Покрет за одбрану Косова и Метохије

Историјски пројекат Сребреница: Геноцидни наратив који губи замах

Фото: АП/Амел Емрић

Сребреница западном савезу омогућава наизглед необориви изговор да стратешки позиционирану Босну бескрајно дуго држи под својим протекторатом.

И ове године 11. јула обележава се двадесет шеста годишњица трагичних догађаја у Сребреници. Сваке године, церемонија помало губи на сјају и помпи у мери у којој све обузима умор од геноцида. Онај ко би желео да сазна нешто више о тим стварима добиће суштински различите одговоре и тумачења, зависно од припадности локалне особе са којом прича. Као што је Дајана Џонстон правилно приметила, на Балкану појам истине најчешће је лишен трансцендентне или онтолошке димензије. Обично, то је представа која се формира на чисто племенском основу.

Пошто смо склонили са пута ту аксиому балканске гносеологије, ипак и даље остаје питање постоје ли неке поуздане чињенице, или чврсти оријентири, што би нам помогло да се снађемо у маси противречних тврдњи. Нажалост, и то опет зависи од тога ко нам је саговорник.

Послератно окупљање припадника 28. дивизије АРБиХ (Фото: Надим Грабовица/Кликс.ба)

За муслиманско становништво Босне и Херцеговине, Сребреница је успешно смишљени идентитетски оснивачки мит, борбени поклич и алатка коју њихова самообнављајућа управљачка класа у Сарајеву спретно користи да би овце сатерала у тор где ће они, та иста елита, бити самозвани чувари на капији. За НАТО обожаваоце Сребреница је извор богатих политичких дивиденди, буквално поклон с неба.  Продубљујући оно што тренутно делује као вечни раздор између највеће две заједнице у Босни и Херцеговини, Србима и  Муслиманима, Сребреница западном савезу омогућава наизглед необориви изговор да стратешки позиционирану Босну бескрајно дуго држи под својим протекторатом. У противном – тако се у њиховом наративу тврди – завађени народи би одмах једни друге опет ухватили за гушу, изазвавши ново касапљење које пристојни и цивилизовани људи у Вашингтону, Лондону и Бриселу једноставно не би могли да поднесу. Али, да будемо реални, дивиденде које ти пристојни људи црпу из Сребренице управо и јесу то што је њима било потребно у целој ствари. После Сребренице, они су постали слободни да предузимају своје интервенције под плаштом „права на заштиту“ [R2P] гдегод би неки сиромашан и незаштићен народ привукао њихову пажњу зато што лежи на ћупу злата, петролеја, стратешких минерала, или било чега другог за чим они жуде и желе да присвоје. Или, уколико се њихов владар одметне и покаже непослушним те напрасно постане „диктатор који убија сопствени народ.“ Наши читаоци су исувише добро обавештени да би им требали специфични примери, али реда ради довољно је поменути Косово, Ирак, Сирију и Либију.

Фото: Петер ван Бастелар

Оно што би Сребреницу требало да издваја од других ружних дешавања у грађанском рату који је захватио бившу Југославију је њен јединствени статус, као „првог геноцида у Европи после краја Другог светског рата“. (Шта би професор Лемкин о томе можда имао да каже, то је нешто што из очигледних разлога никада нећемо сазнати.) Такав статус су Сребреници прво приписали западни медији, док су о сукобу у Босни једноумно извештавали. Као по наруџбини, то је касније потврдио и Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКТБЈ) у Хагу, ad hoc установа која је – како многи подозревају – и била основана управо са тим циљем. Својевремене оптужбе у медијима везано за „геноцид“ над 8,000 заробљених муслиманских „мушкараца и дечака,“ које су Срби наводно побили пошто су заузели Сребреницу, чудесно су добиле ретроактивну правосудну потврду од тренутка када је МКТБЈ преузео ствар у своје руке и почео да објављује своје штанцоване пресуде.

