Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Патријарх Порфирије: У мојим молитвама на првом месту ће бити Срби на страдалном Косову и Метохији, који су у нераскидивом јединству са нашим народом у Републици Србији, али и са нашим народом који живи у Републици Српској, Црној Гори, у Босни и Херцеговини у целини

Прочитај више...

Душан Т. Батаковић: Српска заједница нa Косову и Метохији (1999–2005) – Од конститутивног народа до наметнуте миноризације (2007)

(Фото: Википедија)

Правна основа: резолуција 1244 СБ УН

Јужном покрајином Србије – Косовом и Метохијом, после тромесечне војне интервенције НАТО-а, од 10. јуна 1999. године, а по Резолуцији 1244 Савета безбедности управљају Уједињене нације (УНМИК). Будућност покрајине зависиће, пре свега, од спремности два конститутивна народа – Срба и Албанаца – да уз уравнотежено међународно посредовање, озбиљно и одговорно преговарају о будућем статусу који ће бити трајна основа за заштиту људских права и слобода за све становнике Покрајине, без обзира на њихову етничку или верску припадност. Постизањем узајамно прихватљивог споразума били би створени и услови за повратак свих прогнаних, односно интерно расељених лица широм Србије. Крајњи циљ, био би да се обнови мултикултурно, мултиетничко друштво у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН.

Поменута резолуција јасно потврђује суверенитет СРЈ (од фебруара 2003, ДЗ СЦГ, односно Србије после распада СЦГ) над Косовом и Метохијом, предвиђа повратак у Покрајину договореног броја југословенских (сада само српских) снага безбедности и подразумева успостављање „суштинске аутономије“ за Косово и Метохију у оквиру СРЈ, сада само Србије. Главни циљ резолуције 1244 СБ УН, односно онај који је званично означен као такав, није трајно одвајање Косова и Метохије од остатка Србије, него обнова покрајине као демократског друштва које би на концу процеса обнове поверења, са високим степеном суштинске аутономије, било поновно укључено у заједничку државу Србију.

Важно је, такође, напоменути да је УНМИК одмах по успостављању протектората, српски и албански језик узео као два званична језика у Покрајини, признавши тиме посредно да су уз Албанце, и косовско-метохијски Срби, као и другде у Србији уосталом, конститутивни народ. Ово право, суштинско за опстанак и будућност српске заједнице, косовски Албанци, међутим, Србима упорно, отворено или путем слабо прикривених дискриминаторских мера, непрестано оспоравају још од јуна 1999. године.[1]

Географија балканских национализама заснива се, по моделу из деветнаестог века, на тежњи ка потпуном или што потпунијем поклапању етничке и територијалне доминације на одређеном простору. У случају косовских Албанаца – који себе, још од доба романтичног национализма, сматрају најстаријим балканским становништвом, наводним потомцима античких Илира, овај изазов идентитета, у једном национализму дијаспорског типа (Косово с Метохијом, наиме, важи већ пуна три столећа, као простор албанске дијаспоре, простор којим се тежи овладати), решава се на анахрон начин, несагласан међународном праву и европским вредностима на прелазу из другог у трећи миленијум: путем порицања националних, политичких или државних права свим другим народима или етничким групама, осим оних мањинских у дискриминаторском значењу овога појма, на спорној територији, у овом случају на Косову и Метохији.[2] Као типичан случај „измишљања традиције“, илирска прошлост је, по гледиштима Албанаца, њихова трајна тапија на Косово и Метохију, где су Срби, као Словени, насељени још у VII веку после Христа, већ дуже од тринаест векова само непожељни уљези.[3]

Од побуне до протектората

Историја српско-албанских односа на Косову и Метохији била је обележена континуираним сукобима верског, етничког, идеолошког и националног порекла током последња три столећа.[4] Перцепција овог међуетничког сукоба прерасла је, уз појачану медијску кампању, у једнозначну политичку мантру: временом је успостављена једна искривљена историјска перспектива, накнадно преточена у доминантан идеолошко-политички дискурс. Наиме, у међународној заједници се, после полувековног идеолошког садејства из саме комунистичке Албаније, од почетка 1980-их, тј. раздобља отворене албанске побуне на Косову и Метохији, а посебно током 1990-их, уврежило сасвим поједностављено мишљење, прилагођено преовлађујућим идеолошким гледиштима: Косово и Метохија се у етничком смислу сматрало окупираном албанском територијом (са становништвом које наводно чини близу или преко 90 одсто етничких Албанаца), простор који је дуже од деценије страдао под репресивном управом Београда и косовско-метохијске српске мањине, заправо под „српским апартхејдом“, који су од 1987. оличавали Слободан Милошевић и његов режим, успостављен после укидања аутономије Покрајине 1989. Поменути режим, сматрало се у утицајним међународним круговима и организацијама које се баве заштитом људских права, није зазирао ни од истрајне употребе репресивних мера против немирне албанске већине на Косову и Метохији, већине која се није мирила с лимитирањем широког аутономног статуса додељеног Покрајини последњим Уставом комунистичке Југославије од 1974. године.[5]

Додатну пометњу у разумевању вишеслојне косовске стварности, стварала је учестала употреба западног појма нације, којем је (по моделу nation-state или l’Etat– nation) много ближа била употреба појма „народ Косова“, премда никакав посебан народ у Покрајини није постојао нити данас постоји него су, у једној нелагодној коегзистенцији, у Покрајини присутни народи у множини, дакле постоје само народи и мање верско-етничке и етничке групе на Косову и Метохији, од којих су Срби и Албанци најизразитије националне заједнице, односно два конститутивна народа, док су класичне мањинске заједнице, односно етничке групе Роми, Бошњаци, Горанци, Ашкалије, Египћани, Турци, Хрвати итд.

Под „једним народом Косова“, албанска страна подразумева, међутим, само етничке Албанце (остали су, прећутно, сведени на статус мањине), покривајући се нетачним, и од 1981. непроверивим податком да је Албанаца око или преко 90 одсто укупног становништва у јужној покрајини Републике Србије.[6] Међутим, све до 1999, укупан број етничких Албанаца на простору Републике Србије није, по проценама наталитета, могао бити већи од око 18 одсто, што је сразмерно узев, било скоро идентично броју Срба (са Црногорцима) настањених на простору АП Косово и Метохија – којих је било приближно 18 одсто.[7]

Једноставну чињеницу да не постоји један јединствени народ Косова (који би био различит од оног у Албанији, или у зонама северне и западне Македоније насељене Албанцима), добро потврђује то што се као једина застава коју тај наводни „народ Косова“ користи јесте искључиво албанска државна застава, а да се појам „Косовар“ односио, одувек, искључиво на етничког Албанца с тог простора. Срби, наиме, користе једино назив „Косовац“ за своје сународнике с тих простора. Чак је и Бернар Кушнер, први цивилни администратор УНМИК-а, у почетку свога мандата олако употребљавао појам „Kosovar Serb“, што би требало да значи нешто као албански Србин, све док није био оштро упозорен са српске стране на суштину значењских разлика. Читава терминолошка збрка, иза које је стојала ефикасна албанска пропаганда, имала је и даље има јасан политички диљ: да у западној публици, као најутицајнијој на решавање статуса Покрајине, раздвоји питање Косова од албанског питања у Албанији и БЈРМ-у (Република Македонија), отклони бојазан од стварања једне „етничке“, „Велике Албаније“ на Балкану, прекрајањем постојећих граница и да, једновремено, прикрије један анахроно етнички и дубоко дискриминаторски концепт владајуће елите косовских Албанаца у решавању косовског питања.[8]

Успешном политичком прикривању тог циља косовских Албанаца знатно је допринео Милошевићев режим, његова аутистична политичка доктрина, најпре у односу према Западу, а затим и незаинтересованост за међународно прихватљиве и политички оправдане албанске захтеве за аутономијом и поштовањем људских права. Милошевићев режим је неселективним мерама косовским Албанцима давао довољно повода да се представљају као највеће жртве државне дискриминације и етнички мотивисане репресије.

