У нашем политичком животу већ дуже времена одиграва се специфичан парадокс везан за деловање познатих јавних личности и истакнутих независних интелектуалаца не само у изборним кампањама и програмском профилисању друштвених покрета и странака. Нико не може да оспорава велики значај који има у изборним кампањама подршка и учешће познатих јавних личности: писаца, глумаца, адвоката, универзитетских професора и академика. То је опште позната појава не само у нашим политичким околностима већ је она саставни део изборних кампања и у најразвијенијим демократским друштвима. У чему је онда наша изузетност и парадокс у деловању истакнутих јавних личности и истакнутих интелектуалаца који као по правили нису део етаблираног страначког политичког организовања и функционисања . Обично се дешава да оне у развијеним демократијама истичу своју подршку одређеним странкама, покретима или председничким кандидатима и на томе се у великој мери њихово “политичко“ ангажовање завршава, иако има и изузетака који улазе у директну политичку и изборну утакмицу. У нашим условима и то као резултат потпуног одсуства поверења грађана у деловање странакаи потпуног нарушавања угледа у страначко организовање у нашем друштву , може се јасно видети да истакнуте јавне личности постају активан политички фактор настојећи да диктирају услове и динамику нашег политичког живота. Велики испражњен политички простор, вакум настао као последица очигледног акционог, програмског и кадровског краха наших етаблираних политичких странака попуњавају покрети и иницијативе грађана али и самоорганизовање истакнутих јавних личности и интелектуалаца који покушавају да буду равноправни субјекти на политичкој сцени. Постојеће опозиционе странке заглибљене у анахроном начину деловања и организовања одавно немају неопходни интегритет и акциону способност да покрену радикалне промене у нашем друштву, али ни неопходни интелектуални и програмски капацитет да обликују толико потребну алтернативу ауторитарном и клептократском напредњачком режиму. Да би мењале друштво, странке морају да модернизују и мењају свој начин деловања али оне то у својој окошталости и преовлађујућем лидерском принципу у њиховом функционисању нису спремне а ни способне да ураде. Зато оне теже да користе својеврсну мимикрију и да око себе окупе што већи број независних и истакнутих интелектуалаца и познатих јавних личности како би на тај начин покушали да надоместе зјапечи дефицит и вапијући недостатак интелектуалних потенцијала у етаблираним странкама. У њима као и у владајућој странци сада доминира прагматичан приступ политици и све је мање интелектуалаца који су спремни и вољни да се отворено страначки ангажују. Зато присуствујемо све већем и драстичнијем удаљавању интелектуалаца од учешћа у дневној политици, што озбиљно нарушава могућност програмског и идејног обликовања и профилисања странака али и укупног политичког и друштвеног живота. Окупљање познатих јавних личности користи и напредњачки режим јер тек њему недостаје истинска подршка људи од интегритета и моралног дигнитета. Најупечатљивије одређење односа странака, демократије и интелектуалаца дао је Ђуро Шушњић у својој изузетној књизи Драма разумевања. Тај однос он је представио као ситуацију апсолутне раздвојености.“ Данашња демократија не може без странака, али странка може без демократије. Док је покрет отворен и смео, у њему ће се наћи и умних глава. Али чим се затвара и узмиче у њему остају просечни и жељни моћи. Зато истински интелектуалац нерадо припада било којој странци, јер зна да је свакој странци истина страна, пошто она мисли да је истина на њеној страни. Све странке су далеко од истине. Он је на страни истине“. Ово остаје убедљиво објашњење зашто се истински интелектуалци клоне активног учешћа у дневној и реалној политици јер присуствујемо отвореној издаји “интелектуалаца“ о чему је писао Жилијен Бенда још почетком двадесетог века.
