саопштено.[1] С друге стране ово je можда згодна прилика да се на оба документа подсетимо и укажемо поново на њихову занимљиву садржину.

Најпре неколико речи о породици Кастриота. Најстарији до сада познати податак о овој породици сачуван je у Хисторијском архиву у Дубровнику. Реч je о познатом документу, тј. о заклетви Александра, господина Канине и Валоне из 1368. године, да ће бити пријатељ Дубровника. Међу сведоцима овог “писанија” наведен je канински кефалија Кастриот.[2] Иван Кастриот наших докумената вероватно je потомак споменутог кефалије из Канине. Познати документи не дозвољавају да се нешто прецизније каже о степену њихова сродства.

Посматрајући спољне особине повеље под бр. 82, опажа се да je писана на пергаменту ширине 25,8 дужине 34,2 цм, на средњовековном српскохрватском језику, ћириличким писмом, рашким правописом, канцеларијским брзописом, црним мастилом у 25 редова урачунавши ту и потпис. Сачуван je траг округлог воштаног печата чији je пречник могао бити до 5 цм. На полеђини je запис савремен или врло близак времену постанка повеље: + Книга Кастриотова за села. Знатно изнад тога записа, руком вероватно друге половине XIX века латиницом N (вероватно: numero), испод тога 35, ајош ниже 6934 года, највероватније руком Порфирија Успенског. Окренут за 180° налази се запис монаха Никандра, вероватно из четврте деценије XIX века: Сеи хрисовуль есть господара Ивнна Kacтpiωта албанскаго, и копίе егω вь немъ есть. И пише како даеть монастирю нашему две села во Албанiи и суща съ церковьίю Прес(ве)ты, Б<огоро>д<и>цы тамо сущίа, и ωписуеть вс по синорами, и прочат. Запис je подвучен валовитом цртом. Између текста записа и црте оловком вероватно XX века: Бр. 94. Уз повељу се чува и препис споменутог монаха Никандра. Он je себи дозволио да преписавши верно цео текст повеље дода и потпис по својој замисли: Милостию Божијею Јоаннь Кастриоть господар албанскии и прочат.

Повеља не почиње крстом, тј. симболичном инвокацијом, него се на почетку налази нека врста комбинације између вербалне инвокације и интитулације: По неизрецивом милосрђу владике мога Христа, ja, грешни и недостојни, не смем се назвати роб Христа Бога мога, Иван Кастриот, са мојим синовима Станишом и Репошем, Константином и Ђурђем. Такорећи у једном даху одмах се на овакав почетак наставља нарација-експозиција: Потрудих се, по господину Богу моме сведржитељу и помоћу госпође Богородице Лаври хиландарској. У продужетку експозиције следи прича о саветовању са синовима, о читавом поступку и одлуци да се у оквиру могућности учини поклон светом манастиру. Затим долази диспозиција у којој су наведени поклони, а то су у овом случају села Радостуше са црквом посвећеном Пресветој Богородици, и село Требиште. Села су поклоњена са великим повластицама – имунитетима. Као што ће се из даљег излагања видети, очигледно je да су у то време, реч je о првој половини XV века, традиције српске државе из времена царства још веома снажне, па се то огледа и у овој повељи. Као и у повељама српских средњовековних владара, тако се и овде имунитети могу поделити на судске и економске. У судске имунитете убрајају се изузимање испод власти краљевских, тј. државних чиновника. У овом случају: кефалије, власника и псара, а у економске ослобађање од десетака и то: житног, винског и пчелињег, као и других дажбина као што су: траварина, торовнина и динари поклони. Тарановски je вероватно у праву када сматра да десетак не треба дословно схватити као десетину производа, него само као известан део (проценат) убране летине. На такав закључак упућује помен великог и малог десетка у Светостефанској хрисовуљи.[3] Травнина je била надокнада за коришћење пашњака. Њена вредност одређивана je у зависности од врсте и количине стоке а вероватно и од величине пашњака. Не би требало искључити ни могућност одредбе ad hoc или чак и погодбе, јер разни документи пружају различите податке. На могућно значење термина торовнина указује податак по којем се ова дажбина плаћала када се јагњила овца на црковној земљи. Динар поклони, вероватно je означавао неку врсту милостиње. Једино су цркви остављена права у складу са законима тих села. Није нам, међутим саопштена и садржина тих права, тако да то за сада остаје непознато. На крају диспозиције записана je општа повластица да су села ослобођена свих работа малих и великих. На основу такве формулације можда не би било погрешно закључити да су и све дажбине набројане у овој повељи биле испуњаване у виду радне ренте.