У својству председника Србије, Слободан Милошевић је, наиме, с дугогодишњим лидером Демократског савеза Косова, Ибрахимом Руговом, општеприхваћеним вођом косовских Албанаца, имао једну врсту прећутног, обострано поштованог споразума. После 1989, када је Косову значајно лимитирана, а по албанском гледишту у потпуности суспендована аутономија, Милошевић је, после масовног албанског бојкота државних установа, прећутно допустио Ругови да на Косову и Метохији (само међу Албанцима) спроведе референдум, на основу тога чак и да, додуше без правног ефекта, прогласи независност Косова (коју је, потом признала једино суседна Албанија), а да затим успешно организује упоредни просветни, економски, медицински и порески систем за албанско становништво Покрајине.[9]

Косовски Албанци, како у дијаспори тако и на самом Косову и Метохији, неометано су скупљали прилоге (три процента примања по породици месечно) за финансирање ових паралелних институција. Био је то велики новац око чије дистрибуције су се бринули посебно задужени активисти Руговине странке (ДСК). Број тих активиста је до 1997. нарастао до 25.000 активних чланова. Косовско-метохијски Албанци су, заузврат, упорно бојкотовали вишестраначке изборе у Србији и тиме, прећутно, омогућавали Милошевићу да са свега стотинак хиљада српских гласова лако освоји близу тридесет од укупно 250 мандата у Народној скупштини Србије – важне мандате преко којих је несметано владао Србијом и после 1992, када је његова странка (СПС), заједно с коалиционим партнерима, екстремним националистима, de facto изгубила апсолутну већину у бирачком телу Србије.

Примера ради, само у престоном Београду, нпр. за један посланички мандат у Народној скупштини опозицији је било потребно око 80.000 гласова, док је на Косову и Метохији СПС-у понегде било довољно и пет до осам хиљада гласова. Према сасвим поузданим проценама расположења јавног мњења у Србији, Милошевићеву политику је већ у јулу 1992. подржавало свега 23,7 одсто србијанског бирачког тела (и то без косовских Албанаца, који су, осим у занемарљивом проценту, редовно бојкотовали свако испитивање јавног мњења у Србији).[10]

Неуспех помирења

Веома удаљени ставови српске и албанске стране, блокирали су многобројне мировне иницијативе, у којима су и С. Милошевић и И. Ругова, као легитимне вође двеју националних заједница, остајали упорно ушанчени на својим непомирљивим позицијама. Утисак страних посматрача био је да је, имајући у виду дужину међуетничког сукоба, овде реч о два паралелна света где свака од сукобљених страна, уз подразумевајуће велику етничку дистанцу, до краја игнорише или сатанизује супротну страну. Слика другога (L’image de l’autre), у случају Косова и Метохије, била је, у случају Срба и Албанаца, до краја искључива, односно у потпуности негативна.[11]

Настојања међународних посредника да се нормализовањем школовања албанске омладине (уступање државних школских зграда деци која су учила у импровизованим школама, под веома лошим условима), смање међуетничке напетости на Косову и Метохији, нису дала очекиване резултате. Српска страна је школско питање третирала као превасходно хуманитарно питање, док је за албанску страну проблем образовног система био везан, пре свега, за питање статуса Косова.[12] Истовремено, са српске стране, долазили су различити предлози о евентуалној подели Косова и Метохије, међуетничком разграничењу као начину трајног решавања проблема, док су, једновремено, из редова демократске опозиције долазили предлози да се, посредством различитих облика регионализације, међуетнички сукоб на Косову ситуира у један шири економско-географски и политички контекст, пре свега усклађивањем са европским искуствима у домену регионализације (италијанска и шпанска решења).[13]

Политику пасивног отпора, како су косовски Албанци називали Руговину политику бојкота српских институција, сменила је у зиму 1998. војна акција, тзв. Ослободилачке војске Косова (OBK): ова, у почетку малобројна, терористичка организација је учесталим нападима на полицију и српске цивиле најавила нови облик борбе за одвајање Косова и Метохије од Србије.[14] Милошевићев режим реаговао је, у марту 1998, преоштрим полицијским мерама према албанским побуњеницима и цивилима који су их подржавали, док су се у процепу, као потенцијалне жртве растућег сукоба државе и њене побуњене албанске мањине, нашли, пре свих, косовско-метохијски Срби, некадашњи главни савезници, а од тада само хронично угрожени цивили – највећи таоци Милошевићеве политике у Покрајини.[15]

Милошевићев режим је, уместо политичких средстава, радије прибегавао директним полицијским обрачунима, усмереним против политике ОВК, која није организовала само убиства српских полицајаца него и држави лојалних Албанаца, уз повремене отмице и насумична убиства српских цивила, с циљем да незаштићено сеоско становништво доведе у стање пуне несигурности и потом га покрене на исељавање. Косовско-метохијским Србима била је то додатна потврда да терористичким снагама косовских Албанаца није циљ постизање националне равноправности и мирне кохабитације него искључиво стварање једног „етнички чистог Косова“.[16] Од изолованих групица, њихов број је, уз све масовнију подршку албанског становништва, непрестано растао, да би се истовремено уз страдање албанских герилаца умножавали и масакри над Србима, као убиство шесторице српских младића у једном ресторану у Пећи, 15. децембра 1998.[17] Терористичке акције ОВК су, у атмосфери растућег раздора, уз све већу логистичку подршку албанског становништва, за кратко време постигле значајан ефекат, стварајући нове баријере у већ тешко поремећеним односима двеју главних националних заједница.

