Колико вас је икада било на Косову и Метохији? Колико вас је икада одреаговало на помен Косова као независне државе? Колико вас је донирало помоћ за угрожено косметско становништво? Колико вас чека „да овај потпише признање, па да га скидамо на улици“? Шта уопште знате о стању на Косову и Метохији данас?
Република Србија је систематски формализовала питање Косова и Метохије. Медији, просвета, дипломатија, народ – како време пролази, интересовање за очување националног вековног огњишта је све мање. О Космету се не прича као о окупираној територији Србије, као о горућем националном питању, чак ни као о проблему који је потенцијално решив у нашу корист.
Када се прича о решавању косовског питања, најчешће слушамо разна изнуђена решења, попут „размене територија“, „компромисног решења“, „Заједнице српских општина“… Ова пасивна политика довела нас је у стање опште равнодушности, прихватања лажне реалности која нам се намеће, осећаја да је то Косово (без Метохије, њу смо из свог дискурса избацили одавно) место препуно шиптарских кољача, на неком другом континенту, далеко од наше Србијице, далеко од нашег европског пута, далеко од очију, далеко од срца… То Косово се налази на 170 километара од центра Београда! То срце Србије, у које се сви заклињемо и коме певамо онда кад попијемо коју, дом је за преко 120.000 српских и близу 50.000 горанских, ромских, ашкалијских и других душа верних овој далекој Србијици, на другом континенту.
Стварању јасније слике о ситуацији на Космету не помажу ни медији. Ако погледамо водеће медије у држави, можемо да стекнемо утисак да Косово (Република/са звездицом/без звездице/са Метохијом/без Метохије…) има председника и Владу (у којој седе Срби), да Срби углавном живе у Косовској Митровици и Грачаници, да има ту пар неких манастира које ми, као, не дамо, да се ту и тамо догоди неки спорадични напад на становништво у енклавама и на повратнике… Изузетно хладно саопштавање свих новости са Космета, уз повремено јављање лутајућег репортера јавног сервиса из Косовске Митровице, Приштине или Грачанице, помешано са честим врелим вестима о сутрашњем-нападу-шиптара-кољача-на-север-проверено, „блуровање“ српског Космета, а приказивање мапа Велике Албаније, све чешће приказивање Косово као независне државе (за чим понекад уследи и извињење) у народу стварају слику о изгубљеном Космету. Када на све ово додамо и потпуну незаинтересованост просветних власти за реформу програма и освешћивање ђака по питању Косова и Метохије, добијамо генерације којима се ни на који формалан начин не пружа могућност да спознају важност срца Србија за душу сваког Србина.
Ипак, искуство рада са децом ми је показало да се најмлађе генерације и поред свега овога интересују за Космет. Радује ме чињеница да школарци често гуглају Косово, Кошаре, бомбардовање, Дечане, Призрен, Немањиће, Косовски бој… С друге стране, у нама рођеним деведесетих година видим генерацију храбрих, праведних и исправних патриота који не дају Косово и Метохију и који су спремни да се посвете очувању целовитости Србије. Ипак смо ми генерација која је свако јутро пре цртаћа слушала – Волимо те отаџбино наша, а свако вече пре спавања – Србијо, најлепша бајко.
Свих ових година, „преговори“ иду потпуно погрешним током. Не знамо да ли су преговорни статусни, економски, друштвени, државни, формални, ко их надгледа, са којим циљем…. Резолуција УН1244 се заобилази, високи државници уважавају елементе државности „Републике Косово“, чине се разни уступци самопроглашеној држави… Очигледно је да тренутна форма „дијалога Београда и Приштине“ под покровитељством Европске уније није дала никакве резултате, барем не оне који би одговарали Републици Србији. Феноменална серија House of cards дала нам је одличан одговор на питање како да решимо своје национално питање – АКО ВАМ СЕ НЕ СВИЂА КАКО ЈЕ СТО ПОСТАВЉЕН, ПРЕВРНИТЕ ГА!
