Детаљан извештај о тренутном положају српског народа и српске културне баштине на Косову и Метохији из угла организатора хуманитарне посете у оквиру које је однета помоћ деци са КиМ.
У периоду од 26. до 27. јуна ове године одржана је трећа по реду хуманитарно-образовна посета Косову и Метохији у организацији писца ових редова, а испред Центра за међународну јавну политику. У оквиру ње, као и претходна два пута, сва прикупљена хуманитарна помоћ донирана је српским малишанима из наше јужне покрајине, као и манастирима Епархије рашко-призренске Српске православне цркве.
Будући да смо сведоци непрестаних, готово свакодневних напада на Србе са КиМ, кршења њихових елементарних људских права, али и покушаја присвајања и отимања наше културне баштине од стране косовско-метохијских Албанаца, овај извештај са путовања има за циљ да читаоце ближе упозна са тренутним стањем на Косову и Метохији, тешком свакодневицом преосталих Срба у гетима, али и да прикаже шта све то ми као народ имамо на тој територији, на коју, нажалост, многи Срби још увек нису крочили ногом.
С тим у вези, овај извештај и јесте написан превасходно за њих, као један мали приручник, али и као позив и охрабрење да ту грешку што пре исправе и за почетак макар једном посете Високе Дечане, Пећку патријаршију, Призрен, Грачаницу, Зочиште, Ораховац… Јер, свако ко оде једном – неписано је правило – вратиће се опет! У томе и јесте поента – да на Косово и Метохију одлазимо кад год можемо, да посећујемо наше светиње и помажемо нашем народу, како не бисмо заборавили да смо људи и да смо Срби.
И зато, хајде да видимо како изгледа та авантура из угла вође пута, шта не смете пропустити да видите и шта можете очекивати од овог својеврсног ходочашћа.
Прича од седам векова
Кренули смо групно из Београда у поноћ 25. на 26. јун да бисмо преко Крагујевца, Краљева, Ушћа и Рашке у раним јутарњим часовима стигли најпре до чувеног административног прелаза Јариње. Као што је увек врло битно да употребљавамо пун назив „Косово и Метохија“, будући да би Албанци волели да речи „Метохија“ нема те је зато и заобилазе, исто тако је битно да Јариње нипошто не називамо некаквом „границом“, јер границе нема – идемо у нашу аутономну покрајину на којој су, истини за вољу, тренутно инсталиране привремене институције самоуправе са седиштем у Приштини.
Због ванредних околности на том делу наше територије, неопходно је да представницима тих привремених институција у плавим униформама предате личну карту на увид, и уколико нема значајнијих политичких потреса између Београда и Приштине проћи ћете без икаквих проблема. Наравно, увек постоји и она друга опција – да вас врате, односно да вам забране улаз, уколико им стигне такво наређење из Приштине, а то се по правилу обично дешава онда када је ситуација на политичком терену веома напета и конфликтна и када на основу тога желе да покажу „мишиће“. Но, и то траје свега неколико дана, па када се представа заврши све се враћа у неке уобичајене токове.
Кренули смо на пут у доброј вери, са искреним намерама и жељом да помогнемо свом народу без мржње према оном другом, бројнијем, и захваљујући томе, али и Божијој вољи, прошли смо без икаквих проблема или дужих задржавања. Прва станица била нам је Газиместан, чувени меморијални комплекс који чува сећање на славну видовданску Косовску битку из 1389. године.
Налази се на пет километара од Приштине и, наравно, успут нећете наићи ни на какав путоказ, ни на један саобраћајни знак који би вас усмерио до њега, али ћете га лако уочити са ваше леве стране идући из правца Косовске Митровице. Споменик косовским јунацима (иначе, опасан високом гвозденом оградом и бодљикавом жицом) данас обезбеђују припадници тзв. Косовске полицијске службе (КПС), који ће вас приликом посете легитимисати. Уколико не долазите баш на Видовдан, када су српско-албанске тензије на врхунцу, поприлично је мирно и нико вам неће правити проблем.