До ескалације сукоба дошло у лето 1998, после серије жестоких оружаних обрачуна, где су полицијске снаге Србије, суочене са све већим оружаним отпором, све мање биле у стању да контролишу ситуацију на просторима попут Дренице, Јуника или у широј околини Ђаковице. Истовремено, етнички мешовита села, у којима се српска полиција редовно сукобљавала с наоружаним формацијама ОВК, остајала су после стишавања оружаних обрачуна или пуста или бројем преполовљена, али су их трајно напуштали само Срби, невољни да после повлачења полицијских снага, било оно привремено или стално, дођу под удар одмазде албанских повратника. Силина сукоба оставила је, међутим, у дубокој сенци страдања косовских Срба, с обзиром на то да се међународна заједница усредсредила на резултате опсежних полицијских акција српских полицијских снага против побуњених косовских Албанаца, акција у којима је растао и број убијених албанских цивила.[18]

Сразмерно узев, косовско-метохијски Срби су, као једна врста колатералне штете, такође, имали значајан број цивилних жртава. Само за неколико месеци – између фебруара 1998. и краја лета исте године – нестало је преко 200 српских цивила, за чију се судбину нико више није интересовао.[19] Ни касније нико од више стотина отетих српских цивила, међу којима је било и жена и деце, није нигде нађен нити ослобођен; стога се данас сматра да су сви у међувремену побијени. Срби су се, током 1998. и 1999. и даље исељавали, посебно са простора Метохије где су већ дуго били изразита мањина, док су расељени етнички Албанци склоњени на неприступачне просторе под контролом ОВК, ишчекивали повољан тренутак да се врате на своја огњишта.[20]

Штавише, Милошевић је упозорења америчког изасланика Роберта Гелбарда да се не може с решавањем косовског питања унедоглед отезати, али и да ОВК може да буде стављена на листу терористичких организација, схватио погрешно – као сигнал да војним средствима енергично делује против ОВК и побуњеног становништва, чију је подршку ова организација уживала.[21] Албанци су посебно охрабрење добили после прве претње бомбардовањем Србији у октобру 1998, и пристанка Милошевића да се на Косово упути посебна Верификациона мисија ОЕБС-а.[22] Верификациону мисију је ОВК, међутим, вешто настојала да искористи као штит у сукобима ширих размера са ојачаним српским снагама, или као пристрасног сведока, као у случају још увек контроверзне погибије више десетина албанских герилаца у селу Рачак у сукобима са српском полицијом.[23]

Од бомбардовања до протектората

Бомбардовање НАТО-а, започето без сагласности Уједињених нација у пролеће 1999, до краја је заоштрило српско–албанске односе на Косову и Метохији. Док су се кoсовски Албанци отворено радовали ударима бомби по Београду и другим градовима у Србији, одмах је уследило расељавање Албанаца из одређених градских и руралних зона Косова, док су упоредо и десетине хиљаде других Албанца, пре свега цивилно становништво, бежали од рата, склањајући се у суседне земље од Македоније до Албаније, где им је већ раније био припремљен организовани прихват. Паравојне и параполицијске снаге Милошевићевог режима протерале су, по тврдњама Албанца, више од половине укупног албанског становништва Косова и Метохије, док су, по истим изворима, многи цивили били опљачкани, више хиљада њих побијено. Сукоби са ОВК били су разрешени потискивањем албанских паравојних снага на планинске обронке, претежно уз државну границу с Албанијом. Протеривање као краткорочну одмазду смислио је, сматрало се у добро обавештеним круговима, сам Милошевић, поверивши тај посао специјалним параполицијским снагама. Срби су, ненадано, али само за један тренутак, постали већина становништва на Косову и Метохији. По усменом сведочењу једног монаха у Призрену, етнички Албанци су били шокирани начином, ефикасношћу и брзином протеривања: један лекар из Призрена отворено је признао једном свештеном лицу: „ви [Срби] урадили сте нам оно што смо ми вама припремали“.[24]

Регуларна војска и знатан део регуларне полиције Србије већи део ратних дејстава и тепихе бомби НАТО-а, дочекали су у заклонима, припремајући замке на терену, избегавајући заседе ОВК и борећи се с побуњеним албанским снагама где год је било неопходно. У осталим деловима Србије, где су размере уништавања цивилних циљева, заједно с бројем цивилних жртава, непрестано расле (до краја рата погинуло је, изузев неколико хиљада несталих Албанаца, још од 3.000 до 5.000 људи, претежно Срба цивила), није било ни довољно интереса нити је могло бити више разумевања за положај Албанаца на Косову, који су сматрани главним узроком катаклизмичног страдања читаве земље.[25]

Подизање оптужнице против Милошевића у Хашком трибуналу, суду за бившу Југославију за ратне злочине на Косову, усред ваздушне кампање западне војне алијансе такође је значајно допринело да, сатеран у теснац, председник СРЈ брзо пристане на капитулацију на Косову и Метохији, а под условом да нови протекторат, под војном командом НАТО-а, а формално покривен мандатом Уједињених нација, не буде проширен на друге делове Србије, који су остали под његовом влашћу. Резолуција Савета безбедности 1244 оставила је, у правном смислу, Покрајину у саставу СРЈ, али је, успостављањем класичног протектората под УН, управа над покрајином практично остала ван домашаја администрације Србије, с изузетком неколико општина на северу Покрајине.

Према војно-техничком споразуму из Куманова, почетком јуна 1999, Косово и Метохија је стављено под војни протекторат КФОР-а, а под административну управу Уједињених нација (УНМИК). Споразум, који је јавности невешто, али уз оркестрирану медијску кампању, упорно представљан као победа, био је, заправо, документ о пуној и недоступној капитулацији, по садржају знатно неповољнији од пројекта из Рамбујеа и касније из Париза. Привидно двострани акт, војно-технички споразум из Куманова de facto даје сву власт КФОР-у; члан V гласи: „Командант међународних снага безбедности (КФОР) коначни је тумач овог споразума и аспеката безбедности мировног решења које тај споразум подржава. Одлука команданта КФОР-а обавезујућа је за све стране и лица.“[26]

Први позитиван резултат мисије УН на Косову и Метохији био је брз и безбедан повратак више стотине хиљада Албанаца, који су својом вољом или под присилом били принуђени да напусте Косово и Метохију током вишемесечног бомбардовања НАТО-а. Косовски Албанци су се, заиста, безбедно вратили у своје, често ратом опустошене домове у року од неколико недеља пошто су КФОР и УНМИК преузели контролу над Покрајином. Међутим, десетине хиљада Албанаца из северне Албаније такође је ушло на Косово ради пљачке имовине коју су напустили они Срби који су, у страху од одмазде или после етнички мотивисаних напада, избегли у Србију и Црну Гору, о чему су постоје речита сведочанства оних косовских Срба који су остали на својим огњиштима у Покрајини. Од успостављања протектората у јуну 1999. године стално се, на драматичан начин, погоршавала укупна ситуација у погледу основне безбедности и слободе кретања за Србе и за остало неалбанско становништво, које је дошло под удар албанских повратника, док су сасвим изостали и повратак интерно расељених лица и прокламована изградња међуетничке толеранције.

