У каквом је тренутно стању српска културна баштина на Косову и Метохији? Какве лепоте крију призренске светиње и шта за Србе представљају Пећка патријаршија и Високи Дечани?
Први део текста можете прочитати овде.
Већ рано ујутру, у недељу 27. јуна, из Велике Хоче запутили смо се ка још једној великој српској светињи – право на литургију у манастиру Светих Архангела, недалеко од Призрена. Након литургије, којом началствује игуман Михаило углавном уз саслужење оца Исидора из призренске Богословије, уследи доручак за све посетиоце и госте, а онда се обично иде у обилазак царског Душановог града. То је била и наша рута.
Али пре но што пређемо на Призрен и доживљаје у том фасцинантном граду, рећи ћемо још коју реч о самом манастиру. Дакле, у питању је велелепна задужбина цара Душана, посвећена, као што и само име каже – Светим Архангелима, а грађена је у периоду од 1343. до 1352. године на месту старије цркве у склопу тврђаве Вишеград, као гробна црква највећег српског владара свих времена. Поред цркве посвећене Светим Архангелима, у Доњем граду поменутог утврђења Вишеград, у клисури Призренске Бистрице, постојала је и црква посвећена Светом Николи, као и конак са пратећим објектима. Нажалост, већи део Доњег града, као и објеката у њему, данас се налази у рушевинама (изузев обновљеног конака и гостопримнице).
Сама црква Светих Архангела, за коју се тврдило да је била најлепша и најимпозантнија од свих до тада виђених, а по једном путопису и да јој „нема равне под Сунцем“, срушена је до темеља од стране Турака 1615. године, да би од њених остатака била саграђена Синан-пашина џамија у самом центру Призрена. Током деведесетих година прошлог века почела је обнова манастирског комплекса, а унутар старих зидова саграђен је конак за живот монашког братства, па су први монаси почели да се усељавају у њега 1998. године. Нажалост, ратна дешавања нису заобишла ни овај манастир, па је он тешко пострадао како након повлачења наших снага безбедности 1999. тако и током Мартовског погрома 2004. године, када је обновљени конак опљачкан и спаљен од стране ОВК (чији су припадници током јуна 1999. киднаповали оца Харитона Лукића који је касније пронађен распорен и обезглављен на једном призренском гробљу).
Међутим, конак је, захваљујући Канцеларији за Косово и Метохију, поново обновљен лета 2014. године, тако да се данас у капели Светог Николаја Жичког у оквиру Душановог народног конака (како се данас зове) врши служба, док се на спрату налазе собе у којима посетиоци могу да преспавају. Конак изгледа врло лепо, врло функционално и модерно, и зато сви који крену у посету КиМ могу доћи или овде или, као што рекосмо, у Велику Хочу, све зависи од жеље или попуњености капацитета. А, Богу хвала, прилично су попуњени током читаве године, па се преноћиште мора резервисати на време.
Обично на недељној литургији у капели конака буде доста верног народа (што посетилаца, што преосталих Срба из призренског краја) и манастир је данас, чини се, живљи него икада. Када се погледа кроз какву је голготу прошао и у ком се окружењу налази, пуна недељна трпеза је заиста прелеп и охрабрујући призор. Чини се да би и сам цар Душан пред тим призором, али и након беседе и мудрих речи оца Михаила, био и те како поносан.
Међутим, све до данас, једини објекат у манастирском комплексу који је обновљен јесте поменути конак, док су тек започети радови на обнови цркве Светог Николе морали да буду – обустављени! И сва је прилика да ће све на томе остати и у годинама које долазе.