Реченица: И сије моје записаније да пръбивајет’ тврьдо и непоколебимо, подсећа на короборацију, али je уствари увод у санкцију. Сама формула санкције je уобичајена као и у већини рашких повеља за манастире и цркве a њене казнене одредбе су само духовног карактера. Ипак, треба споменути да се међу клетвама, намењеним претежно посмртном животу прекршилаца одредби повеље налази и жеља која може донети и несрећу на овом свету. Ради се о жељи да прекршилац оболи од проказе Геозијеве, тј. од лепре. Ово је јединствен случај међу санкцијама средњовековних повеља писаних на нашем језику.

Датум повеље садржи само годину 6934, тј. годину од стварања света. Зато се као датум издавања повеље мора узети у обзир све време од 1. септембра 1425. до 31. августа 1426. године.

Сачуване арбанаске повеље писане ћирилицом у ово време немаjy класичан потпис као што je то случај код свечаних повеља византијских и српских владара средњега века.[4] Потпис ове повеље по формулацији подсећа на оверу: Писав подписах обичним печатом господина Ивана. Навикли смо да печат сматрамо овером потписа и читавог документа. Овде je печат заменио потпис. Иначе je текст потписа стављен на уобичајено место, a између речи подписах и обичном налази се сразмерно велики простор за смештај воштаног печата и два прореза за смештај сигурносне траке на коју се наливала воштана маса непосредно пре отискивања печата. – Сачувани печати породице Кастриота потичу тек из времена Скендербега али je јасно из стилизације овог потписа да су у канцеларији Ивана Кастриота употребљаване две врсте печата. Нама je по имену познат само обичан. Име друге врсте није за сада познато.

Читањем повластица побројаних у повељи Ивана Кастриота стиче се утисак да су оне просто преписане из неке српске царске хрисовуље. Исто тако види се жеља за самосталношћу издавача, када каже да je ослободио ова села од свих “мојих” работа малих и великих. Ипак он je у то време већ турски вазал, на што указује и изузетак од имунитета за харач царев, тј. султанов, што je ван његове моћи. Села нису била ослобођена ни од “града” што je изгледа такође била царска работа. Претпоставка по којој се ова работа односила на обслуживање старог града Дебра на речици Гражданки у Албанији, чини се да нема основа у изворима.[5]

Повеља која се налази под бројем 105 такође je написана на пергаменту, широком 25,7 а дугом 34 цм, средњовековним српскохрватским језиком, рекло би се ресавским правописом, неуредним полууставним писмом, црним мастилом у 31 реду укључив и потпис. Између главног текста документа и потписа остављен je празан простор на коме je причвршћен округли воштани печат пречника 3,1 х 3 цм. Печат није добро очуван па се на њему уочава фигура Богородице са Христом, вероватно на столици и ореолом око главе. Уз десну и леву страну фигуре налазе се остаци слова која се не препознају сем што се види да je текст текао у хоризонталним редовима али најпре десном па тек онда левом страном фигуре. На полеђини се налази белешка руком монаха Никандра, вероватно из четврте деценије XV века, која гласи: Писмо ωт монастирь согласно за арбанашки пиркь / како са го продале ωт монастирь господару Иωанн Кастрίту албанскому кназу за 60 флоринъ, и паки приложен на монастырь.[6]