Насупрот масовном повратку Албанаца, већина Срба и другог неалбанског становништва била је протерана из Покрајине, док су онима који су остали, уз опасност за живот и имовину, била ускраћена основна људска права. Упркос заједничким напорима УНМИК-а и КФОР-а, систематски прогон неалбанског становништва од стране албанских екстремиста под међународном управом остао је и после осам година главна препрека било каквом стварном напретку у изградњи толерантног мултиетничког, мултикултурног и мултирелигијског друштва у којем функционише владавина права.[27]

У току прва три месеца управе УН, близу 250.000 Срба и других неалбанаца (Роми, муслимански Словени, Горанци, Хрвати и мала јеврејска заједница), били су масовно изгнани и расељени са Косова и Метохије да би нашли привремено уточиште у преосталом делу Србије или у Црној Гори. Према подацима Високог комесаријата за избеглице Уједињених нација (УНХЦР), додатних 11.115 Срба напустило је Косово током 2000. године, док је више од 900 других било принуђено да се исели из Покрајине у 2001. години.

За неколико недеља после 10. јуна 1999, српско становништво, којег је пре рата у главном граду Покрајине било око 40.000, смањено је на само 120 становника, принуђених да живе у једној јединој стамбеној згради, без икакве слободе кретања и уз сталну, јаку стражу КФОР-а, док су, једновремено, из већих градова као што су Пећ, Призрен, Ђаковица, или Урошевац, Срби били потпуно изгнани, такође за само неколико недеља пошто је КФОР преузео команду у Покрајини. Према подацима УНХЦР-a, од почетка јуна до 26. јула 1999, са Косова и Метохије избегло је 172.061 лице, од тога већином Срби, до 90 одсто. У Србији и Црној Гори било је званично регистрованих расељених лица 132.789. Само у Црну Гору избегло је 22.811 цивила.[28]

У већим градовима Покрајине, с изузетком северног дела Косовске Митровице, уместо некадашњих десетина хиљада српских становника преостало је само неколико десетина, углавном старијих, који су преживљавали тако што су се скривали по црквама, црквеним домовима или у српској православној Богословији Св. Ђорђа у Призрену, а под сталном заштитом снага КФОР-а.

Ови људи, као и сви други преостали Срби (процене преосталог становништва варирају од 90.000 до 130.000 лица) и даље живе у буквалној сегрегацији унутар енклава на Косову и Метохији које штите снаге КФОР-а, ускраћени за основну безбедност, слободу кретања и сва друга основна људска права. Само они Срби који живе северно од Косовске Митровице (област северне Митровице, Зубин Поток, Звечан и Лепосавић), због непосредне територијалне везе са централном Србијом, нису у потпуности изоловани од спољашњег света, за разлику од Срба у енклавама које су у окружењу или се граниче са областима претежно насељеним Албанцима (Штрпце, Косовска Витина, Грачаница, Гњилане, Гораждевац, Ново Брдо, Велика Хоча и др.).[29]

Према подацима које је представила српска полиција а потврдио УНМИК, од 1. јануара 1998. године нестале су у Покрајини 1.303 особе – 944 Срба, 210 Рома муслимана и 149 Албанаца. Према подацима Хашког трибунала за бившу Југославију, само у јуну 1999. убијено је 547 Срба, док је 932 Срба и припадника других неалбанских заједница било киднаповано. После четири године међународне управе над Покрајином, у 6.391 етнички мотивисаном нападу који су извршили албански екстремисти, убијено је укупно 1.192 Срба, њих 1.303 киднаповано и још 1.305 рањено.[30] Па ипак, ниједан од починилаца ових етнички мотивисаних злочина није био тада ни ухапшен нити осуђен.[31]

Од јуна 1999. до децембра 2000. године, све судије и тужиоци у привременим установама аутономије у Покрајини били су етнички Албанци, док је седморо наименованих српских судија било приморано да напусти своје положаје и избегне у унутрашњост Србије, после учесталих претњи албанских екстремиста. Наименовање међународних судија показало се, затим, као недовољно, с обзиром на стални притисак екстремиста у претежно албанском окружењу, које се показало потпуно неспремним да сарађује у налажењу извршилаца етнички мотивисаних злочина. Према извештају генералног секретара, од 26. јуна 2003, и по УНМИК-у, у локалном правосуђу било је само петнаест међународних судија и десет међународних тужилаца који су могли да преузму тек три процента криминалистичких случајева. Неизбежна последица неефикасног правосуђа у Покрајини, дошло је до појава модела некажњивости у вези са насиљем против неалбанског становништва и нарочито против Срба.[32]

Сем тога, хиљаде кућа, станова (око 45.000) и земље, чији су власници неалбанци, и даље узурпирају локални Албанци, од којих је око још 30.000 објеката, кућа и друге имовине било опљачкано и спаљено. У поређењу са отприлике 70.000 албанских поседа уништених током борби у 1998. години и у бомбардовању НАТО-а 1999. године, овакво стање Косова и Метохије под администрацијом УНМИК-а је очигледан доказ освете на широкој основи, једног модела колективне одмазде деветнаестовековног типа, уперен против свих припадника ривалске етничке заједнице.[33]

Од јуна 1999. до јуна 2003. године, број срушених и оскрнављених православних цркава у власништву Српске православне цркве – од којих најмање једна трећина представља важне споменике византијског стила из доба средњовековне Србије – попео се на 117, док су најважнији средњовековни манастири, од Пећке патријаршије и Дечана до Грачанице и Богородице Љевишке у Призрену, од 1999. године под сталном заштитом снага КФОР-а.[34] Општи утисак био је да је после успостављања администрације УНМИК-а дошло до оркестрираног настојања албанских екстремиста да не само изгнају све Србе с простора Покрајине, него и да уклоне све, или скоро све, веома бројне трагове њихове културе и историјског наслеђа, јер њихово брисање из историјског корпуса косовске прошлости сматрају важним, заправо неопходним предусловом за остварење пуне независности Косова, којим ће и етнички и политички доминирати Албанци.[35]

Као што су у више прилика посведочили представници Косовске епархије Српске православне цркве (Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска), реч је о једној јасно профилисаној стратегији пресецања свих веза између косовско-метохијских Срба и њихових историјских и верских традиција: Срби су кроз историју, у одсуству властите државе, на цркву гледали као на сабирну народну установу која настоји да очува и духовну баштину и национални идентитет.