Наиме, на иницијативу Епархије рашко-призренске на челу са владиком Теодосијем покренути су радови на обнови цркве, и таман што је кренуло да се гради из приштинских институција стигла је наредба о моменталном заустављању радова. Они су означени као „нелегални“, јер се спроводе без дозволе за градњу. Наравно да овај потез нема апсолутно никакве везе са поштовањем некаквих закона, већ се иза свега крије јасна намера да се спречи поновно подизање манастира са таком јаком симболиком међу српским народом. Штавише, и сам игуман Михаило је једном приликом рекао да ће манастир „тешко бити обновљен у целости до доласка неког новог православног цара“, што веома јасно илуструје какву судбину ова светиња може да очекује у будућности.
На крају, поменућемо да су у више наврата у манастирском комплексу вршена археолошка истраживања и да је најважније оно које је спроведено 1927. године, када је, захваљујући преданом раду нашег великог археолога Радослава Грујића, откривен гроб цара Душана унутар остатака цркве Светих Архангела. Касније су његове мошти похрањене у посебан саркофаг и пренете у Београд, у цркву Светог Марка на Ташмајдану. И само захваљујући том патриотском чину великог професора ми смо као народ, до дана данашњег, сачували остатке свог највећег владара свих времена.
У периоду од 1961. до 1965. године настављени су радови на истраживању локалитета, са којима су паралелно текли и конзерваторски радови, да би на самом крају на месту празног Душановог гроба била постављена мермерна надгробна плоча. Она је током мартовских немира 2004. била поломљена, а сама гробница оскрнављена, па можемо само замислити шта би се тек десило са моштима великог цара да су их хорде албанских терориста затекле на том месту.
Право из манастира, који данас обезбеђује КПС, вратили смо се у Призрен и кренули у обилазак тамошњих светиња.
Призренске светиње
Сви они који су се први пут затекли у овом чувеном граду, некада надалеко познатом по врхунским јувелирима, трговцима и занатлијама, нетремице су посматрали сву раскош и лепоту око себе. Нису знали да ли да пре посматрају брзаке Призренске Бистрице и мостове на њој, Паштрик, Каљају или Поткаљају са црквицама. И поред и те како приметног (мада у мањој мери у односу на остатак покрајине) албанског кичераја, град је ипак задржао неку ванвременску лепоту и аутентичан дух прошлих времена који вас – а то није флоскула којој се при оваквим констатацијама обично прибегава – обузима и опчињава. На тренутак помислите као да је време стало и да ратови нису оставили превеликог трага на читав град.
Да је среће, као што није…
Јер, Срби и трагови српског постојања у овом граду су много пута кроз историју (а посебно 1999. и 2004) тешко пострадали. Цркве су биле паљене, рушене, скрнављене, пљачкане, Срби били отимани, убијани и протеривани из својих кућа, а њихова имовина узурпирана. О садистичком иживљавању потпоручника Давида Ферка и око 200 метака испаљених на двојицу Срба од стране немачких војника, и то први пут након 9. маја 1945. године, да и не говоримо. Језиви кадрови крвавих и изрешетаних Срба на самрти у жутој „лади“ свима су добро познати…
Задржаћемо се, због природе текста, само на три јако битна стуба српског народа у царском граду Стефана Душана Немањића.
Најпре смо посетили задужбину Симе Андрејевића Игуманова, чувеног српског трговца и добротвора – Српску православну богословију Светог Кирила и Методија, која је са радом почела још давне 1871. године. Управо ове године, њој у част, поводом 150 година постојања, издата је и поштанска марка. Данас је она, као и приликом оснивања, једина српска институција у Призрену.
Призренска Богословија делила је судбину народа чије свештенике образује, па је током несрећне 1999. године, због опасности која се над њом надвила, била принуђена да напусти Призрен и премести се у Ниш где је наставила са радом. У својеврсном „егзилу“ била је до 2011. године, када се поново вратила у Призрен, у ново, обновљено здање, које је, иначе, било потпуно спаљено и уништено у Мартовском погрому 2004. Обнова је кренула 2007. године, да би током 2016. била потпуно обновљена и освештана. Том приликом је блаженопочивши патријарх српски Иринеј открио спомен бисту Сими Андрејевићу Игуманову у дворишту Богословије и рекао:
„Није први пут у историји да смо подизали из пепела, на зидинама срушених храмова обнављали смо и опстајали, ако будемо са Господом биће Господ са нама“.
