Нови градоначелник Звечана је Иљир (Илир) Пеци из ПДК. Он ће овом већинском српском општином управљати са добијена 114 гласа. Заклетву је положио данас у основној школи „Иса Бољетинац“ у селу Бољетин. У овом селу, тик уз манастир Соколица, налази се меморијални комплекс посвећен човеку по којем школа носи назив. А у селу се налази и његов гроб.
„Моје кости и тело сада почивају у души Косова“, епитаф је на надгробном споменику Исе Бољетинца на Северу Косова у општини Звечан. Епитаф су одредиле косовска Академија наука и институти за историју Косова и Албаније, пошто су 10. јуна 2015. године, његови посмртни остави из Валоне пренети на Север.
Био је то централни догађај за косовску јавност у првој половини 2015. године, али је овај догађај у српским медијима у већини прошао незапажено.
Сахрана посмртних остатака Исе Бољетинца 10. јуна 2015. године спроведена је званично „без сагласности“ звечанске општине, али и која уочи сахране „уопште није била упозната са било каквим активностима“.
Међутим, читав је низ активности тада спроведен, од испраћаја из Валоне, путовања кроз Косово, излагања у некадашњим објектима војске ЈНА и СРЈ, односно касарни КБС после рата, научних конференција, фолклорних наступа, манифестација на стадиону у Митровици, те испраћај у Бољетин уз албанску коњицу.
У албанској јавности те године лик и дело овог качака доживео је посебну глорификацију и он се сматра националним херојем и творцем албанске државе.
Поред Бољетинца, за Албанце је подједнако важан и Исмаил Ћемаљи. Оба лика се у косовској и албанској јавности промовишу на застави уз мапу Велике Албаније, које се већ годинама вијоре у Јужној и делу Северне Митровице.
Уочи припрема за сахрану Исе Бољетинца, у Албанији се тог маја 2015. године одиграла и, како је то сам данашњи српски председник, а тада премијер истицао, историјска посета.
Премијера Србије, Александра Вучића, министар спољних послова Иљир Мета дочекао је управо са сликом на којој се налазио лик Исе Бољетинца у позадини, док је Еди Рама, на другој страни открио и статуту Ћемаиља Вљоре.
Ко је био Иса Бољетинац?
Иса Бољетинац (Иса Шаља) из села Бољетин код Звечана, предводио је 1912. године 15.000 хиљада „добровољаца“ који су се „супротставили Трећој српској армији, која је наступала према Призрену“.
Он се са 14 година придружио Призренској лиги, а са 17 година је учествовао у бици код Сливова. Заједно са Исмаил Ћемаилом Вљором је 1093. отпутовао у Лондон да „тражи британску подршку за нову државу.“
Канадски албанолог, Роберт Елси, у својој књизи „Библиографски речник албанске историје“ наводи да је Бољетинац предводио наоружане герилце на Косову, а касније и у Албанији, али не помиње да се Бољетини борио против Србије, већ Србију помиње у контексту окупације Македоније, то јест, да је Бољетинац „предводио 6.000 бораца у Дебру и Охриду у Македонији под српском окупацијом“.