Само у новембру 2002. године, један дан пре посете генералног секретара УН Кофија Анана, две одвојене експлозије разнеле су две српске православне цркве у западном Косову: црква у Љубови била је сравњена са земљом, а унутрашњост цркве у близини Ђураковца је озбиљно оштећена. Осим тога, током истог месеца неколико гробаља у Дечанима и у Косовом Пољу било је вандализовано,[36] чиме се број оскрнављених српских гробаља широм Покрајине повећао на неколико десетина. Откриће снажне експлозивне направе изнад манастира св. Архангела, у близини Призрена, спречило је, у последњи час, масакр најмање хиљаду српских ходочасника који су, уз бројну пратњу КФОР-а, дошли на свечану прославу 650. годишњице оснивања овог манастира. У мају 2003. године шпански и грчки војници из контигента КФОР-а били су нападнути уз употребу ручних граната док су штитили српске цркве у Истоку (манастир Гориоч), односно у Урошевцу.[37]

Премда извештаји Организације за безбедност и сарадњу у Европи (ОЕБС) и Високог комесаријата УН за избеглице наглашавају да је у 2002. години настављено опадање етнички мотивисаних злочина на Косову и Метохији, изостављено је објашњење да је то била последица једино тога што су после сталних и редовно некажњених претњи, напада и убистава од стране албанских екстремиста, многи Срби једноставно нестали са већег броја раније етнички мешовитих подручја. Од маја 2002. године, КФОР је почео да смањује своје присуство у такозваним „мањинским подручјима“, што је био додатни сигнал албанским екстремистима да, охрабрени, наставе своју стратегију етничког чишћења: протеривањем Срба из свих делова Косова и Метохије и новом серијом етнички мотивисаних злочина, како би их натерали да трајно напусте Покрајину, а да једновремено додатно обесхрабре све оне прогнанике који су намеравали да се врате на своја напуштена огњишта.

Смањени проценат етнички мотивисаних убистава у 2002. години, међутим, показао је, такође, да главне мете екстремиста нису више велике српске заједнице, већ претежно мање и рањивије, углавном у етнички мешовитим срединама. Једног Србина убила је 6. јануара 2003, граната испред његове куће у Косовској Каменици. Једна Српкиња је 23. фебруара убијена у Липљану када је непознати починилац пуцао на њу и њеног сина. Пет српских кућа било је уништено у августу исте године подметнутим експлозивом у бањи Клокот, у близини Косовске Витине, док је неколико особа било повређено, укључујући и два припадника америчког одреда КФОР-а. У октобру исте године је једна жена из истог села убијена. У децембру, један српски сељак из села Цернице, у близини Гњилана, такође је убијен у етнички мотивисаном нападу. Број напада који нису завршени убиствима значајно је, у међувремену, повећан, док су починиоци, у највећем броју случајева, остајали непознати.

Број етнички мотивисаних напада против Срба, који су довели до озбиљних повреда, повећан је са 274 у 2001. години на 454 у 2003. години, као показатељ одсуства побољшања личне и правне безбедности припадника српске заједнице на Косову и Метохији.[38]

Пошто су сва поменута етнички мотивисана убиства остала нерешена, и поред тога што је неколико осумњичених ухапшено, следећи талас кампање етничког чишћења био је усмерен на друга подручја са великим српским присуством, али са слабом безбедносном заштитом. Пошто су у различитим, етнички мешовитим селима, од априла до пред крај месеца маја убијена још три Србина, да би 4. јуна 2003. године била масакрирана три члана породице Столић из Обилића, близу Приштине.[39] Дана 12. јуна једног Србина је, на пецању, убио непознати нападач.[40] Два српска младића убијена су 14. јуна 2003. године, а четворо је рањено док су се заједно с десетинама вршњака купали у реци Бистрици у енклави Гораждевац, у близини Пећи, изолованој енклави у којој живи око 1000 људи, укључујући и велики број деце. Убиство се догодило на сам дан доласка новог (четвртог од 1999) специјалног представника генералног секретара УН за Косово, Харија Холкерија из Финске.[41] После снажног међународног притиска, политички лидери косовских Албанаца, без много воље и сасвим неубедљиво, јавно су осудили овај акт насиља својих сународника против српских тинејџера.

Упркос одређеним напорима, администрација УН показала се неспособном да обузда стратегију насиља која потиче од утицајних екстремистичких група косовских Албанаца, стратегију која још увек ужива подршку већине њихових сународника у Покрајини. Атмосфера у којој преовлађују правни неред и етнички мотивисане освете против припадника неалбанских заједница и драматична безбедносна ситуација на Косову и Метохији у погледу положаја Срба, нису се, с протоком времена, битно изменили. Осим тога, под привременом управом албанске већине, Косово и Метохија постало је опасно жариште свих врста организованог криминала – од илегалног кријумчарења дроге, оружја и људи, до цигарета и нафте, што је Покрајину преобратило у рај за све врсте шверца. „Република Косово“, како су је прокламовали Албанци, претворена је у „Републику хероина“, како су је означили многи европски експерти и други међународни посматрачи задужени за праћење илегалне трговине на западном Балкану.[42]

У једном ширем, регионалном контексту, Косово и Метохија је и даље у ситуацији да буде главни генератор политичке кризе. Ефекат преливања побуне ОВК у Прешеву (копнена зона безбедности на југу Србије) и у западним подручјима Републике Македоније, током пролећа 2001, био је могућ тек пошто је Косово и Метохија коришћено као главна логистичка, војна и политичка база за албанску герилу, која је регрутовала своје присталице из бивше, само формално распуштене и разоружане ОВК Успешно сузбијање албанског тероризма на југу Србије од стране југословенских и српских снага безбедности, пратиле су упоредо мере за изградњу поверења, укључујући мешовите полицијске снаге и суштинску финансијску подршку за њену активност,[43] док је у западним подручјима словенске Македоније албанска побуна, веома зависна од логистичке подршке косовских Албанаца, заустављена тек после снажног посредовања НАТО-а и Европске уније.

Политика Београда:
покушаји сарадње и помирења

Од демократских промена у октобру 2000. године, званични Београд је доследно позивао на пуну примену резолуције 1244/99 Савета безбедности УН, захтевајући да правни и уставни оквир за прелазне институције буде заснован на том документу. Једновремено, нове власти у Београду су у више наврата покушавале да ступе у политички дијалог са умереним политичким лидерима косовских Албанаца, али је албанска страна такве понуде редовно одбијала.[44] Значајан гест добре воље СРЈ, било је ослобађање свих 1894 албанска затвореника, притворена током оружаних сукоба са ОВК, не[45] би ли се тиме олакшао будући дијалог Београда и Приштине, као и да би се јасно истакла дистанца од политике Милошевићевог режима.

Косовски Албанци, међутим, нису заузврат показали добру вољу да пронађу или ослободе било којег од око 1300 несталих Срба. У оквиру плана који је предложио УНМИК, само 80 лица, од око укупно 250.000 интерно расељених Срба, могло је да се врати на различите локације на Косову у 2001. години, а под покровитељством КФОР-а и у село Осојане у 2002. години. Укупни број српских повратника није, међутим, прешао цифру од два процента за прве четири године администрирања УНМИК-а на Косову и Метохији. Таквом динамиком, евентуални повратак свих расељених Срба и припадника других неалбанских заједница, потрајао би најмање 125 следећих година. Проценат прогнаних Срба био је и остао, за све досадашње године међународне управе, преко 60 одсто, проценат прогнаних Горанаца око 70 одсто, а проценат прогнаних Рома преко 60 одсто, или по појединим изворима и значајно виши: у све три заједнице, свакако, више од две трећине предратног становништва све заједно.