Quo Vadis, Servia? Bruxellae! Која је то претња или уцена пред којом Србија мора да поклекне, како би потписала споразум са самозваним косовским представницима? Уколико под претњом бомбама у Рамбујеу нико није потписао ниједан понижавајући акт, како било који носилац пасоша Републике Србије, па још и изабрани држани функционер, може уопште и да помисли да потпише правно обавезујући споразум са „Приштином“? Шта Србија може да добије, а да је веће од кључног националног питања – Косова и Метохије? Сви датуми, кредити, инвестиције, инфрасруктура, фабрике, обећања и друге материјалне ствари, мање су од полазне идеје српског националног идентитета у 21. веку – Косова и Метохије у саставу Републике Србије. А нису Косово и Метохија у саставу Републике Србије само манастири, културна баштина, природне лепоте, инфраструктура, Универзитет, Газиводе, Трепча и друга предузећа и ови раније поменути грађани. Косово и Метохија у саставу Републике Србије су и преко милион Албанаца, пропала економија, корупција увучена у сваку пору друштва, ниска просечна плата, терористички кампови Исламске државе, уништено здравство, приватизована индустрија, исељавање, десетлећа активног стварања међуетничке мржње…
Једини начин да се почне са решавањем ових проблема становништва Косова и Метохије, од Албанаца у Истоку, преко Рома у Племетини, Срба у Великој Хочи и Турака у Призрену, па до Горанаца у Драгашу је враћање питања Космета под окриље Уједињених нација, стварање посебне економске зоне на Косову и Метохији и признавање широке аутономије косметским Албанцима у оквиру Устава Републике Србије. Нема Албанца који није, када би добио упалу слепог црева, туберкулозу или канцер, извадио личну карту и пасош Републике Србије и отишао да се лечи у Ниш или у Београд. Канцер становника Косова и Метохије – Срба, Албанаца и свих осталих у 2020. години је пропала економија и на Републици Србији је, као на свакој брижној матици, да тај канцер реши на највишем државном нивоу. Лечењем тог канцера, излечићемо и бољку од које болује свако српско чељаде – чежња за Косовом и Метохијом.
Такође, лечењем тог канцера, излечићемо и канцер звани „да овај потпише, па да га скидамо на улици“. Очување Косова и Метохије мора бити натполитичка, свесрпска идеја. Нити „овај“ има право да потпише било какво признање, нити „они“ имају право да Косово и Метохију узимају у уста када говоре о својим дневнополитичким превирањима. Господо политичари, и „ови“, и „они“, помозите народу који представљате. „Ови“ – потрудите се да решите питање Космета тако што ћете га очувати у Србији. „Они“ – изађите са планом и са идејама како да се то питање реши, ако не због Србије, онда бар да бисте прикупили неки глас за следеће изборе. Не тражимо много од вас, само да поштујете Устав. Напослетку, није ми ни намера да критикујем или да саветујем власт – претходну, садашњу или будућу, већ да пробам да подигнем свест успаваног српског народа о важности очувања српског Косова и српске Метохије. Ако се одрекнемо српског Косова и српске Метохије, одричемо се и српске Пчиње, српског Баната и српске Шумадије. И Књажевца, Бруса, Ваљева, Лучана… Нема Београда без Пећи, Чачка без Приштине, ни Тополе без Истока!
Многобројне хуманитарне организације, фондације, друштва и поједници свакодневно помажу угроженом становништву на Космету. Штрпце, Племетина, Млике, Шилово, Велика Хоча, Гораждевац, Пасјане, Бадовац, Лештане, Прилужје, Лапље Село, Брод, Ранилуг, Партеш, Драгаш, Ораховац, Горње Кусце, Грачаница, Коретиште, Сушица имена су само неких од десетине српских градова и села јужно од Ибра, који не би успели да одрже ни тај број становника који им је остао, да није помоћи која им пристиже из остатка Србије, али и из иностранства. Велики број проверених хуманитарних организација, које махом сачињавају поменути омладинци мојих година, овим храбрим људима, српским Галима, зидају куће, купују пољопривредну орему, живину и стоку, доносе донације у виду хране, одеће и обуће, доносе новогодишње пакетиће. Новогодишње акције су нешто што је, сигуран сам, сваком хуманитарцу најдраже. Како сам и сам био Деда Мраз у неколико новогодишњих акција, знам колико оне значе тим младим великим људима, том пелцеру обновљене српске државности на Космету, тој дечици која одрастају у страху. И не само њима – помисао на то да нису сами, да неко из тог далеког Београда мисли на њих, даје наду и њиховим родитељима. Наду за боље сутра. Наду да њихова жртва живота у тешким условима на Косову и Метохији неће бити узалудна. Наду да њихово потомство неће напустити породични дом. Наду у јединствену Србију, обновљену на Косовском завету.
Емил Зороњић
Аутор текста је студент Филолошког факултета, дугогодишњи волонтер, активиста и хуманитарац