На огромном простору испред споменика у облику средњовековне куле високе 25 метара, коју је пројектовао чувени српски архитекта Александар Дероко, Албанци, наводно, планирају изградњу стамбених и пословних објеката иза чега се крије подла намера да се споменик „сакрије“ и замаскира тако да се ни с пута не може уочити. Међутим, то се још увек не догађа, али сва је вероватноћа да план за тако нешто постоји. Уосталом, нешто слично се дешава и са простором око Богородице Љевишке у Призрену, али о томе више у другом делу текста.
Унутар куле постоје степенице и њима се можете попети до самог врха где се налази велика бакарна плоча на којој је приказан детаљан план Косовске битке са пратећим текстом, а са којег се пружа феноменалан поглед на читаво Косово поље. На путу до врха, на сваком степенишном одморишту налази се по једна мермерна плоча са уклесаним стиховима епских песама косовског циклуса, што читавом спомен-комплексу даје посебну чар.
Нажалост, читав простор унутар и изван куле се слабо одржава, али с обзиром каква је бурна времена све преживела, и с обзиром у каквом се непријатељском окружењу налази – добро је да је још увек ту и да још увек представља све оно што представља – темељ Косовског завета.
Након разгледања Газиместана запутили смо се ка манастиру Грачаница у истоименом месту, прелепој задужбини краља Милутина и једном од четири средњовековна споменика на Косову и Метохији који се налазе под заштитом УНЕСЦО. Баш ове године обележава се 700 (и словима седам стотина!) година постојања манастира (саграђен 1321), што је јубилеј којим се не може подичити баш свака земља на свету. Замислите само – једна Грачаница старија је од Да Винчијеве Мона Лизе (1517) или Витрувијевог човека (око 1487) или Микеланђеловог фрескописања Сикстинске капеле (1508-1512).
Само се замислите над овим чињеницама када наредни пут одлучујете хоћете ли прво отићи у Рим или Лувр (и пролетети кроз њега) или ћете за свега пар сати вожње ипак прво стићи до Грачанице и натенане уживати у њеној јединственој уметничкој лепоти.
С обзиром да је Грачаница препуна историјских занимљивости, на овом месту се нећемо даље удубљивати у њен историјат јер би нам за тако нешто био потребан барем један краћи серијал текстова. Стога ћемо приказати неколико одабраних фотографија које би требало да вас мотивишу да посетите манастир и откријете све оно што вам на овом месту намерно неће бити откривено.
Од Поморавља до Метохије
Из Грачанице смо отишли у посету манастиру Драганац у Косовском Поморављу који представља једини живи манастир са братством у источном делу Косова и Метохије. Налази се на пола пута између Новог Брда и Гњилана, и недалеко од места Прилепац, родног места кнеза Лазара. Први пут се спомиње 1381. у оснивачким списима манастира Раванице као задужбина кнеза Лазара који је манастиру дао име по својој ћерки Драгани. Данас је познат по томе што је једини манастир на КиМ који, по рецептури са Свете горе, производи тамјан, као и по извору воде за коју се верује да има лековита својства.
Осим тога, игуман овог манастира је, што је посебно интересантно, бивши филмски и позоришни глумац, као и гитариста музичке групе Канда, Коџа и Небојша – Растко Лупуловић, који је након замонашења у Високим Дечанима 1996. добио име Иларион. Од 2011. године налази се на месту игумана, наследивши тако оца Кирила који је највише заслужан за оживљавање манастира након 1999. (пошто је претходно, за време комунизма, био запуштен и претворен у сиротиште). Манастир се налази у релативно мирном окружењу, можда и најмирнијем на читавој територији покрајине, ушушкан у шумовитим и брдовитим пределима изнад магистралног пута и представља једини духовни светионик за око 30 хиљада Срба који и даље живе раштркани по Поморављу.