Упркос одсуству опипљивог напретка у политичком дијалогу са вођством косовских Албанаца, Београдска влада је, преко Координационог центра за Косово и Метохију, успоставила блиску сарадњу са УНМИК-ом. Међународни представници постајали су, временом, свеснији да се не може наћи решења за косовску кризу без укључивања Србије и СРЈ, као карике која недостаје у процесу пуне примене Резолуције СБ УН. 1244/99. Упркос озбиљним примедбама званичног Београда на Уставни оквир за привремену самоуправу на Косову и споразума о институционалној сарадњи, који је 5. новембра 2001. потписан са шефом УНМИКА Хансом Хекерупом – а који су се тицали свеобухватне заштите права, имовине и интереса косовских Срба и других неалбанаца – власти у Београду јавно су позвале и охрабриле косовско-метохијске Србе (укључујући и интерно расељена лица широм Србије и у Црној Гори) да се региструју за опште изборе на Косову и Метохији, који су одржани 17. новембра 2001. године. Око 170.000 Срба (вероватно близу 80 одсто оних који међу српским становништвом у Покрајини могу да гласају) одазвало се позиву Београда, посебно после личног апела српског патријарха Павла, и добило своје представнике у локалној скупштини Косова и Метохије.[46] Уставни оквир, који је једнострано, у име УНМИК-а, донео сам Хекеруп, а у чијој изради су учествовали и правни експерти из Београда, предвиђао је два службена језика у покрајини, српски и албански, чиме је поново посредно призната конститутивност Срба на Косову и Метохији. Једновремено, и Срби и Албанци третирани су као две равноправне националне заједнице.

Незадовољни могућношћу сарадње Београда с УНМИК-ом, као и предвиђеном равноправношћу Срба (који су по Уставнам оквиру у Скупштини Косова имали специјални облик заступљености), Албанци су Ханса Хекерупа приморали, разним врстама притисака, да само месец дана касније поднесе оставку, како би спречили делатну примену и самог Уставног оквира и билатералног споразума са Београдом.

Српска коалиција „Повратак“, која је ушла у привремене институције Косова и Метохије, укључујући и Скупштину Косова, била је, упркос спремности за сарадњу суочена са упорним настојањима многобројнијих албанских посланика да путем прегласавања буде одбијен сваки њихов важнији предлог у Скупштини Покрајине, усмерен на поновну изградњу међуетничке равноправности, поверења и примену мера изузетно важних за заштиту основних људских, грађанских и власничких права српске заједнице.

Обнова прогона и дискриминације:
миноризација уместо равноправности

Међуетничка сарадња, у условима неприкривене етничке дискриминације, постала је немогућа после прогона који су уследили 17. и 18. марта 2004, прогона који је имао све елементе оркестрираног погрома, с циљем да се додатно ослаби и прореди већ увелико политички депримирана српска заједница у Покрајини. Током мартовског прогона, који је дуго припреман, јер је предвидео прогон Срба са стратешки важних путних и железничких праваца у Покрајини, према Митровици и Скопљу, а где су гроздови српских насеља онемогућавали контролу путних праваца и повезивање албански већинских општина, протерано је преко 4000 Срба, док су оскрнављени и запаљени сви српски манастири и цркве у историјском језгру Призрена, укључујући и десетак средњовековних, пре свих катедралне цркве Богородице Љевишке. Оријашки бес албанских екстремиста једва је зауставила оштра интервенција КФОР-а, али су и војни контингенти различитих земаља реаговали с неједнаком ефикасношћу: док су амерички и британски војници зауставили прогоне у централном Косову, француски на северу, а италијански у Метохији, немачки контингент КФОР-а је мирно посматрао нападе, рушење и скрнављење средњовековних српских светиња у Призрену.[47]

Мрежа напуштених, порушених и уништених манастира широм Покрајине достигла је број од 125 (међу њима 61 заштићен законом као споменик културе), који су уништени после 10. јуна 1999, руком албанских екстремиста, док је само током 17. марта 2004. уништено или тешко оштећено 36 верских објеката, од којих 16 заштићених законом као значајни споменици културе.

Извештаји о забрињавајућим трендовима у међуетничким односима, обележавали су скоро све извештаје међународног косовског омбудсмана Марека Новицког, док је сличне податке садржао и детаљан извештај о стању у Покрајини специјалног изасланика амбасадора Каи Ејдеа Уједињеним нацијама, из новембра 2005.[48] Ејдеовим извештајем додатно је био потврђен континуитет забрињавајућег поратног биланса у међуетничким односима. Осуде насиља над Србима, с албанске стране, током читавог раздобља после јуна 1999, долазиле су по правилу касно, а увек невољно и без погребне оштрине, и то тек после снажних притисака представника УН или неке од великих сила на политичке челнике косовских Албанаца.[49]

Конститутивност па статус

У албанској заједници на Косову и Метохији се на српско становништво, иако је оно с Албанцима не само формално-правно равноправно, дакле конститутиван народ у Покрајини, упорно гледа као на бројчано све слабију мањину, и то непожељну мањину. За косовске Албанце, Срби на Косову и Метохији су мањинска етничка група коју треба додатно смањивати све до једноцифреног, занемарљивог процента у укупном становништву, који више неће моћи да на било који начин, ни уз логистичку подршку Београда, угрози пројектовану независност.

Отуда су сва настојања албанске заједнице, и код страних представника, и у УНМИК-у, и у свакодневној медијској презентацији, да се Косово представи као суштински албански простор, са одређеним мањинама, међу којима је српска тек једна од многих, донедавни реметилачки чинилац, све мање претња промени коначног статуса Покрајине. Упорна осмогодишња пропагандна кампања, уз вешто дозирање информација, манипулација тешко проверивим чињеницама – Албанци, наиме, упорно одбијају организовање пописа становништва пре одређивања будућег статуса Косова и Метохије – довело је Србе у неодрживу ситуацију, стално прогоњене и неуморно сумњичене бројчане мањине, из које је једини излаз у успостављању равноправности, која искључује сваку даљу миноризацију српске заједнице.

Својим историјским, културним и економским доприносом развоју Покрајине, својим статусом народа унутар Србије, косовско-метохијски Срби, признати de facto као конститутивни народ и Уставним оквиром Ханса Хекерупа, не могу прихватити да буду оно што су косовски Албанци својевремено истакли као легитимни разлог масовне побуне против државе у којој живе – статус националне мањине. Албанцима на Косову и Метохији је, дакле, у Србији признат статус националне заједнице, који искључује било какву миноризацију. Од њих се, међутим, заузврат очекује, да у току преговора о будућем статусу једнака права признају и српској косовско-метохијској заједници, како би се у међусобном дијалогу нашло узајамно прихватљиво решење за будући статус Косова и Метохије.

[1]  D. Т. Batakovic, Kosovo: from Separation to Integration, Serbian Studies, Journal of the North American Society for Serbian Studies, 18/2, Washington D. C. 2004, стр. 311–320.