И заиста је читав комплекс подигнут из пепела, јер ако погледате и упоредите фотографије направљене непосредно након 17. марта 2004. и у овом тренутку то се и не може другачије назвати него васкрсењем. Данас се у призренској Богословији налазе модерне просторије за учење и наставу, на чему јој могу позавидети и бројне образовне институције широм света. Баш крајем маја ове године школовање је завршила још једна генерација младих богослова, шеста по реду од обнављања Богословије.
Још једна занимљивост везана за ово место тиче се круне краља Петра Првог Карађорђевића која је приликом повлачења српске војске према Албанији 1915. године ипак остала на тлу Србије, у царском граду.
„Тако је, према предању, круна сакривена у згради призренске Богословије. У глуво доба ноћи, уклоњене су подне даске, ископана рупа и у њу положена краљевска круна“, пише пише новинарка РТС-а Јелена Божовић у чланку посвећеном овом догађају.
Богословија се, рецимо још и то, налази у самом центру Призрена, надомак Бистрице, а испред улаза се налази пункт КПС-а који обезбеђује богословски комплекс.
Право одатле отишли смо у још једну задужбину краља Милутина, цркву Богородица Љевишка, други по реду средњовековни споменик на Косову и Метохији који се налази под заштитом UNESCO. Тамо нас је дочекао храбри и гостопримљиви отац Ђорђе Стефановић, родом из Ваљева, који данас чува ову нашу прелепу светињу од отимања и присвајања од стране тамошњих Албанаца.
Црква Богородица Љевишка, коју обично називају и вршњакињом париске катедрале Нотр Дам, један је од најлепших и најзначајнијих споменика српске средњовековне уметности и културе на Косову и Метохији. Подигнута је у периоду између 1306. и 1307. године на, како се наводи, „остацима цркве из 13. века, која је пак лежала на темељима базилике средњовизантијског периода (9-11. век), подигнуте на темељима ранохришћанског светилишта“. Најкасније средином 18. века (мада неки тврде и много раније), Турци су цркву претворили у џамију и тада је унутрашњост храма претрпела знатна оштећења: фреске су изубијане чекићем, покривене слојем малтера и прекречене. Тек након ослобођења Призрена (1912), Богородица Љевишка је поново претворена у цркву, а замаскиране фреске поново су откривене за време рестаураторских радова у периоду од 1950. до 1952. године. У том периоду је и откривена фреска Богородица Љевишка (1951), по којој је храм добио име, а која је јединствена по томе што приказује Исуса Хранитеља у крилу Богородице, који из кошарице захвата жито и дели га народу.
Међу фрескама које се данас могу видети унутар цркве по својој лепоти издвајају се још и „Исус Призренац“, који представља заштитника града на Бистрици, фреска Светог краља Милутина, као и фреска Светог Симеона Мироточивог са синовима Стефаном Првовенчаним и Светим Савом.
Оно по чему је Љевишка такође надалеко позната јесте фреска „Сан Јаковљев“ на којој је урезан један натпис на арапском језику, и који у преводу на српски значи: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“. У питању су стихови персијског песника Хафиза Ширазија које је један незнани арапски путопи
Међутим, црква је поново тешко пострадала током Мартовског погрома 2004. када су Албанци, након што су је прво гађали ватреним оружјем, унутар ње спаљивали аутомобилске гуме и буре нафте желећи тако да униште све фреске. Ватрена стихија прогутала је олтар, многе фреске су тешко оштећене, а тада је пало и црквено звоно и покраден оловни кров. И после 17 година се унутар цркве може осетити гареж, што довољно говори о степену њеног оштећења. Републички завод за заштиту споменика културе извршио је чишћење и санацију потпуно огарављених фресака, док је новац за обнову обезбедио UNESCO. И то је у суштини све што се одрадило у цркви након 17. марта 2004. године.