Право из Драганца запутили смо се ка страдалној Метохији и у сусрет тамошњим Србима, који живе у вероватно најтежим условима у овом делу планете. Најпре смо дошли у посету чудотворном манастиру Зочиште или манастиру Светих врача Козме и Дамјана у коме се, иначе, чувају честице моштију поменутих светитеља. Том приликом смо манастиру донирали хуманитарну помоћ у виду основних животних потрепштина као што су брашно, шећер, уље и со.
Манастир, који је саграђен у 14. веку, за време владавине Немањића, на остацима старе византијске светиње, тешко је пострадао септембра 1999. године, када су га припадници терористичке Ослободилачке војске Косова (ОВК) минирали и до темеља срушили. Временом се сазнало да је за овај вандализам одговорна једна албанска породица из оближњег села Оптеруша чији су припадници, сви до једног, касније умрли. Лоза те породице је, према сведочењима монаха, данас угашена.
Међутим, Божија воља била је јача од наума терориста па је манастир, уз помоћ државе и верујућег народа, данас у потпуности обновљен, и изгледа готово идентично као пре рушења будући да је приликом обнове коришћен стари камен цркве. Мошти светитеља, које су биле премештене у манастир Сопоћани, данас се поново налазе унутар цркве која је у потпуности поново осликана, а оно што је посебно занимљиво јесте да је у рушевинама након експлозије пронађена чудотворна икона Светих бесребреника Козме и Дамјана преполовљена на два дела, да би данас била обновљена, рестаурирана и поново враћена у цркву. Дакле, чисто Божије чудо ју је сачувало од потпуног уништења.
Иначе, манастир се први пут помиње далеке 1327. године у Даровној повељи Светог краља Стефана Дечанског, којом дарује Хиландару имања и одређује међе, а према народном предању манастир Светих врача је „триста година старији од Дечана“ и потиче из 11. века. О његовој богатој историји сведоче и пронађени ранохришћански надгробни споменици и керамика из 3. и 4. века. Познат је и по чудотворном лековитом извору воде за који се сматра да је „лечилиште за очи“, па је отуда и добио назив Зочиште, као уосталом и само село (данас у потпуности албанско) у којем се налази.
Манастир Зочиште је данас истински Божије место, оаза мира, спокоја и неке чудесне лепоте која просто окупира сва ваша чула. Будући да се налази на свега пар сати вожње до мора, одише и неком благом и пријатном медитеранском климом и заиста представља једно посебно парче раја на Земљи. Монаси су јако гостољубиви и пријатни и након обиласка манастира и разговора са њима осећате се растерећено и лишено свих овоземаљских тескоба.
Према њиховим казивањима, на поклоњење светим моштима често долазе и локални Албанци да траже исцељење, а верује се да неки од њих долазе и због гриже савести што су они или неки њихови рођаци или пријатељи учествовали у разарању манастирског имања, као и оближњег српског гробља и српских кућа. Такође, овај чудотворни манастир, познат по бројним исцељењима од разних болести, често посећују и Срби из оближњег Ораховца и Велике Хоче, али и бројни ходочасници и верници из остатка Србије. Овог 14. јула, када Српска православна црква иначе обележава Свете мученике и бесребренике Козму и Дамјана, било је, чини се, никад више људи.
Манастирски комплекс данас се налази у посебној заштићеној зони, обезбеђују га припадници КПС-а, а на челу манастирског братства налази се игуман Стефан.
С обзиром да фотографисање унутар манастира није дозвољено, читаоце ћемо на овом месту ускратити за тај визуелни ужитак, али их исто тако позвати да обавезно, макар једанпут у свом животу, посете овај манастир и сазнају многе друге занимљиве приче од монаха које овом приликом нећемо откривати. Рећи ћемо само да су сви они који су први кренули на Косово и Метохију и први пут дошли у Зочиште били, благо речено, запањени, очарани и бачени у потпуно другу димензију. И сви су се сложили око једног – да је ово једно свето и божанско место!
У том и таквом расположењу, пуни прелепих утисака и финих емоција, наставили смо наше путешествије и стигли у оближњи, песмом и тугом овенчани Ораховац – прави пример изолованог српског гета.