 

[2]  Албанске претензије на Косово и Метохију добро сажимају зборници радова: Albanians and their Territories, Tirana: Academy of Science 1985; The Truth on Kosovo, Tirana: Academy of Science of Albania, 1991, као и веома утицајна, али једнострано писана монографија: Noel Malcom, Kosovo. A Short History, London: MacMillan 1998. Уп. Gabriel Jandot, L’Albanie d’Enver Hohxa, Paris: L’Harmattan 1994; Д. T. Батаковић, Срби и Албанци: историја, сукоби, перспективе, Хришћанска мисао, бр. 4–8, Београд–Ваљево–Србиње 1997, стр. 17–21.

 

[3]  Eric Hobsbawm, Introduction: Inventing Traditions, in: Eric Hobsbawm and Terence Ranger (eds.), The Invention of Tradition, Cambridge University Press, Cambridge 1992, стр. 1–3.

 

[4]  Вид. опширније: D. Т. Batakovic, The Kosovo Chronicles, Plato, Belgrade 1992; D. T. Batakovic, Kosovo, la spirale de la haine, Lausanne: L’Age d’Homme 1994 (19982). Албански поглед код: Arshi Pipa & Sami Repishti (eds.), Studies on Kosova, East European Monographs, Boulder, Columbia University Press, New York 1984; M. Roux, Les Albanais en Yougoslavie. Minorite nationale, territoire et developpement, Paris, Editions de la Maison des Sciences de l’Homme 1992; Корисне увиде доноси и: Sima M. Ćirkovic, Images of History: Same Objects, Different Perspectives, Ger Duijizings, Dusan Janjic & Shkëlzen Maliqi (eds.) Kosovo/a, Confrontation or Coexistence, Peace Research Centre: University of Nijmegen 1996, 25–28; Thanos Veremis & Evangelos Kofos (eds.), Kosovo, Avoiding Another Balkan War, Athens: ELIAMEP 1994.

 

[5]  Детаљније код: Sabrina P. Ramet, Nationalism and Federalism in Yugoslavia 1962–1991, Bloomington: Indiana University Press, 1992, стр. 225–238; D. T. Batakovic, Kosovo à l’epoque titiste: entre nationalisme et communisme, Les Annales de l’Autre Islam, No 7, Paris: Inalco-Erism, 2000, cтp. 205–224.

 

[6]  D. Т. Batakovic, Kosovo-Metohija in the 20th Century: Nationalism and Communism, Eurobalkans, No 30–31, Athens 1998, стр. 21–27; Д. T. Батаковић, Косово и Метохија, Историја и идеологија, Београд & Ваљево 1998.

 

[7]  Ружа Петровић, Етнички састав становништва САП Косова и његове промене у поратном раздобљу, Косовско-метохијски зборник, књ. 1, САНУ, Београд 1990, стр. 355–365.

 

[8]  Уп. правну документацију у: Kosovo: pravo i politika. Kosovo u normativnim aktima pre i posle 1974. godine, Beograd: Helsinški komitet za ljudska piava u Srbiji 1998 (двојезично, српско-енглеско издање).

 

[9]  Вид. Предраг Симић, Пут у Рамбује. Косовска криза 1995–2000, Београд: Неа 2000.

 

[10]  Srbobran Brankovic, Serbia at War with Herself. Political Choice in Serbia 1990–1995, Sociolosko društvo Srbije, Medium, Београд 1995, стр. 299–304.

 

[11]  Вид. анализу: Parallel Worlds, London: Institute for War & Peace, Media Focus 3, December 4,1998.

 

[12]  Споразум Милошевић – Ругова потписан уз посредовање римокатоличке организације Sant Eđidio из Рима није, због различитог тумачења његових одредби, никада ступио на снагу: „Naša Borba“, Београд 3/4 септембар 1996. Пресек различитих иницијатива са пратећом документацијом доноси: Stefan Troebst (ed.), Conflict in Kosovo: An Analytical Documentation, 1992–1998, Flensburg: European Centre for Minority Issues, Working Paper No 1, May 1998.

 

[13]  Сажет приказ иницијатива других политичких странака и експертских кругова у Србији вид код: D. Т. Bataković, Progetti serbi di spartazione, Kosovo: Il triangolo dei Balcani, Limes, No 3, Roma 1998, pp. 153–169. Вид. и дискусију: „Како решити питање Косова и Метохије“, у Књижевним новинама, дискусија следећих учесника: Д. Т. Батаковић, Слободан Самарџић, Драгољуб М. Поповић, Зоран Лутовац, Зорица Радовић, Сретен Угричић, Миодраг Перишић; бр. 973, 1. мај 1998. и бр. 974, од 15. маја 1998.

 

[14]  Christophe Chiclet, Аux origines de l’Armée de liberation du Kosovo, Le monde diplomatique, Mai 1999, Paris 1999, pp. 6–7.

 

[15]Kosovo Serbs Live in Fear of Future, Chicago Tribune, February 22, 1999 by Tom Hundley; Вид. такође: Crown Prince Alexander of Yugoslavia, Kosovo is Only Part of the Problem in the Balkans, International Herald Tribune, February 20-21,1999.

 

[16]  Вид. такође: Roberto Morozzo della Rocca, Le chemin de la guerre, Hors-série, Golias/Limes, été 1999, 33–41. C добро образложеним чињеницама o америчкој политици према Косову и односу америчке администрације према ОВК.

 

[17]  „Крвава бајка на прагу Патријаршије“, Глас јавности, Београд, 17. децембар 1998, стр. 1; вид. интервју Душана Ристића у Гласу јавности, 23. децембар 1998, стр. 3.

 

[18]  Изразито проалбанско тумачење догађаја у извештају Међународне кризне групе: The Kosovo Spring. The International Crisis Group Guide to Kosovo, Braxelles 1998, o српским ставовима, стр. 77–82. Вид. и: Д. Т. Батаковић, Косовска криза: изазови и исходи, Књижевне новине, бр. 971, Београд 1. април 1998, 1. Албанска сведочења о ратним страдањима: Human Rights Watch, Po naređenju. Ratni zločini na Kosovu, Samizdat B92: Beograd 2003.

 

[19]  Уп. „Белу књигу“ званичног Београда: Terorism in Kosovo and Metohija and Albania. White Book, Belgrade, September 1998.

 

[20]  Само за два месеца сукоба око 186 Срба напустило је села око Подујева, Вечерње новости, Београд, 20. новембра 1998 (М. Киковац).

 

[21]Gorka šargarepa, Vreme, Beograd, 28. фебруар 1998, стр. 17–18. (Д. Анастасијевић).

 

[22]Naša Borba, Beograd, 8. октобар 1998, стр. 1–2.

 

[23]  Вид. Danas, Beograd, 18. јануар 1999, стр. 1. („После обрачуна снага безбедности и ОВК у селу Рачак код Штимља, Влада Србије одобрава – свет оштро осуђује акцију“.)

 

[24]  D. Т. Batakovic, Srbi nа Kosovu i Metohiji: „Pobeda“, protektorat, nacionalna katastrofa, Nova srpska politicka misao, Knj. VI, No. 3–4, Београд 1999, стр. 7–33.