У деловању истакнутих интелектуалаца и познатих јавних личности све је више присутно да они настоје да са позиција анти-политике и не-страначк платформе делују као једини аутентични али и самопроглашени заступници грађана и при томе постављају услове политичким странкама као главним актерима у политичком животу. При томе они захтевају потпуно равноправни и готово одлучујући положај у вођењу и профилисању изборне кампање али и равноправно учешће у подели потенцијалног политичког плена након уласка у Народну Скупштину. У таквој позицији се јавља и изразита противречност да познате јавне личности и самоизвикани најугледнији интелектуалци на пропуштају прилику да учествују у преговорима за учешће на изборним листама оних странака које непрестано и то са пуно права оптужују да су главни узрок за разарање демократије у Србији и долазак напредњака на власт. Најбољи пример је деловање Скупштине Слободне Србије, она се оглашава као скуп истакнутих и непоткупљивих интелектуалаца чија је мисија да грађане врате у центар политике и политичког одлучивања. Они себе позиционирају као неку врсту грађанске савести наше актуелне политике, самопостављеног грађанистичког Сената , као израз антиполитичког и надстраначког схватања политике , али нису спремни да доследно следе своје идеје о алтернативном друштвеном ангажману и самостално уђу у изборну утакмицу. Самим тим што су преговарали дуже од годину дана да буду на изборној страначкој листи не могу више да се позивају на своју комотну анти-политичку и надстраначку позицију јер постају на тај начин саставни део нашег политичког живота. То је синдром некадашњег Грађанског савеза који је без обзира на свој веома мали утицај у бирачком телу након 5 Октобра 2000 године имао често одлучујућу улогу у вођењу не само спољне политике. Без обзира што су наговестили да ће чланови Скупштине Слободне Србије након уласка у Народну Скупштину формирати свој посланички клуб како би сачували своју независну позицију он су показали да нису имуни на све изазове које доноси бављење реалном политиком. Врхунац хипокризије је садржан у тежњи Скупштине Слободне Србије да себе представи као јединог и ексклузивног заступника поштовања демократске процедуре, што се могло видети у њиховом смушеном саопштењу након одлучивања о председничкој кандидатури З. Поноша, при томе су они принципијелно, а како другачије, одустали од њихове председничке кандидатуре адвоката Б. Прелевића. Представници Скупштине Слободне Србије се непрестано позивају на високе моралне принципе и неопходност доследности у политичком животу, а сходно њиховој израженој позицији било би најдоследније и најпринципијелније да су оно одлучили да самостално изађу на изборе и тако нам покажу како заиста на делу изгледа алтернативно надстраначко вођење политике која ће се темељно разликовати од прокаженог етаблираног страначког деловања, чији су они отворени критичари и негатори. Они непрестано инсистирају на равноправном статусу приликом разговора о уласку у изборну коалицију, о томе говоре и у свом Саопштењу након што су после више од годину дана преговарања коначно открили да не желе да буду понижени у оквиру коалиције чији је председнички кандидат З. Понош. Веома је занимљиво да су ауторитарне тенденције у преговарачком наступу Д. Ђиласа открили након десетина сусрета и вишемесечног преговарања а све се разоткрива у тренутку када се доноси одлука о председничком кандидати и изборној листи у могућој коалицији чији су они до јуче били активни део.
Када су спознали да не желе да буду понижени у оквиру страначке коалицији са којом су преговарали више од годину дана представници Скупштине Слободне Србије окрећу се равноправним преговорима са лево-зеленом коалицијом Морамо вероватно све док и у њој не открију недемократске тенденције или добију чврста уверавања да ће законом предвиђена средства после уласка у Народну Скупштину и формирања самосталног посланичког клуба бити редовно достављана на њихов посебан рачун како би они могли да и даље раде на враћању грађана у политику и окупљање грађанских политичких актера и артикулисање грађанског незадовољства. Они су по свему судећи спремни да своју ексклузивну надстраначку и грађанску позицију равноправног политичког актера дарују онима који буду кооперативни по њиховој мери и израженој лукративној економској рачуници. Оваквим својим недоследним и лицемерним наступом они не само да нису доринели уједињавању опозиције и њеном кадровском и програмском јачању што је по њиховој тврдњи био главни циљ окупљања, већ су само својом идеолошком искључивошћу дали додатне поводе напредњачкој власти да на страницама таблоида даље распирују причу о ендемском нејединству и несолидности опозиције.