На почетку се налази крст, дакле симболична инвокација а затим и вербална, која се наставља у интитулацију: По благодети и човекољубљу владике нашега Ису Христа и извољењем пречисте Богоматере и молитвама светих и преподобних и богоносних отаца наших Симеона и светитеља Саве и извољењем и љубављу моје господе часнога Сабора лавре хиландарске, старих и младих и мени међу последњима смерноме jepoмонаху Атанасију… који игуманујем у дому пречисте владичице наше Богородице… Одмах затим долази нарација из које сазнајемо да je у време постанка документа христољубиви господин Иван Кастриот са својим синовима Репошем, Константином и Ђорђем, зажелео да купи пирг Св. Ђорђа са виноградима, маслињацима и “оправданием” = правима која припадају пиргу, тако да сва та добра чине четири аделфата. После смрти појединих аделфатара, сваки аделфат поново je постајао власништво манастира. Имена покојних аделфатара биће трајно спомињана и уписана у поменик манастира. Као противуслугу Кастриоти ће дати 60 флорина.[7] У диспозицији, која је релативно кратка, каже се да су се сви чланови Сабора манастира посаветовали (с’вештавше се в’си купно) и одлучили да предлог аделфатара прихвате, те да су све то записали. На тај начин чланови Сабора манастира Хиландара постали су и сведоци, а и сама диспозиција je непосредно прешла у формулу сведока. Од санкције je остала само уводна реченица са молбом будућој браћи игуманима да не покваре постојећи документ, него да га још боље поткрепе. Вероватно зато што се ради о манастирском братству, које би требало да увек смерно и на опроштај спремно буде, повеља не предвиђа никакве казнене одредбе: На празном простору je печат а затим следи потпис смерног игумана хиландарског Атанасија.

Повеља није датирана. Неспомињање имена Ивановог сина Станише не може да послужи као аргумент за датирање, сем ако се за такву тврдњу не објаве чврсти докази.[8] Стога ће бити најбоље да се за датум издавања ове повеље задржи временски оквир између 1426. и 1431. године.

***

Историчару je увек занимљиво да сазна шта je од онога што je нашао записано у документу живело до његовога времена, или бар колико дуго je то живело. Од дарова поклоњених манастиру Хиландару сачувана су оба села. Село Радостуше данас се зове Ростуше док село Требиште и данас постоји под истим именом. Села се налазе североисточно од Дебра у Македонији, у долини реке Радике на источним падинама планине Дешат. Удаљена су једно од другог око 3 км. За разлику од српских средњовековних повеља овде немамо сачуване никакве податке о становништву, тј. податке о људима који су били задужени за испуњавање радних обавеза према новом феудалном господару – хиландарском манастиру. Стога се покушало са изворима новијег датума. На срећу сачуван je и објављен турски пописни дефтер из 1467. године, за вилајет Реку, у којем се међу поседима Карађоз-бега спомиње и село Радостуше.[9] Тако сазнајемо да je свега четрдесет година после издавања документа Ивана Кастриота у селу живело петнаест породица са укупним задужењем од 1.530 акчи. Старешине домаћинстава тада су били: Станиша Ђурковић, Степан Ђурковић, Ненче Коклар, Тошан Коклар, поп Петар, Ненче Плаше, Никола Ковач, Бојчин син Рајин, поп В’лкота, Ђуро Ковач, Ђоре Кирак, Станиша Владислав, његов брат Тодор, Ђуро јединац Тодоров, Драгија син Бојчина.