Како су се ствари надаље развијале, пресуде МКТБЈ су постале ефективна замена за чврсте чињенице на којима су тобож биле утемељене, исто као што су се папирни златни сертификати – у очима простодушних инвеститора – претворили у нешто још солидније и од самог физичког злата. Поборници разних скупштинских „резолуција о сребреничком геноциду“ и „закона за кажњавање негирања геноцида“ у разним државама су, следствено, веома немарни када се ради о пружању чврстих чињеница којима би поткрепили своје тврдње. (Задњи пут када смо проверавали, још увек је важило правило да је терет доказивања на ономе ко нешто тврди.) Али ако је такво правило икада и постојало у нормативном универзуму пристојних људи западнога света, то правило је очито суспендовано у случају Сребренице. По lex specialis-у који важи за Сребреницу, пресуда МКТБЈ је целокупан доказ који је неопходан да би се утврдило извршење страшног злочина као што је геноцид, а закони против негирања геноцида у Сребреници  се по потреби примењују да би се запушила уста свима који овакво резоновање доводе у питање. И није важно што је сам Хашки трибунал установа упитног легитимитета, пошто овлашћења да се оснује такав суд нема нигде у Повељи Уједињених Нација. Чак и покретање питања о томе представља дрскост којом се крше правила што уређују материју сребреничког геноцида.

Хашки трибунал (Фото: Демотикс)

Питања као да ли се у јулу 1995. Сребреници догодио геноцид (и овде), или није, или да ли је, или није, Хашки трибунал легитиман форум позван да се о томе изјашњава, већ су била разматрана и анализирана до у бескрај (овдеовде, и овде). Ако ћемо поштено, чврсте чињенице које оспоравају наратив о сребреничком геноциду јесу изобилне. Постоје јаке индиције да аутопсијски извештаји, према којима се наводно доказује погубљење „8,000 мушкараца и дечака,“ нису ни приближно онакви како се представљају. ДНК докази (и овде), којима се накнадно прибегло да би се запушиле рупе у аутопсијској грађи, и да би се доказала масовност погубљења ратних заробљеника, на ближи поглед такође отварају више питања него што пружају одговора. Такође су испливали незгодни докази и о војним дејствима, и огромним борбеним губицима које су претрпели наоружани мушкарци из „демилитаризоване“ енклаве, а који су неприметно били убачени у статистику која се односи на  погубљења да би се тиме надувала смртност која се приписује геноциду (и овде). Ипак, мада поприличан део скепсе са којом се гледа на службену сребреничку причу заправо почива на импресивно објективним темељима, нећемо овог пута на томе  инсистирати да не би повредили ничија племенска осећања.

Уместо оспоравања или порицања, одлучили смо да ову годишњицу обележимо потврђивањем. Злочиначко уништење српске заједнице у Сребреници између 1992. и јула 1995. једва да је било примећено  или признато од стране дежурних сребреничких морализатора, тако да ћемо овом приликом ми одрадити њихов запостављени задатак.

По попису становништва Босне и Херцеговину за 1991. годину, уочи рата, четвртина сребреничког становништва, или 8,315, су били Срби. Када су српске снаге у јулу 1995. ушле у Сребреницу, ниједнога од њих тамо више није било. Око хиљаду, или по неким проценама и више, били су убијени, док су њихова села била нападнута и сравњена са земљом. Преостали су били протерани на територију под српском контролом која је окружавала енклаву.

Зверска методологија којом су се служиле наоружане банде из енклаве да застраше и протерају своје комшије Србе приказана је у судбини мале Мирјане, српске девојчице коју су силовали и убили они који су ускоро после тога, већ 1995. године, постали жртве геноцида у Сребреници које је оплакивао цео пристојан свет.

Питање: да ли су Срби које су суседи протерали са њихових огњишта имали право да се 1995. врате својим кућама и, ако ништа друго, сахране своје мртве?

Фото: Историјски пројекат Сребреница

Малобројни су они који би на тако нападно формулисано питање одговорили са „не“. Баш зато, гурање под тепих ужасног погрома над неоплаканом српском заједницом, да би се онемогућило постављање тако незгодног питања, добија свој савршени, мада извитоперени, смисао.

(Стање ствари, 16. 07. 2021)

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print