„Ако изгубимо Косово, ми смо изгубили Србију, то је 100 посто сигурно али се надам има још увек добрих људи који се боре да сачувају Косово и надам се ипак да ћемо опстати, па сад ко хоће да опстане он ће да се бори и да остане. Ко неће, срећан му пут“, казала је игуманија Пећке Патрјаршије, мати Харитина.
У Требињу је уприличена манифестација ”Сећање на Владику Атанасија”, у организацији Епархије захумско-херцеговачке и Задужбине Владике Атанасија, поводом двогодишњице његове смрти.
Мати Харитина и владика Иларион говорили су на последњој сесији под називом истоимене књиге есеја о човеку и цркви „Загрљај светова”, коју је владика Атанасије написао пре скоро 30 година.
Један од најомиљенијих и најобразованијих владика у СПЦ, и један од четворице ученика Јустина Поповића, преминуо је у марту 2021, а на крају те исте године и други Јустинов ученик – митрополит Амфилохије. Обојицу је карактерисало узајамно блиско пријатељство, снажна харизма и утицај на СПЦ, али и на друштво и политичку сцену Србије и Црне Горе, углавном кроз своје опозиционе ставове у односу на власт у Београду, још из времена Слободана Милошевића, а врло често у световној сфери и кроз контроверзе њихових наступа. Повезивало их је још нешто: заједничка и несебична брига о Србима на Косову и у Метохији, и православним светињама.
Зато се током тродневног програма у требињском дому културе у причи о владики захумско-херцеговачком, непрестано прожимала сведочења о митрополиту црногорско-приморском и тема Косова.
„Косово носи неку тајну која се врло лако доведе до опасне инверзије која се спушта у бизарну политичку реалноат“, казао је владика Иларион.
„А заправо шта је Косово? Косово је царство небеско на земљи, али не царство небеско у смислу имагинарне реалности над облацима. Него Косово је тај народ са којим је Атанасије знао да разговара, да га посећује. Знао је сва села, путеве, познавао светиње, учествовао у рађању Монографије Светиње Косова. И ту је Косово земља живих – као тај излаз из овог ограниченог света, као могућност као да знаш да то није коначна реч, овог што је политика и што можемо да расуђујемо“.
Сам отац Иларион се за духовни живот „разбудио“ управо на Косову, описујући своја служења у спаљеним храмовима, управо поред владике Атанасија.
„Он је долазио на та згаришта, на најтежа места и чини ми се као да је по неком промислу Божјем тај амбијент њему највише одговарао. Будио је мртвило и апатију“, казао је владика Иларион, указујући на динамизам популарног „Тасе“, који би се огледао у томе да он током службе на олтару опасаном чађавим зидовима, премешта предмете, и саме монахе, пуштајући светлост, док ласте праве гнездо.
„Ја сам прво Дечане видео, па све остало. Тада ми се нешто десило, па сам после почео да схватам шта ми се десило. Та служба и то стајање у Белом Пољу, Девичу, то је Косово Поље за које се борио владика Атанасије, градећи живу цркву и заправо ту праву земљу живих која није од овога света“, објаснио је Атанасијев динамизам.
На једном од таквих служења се присетио својих примисли: „Ако ме Бог буде питао шта си радио, нешто ме нагнало да кажем да сам стајао поред Атансија док је служио литургију“.
Владика Иларион је насупрот томе имао пример и подела унутар саме цркве, када би му служба пала тешко, па додаје:
„Утиска сам једног да нам је много више теже падао тај напад на олтар Божји, на заједништво, на ту слободу за коју се Атансије борио у цркви, него оне гранате и драматична ратна ситуација“.
Када су у питању драме кроз које је пролазило сестринство Пећке Патријаршије, мати Харитина која је дуже од пола века у древном манастиру, казала је да их је било више, и да су сваког од тих пута са њима били митрополит Амфилохије, који је био и егзарх Пећког трона, као и владика Атанасије.
„Можда се не би ни задржали ту да није било Атанасија и Амфилохија с обзиром на ситуацију. Косовске светиње се не могу замислити без њих двојице“, казала је игуманија.