Црква је, што је податак за рубрику „веровали или не“, и даље у мраку, без струје, а њена обнова касни и стагнира – делом због нашег немара, делом због политичке ситуације, а делом и због процедура UNESCO које морају бити испоштоване. Међутим, отац Ђорђе верује да ће радови ипак ускоро кренути и да ће се ствари померити са мртве тачке.
Иако је од рата прошло више од 20 година, црква је и даље са свих страна опасана бодљикавом жицом, док се са предње стране, на улазу, налази још једна додатна жичана баријера поред капије. И баш кроз ту капију бројни пролазници врло често умеју да без стида и срама бацају флашице, опушке, омоте од слаткиша и свашта друго и тако затрпавају цркву смећем. Неуморни отац Ђорђе потом то очисти и све тако укруг. Они загађују, он чисти. Ето, то је однос косовских Албанаца према овој светињи коју својатају и за коју тврде да је првобитно била једна од најстаријих албанских римокатоличких катедрала, да припада њиховом културном наслеђу. И то након што су претходно покушали да је униште. Рекло би се потпуно шизофрена ситуација, али таква историјска фантазмагоричност и контрадикторност нису ништа необично за њих.
На крају приче о Љевишкој треба истаћи још коју лепу вест.
Наиме, јуна протекле године завршени су радови на санацији и конзервацији звоника, тако да звона са цркве Богородице Љевишке поново одјекују Призреном, и то након више од 20 година. Такође, протеклих година бележе се чак и венчања у цркви (при чему су младенци обично у народној ношњи), што је још један охрабрујући податак и доказ да црква, упркос свима и свему, ипак живи и опстаје.
Отац Ђорђе има пуно занимљивих прича и анегдота из свакодневног живота, које можете чути само уколико посетите цркву, тако да нека и ово остане као један својеврстан позив свима да обавезно посете и ову нашу светињу.
Обилазак Призрена завршили смо посетом Саборном храму Светог Ђорђа, који је грађен у периоду од 1856. до 1887. године. Овај храм је такође тешко пострадао током Мартовског погрома 2004. када су га Албанци најпре запалили, а потом минирали. Међутим, данас је овај велелепни храм у потпуности обновљен и представља незаобилазну тачку који посећују сви Срби из остатка Србије приликом одласка на КиМ.
У њему данас службује млади отац Јован Радић (син Оливере Радић из Ораховца) и план је да се у наредном периоду црква ослика изнутра и тиме до краја заврши њена обнова која већ сада, с обзиром на степен оштећења из 2004, делује потпуно невероватно.
Баш у тренутку док је трајала посета храму, у њему се затекла и Виола фон Крамон-Таубадел, известилац Европског парламента за Косово*, која је дошла да посети, како су медији известили, „културно наслеђе Косова у Призрену“. Када је у разговору са оцем Јованом сазнала да је у Призрену од некадашњих десетак хиљада остало свега двадесетак Срба, остала је потпуно затечена. Без обзира да ли је то била глума или истински шок (а тешко да је била толико неупућена), та чињеница јој није засметала да касније у свом твиту истакне како је Призрен „одлично место за мултиетнички живот“.
Мултикултурализам, мултиетичност и верска толеранција су иначе термини које европски званичници, у намери да прикажу како на Косову и Метохији све то постоји, често рабе између осталог упирући прстом у постојање православне цркве, исламске џамије и католичке катедрале на малој удаљености у самом центру Призрена. Отуда је, ваљда, и дошла инспирација за њен твит, иако можемо бити сасвим сигурни да није могла а да не примети све оне кафиће и летње баште неукусно и намерно начичкане тик уз саму ограду цркве, којима се нарушава достојанство једног верског објекта. Или контејнер КПС-а унутар самог дворишта где се морате прво пријавити пре уласка у цркву. Шта ће он ту, ако већ постоје мултиетнички склад и толерантност у Призрену? Или то важи само ако су Срби у граду заступљени на нивоу статистичке грешке?
