Покрет за одбрану Косова и Метохије

Исповест из гораждевске куће ужаса: Из логора Едина Врање изашао сам са 39 килограма

© Pixabay
Униформу натопљену крвљу скинули су ми у гораждевској болници, пре него што ће ме оперисати — наживо. Следеће чега се сећам је самица смештена у подруму логора. Напољу ноћ, зима, минус 21, дрхтим испод танке плахте. До мене допиру јауци, присећа се Радован Богојевић, који је искуство логораша стекао у Босни и Херцеговини — крајем 20. века.
 
Хапшење Едина Врања, високог службеника Федералне управе полиције Босне и Херцеговине, које је подигло политичко Сарајево на ноге спремно да га брани до последњег „дипломатског гафа“, нит је која би могла да одмота клупко неистражених злочина почињених над Србима у последњем рату деведесетих. Ко је био Един Врањ, кроз шта су пролазили заробљеници смештени у гораждевском логору те како објаснити чињеницу да је тамо било смештено и шестогодишње дете, разговарамо са помоћником команданта за обавештајно-безбедносне послове 4. Подрињске лаке пешадијске бригаде (Руђанске бригаде) Дринског корпуса Војске Републике Српске Радованом Богојевићем, који је у логору под командом високог службеника БиХ провео 22 месеца.
 

Јауци који се проламају кроз ноћ

Богојевић је као ратни заробљеник доведен у импровизовани логор ратних заробљеника у Горажде у јануару 1993, након рањавања и заробљавања од стране припадника Армије БиХ. Није био једини ратни заробљеник који ће бити смештен у овај логор, али је један од оних који су успели живи да стигну до њега. Многи су, прича, нестали на путу ка логору.
„На путу ка Горажду испред нас се испречио тунел, затрпан шљунком и песком, покривен минама-паштетама. Неко је требало да разминира пролаз кроз тунел и они су послали заробљене српске војнике. Заробљени српски војници су мине склањали рукама. Многи су погинули, а многи рањени су наставили даље путем смрти ка логору у Горажду.“
 
По доласку у Горажде, Богојевића смештају у болницу и оперишу без анестезије, наживо. Тренуци које је, каже, тешко преточити у речи. И не треба, то су слике које не морају, сматра, да се вербализују. Довољно су страшне саме по себи. Након болнице бива транспортован у логор, смештен у згради бившег ЗОИЛА— Заједница осигурања имовине и лица Сарајево. Време кога се, како каже, нерадо сећа.
 

„Био сам у самици, подрумској просторији, толико скученој да нисам могао да се исправим. Јануар 1993, температура минус 22. У првих неколико месеци нисам био сигуран ко је и колико нас дошло живо до логора. Да нисам сам, знао сам по јауцима. Они су се проламали кроз ноћ, сваку ноћ. Касније када су ме пребацили у просторију са осталим заробљеницима, разумео сам да је то пракса — и да су највише страдали добровољци из Чајнича. Ја сам заузео место Слободана Танасковића из Вишеграда, који је овде умро.“

Сећа се да су сви, њих 12, 13, колико их је било у једној просторији, лежали на даскама. Неки повређени, неки рањени..Просторија мала, они приљубљени једни уз друге. Када би неко хтео, каже, да се окрене на бок, морали су сложно сви да промене страну. „До доласка Црвеног крста нисмо се купали. За летњих ноћи кад удари жега и врућина све је заударало на смрад, а посебно кибла (канта у коју смо обављали малу и велику нужду), јако је заударала. Тај мирис, тај ужас никада нећу заборавити. Некако ме је то више узнемиравало од свих саслушања и батина. Нисмо ни спавали. Ми смо заправо чекали ко ће те ноћи бити позван на разговор, а шта разговор подразумева, знали смо.“
 

После батина или се враћаш у ћелију, или у болницу

Храна је, прича наш саговорник, била оскудна. За доручак мало хлеба и врућа вода са неком травком.
 

„До доласка међународног Црвеног крста 12. маја, на Светог Василија Острошког, практично да нисмо јели, добијали бисмо тек толико да биолошки останемо у животу. До тог тренутка није се ни знало да смо живи. Ми смо вођени као отписани, погинули. Породице су сазнале да смо живи тек пошто нас је Црвени крст пописао. Тек тада, годину дана касније, видео сам танак премаз паштете преко парчета хлеба, толико танак да је тонуо у рупице хлеба. Из логора сам изашао са 39 килограма.“

Са Едином Врањем се сусрео, каже, неколико пута за 22 месеца, колико је провео у логору. Виђао га је у затворском кругу где су у прво време у шетњу изводили логораше. Из приче сабораца са којима је делио ћелију сазнаје да је Врањ из руђанске општине, из које је било највише заробљеника. Лукавство се састојало у томе што је Врањ испитивао заробљенике, а мучке послове пребијања остављао својим подређенима.
 
„Мене лично није изводио и саслушавао, али је изводио Степовића, Илију Дробњака, Арсић Љубинка, Петра Кубуровића, Гојка Ступића. Људи су се ћутке враћали у ћелију. У ћелију или болницу, зависило је од суровости дежурног батинаша. Сâм сам у неколико наврата боравио у болници. Нисмо причали, нисмо делили искуства, није било потребе. Сви смо све знали. Јауци су се проламали кроз целу зграду. Испитивање, притисак, а онда наступају људи око њега.“
 

Логор за децу?

Као старешина Благојевић је био изложен посебним третманима психичке тортуре.
 

„Мене су махом саслушавали људи из Сарајева како би сазнали информације о нашим положајима, нашој Војсци, шта имамо од технике. Пре него што ће ме заробити, био сам у комуникацији са капетаном Сејдићем, командантом Вишеградске муслиманске бригаде, како би наше заробљене разменили. Четири пута сам излазио на њихову страну током организације размене без међународних посредника. Мењали смо лешеве за лешеве. Притисци су били велики, али то је рат, а ми војници морали смо све да истрпимо. Много више ме је узнемиравала помисао да је са нама у логору смештено и шестогодишње српско дете са којим нисмо имали контакт.“

Логор напушта у размени заробљеника после 22 месеца. Не воли да прича о том периоду, не воли да га се сећа. Хапшење Едина Врања потврда је, каже, да правда јесте спора, али достижна. Али он не ликује. Опростио је, каже, иако га је после гораждевске епизоде сачекало још пет операција на ВМА. Разговор прекида питање: „Зашто ме не питате шта је било најлепше, шта је то лепо што никада нећу заборавити?“
 
Шта је то лепо што се човеку који је на концу 20. века у срцу цивилизоване Европе стекао искуство логораша могло урезати у памћење?
„Прво јутро на слободи. И завесе које се на прозорима спаваће собе лелулају на поветарцу. Каква је то срећа.“
 
 
Наташа Јовановић
 
 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print