Тако се присетила на летње месеце ’99, када је са њима био митрополит Амфилохије:
„Чим је народ изашао, пуно је двориште наше било. Људи су бежали са папучама, нису имали ничега, срећа па је био јули, август, топло време, тако да смо могли да их сместимо по конацима, и што не – у дворишта, ту су спавали, и он је одмах наручивао из Црне Горе, не знам како су долазили са храном са свим потребама. Ми смо кували да би тај народ могао да преживи и онда чим су Италијани дошли, он је успоставио везу са командантом Италијана и уговорио за све, полако отпраћао народ, да су могли да се спасу одатле. Ишао је по Косову свугде. Дође ујутру, скује један крст од дасака, оде тамо где пронађе мртве и пребијене, свакакве. Неке је доносио и код нас који су се надали да преживе. Са кровова је скупљао људе који су га позвали да их доведе код нас и то је било много тешко. Он је био велика жртва и он и отац Радомир Никчевић и владика Јован Ћулибрк. Они су били ту најшешће са њим. Он је неуморно радио и кад дође увече, буде сав исцрпљен. Не смемо ништа да га питамо. Неће да говори не може ни да спава колико преживљава кад наилази на страшне моменте и људе“.
За владику Атанасија казала је да је долазио често, мотивисао, бодрио, исправљао, и то уз, на њему својствен начин – „грдњу“, који су у цркви разумевали заправо као одраз његове љубави и пастирске бриге и шале, и настављао даље у обилазак других места.
Кад нас је грдио, он нас је грлио
Да га никада није видео у стању утучености или очаја, упркос чемеру кроз који је пролазио, посведочио је и владика Иларион.
„Он је увек у покрету и носи тај живот са оне друге стране где социополитичка сфера не добацује“, казао је.
„Политичка реалност је толико очигледна на Косову и Метохији. Ти где год погледаш, сем у Христа, можеш да се ужаснеш, немаш ништа добро да видиш. То је слика. Путујеш тамо кроз ту неку неуређену архитектуру, кроз неукус. Једино је чудесна та природа, оне планине Проклетије и метохијска равница. Али после дођеш до Дечана и питаш се откуд ово овде? Да ли је могуће да ово постоји? За то треба да се боримо, и то је оно што је владика Атанасије говорио. Та разбуђеност да видимо Христа, да осетимо тај загрљај, да нема посредника. Ми људи цркве треба пре свега ту поруку да пренесемо људима, а не поруку чемера, безизлаза да је нешто страшно пропало, да је језиво“.
Колико год да је тешко, мора да дође до унутрашњег разрешења, а то је нешто што је владика Атансије носио са собом, објаснио је владика Иларион.
Да се настави да се гради жива црква, колико можемо, не би ли нам Бог дао тај мах, тих десет корака. Ти учини тај један корак а Бог ће да учини десет
О Косову мора да се пева
„Има један моменат у нашој историји црквеној да је најлепше и најсадржајније о Косову говорено онда када је политичка моћ била на минимуму“, казао је отац Гојко на овој трибини.
„Тако на пример Његош са Цетиња је о Косову певао монументално као да ће остати тако док је света и века, а није имао никакве моћи да згази ногом на Косово“, казао је.
„О Косову мора да се пева“, надовезао се владика Иларион, додајући:
„Ако престанемо да певамо о Косову – што је говорио владика Атанасије кад је преводио псалтир – ако те заборавим Косово, нека ме заборави десница моја. Без тога не можемо“.
„То није политичка флоскула, али, треба разлучити где је то Косово“, нагласио је даље.
„Када дођете у Дечане и целивате Светог Краља, ви знате да је Косово наше. Немате дилему. Али то не спречава да Косово буде место и других људи. Ово што ми имамо је тако широко, да у том искуству има места за све људе добре воље, и за то Косово треба да се боримо настављајући оно што су радили и митрополит Амфилохије и владика Атанасије, да изађемо из тих матрица и тог чемера“.
И професор Лазар Сипић који је сведочио о свом стасавању уз владику Атанасија од малих дечачких дана, све до своје каријере у Сан Франциску, позвао је да се одржи „Атанасијев завет“.
А то је да се на Косово одлази.
„Али не тако што ће се носити мајице Нема предаје, нема капитулације. Јер они који штампају те мајице, они то мењају“, казао је.
„Ми идемо доле да учимо лекцију да се обнављамо и да држимо тај завет и да обнављамо себе и да не дозволимо да никаква политика манипулише нашим одласком. Политика не може да има једино право о одлучивању Косова, јер не можете научити из историје о Косову, и из било ког предмета. Ко год вам прича о Косову, ако не одете и не видите то, мало је рећи, то је непотпуна слика“.
