Телевизија БН, народским језиком звана беен-теве, а нарочито њен беен портал, већ неколико година је у подухвату преумљивања и Срба и Републике Српске, који се слободно може назвати подухватом наше беентевеизације. Шта је суштина тог подухвата можда се најбоље може закључити из појединачних случајева, какав је и овај који сам осјетио на сопственој кожи.
Али, ако бих, прије него што изнесем најважније детаље тог случаја, морао да у једној реченици сажмем суштину беентевеизације, онда бих казао, без да тврдим да ћу тиме све рећи, како се ради о суптилном подухвату преумљивања Срба и Републике Српске зарад интереса Запада (САД и ЕУ), који се одвија кроз информативно-политичке емисије и текстове поменуте тв станице, односно интернет портала, којима се у критичној маси наших људи настоји сломити сваки покушај одбране стратешких вриједности и интереса Републике Српске. Креатори и управљачи наведеног подухвата крију се иза назива БН којим потписују своје текстове и, заслијепљени сопственом мржњом према Милораду Додику, у свакоме ко не мисли као они виде Додика. Они тако виде чак и када човјек, који нема никакве везе са Додиком и његовом политичком странком, само жели јавно указати на потребу заштите вриједности која се зове Република Српска.
Егземплар беентевеизације о којем говорим у наставку је од 21. јануара 2022. године, а ради се о тексту БН-а, објављеном на порталу БН ТВ. Занимљивост је чињеница да је тај текст БН написао и објавио истог дана, када ме је у истом тону напао и сарајевски портал klix.ba, што говори о синхронизованом дјеловању и спремности БН-а да у подухвату беентевеизације и сопственог обрачуна са Милорадом Додиком сулудо иде, ако затреба, и у савез са ђаволом. У свом тексту БН ме је оптужио да је, у чланку који сам написао два дана раније (Вучићева конвертитност и сервилност из мене проговорио ни мање ни више до Милорад Додик. Због тог мог ауторског чланка БН ТВ ми је ставила на терет и да сам наводно “близак СНСД-овој власти у Републици Српској”, иако нисам ни члан, а камоли симпатизер или активиста, не само те него ни било које друге политичке партије.
Да сам близак СНСД-у, како неосновано износе на БН-у, па имао бих неку јавну функцију, високу плату и друга примања која доносе те функције. А немам ни једно ни друго, већ само скромну професорску плату на приватној високошколској установи, која плата је знатно мања од судијске плате од 3.500 КМ коју сам примао док нисам у јулу прошле године поднио оставку на функцију судије Окружног суда у Бањалуци. И ја сам веома захвалан тој високошколској установи на којој с поносом радим, јер да ме она у септембру 2021. није примила у радни однос, ја бих и данас био без посла.
А без посла сам остао само зато што као судија нисам хтио да примјењујем самовољу високих представника у БиХ, да судим по њиховим тзв. законима, који нису ништа друго до криминал охаеризма, јер ниједним извором права на свијету није прописано да високи представник у БиХ може наметати законе. Стога ниједан судија у БиХ нема право да примјењује тај криминал охаеризма и да још за ту примјену узима плату од ове државе. Када сам у једном предмету као поступајући судија дошао у такву ситуацију, да се од мене тражи да примјеним тзв. закон високог представника, ја сам то одбио учинити и за то изнио правно утемељену аргументацију у мојој пресуди од фебруара 2021. године. И зато ме је одмах оптужио бошњачки дисциплински тужилац при Канцеларији дисциплинског тужиоца ВСТС-а БиХ. Стога, када је Валентин Инцко у јулу исте године криминалном злоупотребом позиције високог представника отворио лов на Србе, наметнувши свој приватни “закон о забрани негирања геноцида”, за мене више није било дилеме да ми није мјесто у правосуђу чије судије, само да би зарадиле плату од више хиљада марака мјесечно и у страху од дисциплинског тужиоца, примјењују у својим пресудама те злоупотребе високог представника.
Знајући, дакле, у душу овај криминални охаеризовани систем, ја сам, између осталог, у ауторском тексту од 19. јануара 2022. године указао на погубност политике коју води Александар Вучић. Да бих је читаоцима што боље објаснио, морао сам их најприје подсјетити на то како је Вучић једно радио прије 20 и више година, док је био у Српској радикалној странци, и шта ради данас, што ћу и овдје да поновим. Дакле, прије 23 године, тачније 1999. године, Вучић је рекао: “Ми принципе не издајемо никада, ни по коју цену”, односно да “Као што се ширио антифашистички фронт у Другом светском рату, тако ће се фронт отпора Американцима и њиховој нацистичко-империјалистичкој идеји ширити”. А 2001. године је изјавио: “Патили смо под америчким бомбама, сада више патимо због њихове наводне политичке и економске помоћи и подршке”, као и “Уздамо се у нашу идеју, у нашу идеологију, у истину. Кад тад, то мора да победи”.