У следећих сто година село je доживело разне измене. У попису из 1519. године записано je четрдесет хришћанских и једна муслиманска породица, а 1583, само шест хришћанских и осам муслиманских породица, од којих су четири исламизиране.[10] Дефтери XVI века нису нажалост објављени па се не може ништа више рећи о становништву. У XIX веку толико заслужни Јастребов забележио ово село под именом Раостуши и Радостуша, са становништвом од четрдесет муслиманских и осамдесет хришћанских кућа. Становници су знали да je у селу некада постојао манастир Успења Богородице.[11] Из других извора сазнајемо да je крајем XIX века почело “потурчавање топонима”. Тако Дупен камен постаје Дикиљ таш а Дрење К’злџик. Мухамеданско и хришћанско становништво не разговарају међусобно, деца се не играју, “као да се не познају и као да имају тешку пизму”. А сви говоре словенски језик. (Реч je о Мијацима). Ово су подаци из 1925. године када je село Ростуше имало око 1000 становника, од тога хришћана око 1/5, тј. 20%.[12]

Од цркве о којој се говори у повељи, око 1923. године остали су само темељи чија je скица објављена. Димензије цркве биле су ширина 10, дужина 15 м, али треба рећи да има три различита слоја градње, као и да се унутар спољних темељних зидова налазе и унутрашњи зидови чија димензија на скицама није прецизно обележена али се може закључити да je приближна ширина била између 7 и 8 м а дужина до 10 м.[13] С разлогом можемо претпоставити да je црква из XV века била оних мањих димензија. Традиција по којој je у Радостуши некада био велики манастир чак са 360 монаха, иако претерана, указује на цркву новијег датума. Такође je забележена традиција да су све реликвије радостушког манастира пренете у манастир Св. Јован Бигорски, да je црква неко време била запуштена и претворена у џамију.[14]

Село Требиште такође je забележено у пописном дефтеру из 1467. у вилајету Река.[15] И ово село je имало петнаест породица а давало je приход од 1722 акче. Старешине породица су били: поп Богослав, Радич (или Радица) Иванчевић, Радич Богојевић (или Букуровић), његов братТодор, Миладин брат споменутог, Волче Букуровић (или Бокоровић), Рајчин Букуровић, Мирко Станислав, Стајко Мацановић, Станиша Танушевић, Рале Ђуровић, Кале брат споменутог, Влаш(е) Јовановић, Петар Станислав, Лазар Мацановић.

У дефтеру je село записано као Трабшта, а у новијим Трбшта. Оно je 1519. године имало 55 хришћанских породица, 1583. 41 хришћанску и пет муслиманских породица. Дакле, и ово село je у XVI веку трпело знатне промене. У селу постоји извор Параспур, а и имање под истим именом, које припада манастиру Свети Јован Бигорски. Јастребов[16] бележи Требиште као насеље са 70 муслиманских и 50 хришћанских кућа, а 1925, то je било село са око 900 становника од којих су 600 били исламизирани Словени а остали хришћани.

Од друге повеље у Светој Гори су остале рушевине арбанашког пирга у гори изнад манастира Хиландара и гроб Репоша, једног од синова Ивана Кастриота. Над гробом je израђена фреска, на којој душу покојникову Богородици Одигитрији препоручују св. Ђорђе, св. Симеон Немања и св. Сава.[17] Натпис над гробом: Представи се Репош дукс илирски, у години 6939 (1. IX 1430 – 31. VIII 1431), свакако je новијег датума, што потврђује титула “дукс илирски”.

Претпоставка да je као монах у Хиландару умро и сам Иван Кастриот заснива се на подацима једног записа у којем се каже да je умро Кастриот… Иоаким монах. По сличности имена Иоаким и Иван, затим по датуму у томе запису 2. мај, и по једном другом запису у којем je под 2. мајем забележена смрт Ивана Кастриота, може се са доста сигурности подржати наведена претпоставка.[18]

Сви истраживачи који су се бавили овим двема повељама приметили су да у другој повељи нема помена о Ивановом сину Станиши. Сматрало се да je Станиша потурчен одмах после 1426, вероватно око 1428. године. Документација за такву тврдњу није наведена. Појавило се и мишљење да је Станиша “нестао”.[19] Међутим, по познатим подацима, Станиша није нестао, jep се као син пок. Ивана Кастриота спомиње уједном венецијанском документу од 12. фебруара 1445. године. Из овог податка не може се извести никакав закључак о евентуалном Станишином потурчивању, иако се у истом документу Скендербег помиње као “Георгиус”.[20]

