Књига „Ксенија“(издавач је Институт за јавну политику) драгоцено је штиво не само за будуће истраживаче већ и за новинаре који ће покушати да дешифрују догађаје од деведесетих наовамо. Овако изгледа поднаслов текста приказа књиге Ксенијин „Споменар“ објављеног на страницама листа Политика у рубрици која се бави културом. Писац овог омажа Александар Апостоловски посвећеног лику и делу новинарке Ксеније Вучић здушно и прижељно се потрудио да нам предочи овај посебно срочени споменарски Зборник текстова посвећених овој „хероини“ савременог српског новинарства. Како аутор овог текста објављеног на готово целој страни Политике , изричито наглашава да се ради о једној од најталентованијих новинара свог времена. Простор који је у културној рубрици посветило уредништво Политике очито је у сагласности са овом изричитом тврдњом Александра Апостоловског он се потрудио да нам предочи сву вредност и изузетан досег новинарског и политичког ангажмана Ксеније Вучић као својеврсног“ корифеја“ нашег иначе темељно разореног медијског простора. У овом тексту је објављена и њена слика уоквирена Пинковом препознатљивом( и озлоглашеном) ружичастом бојом, тако да је и режимска Политика најзад добила свој Пинковски жиг ( а било је и крајње време).
Овај текст Александра Апостоловског је још један у низу очитих и добро препознатљивих примера и доказа до које мере је у удвориштву и слугерањству огрезло наше режимско новинарство али и у отвореној тежњи да се на најприземнији начин демонстрира огољено и неприкривено додворавање најмоћнијем политичару Србије Александру Вучићу. Зато и Александар Апостоловски кроз посебну диоптрију како он то „деликатно“ наговештава и указује да су у овом Споменару сабрани текстови који откривају детаље из њеног професионалног и личног живота и како је њен живот посматран кроз посебну призму (насупрот злобивим коментарима београдске чаршије) као бивше супруге и мајке деце Александра Вучића. Он нас изнова упозорава да нема те предрасуде и контроверзе које Ксенији Вучић није на посебан начин налепила цинична београдска чаршија. Посебно је занимљиво да је издавач овог дирљивог пинковског Споменара Институт за јавну политику Владимира Бебе Поповића који се налазио у различитом политичком универзуму у односу на Ксенију Вучић, али то није препрека да он покаже своју спремност за сусрет различитих политичких светова. Ово заиста дирљиво звучи, знајући да живимо у друштву напредњачке доминације где нема ни минималног простора за дијалог и критичко мишљење. Али В. Б. Поповић је као „маркетиншки“ стручњак увек био тамо где се налазио центар власти( нарочито након 5, Октобра 2000 године) што је више него очигледно да је и данас случај. Он је, како то каже Александар Апостоловски , у тексту који је написао за овај Споменар неуобичајено емотивно описао њихово кретање и сусретање у различитим политичком и идеолошким сферама, али су их те разлике зближиле уместо да их додатно удаље. Овако срочен исказ Александра Апостоловског је врхунац његовог отвореног лицемерства јер и он добро зна да само само власт и озбиљни финансијски интереси могу бити и јесу у центру спектра који занима у овом случају неуобичајено емотивног Владимира Бебу Поповића. Писац овог апологетског и удворичког приказа није пропустио да нас обавести о Ксенијином аристократском академском образовању, девојци са Дорћола из угледне породице, идеолошки располућене која тражи свој пут између десничарског и монархистичког гласила и радио Индекса, радила је и у ВИН продукцији Гордане Суше, Студију Б(најважнијој медиј београдске чаршије деведесетих).Александар Апостоловски нас обавештава да је прихватио идеју емотивног Бебе Поповића да ишчита текстове Ксеније Вучић из Српске речи који му је послао један од корифеја „слободног“ СПО новинарства Александар Чотрић и то без обзира што је био оптерећен одређеним предрасудама у вези њеног лика и дела. И тек након помног ишчитавања ових текстова он је доживео неку врсту просветљења обавештавајући нас да је Ксенија Вучић била једна од најталентованијих новинара свог времена пред којом није било препрека у трагању за новинарском „истином“. Једно од објашњења садржано је у његовој апологетској тврдњи да „ су се и поред доминације ставова СПО-а, могле видети и другачије политичке боје, по принципу до тада непознатог уметничко-политичког правца, српског кубизма“. Следећи ову посуновраћену логику онда се Александар Апостоловски може слободно сврстати у следбеника нарочитог вида удворичког српског новинарства који следи овај посебан уметничко –политички кубизам чији је родоначелник управо „оригинални“ писац овог поданичког приказа. Овај вид новинарског слугерањства је искључиво посвећен и везан за најмоћније људе у српској политици али и за њихову ужу и ширу фамилију, о чему нам сведочи и овај текст објављен у режимској Политици.
Зато и представљање овог пинковски обојеног Споменара неодољиво подсећа на приземне и баналне „есејистичке“ посланице Мире Марковић које је она својевремено објављивала у ДУГИ дајући претеће наговештаје у ком правцу ће се кретати политика тада недодирљивог најмоћнијег политичара у Србији Слободана Милошевића. Александар Апостоловски нас упозорава да не смемо да робујемо отрцаним мачистичким стереотипима о супрузи тадашње младе политичке звезде у успону а касније најмоћније политичке фигуре у Србији Председника републике А. Вучића. Наравно да не треба да робујемо овој врсти стереотипа, али за Александра Апостоловског се може поставити само једно логично питање? Да ли би писао овај удворички панегерик једној од најталентованијих новинара свог времена и да ли би изузетно емотивни и осетилни директор Института за јавну политику Беба Поповић био издавач овог Ксенијиног Споменара да се не ради о бившој супрузи А. Вучића која је и у напредњачкој владавини имала своје незанемарљиво учешће и утицај. Одговор на ово једноставно питање може се веома лако назрети. Само треба видети имена аутора емотивних и изузетних прилога у овом Споменару( Јелена Триван, Владимир Ђукановић, Вања Удовичић, Александар Чотрић) и биће вам још јаснији одговор на ово питање како у нашим условима делује напредњачка клијентела и клептократска олигархија.
Борислав Пекић у писму Арсенију Јовановићу 24 Маја 1971 године записао је следеће рећи.“ Знам да си у великом послу. Примам новине овде и до извесне мере сам у току догађаја. Такође и афере у Задру. Бестидно, укључујући и скандалозан став Политике која, иначе лист са наводном културном традицијом, допушта да се без њене подршке, напротив уз њену благонаклону сагласност, блате најбољи српски писци као да су неке вагабунде којима је у рукама нож а у срцу мржња“.Њие случајно да је један од наших најзнаменитијих и најзначајнијих писаца својевремено тврдио да је Политика увек била режимски лист( што је и данас), овај удворички текст о Ксенијином Споменару Александра Апостоловског само је овај Пекићев став само додатно оснажио и потврдио.
14. Јули 2003 године