По изласку из храма неки су желели да се попну на Каљају, чувену Душанову тврђаву (односно на њене остатке), са које се пружа прекрасан поглед на читав град, а неки су решили да прошетају градом и пробају чувене призренске ђаконије у неком од тамошњих ресторана.
Питање које се овде намеће само по себи јесте – да ли је за Србе безбедно да дођу и прошетају градом?
Призрен је вероватно једино веће место на Косову и Метохији (јужно од моста на Ибру у Косовској Митровици) у којем данас можете слободно да прошетате градом, седнете у ресторан или говорите српским језиком (ма колико то нестварно звучало). У Ђаковици, рецимо, тако нешто је потпуно незамисливо. Уосталом, голгота кроз коју пролази једина српска повратница у том месту, Драгица Гашић, веома сликовито дочарава због чега је Ђаковица за Србе практично „забрањени град“.
Призрен је, ипак, туристичко место, па је самим тим и амбијент у њему знатно другачији. Поред тога, структура становништва је таква да Албанци, иако убедљиво најбројнији, ипак нису сами у граду, већ поред њих и са њима живе и Турци, Бошњаци, Роми, Ашкалије и Горанци, па је и то разлог релативно опуштеније атмосфере у граду на Бистрици.
Дакле, сви су ту, само Срба више нема. Оно мало што их је остало живи (како некад тако и сад) у Поткаљаји, на падини брда, одмах испод остатака Душанове тврђаве.
Но, све то не треба да нас обесхрабри да долазимо и обилазимо наше свештенство, наше светиње, које се полако, једна по једна, дижу из пепела – неке смо обновили, неке се тренутно обнављају. Богу хвала, све је већи број организованих посета КиМ, све више Срба обилази Призрен, па нека се тај тренд настави како ове године тако и – а како другачије – догодине.
Право из царског града кренули смо даље ка краљевским Високим Дечанима.
Светиње подно Проклетија
Укуси су различити и о томе не треба расправљати, али оно што је остао као главни утисак свих оних који су кренули у ову посету био је да се по лепоти на овом делу планете ништа не може поредити са Високим Дечанима, велелепном задужбином Светог краља Стефана Дечанског и трећим по реду бисером српске и светске културне баштине под заштитом UNESCO.
Чим скренете десно на једном кружном току у Дечанима из правца Призрена и чим угледате (гле чуда!) путоказ до манастира (наравно, без ознаке да је реч о манастиру СПЦ) улазите у једну потпуно нову димензију. Одједном наилазите на барикаде на путу (недавно су бетонске замењене дрвеним) и просто у ваздуху се осети да се њима штити нешто заиста свето, а тај осећај постаје употпуњен кад пред самим зидинама манастира наиђете на пункт КФОР-ових војника са дугим цевима. Тада вам постаје јасно зашто је манастир Високи Дечани сврстан на листу седам најугроженијих локалитета културног наслеђа у Европи за 2021. годину, коју је саставила паневропска федерација за очување културног наслеђа „Европа Ностра“.
Оног часа када предате личне карте на пункту и када се пред вама у свом пуном сјају, у подножју Проклетија, представе Високи Дечани дословно останете неми пред том импозантном светињом. Просто бисте само стајали, гледали је и чудили се како је могуће да је нешто тако лепо и узвишено могло бити саграђено пре толико година, и како је манастир успео да остане нетакнут након толико несрећних времена.