О Арбанашком пиргу у XVI веку брину влашки владари. Влашки војводе Негоје Басараб и Радул нису се оглушивали о молбе за помоћ Арбанашком пиргу. Тако је Негоје Басараб 1512. године одредио годишњи “оброк” од 1.000 аспри и 100 аспри за трошак братији манастирској. Војвода Радул одредио je 1525. године оброк у износу од 1200 аспри пиргу а игуману Макарију 1.000 аспри. У години 1525. спомиње се овај пирг са проширеним култом. До тада се увек у изворима говорило да је пирг био посвећен св. Георгију, а од ове године спомиње се и култ св. Николе. Године 1528. оброк je повећан на 3.000[21] аспри, а додатак братији на 300 аспри. У румунској историографији повећање награде за игумана Макарија, доводило се у везу са деловањем штампара Макарија, па се он чак помињао и као митрополит.[22] То међутим, излази из оквира наше теме, па се тиме и нећемо бавити овом приликом.

Ако се из овог скромног прилога може сагледати бар једна димензија суседског живота Арбанаса и Срба[23] у трећој деценији XV па и Румуна у другој и трећој деценији XVI века, онда се може рећи да je циљ делимично достигнут.

Напомене

  1. Ст. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912, 467-468 (извод бр. 82): Korablev. B., Actes de Chilandar,Deuxiemepartie, Actes slaves. Петроград 1915, 561-562 и 562-563 (бр. 82 и 105); В. Мошин, Акти братског сабора манастира Хиландара, Годишњак Филозофског факултета у Скопљу IV, 4 (1940) 177,(бр. 105 са фотографијом); Ј. Радонић, Ђурађ Кастриот Скендербег и Арбанија y-XV веку (историјска грађа) Српска краљевска академија, Споменик XCV, други разред 74, Београд 1942, стр. 2, бр. 3 = бр. 82, стр. 3, бр. 4 = бр. 105.
  2. Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I (1929) 114-115, 6p. 119.
  3. Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави I, Београд 1931, 56; Новаковић, н. д. 628, LXXXVII. О десетку в.: М. Благојевић, Земљорадња у средњовековној Србији, Београд 1973, 339.
  4. Љ. Стојановић, н. д. I, 115 и II, (1934) 213-216. Упор. и: др Раде Михаљчић, Словенска канцеларија арбанашке властеле, Симпозиум о Скендербегу (упоредни наслов на албанском), Приштина 1969, 219-227.
  5. Рад М. Грујић, Светогорски азили за српске владаоце и властелу после косовске битке, Гласник Скопског научног друштва XI (1932) 65-96, 81.
  6. Текст записа подељен je у два неправилна правоугаоника у истој висини. Усправна црта означава поделу текста.
  7. Грујић, н. д., о повељи Ивана Кастриота, стр. 81. О аделфатима опширније в.: М. Живојиновић, Аделфати у Византији и средњовековној Србији, Зборник радова Византолошког института, 11 (1968) 241 -270. Посебно о овим двема повељама стр. 248, 252, 254, 256, 261, 262, 264.
  8. В. Р. Петковић, “Арбанаски пирг” у Хиландару, Архив за арбанаску старину језик и етнологију I (1923) 196-197; Грујић, н. д. 81; Живојиновић, н. д. 248, нап. 38.
  9. М. Соколоски, Турски документи за историјата на македонскиот народ, Опширни пописни дефтери од XV вен, том III, Архив на Македонија, Скопје 1976, 389, 396 и примедба издавача о имену села.
  10. Исто, примедба уз текст документа.
  11. И. С. Ястребовъ, Стара Сербiя и Албанiя, Споменик СКА XLI, (1904) 126 и 127. J. Г. Хан, Путовање кроз поречину Дрина и Вардара, Београд 1876, 379.