Опстајање Срба у Ораховцу
Тамо нас је сачекала Оливера Радић, тиха метохијска хероина, која на својим плећима носи сву борбу за истину о страдању Ораховчана, али и за помоћ тамошњим преосталим Србима и нашој дивној, скромној, прелепој и намученој деци. Оливера је мајка, учитељица, новинарка, али и највећи гласноговорник овог места у којем данас живи око 300 Срба међу којима има чак 70-оро деце! То је отприлике све што је остало са српским именом и презименом у овој, како би тамошња деца рекла, „башти рајској“. И да нема Оливере, питање је да ли бисмо икада ишта сазнали о њиховим мукама и њиховој тужној причи. Бројна друга српска места на КиМ нису те среће, нажалост, па се о њима и њиховој мучној свакодневици готово ништа и не зна, као да не постоје.
Међутим, веома болно и тешко било је и у не тако далекој прошлости. Баш недавно је обележена 23. годишњица од мучког напада терористичке ОВК и масовног киднаповања, протеривања и убистава Срба на подручју општине Ораховац (17-20. јул 1998). Да не беше (тада пуковника) Божидара Делића и команданта Посебних јединица полиције (ПЈП) у Призрену Вељка Раденовића, вероватно је да би масакр над Србима био далеко већи и ужаснији него што је био и вероватно је да данас не бисмо уопште говорили о некаквим Србима који и даље живе у Ораховцу. Овако, њих двојица су највише заслужни за ослобађање овог града од ОВК терориста и његову деблокаду, а ораховачки песник и композитор Гаврило Кујунџић ће команданту ПЈП, ког су Срби незванично и од миља називали и генералом, спевати чак и песму „Ђенерале, ђенерале“ у знак вечне захвалности за један херојски и обилићевски чин. Уосталом, само помените његово име Ораховчанима и видећете како се на њиховим лицима одједном шири осмех. А како и не би кад им је он (и не само он) дословце спасио – животе.
Ти стравични јулски дани су, са ове тачке гледишта и удобности савременог живота, били практично незамисливи. Били су то дани у којима су у „по бела дана“ отимани људи са радног места, на кућном прагу (о чијој даљој злехудој судбини можемо само да нагађамо), дани у којима се под цркве црвенео од крви убијених Срба, чији су остаци у њу били уношени да би колико-толико касније били достојанствено сахрањени – махом у импровизованим сандуцима сачињеним од најобичнијих дасака које су се могле наћи. Тешко је то и замислити, а можемо само нагађати како су се осећали они коју су све то видели и доживели. А, ево, прођоше 23 године од тих свирепих убистава и отмица Срба у ораховачком крају и – никоме ништа. Правде за Србе и српске жртве и даље нема и питање је хоће ли ико икада одговарати за своја недела…
Данашња свакодневица преосталих Срба боља је утолико што се сада, ипак, не пуца на све стране и што се више не пребројавају мртви. Али сваки други аспект њиховог живота је и те како мучан и тескобан. Јер, замислите само да је насеље или блок у коме живите једини простор у коме можете слободно да се крећете и говорите својим језиком. Односно, боље замислите две улице у којима је то могуће. И замислите да је једини простор у коме можете да остварујете друштвену интеракцију са својим комшијама или да, просто, изађете из куће и седнете напољу, онај на раскршћу тих двеју улица. Замислите затим једну малу цркву са двориштем, једну импровизовану школу и једну бандеру на којој је окачен кош. Ето – добили сте слику савременог српског гета усред Европе, у 21. веку!
Дакле, тај описани простор је њихово шеталиште, њихов трг и једино парче слободе. То је уједно и једино игралиште за децу и једини слободни кутак за њихову игру и развој маште. Нема позоришта, нема паркића, нема кафића, нема биоскопа, нема тржног центра. Другим речима, нема ничег оног што сте навикли да виђате и што сачињава ваш свакодневни друштвени живот, изузев једне мале продавнице и већ поменуте школе и цркве. И то је реална слика и прилика дела данашњег Ораховца у коме живе Срби.