Срби, упамтите – овај манастир је наш понос пред лицем Божијим, доказ наше историјске утемељености, нашег смисла за уметност, а на крају крајева и доказ да смо ипак велики народ. Али не велики по томе што смо силни и горди, већ по томе што смо човечанству даривали један овакав уметнички бисер! Ни у једном храму, било српском било византијском, није се појавило толико фресака и нигде историја хришћанства није приказана на једном месту тако подробније као у Високим Дечанима. У преко хиљаду сцена, разврстаних у више од 20 циклуса, и неколико хиљада појединачних фигура уткано је искуство читаве касновизантијске уметности. С друге стране, уметничким и културно-историјским вредностима својих предмета, дечанска ризница надмашује, изузев хиландарске, све остале у српском културном наслеђу.
И док настају ови редови, писац схвата да би било просто немогуће чак и у само једном засебном тексту (а камоли на овом месту) описати шта све овај манастир садржи, шта све чува, шта значи у економском смислу за наше светиње и Србе на КиМ, каква је његова историја и шта он заправо представља за српски народ у целини. Из тог разлога ћемо овде покушати да посредством специјално начињених фотографија читаоцима дочарамо уметничку страну овог манастира, и то тако да оне представљају позив свим Србима да обавезно, макар једанпут за свог живота, посете ово свето место!
Јер, оно што ћете овде доживети, нећете моћи да искусите ни на једном другом месту у овом делу света. То ће вам признати готово свако ко се икада затекао на овом дивном месту у подножју проклетијских висова.
Након разгледања овог парчета раја на Земљи и уживања у његовој лепоти и раскоши, своје путешествије закључили смо посетом нуклеусу и корену српског народа, месту које представља саму срж нашег постојања на овој планети, седишту наше цркве, дому и маузолеју српских архиепископа и патријараха, институцији која је спречила да нас историјски вихори избришу са свих светских мапа – Пећкој патријаршији, четвртом средњовековном споменику на Косову и Метохији под заштитом UNESCO.
Да су монахиње на челу са блаженопочившом мати Февронијом, игуманијом Патријаршије, одлучиле да се евакуишу из манастира када је све око њега горело тог злокобног 17. марта 2004. године, врло је вероватно да ми данас не бисмо говорили о Пећкој патријаршији као духовном средишту српског народа, већ о некаквом музеју средњовековне уметности „Косова“. И то под условом да она уопште постоји, односно да није спаљена до темеља.
Међутим, захваљујући храбрости и присебности мати Февроније и осталих сестара, очувана је „жила куцавица“ српског народа, његов духовни центар, и само захваљујући томе ми и данас имамо прилику да дођемо у посету дому Пећке Краснице и с поносом негујемо српски национални идентитет. Јер, да је Патријаршија престала да буде наша и светска, а постала албанска или „косовска“, то би био и дефинитиван почетак краја српског народа.
С обзиром да је прича о Пећкој патријаршији, њеном настанку, историји и значају за српски народ по обиму готово у равни са оном о Високим Дечанима, и на овом месту ћемо применити исти „рецепт“, односно покушаћемо да кроз низ фотографија приближимо манастир читаоцима и појаснимо због чега је он ризничар наше славне прошлости и чувар наше будућности.
Наравно, не треба напомињати колико је битно да стално, изнова и изнова, помажемо мати Харитини и осталим сестрама како би оне помогле нама да спасемо сами себе и читав народ свој. Свака посета значи пуно, сваки однети килограм брашна или литар уља значи да ипак као народ нисмо изгубили душу, да знамо ко смо и да смо достојни својих предака! Зато би сваки Србин требало да дође овде макар једном и упозна се са својим коренима.
Након обиласка манастира крај Пећке Бистрице и достављања хуманитарне помоћи кренули смо пут Београда, успут свратили и до Лепосавића где смо направили паузу, па не било поштено да ову причу заокружимо а да вам не представимо и оно што смо тамо видели.
Цртица о албанском кичу
Не можемо а да на овом месту не поменемо кратко и све оно што смо видели успут, такорећи „са друге стране“ универзума.