И у потписницима Апела 60 за одговорност опозиције на предстојећим изборима може се јасно препознати иста идеолошка и секташка свест о њиховој посебној мисији да дисциплинују опозицију тако што ће се странке које прихватају њихове услове обавезати да ће спроводити њихових осам захтева. Део потписника овог Апела 60 као позив опозицији да се дозове памети у исто време су и активни чланови Скупштине Слободне Србије. И у овом Апелу се инсистира на обједињавању и уједињавању опозиције а при томе се њихова подршка условљава безусловним прихватањем тачке 7 која гласи. „ Да се странке и коалиције у име демократских и грађанских вредности за које се залажу јасно и јавно и без алтернативе изјасне о свом залагању за чланство Србије у ЕУ као најважнијем политичком, економском и културном партнеру савремене Србије“. Наравно да овакав идеолошки и политички искључив приступ не може никако да допринесе уједињавању опозиције, напротив, он само и даље дели и подстиче њено нејединство и поделе, што само ојачава позиције напредњачког режима. Представници тзв. грађанистичких политичких групација непрестано демонстрирају свој идеолошки ексклузивизам не прихватајући ноторну чињеницу да се у Србији не може водити респектабилна и утицајна политика без јасно одређене и осмишљене националне политике која ће одговарати на најважнија државна питања и изазове пред којима се данас налази српски народ.
Као илустрација о учешћу познатих јавних личности у политичком животу ваља напоменути да је А. Шапић постављен за Председника ГО ДС у Београду одмах након уласка у странку/обављао је дужност и заменика градоначелника Београда/ као заслужни спортиста , без икаквог политичког и страначког искуства и то на предлог Драгана Ђиласа који је тада био Председник ДС.И он је обављао ту функцију без озбиљног политичког искуства као кадар Бориса Тадића. Данас је А. Шапић потпредседник СНС-а и могући кандидат владајуће странке за градоначелника Београда као „искусан „ председник Општине Нови Београд а на ту функцију је дошао са изборне листе Демократске Странке. И садашња тзв. премијерка Србије је била нестраначка личност приликом уласка у владу задужена за локалну самоуправу а сада је најострашћенија боркиња за одбрану лика и дела напредњачког вође А, Вучића а такође је и потпредседница СНС-а. Недавно је НИН прогласио глумицу Светлану Бојковић за личност године посебно наглашавајући њен еколошки активизам и спремност да се јавно ангажује у овој области. Али зар није примереније да личност године буде Љиљана Браловић мајка двоје деце, сељанка из Прањана која је са својим народом устала на одлучну борбу против компаније Рио Тинто. Она је пољопривредница, песникиња и чланица удружења књижевника. Израсла је у симбол отпора распродаји нашег природног богатства , она са својом породицом чува онај најлепши део наше историје и традиције. По свему судећи Љиљана Браловић се не уклапа у грађанистичку и урбану уређивачку концепцију НИН-а као и у њихово схватање јавне личности , превише говори о потреби очувања наших историјских традиција и националног идентитета, а то је довољно да не буде у њиховом грађанском видокругу.
Овом приликом ваља подсетити на ставове које је изнео Небојша Катић у тексту Независни интелектуалци и сличне заблуде. “Независне интелектуалце ништа не квалификује за високе политичке функције. Нема никакве гаранције да би неко таквог профила умео да плива у мутним политичким водама или у калу невиђеног политичког примитивизма који власт свакодневно производи. Политички живот се у демократији одвија кроз партије и не виси у “независном“ безваздушном простору. Независни кандидат нема политички ауторитет, нема сопствену базу која би га подржавала у међустраначкој борби или унутарпартијским сукобљавањима. Такав кандидат обично служи само за једнократну употребу а тако га доживљавају и његови привремени спонзори.Коначно, ако независни интелектуалац већ жели да уђе у политику зашто пре тога не уђе у партију у њој покаже свој политички дар и одатле се кандидује“.
8. Фебруар 2022 године
Маринко М. Вучинић
.