Кад год им неко дође у посету (као ми сада) и донесе помоћ можете (мада се не дешава увек) очекивати и патролу КПС-а за вама која читав развој ситуације ревносно посматра преко камера постављеним на бандерама, а врло често и локални Албанци одједном туда пролазе аутомобилима, турирају, пуштају гласну музику и бесно додају гас испред вас. Љубоморни и бесни у исто време што Срби и даље посећују Србе тамо где није требало да остану, желе да поруче само једно – „нисте добродошли, идите и пустите нас да и ово мало Срба што је преостало протерамо одавде и довршимо оно што смо започели још одавно“.
Дакле, ем сте сабијени у један блок, ем вас снимају и посматрају све време, ем вас застрашују на гореописани начин или тако што „изненада“ изгори нека српска кућа. Док ватрогасци стигну прође и по неколико сати, таман толико да од куће остане само згариште. Без обзира што је пожар одмах пријављен и што је све под видео надзором…
И поред свега тога, Срби, некако, само они знају како, опстају и даље у свом Ораховцу. Живе, уздају се у Господа, боре се, не посустају, а одскора су почели да сањају један сан чији се дан испуњења све више ближи. Наиме, с обзиром да клинци немају свој простор за игру, удружење „Пандурица“ из Никшића покренуло је акцију „Божур за дјецу Ораховца“ у оквиру које се, путем продаје мајица и привезака са симболима Ораховца и чувеног косовског божура, прикупљају средства за изградњу фискултурне сале у којој би наша деца могла да се играју и баве се спортом. Срби широм света су се удружили и сви помало, колико ко може, уплаћују средства и шаљу подршку, а тој лепој и хуманој иницијативи придружила се и група на чијем челу се налазио писац ових редова.
Малишанима смо најпре у порти цркве Успења Пресвете Богородице поделили пакетиће са слаткишима, а они су специјално, само за нас, организовали базар и продавали нам мајице и привеске како би сакупили новац за своју салу. И не само то, већ су нам након тога и хорски запевали њихову својеврсну химну „Ораховцу, башто рајска“, коју је као свој вечити доказ љубави према овом питомом метохијском месту осмислио ораховачки песник и композитор Гаврило Кујунџић.
Наћи се у једном таквом страдалном месту, бити окружен свом том питомом и скромном децом која су задовољна оним што имају, у порти цркве, са тамошњим свештеником и родитељима који су преко својих леђа превалили све овоземаљске муке, и који их и даље преваљују – један је од оних момената који се човеку заувек урежу у сећање и који ће заувек носити у срцу. Тешко да се могу наћи одговарајуће речи којима би се могла дочарати сва та фина емоција која обузима сваког ко се нађе у друштву те деце и с њима заједно поносито запева стихове поменуте песме. Управо та деца су оно што је наше највеће благо на страдалном Косову и Метохији, и њих никада не смемо заборавити, нити њима трговати, нити имамо право да их се, као народ и држава, одрекнемо. Остаје нам само да се надамо да се то никада неће десити.
Након што смо у домаћинству породице Радић заједно са осталим мештанима Ораховца попили кафу и прозборили по коју реч о њиховим мукама и проблемима, запутили смо се ка оближњој Великој Хочи, где смо преноћили.
„Српска Света гора“
Велика Хоча је једно од ретких очуваних српских села на Косову и Метохији које се одржало и остало у потпуности српско и током рата и након злогласног Мартовског погрома. То је место које обавезно походе све групе које долазе у посету КиМ и ту се иде на починак код веома гостољубивих људи овог питорескног краја. Ту је, ипак, најпријатније и најкомотније за спавање јер се крећете искључиво међу својима. Да је то мешовито место и да има Албанаца – била би потпуно другачија ситуација.