 

[25]  Вид. такође: Eric Laurent, Guerre du Kosovo. Le dossier Secret, Paris, Plon 1999; Ignazio Ramonet et Alain Gresh, La nouvelle guerre des Balkans, Le monde diplomatique, Maniere de voir 45, mai-iuin 1999.

 

[26]  Нав. код. Коста Чавошки, Поражавајућа победа, Хришћанска мисао, бр. 5–8, Ваљево 1999, 17.

 

[27]  Harvey Morris, Church warns over attacks on Serbs, Financial Times, London, June 29, 1999, 1; Didier François, La KFOR confrontée à la violence albanaise. Les représailles se multiplient contre les minorités serbes et rom, Libération, Paris, le 29 juin 1999, 8.

 

[28]  Нав. према: Danas, Београд, 27. јул 1999, стр. 2.

 

[29]  Преглед прве године управе УНМИК-а на Косову и Метохији код: Alexandros Yannis, Kosovo under International Administration, Athens: ELIAMEP/IPS1S 2001.

 

[30]  Подаци преузети од Координационог центра Србије и Црне Горе и Републике Србије за Косово и Метохију у Београду.

 

[31]  Детаљније у: Меморандум о Косову и Метохији Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, Београд 2003.

 

[32]  О жртвама терора у раздобљу између јуна 1999. и новембра 2001; вид. И. Симић (ур.), Жртве албанског тероризма на Косову и Метохији, Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права, Београд 2001.

 

[33]  Детаљније у : Tim. Judah, Kosovo: War and Revenge, New Haven & London: Yale University 2000.

 

[34]  Документација y: Crucified Kosovo. Destroyed and Desecrated Serbian Orthodox Churches in Kosovo and Metohija (June-October 1999), Gračanica: The Voice of Kosovo and Metohija, 1999. Додатна документација y: B. Krstić (ed.), Saving the Cultural Heritage of Serbia and Europe in Kosovo and Metohija, Belgrade: Liber Press 2002.

 

[35]  Списак, несумњиво непотпун, несталих Срба, као и припадника других неалбанских заједница доноси: Abductions and Dissapearances of non-Albanians in Kosovo, Humanitarian Law Center: Belgrade 2001.

 

[36]  Инфосервис Епархије рашко-призренске на Косову и Метохији (ЕРП КИМ), извештај из Грачанице, 28. новембар 2002; Исто, извештај из Грачанице, 30. новембар 2002: у овом другом извештају се наводи: „Обележавајући национални празник Албаније, тзв. Дан заставе, током ноћи између 28. и 29. новембра албански екстремисти су уништили укупно 46 надгробних плоча на православном гробљу у Косову пољу […], надгробне плоче истакнутих српских породица и оних Срба који су убијени после доласка међународне мисије на Косово и Метохију. На већини надгробних плоча фотографије преминулих потпуно су уништене и уклоњена су имена […] После напада на гробље у Дечанима, пре два дана, овај најновији акт вандализма показује намере албанских екстремиста да у потпуности остваре своје циљеве и избришу последње трагове српских гробаља и светих места на Косову и Метохији. У свему овоме нарочито брине чињеница да мисија УН и КФОР-а немају решење за овај проблем и да су гробља и недавно саграђене цркве у потпуности препуштени својој судбини и варварству балканских талибана.“

 

[37]  ЕРП КИМ Инфосервис, Обилић 4. јуни 2003.

 

[38]  Вид, Ombudsperson Institution in Kosovo, Fourth Annual Report 2003–2004, Pristina 2004.

 

[39]  ЕРП КИМ, Инфосервис, Обилић, 4. јун 2003.

 

[40]  Списак етнички мотивисаних убистава доступан је у: НИН, Београд, 21. август 2003, 11.

 

[41]  Ian Trainor, Atrocity at the Bistrica Beach, Guardian, London, 15 August 2003. Kao што je изјавио јеромонах Сава из Високих Дечана: „Масакр недужне деце у Гораждевцу је прво, и пре свега, најшокантнији показатељ стварне ситуације на Косову и Метохији кoју већина представника УНМИК-а и КФОР-а, заједно са албанским вођама, упорно покушава да сакрије од шире јавности како би оправдали сопствене грешке“ (Инфо ЕРП КИМ, Грачаница, 15. август 2003).

 

[42]Vreme, Beograd, 27. август 2003, стр. 15–18. Вид. и: Г. Рофер, С. Кер, Претња Европи. Албанска мафија. Како је рођена балканска суперсила, Форум за безбедност и демократију, Београд 2005.

 

[43]  Комплетан план за решавање кризе у области Прешева у: M. Gligorijevic (ed.), Serbia After Milosevic. Program for the Solution of the Crisis in the Pcinja District, Liber-Press, Belgrade 2001, стр. 69–148.

 

[44]  Влада у Београду је посредовањем Европске уније, УН и Контакт групе (САД, Русија, В. Британија, Француска, Немачка, Италија) прихватила Бечки дијалог с Приштином, који је почео 14. октобра 2003. године. Предвиђени су били и додатни разговори о питањима основне безбедности, повратку интерно расељених лица, саобраћајним и енергетским питањима. Политика „стандарди пре статуса“ остала је стуб приступа који је прихватила међународна заједница. Прихватајући у потпуности овај концепт, Београд је доследно захтевао да прописани стандарди (који у основи покривају успостављање демократских институција, владавину права, одржив повратак интерно расељених лица, основну безбедност за све и одрживи привредни развој) буду јасно дефинисани и да притом буду и адекватно мерени у пракси, односно у примени на терену, како би се изашло из зачараног круга крупних, али година неиспуњених обећања из редова албанске заједнице и представника међународне управе.

[46]  Сви документи који се тичу сарадње Владе у Београду и УНМИК-а доступни су у двојезичном издању: Documents on Kosovo and Melohija/Dokumenti o Kosovu i Metohiji, Belgrade: Liber Press 2002. Споразум CPJ са УНМИК-ом потписан y Београду 5. новембра 2001, стр. 171–177.

 

[47]  Вид. детаљније, са пратећом фото-документацијом: Kosovo and Metohija. The March Pogrom (Мартовски погром), Belgrade 2004.

 

[48]Ombudsperson institucija Kosovu, Peti godisnji izvestaj 2004–2005, Priština 2005.

 

[49]En protégeant la minorité serbe, l’OTAN entérine sans le vouloir la division ethnique du Kosovo, Le Monde, le 7 Decembre 2004, par Laurent Zecchini; L’ONU ne parvient pas à convaincre les réfugiés serbes de revenir au Kosovo, Le Monde, le 31 mai 2005, par Laurent Abadie. Доста објективан приказ стања на терену, с прегледом ревандикација и српске и албанске стране, уз прегед статуса и других прогоњених мањина, попут Горанаца, Рома и Хрвата доноси: Jean-Amault Dérens, Kosovo, année zéro, Paris 2006, стр. 272–329.

у: Д. Т. Батаковић, Златна нит постојања (студије, интервјуи, беседе), Катена мунди, Београд 2018, 271-296;

у: Положај националних мањина у Србији,
САНУ, Београд, 2007, стр. 227–243

 

Став