„То је, дакле: поносе се слободом и грађанским правима. О томе морам озбиљно размислити. Мисли, мисли, али не иде никако. У чему су та њихова права?” Ово су речи или, тачније, размишљања једног обичног српског вола из истоимене Домановићеве сатире. У њој, као што је општепознато, во Сивоња претреса српску стварност, устанке, Турке, Косово.
О чему данас размишља један просечан во испред ражња уочи Нове године по јулијанском календару? Сто двадесет година касније он се, за разлику од оног Домановићевог мислиоца Сивоње, суочава са специјалним јединицама косовске полиције. Кренули су у потрагу за њим с дугим цевима, маскама и ратном опремом. Кренули су да га спрече да се несрећник не би нашао на ражњу. Али пошто је ово време у коме се иза лажних вести може сакрити и један во, овај косовски је успео да своје окретање на ражњу сакрије за читав један дан. Специјалци су га тражили, узалуд, дан раније. Неинформисани и спремни да га конфискују и забране Нову годину, вратили су се празних шака из Грачанице.
Шалу на страну, овај апсурд има своје озбиљно лице и у основи показује цео један систем заснован на репресији и понижавању других и другачијих. Надокнађујући многа одузета права, Срби на Косову и Метохији су се посебно везали за празнике које сматрају само својим. Можда ти празници, одбачени и помало презрени и заборављени, личе на њих и њихове животе. Тако је Српска нова година, уз Божић и Васкрс, постала саставни део гето прослава и личног одушка. Могуће је да се њеним наглашавањем чува та мала разлика и право на посебност коју свако има.
,,Припадници специјалне јединице полиције Косова су с пушкама у рукама и поприлично бахато, нешто после шест сати, након радног времена дошли с пет-шест возила”, јављали су у чуду Медија центру из Чаглавице и описивали упад у зграду општине Грачанице, а вест је муњевито дошла и до председника Србије, који ју је и објавио уживо на јавном сервису.
Време је пандемије и ваља се чувати. Станица косовске полиције је удаљена од поменуте општине, која ради по косовском систему, мање од десет метара. Два полицајца, један инспектор, један телефонски позив или дозивање кроз отворене прозоре две зграде могло је решити овај проблем.
Овде је ипак реч о нечем другом: треба понизити све што се не уклапа у два модела политике Албина Куртија и Вјосе Османи. У првој великоалбанској пројекцији сви смо ми грађани магловитог ентитета који декларативно пружа гаранције свима на тој територији. И ове године је премијер Курти честитао Божић безименој православној маси на албанским територијама, настављајући идеје етничке Албаније у којима нема места за Србе.
Други политички концепт двојца Курти–Османијева је косоварски интеграли приступ. Он је заснован на принципу косоварске нације која потире све разлике и идентитете на простору Косова и Метохије, искључујући албанску већину.
Њихови политички претходници на власти, команданти ОВК с тренутним седиштем у Хагу, нису имали овакав приступ, а најчешће их нису ни интересовале српске ствари у гетима.
Они су свој посао и обрачун завршили, сада су дошли људи друге генерације који ће ,,легалним средствима” довести до коначног обрачуна. Коме смета празник, коме смета окупљање неколико стотина људи у Грачаници и то све у организацији косовских институција?
Хиљаде и хиљаде грађана Косова сабира се у тржним центрима, у загушљивој атмосфери, али грачанички Срби не могу да се окупе на импровизованом гето тргу између општине и полиције. На њему се деценијама окреће и во на ражњу. Он је ове године постао легитимна мета једног система који се поноси „слободом и грађанским правима”, како рече онај Домановићев во с почетка приче. Тај систем неће бити добар ни Србима, ни Албанцима док год волови буду симболи кроз које говоре слободе и права.
Живојин Ракочевић