У Великој Хочи данас стално живи око 600 Срба и сви се држе као један. То јединство их и јесте одржало на свом кућном прагу и оно се да осетити чим крочите ногом у село. С обзиром да се оно, као и сва друга српска места на КиМ, налази у тешком положају и непријатељском окружењу, и с обзиром да његови мештани немају сталан посао и примања и налазе се у некој врсти изолације, њихова једина шанса да опстану и преживе јесте да развијају сопствени бизнис и туризам. Од нечег се, просто, мора живети. Стога све групе ходочасника посећују Хочу, купују сувенире, вина, плаћају преноћишта, храну и сав тај новац, што је најважније, остаје у селу. И само захваљујући бројним посетама (што је заиста за сваку похвалу, будући да има све више српских туриста) тај народ тамо може да опстане. Јер, кад се у ово место сјати и по неколико аутобуса, то, верујте, значи живот за њих. И ако по страни оставимо новац – све те посете њима значе у тој мери да је то тешко и замислити или објаснити. Када се најаве туре читаво село изађе да вас дочека, деца вам иду у сусрет, вредне домаћице и домаћини вас чекају да вас одведу својим кућама на преноћиште. Заиста један леп и пријатан осећај са обе стране – с ваше што вас је неко срдачно и са радошћу дочекао, а с друге што их се неко сетио, што неко долази да их обиђе и, на крају крајева, што од свега тога могу и да зараде.
А кад поменусмо вино малопре, треба истаћи да је ово чувени виноградарски крај и свакако права винска престоница наше јужне покрајине. Вино и Велика Хоча просто природно иду заједно, вековима уназад, све до самих Немањића. Сматра се да је некада из Велике Хоче ишао керамички виновод све до двора цара Душана у Призрену, а остатке тог виновода и данас можете пронаћи у једној од неколико тамошњих виница. У једној другој – Дечанској – пуни се и пакује чувено дечанско вино од чије куповине се, између осталог, издржава сам манастир Високи Дечани, а од којег опет зависе и многе друге светиње.
Велика Хоча је, иначе, још од 12. века метох свете царске српске лавре Хиландара у оквиру којег се данас налази, веровали или не, чак 14 цркава! Због тога је многи називају и „српском Светом гором“. И, ето зашто је јако битно сваки пут наглашавати да се наша јужна покрајина назива „Косово и Метохија“ . Управо то „Метохија“ представља нашу тапију на ову свету земљу и доказ нашег трајања и постојања на тим просторима. И управо зато Албанци покушавају да ту реч сакрију и склоне из јавне употребе.
Оно што је посебно интересантно јесте да је Велику Хочу веома често посећивао и прослављени аустријски писац, добитник Нобелове награде за књижевност и велики пријатељ Срба Петер Хандке, тако да да данас у њој, на једном зиду, можете пронаћи и један велики банер посвећен њему и његовој награди. Хочанци су веома поносни на то што је једна таква светска величина њихов искрени пријатељ. У Хочи се такође налазе и мурал посвећен нашем прослављеном књижевнику и комедиографу Браниславу Нушићу, као и Споменик убијених и отетих Срба на територији општине Ораховац 1998-1999, што читавом овом месту даје један посебан печат.
Оно је такође познато и по женама уметницама, вредним домаћицама које својим чувеним „шараљајкама“ и воском праве ремек-дела од васкршњих јаја. Тако украшена јаја на тако јединствен и, у сваком смислу те речи, уметнички начин нећете и не можете наћи нигде у остатку Србије. То је традиција која се преноси с колена на колено, с мајке на ћерку, и представља практично још један заштитни знак села.
Ето, то је, опет, само делић свега онога што ово место нуди и што оно представља, па изволите, дођите и уверите се сами! И успут не заборавите да купите од неког од тамошњих домаћина њихово чувено вино (овом приликом се захваљујемо нашем љубазном домаћину Неговану Маврићу и његовој породици на гостопримству и вишегодишњој сарадњи). Тако ћете директно допринети опстанку Срба на Косову и Метохији и учинити једно изузетно хумано и патриотско дело.
Радомир Јовановић је мастер политиколог и један од оснивача Центра за међународну јавну политику. Ексклузивно за Нови Стандард.
(НАСТАВИЋЕ СЕ…)
