„Боже, што је лепа ова киша!”, говори једна чланица Симфонијског оркестра из Ниша. Близу је поноћ, а она каже: „Ајде да наставимо концерт, па нека пада!” Публика је стиснута испод кестена у дворишту Грачанице и узвикује: „Бис, бис!” док с велике надстрешнице пада вода на владику новобрдског Илариона. „Дивни су, дивни су”, понавља. Почиње Видовдан у Грачаници. Овде и на Газиместану одржавају се најважније нововековне прославе Видовдана. То су постале централне тачке видовданског празновања и ходочашћа, оне сваки пут привлаче различите људе, с разних страна. Већ са свитањем се у Грачаници окупљају они који су путовали целу ноћ и спавали по околини, они који су први пут ту одмах се примете јер су пуни питања којима побеђују страхове и предрасуде.
„Косово и Метохија, иако је распето, има силу васкрсења, оно је наша Света земља, наш Јерусалим, наше и земаљско и небеско царство”, рекао је у беседи митрополит црногорско-приморски Јоаникије. Он је устврдио да није чуо ниједног хришћанина који каже да је Косово изгубљено: „Они који тако говоре биће да су изгубљени у времену и простору и да су везани само за земаљско, а заборавили Царство небеско и завет кнеза Лазара.” Он је прекидан аплаузима позвао на мудрост и на наду која се полаже у нове младе генерације што за центар свог духовног и националног живота узимају Косово и Метохију. „Најглавнији споразум, тапија која је исписана крвљу, постигнут је 1389. године и потписао га је Свети кнез Лазар”, закључио је митрополит Јоаникије.
„Ухапсише нам дете”, јавља узбуђеним гласом свештеник Александар Нашпалић из Бабиног Моста, села надомак Газиместана. Сваке године неко мора да се ухапси, а неколико њих је у косовским затворима провело готово годину дана. Улазак кроз шпалир полицајаца и брижљиво праћење од стране тајне службе и полиције у цивилу увек резултира неким хапшењем. На парчету земље које је ограђено жицом, изоловано од погледа и остатка света ти млади људи заправо никоме и не могу послати поруку, то је песма или порука унутар жице упућена више себи него другима. Ухапшени Немања Мићаловић је одведен у станицу Север негде у Приштини. Горчина и сати чекања. Тај глас и страх су муњевито прошли по селима око Газиместана, јер та деца своју слободу и свој дан слободе управо виде на Газиместану.
„Пустили су Немању. Управо. Хвала Богу!”, пише отац Александар. Крај је дана, стотине полицајаца се разилазе, Кфор и Еулекс полиција одлазе, иза њих остају страхови, трпљење и вера да после свега мора доћи слобода и да стиснута песница на Газиместану има свој дубоки смисао.