Како је лични пријатељ Исе Бољетинца, британски писац и дипломата, оснивач албанског комитета на мировној конференцију у Лондону 1913. и борац за „албанско национално питање“ – Обри Херберт описао свој први сусрет са Бољетинцем у Митровици 1912. године:
„Била је савршена ноц́ напољу, са огромним пуним месецом на ведром небу. Хаџи Салих је чекао беспотребно држећи лампу и брзо смо ходали улицама ван града ка хану, где је Иса стигао да ме упозна. Био је окружен својим бројним дивљим горштацима, покривеним оружјем. Били су лепа сика на месечини. Чекао сам у дворишту. Један или двојица од њих дошао је да са мном разговара; генерално, били су веома резервисани, али чинило се да трепере од узбуђења. Показали су ми пут степеницама на горе, а пре самог места где су били смештени, налазила се још једна гомила наоружаних Албанаца. Зидови су сви били прекривени оружјем. Ушао сам у већу просторију, где сам затекао Ису Бољетинца, веома високог, окретног, наочитог Албанца, орловског носа, немирних очију и згодног жестоког лица, у хаљини Гега. Један од његових синова, најстарији од девет, како је рекао, веома згодан момак – остао је у соби да тумачи на италијанском, што се показало као непотребно. Остале је послао напоље, осим једног човека, и сели смо на ниски диван крај прозора. Пре свега сам му се захвалио због тога што је послао телеграм, и рекао да мислим да је велика штета што је јадни кајмакам убијен. Он се у потпуности сложио, и рекао да му је жао што сам ја доведен у неугодну ситуацију. Људи су прошли кроз ужасно тешка времена и не може се очекивати увек да будете информисани или да поступите мудро. Рекао је да Албанци воле Енглеску и да се нада да Енглеска воли Албанце. Питао сам: „Да ли Албанци желе аутономију?“ „Не“, рекао је он, „Да ли желите уједињење“, рекао сам, „између севера и југа? “ „Па“, рекао је, „ми смо један народ,“ али је наставио да прича да унија не би била корисна за север, јер су Тосци са југа били образованији и паметнији од северњака. Албанија жели да буде под султаном, али Албанци морају да имају оружје да бране своју земљу, а то оружје су глупи Турци одузели. Када се Беса (примирје) буде на Бајрам и завршила, он није могао да ми каже шта ц́е се тада и догодити. Све је било непредвидиво. Албанци би волели да су се борили против Италијана (Ту су се спојили са Турцима.) Али не могу то да ураде без флоте. Рекао сам да владају велике потешкоц́е на који начин и окончати рат, али и да продужетак рата представља опасност од нарушавања Турске, а самим тим и велике опасности за Албанце. Сигурно је најбоља политика за Албанце да постигну частан мир најбрже што могу? Питао ме је шта је британски интерес у турско-италијанском рату? Рекао сам да је наш интерес да смо највец́а муслиманска власт и да желимо да окончамо ситуацију која је била веома болна за многе од наших муслиманских актера. Такође, поремец́ај Турске значио би да ће друге земље – које нису за нас пријатељске као што је то Турска – узети обале, утврђења и луке. У том тренутку неколико хитаца отишао је испод прозора. Био сам заинтересован за разговор и нисам обрац́ао пажњу. Иса је повукао мало завесу и погледао у месечину…“
У истом тексту, Бољетинац говори Херберту да се Албанци „диве султану и да не желе да напусте његову владавину“, али „шта би им друго преостало осим да дођу под доминацију Срба и Црногораца“.
Такође, овај британски писац, иначе оснивач албанског комитета на мировној конференцији у Лондону и борац за „албанско национално питање“ описао је и анегдоту о томе да Бољетинца нису успели да разоружају ни у згради Форин офиса у Британији:
У марту 1913, у пратњи бега из Вљоре Исмаиља Ћемаиља, био је и Бољетини како би у Лондону тражили британску подршку за нову земљу. Историчар Едвин Жак преноси анегдоту да је „приликом уласка у зграду британског Форин офиса да заступа своју националну ствар, обезбеђење тражило да извади пиштољ заденут за појас и остави га у предворју. Он је то урадио без поговора. Након разговора, министар спољних послова, Сер Едвард Греј, испратио је Бољетинца до предворја где је пиштољ вратио назад за појас. Министар спољних послова приметио је са осмехом, ‘Генерале, новине би сутра могле да јаве да се Иса Бољетини, којег чак ни Махмут Шефћет паша није могао да разоружа, је управо разоружан у Лондону’. Бољетини одговорио са широким осмехом, ‘Не, не, чак ни у Лондону,’ извукавши из џепа други пиштољ.“