Насупрот свим овим дивним, светим местима, која одишу миром, духовношћу и лепотом, налази се, мање-више, један свеопшти кичерај који су током своје апсолутне владавине Косовом и Метохијом створили косовски Албанци. Поред небројано много улица и булевара са називима осведочених србофоба и ОВК терориста, током крстарења Косовом и Метохијом наишли смо на огроман број перионица за аутомобиле (алб. Auto Larje), чија је концентрација по метру квадратном вероватно највећа у Европи, огромне и потпуно неукусно изграђене виле усред ничега (често и са заставама покровитеља тзв. косовске независности на крововима), затим огромне сале за венчања са све античким украсима и статуама насред њиве, низове истоветних кућа насред ливада (јер по албанској традицији сва браћа у оквиру једне породице морају имати идентичне куће), називе маркета и продавница без имало маркетиншког смисла и укуса за фонт и облик речи, али и бројне новоизграђене куће дуж путева са спуштеним ролетнама. Што значи да се од прања аутомобила ипак не може живети, па су многи Албанци били приморани да их напусте. О албанским заставама, билбордима и споменицима посвећеним ОВК терористима и саобраћајним таблама са прецртаним називима места на српском језику да и не говоримо.
У сваком случају, на први поглед се одмах види да је све поменуто махом изграђено у претходних 15-20 година, потпуно неплански и само са једним циљем – да све пршти од кича, да буде што веће, што шире, што дуже како би се на брзину заузео што већи простор. Што опет показује колико је читав пројекат „држава Косово“ заправо вештачки и на силу изграђен.
Поштовани читаоци, управо су вам, у два наставка овог текста, само отворене корице једне велике књиге чије странице не престају да се исписују сваког дана. Управо вам је представљен само делић наше богате историје коју би многи желели да сакрију од вас или да вам је огаде тако да на њу уопште не мислите, да на њу заборавите, како бисте постали део неке аморфне масе људи која стиже да се диви француском Лувру, италијанском Колосеуму, аустријским и немачким дворцима, али не и својој Грачаници, Високим Дечанима, својој Пећкој патријаршији, свом Зочишту.
Разуме се, ширина духа се и стиче путовањима по иностранству и треба путовати, треба видети све, треба упијати сва знања и сву лепоту коју овај свет нуди, али исто би тако требало да се сетимо да се на свега пар сати вожње од било ког места у овој нашој лепој земљи налази једнако квалитетна и вредна уметност која би могла да стане раме уз раме са свим тим страним дворцима, галеријама, музејима, и која је успут – наша. Наша и светска и ничија више!
И зато, кад год погледате Мона Лизу, сетите се Пећке Краснице, кад год погледате Нотр Дам, сетите се Љевишке, кад код погледате Хофбург, сетите се Дечана. Не занемарујмо нашу културну баштину, не ниподаштавајмо је, не заборавимо ко смо и шта нас је градило и очувало кроз векове. Посећујмо је! Посећујмо наш народ и нашу децу на Косову и Метохији! Многи би дали све да имају макар делић онога што ми већ имамо, не заборавите то.
Стога, нека овај извештај буде један мали водич за све оне који би можда желели да дођу на КиМ, али нису имали све расположиве информације „из прве руке“. А ово је управо то – реалан приказ тренутног стања на КиМ, без монтаже и улепшавања.
Докле год га ми посећујемо и докле код га чувамо у себи, у свом срцу, докле год обилазимо свој народ и своју децу, докле год носимо помоћ манастирима – дотле је оно наше. Управо то срце које куца у сваком од нас јесте поприште савремене косовске битке и докле год га испуњавамо емпатијом за боли свог народа дотле ће Косово и Метохија бити централни делић слагалице која се зове Србија, а никада део оне која се назива UNESCO.
(КРАЈ)
Радомир Јовановић је мастер политиколог и један од оснивача Центра за међународну јавну политику. Ексклузивно за Нови Стандард.