  12. J. Хаџи-Васиљевић, Муслимани наше крви у Јужној Србији, Браство XIX, Београд 1925, 21-94, под бр. 8 на стр. 39. У Ростуши je 1981. године било 357 Муслимана, 408 Македонаца, 19 Албанаца, 1 Србин, 1 Хрват и 2 Словенца.
  13. В. Поповић, Рушевине у Ростуши, Старинар III, 8-9 (1933) 192. В. Р. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Српска академија наука, Београд 1950, 43, нап. 603, сл. 110.
  14. Т. Смиљанић, Мијаци, Црна Река и Мавровско поље, СКА, Српски етнографски зборник, књ. 35, Насеља, књ. 20, Београд 1925, 33, 107.
  15. М. Соколоски, н. д. 396.
  16. Јастребов, н.д. 126 и 1 27; Хан, н. д. 379. Хаџи-Васиљевић, н.д. стр. 39 под бр. 10. Село Требиште je 1981. године било настањено са 1037 Муслимана, 51 Македонцем и 4 Албанца.
  17. Д. Богдановић, В. Ђурић, Д. Медаковић, Хиландар, Београд, 1978, 130.
  18. О смрти Ивана Кастриота говоре три записа. В.: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, 6р. 270 и 271. Запис под бр. 271, има као датум Иванове смрти 9. мај. Исто књ. III, бр. 5056, каже се да je 2. маја умро Кастриот… Јоаким монах. Исто, бр. 5055, говори се о смрти Репоша (… нечитљиво, али je могућа допуна: син) Ивана Кастриота. Изгледа да je погрешно упутио Стојановић на запис бр. 5048, који говори о смрти Ђурђа Репоша 17. фебруара. Запис о томе догађају Стојановић je датирао у 1494. годину. Међутим Љ. Ковачевић, Неколико српских натписа и биљежака Старине ЈАЗУ Х (1878) 271, запис je датирао 1394. годином, као што je посредно учинио и сам Стојановић у свом Каталогу Народне библиотеке у Београду, IV Рукописи и старе штампане књиге, Београд 1903, стр. 2, бр. 4 (495) Псалтир и часловац с последовањем. Данас овај рукопис изгледа није сачуван. Ђурађ Репош није Ђурађ Кастриот.
  19. Уп. Живојиновић, н. д. 248, нап. 38, и Р. Грујић, н. д. 81.
  20. Радонић, н. д. стр. 8, бр. 12.
  21. О томе в.: Petre S. Nasturel, Le Mont Athos et les Roumains, Orientalia christiana analecta, t. 227, Roma 1986, c. 135: isti, Apercu critique des rapports de la Valchie et du Mont Atos des origines au debut du XVIe siecle. Revue des Etudes sudest europeennes II (1964)no 1-2, 14-115, нап. 109, још није успео да убицира манастир под именом “Tour de l’ Albanais” познат под именом Св. Ђорђе, али је знаоза споменуту Басарабову повељу из 1512. године. Документа су објављена: Documenta Romaniae historica, B. Tara Romaneasca, vol. II (1972) no109, 234 i 235 ed Stefan Stafnescu i Olimpia Diaconescu. Isto III (1975). no 57. ed. Damaschin Mioc.
  22. О игуману Макарију в.: D. Mioc, Date noi cu privire la Macarie tipograful. Studii. XV-2 1963, 430, 431.
  23. Занимљиво је да се у: Три древнихъ сказанія о Святои Горъ Атонскои и краткое описаніе Св. Горы составленное въ первое посъщеніе оной Василіемъ Барскримъ (1725-1726 г.) Москва 1895. на стр. 6, под бр. 11 и 12, у попису манастира на Светој Гори, наводе манастири Каракала као арнаутски а Филотеј као Арбанаски. У истој публикацији када се опширније говори о споменутим манастирима нема сличних података. Није могуће у овом тренутку рећи да ли се ради о традицији без реалног основа, или се иза ове тврдње крију и неки озбиљнији аргументи.

 

Извор: “Становништво словенског поријекла у Албанији” – Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

 

Опрема: Покрет за одбрану Косова и Метохије

(Растко.рс)

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print