И све то, а тиме и себе, је погазио Вучић, напустивши Српску радикалну странку, која му је омогућила да својевремено буде и министар информисања у Влади Србије, да би неколико година касније направио потпуни заокрет према Западу, ставивши се у службу остваривања циљева и интереса Запада у Србији и овдје код нас у Републици Српској. За то сам у мом ауторском тексту, који би да проскрибује БН ТВ, изнио неколико примјера, које ћу такође поновити. Тако сам, када се ради о Србији, у мом чланку навео да је у априлу 2013. године Вучић био први потпредсједник Владе Србије и предсједник СНС-а, а у стварности алфа и омега цјелокупног државног система без чије воље ништа није смјело бити учињено.
Е, та Влада је у априлу 2013. са тзв. Косовом закључила Бриселски споразум у којем је (тачка 14) дословно уговорено да “ниједна страна неће блокирати или подстицати друге да блокирају напредак друге стране на њеном путу ка ЕУ”. И тиме је Вучић, као несумњиви capo di tutti capi, а са њим и убога Србија, преузео правну обавезу да не блокира тзв. Косово на путу његовог чланства у ЕУ, чији чланови могу бити само државе. Други примјер је из периода 2014 – 2015. година, када је Вучић и формално постао предсједник Владе Србије. Тада је Србија потписала три међународна споразума са НАТО алијансом која је окупатор Косова и Метохије, оном истом организацијом предвођеном САД-ом за које је 1999. године Вучић тврдио да ће се ширити фронт отпора Американцима и њиховој нацистичко-империјалистичкој идеји. Међу тим споразумима је и IPAP (Individual Partnership Action Plan), којим су уговорене заједничке активности и сарадња између Србије и НАТО. У септембру 2020. године Вучић је, у својству предсједника Републике Србије, у Вашингтону потписао Споразум о нормализацији економских односа Србије и тзв. Косова. Између осталог, тим споразумом је уговорено да ће се обје стране (Србија и тзв. Косово) “придружити мини-шенгенској зони, коју су Србија, Албанија и Сјеверна Македонија (као државе) претходно најавиле у октобру 2019. године”. Питао сам се у мом чланку, што ћу поновити и овај пут, како може Вучић у име Србије, ако истински држи до себе и до Србије као државе, признати било ком њеном дијелу право да се придружује међународном споразуму, па и мини-шенгенској зони, који је Србија претходно закључила са другим државама? Наравно да не може, а да тиме не повриједи територијални интегритет и суверенитет Србије, те и тиме призна да је дио њене територије постао држава.
Када се ради о нама, овдје у Републици Српској, у мом чланку сам као примјер Вучићевог конвертитства и сервилности најприје навео случај из прошле године када је Вучић, након што су и Русија и Кина званично одбиле да признају Кристијана Шмита за високог представника у БиХ, јер није именован од Савјета безбједности УН како прописује Анекс 10 Дејтонског мировног уговора, у Београду ипак примио Шмита у званичну посјету, а служба предсједника Србије је након тога на свом званичном интернет порталу објавила да је Вучић разговарао са “високим представником у БиХ”.
Био је то не само Вучићев шамар Русији и Кини, већ и његов нож у леђа Републици Српској и њеној борби против покушаја наметања Шмита као наводног високог представника. У вези са нама у чланку сам подсјетио све нас на општепознату чињеницу да Вучић ни ове године, као ни претходних, не дође 9. јануара на прославу Дана Републике, што само по себи говори много о његовом стварном односу према Републици Српској, нарочито оној која је створена 9. јануара 1992. и трајала и de iure и de facto до 14. децембра 1995. године, када је потписан Дејтонски мировни уговор.
Па и Вучић је, ако ме сјећање не вара, у том периоду дао свој допринос стварању Републике Српске, радећи 1992 – 1993. године на Српској радио-телевизији (СРТ) на Палама. Зато није поштено што Вучић неће сада да дође ниједном у Бањалуку на сам Дан Републике Српске. Од тог гријеха га не могу опрати никакве паре које је давао из буџета Србије за нас. Па ништа не вриједе све паре овога свијета, ако се истински не поштује онај коме се оне дају, а то је у овом случају Република Српска и њен, односно наш Дан Републике.
Осим што не поштује тај њен дан, Вучић не мари за насушне потребе Срба и Републике Српске ни када се ради о њеној имовини и неопходности укидања Инцковог приватног “закона о забрани негирања геноцида”. Тај немар Вучић је објелоданио 14. јануара ове године, када је наредио Милораду Додику да “све политичке снаге у Републици Српској учествују у раду заједничких институција у БиХ и на најбољи начин штите интересе српског народа и Републике Српске”. Учинио је то Вучић зато што тако хоће Запад, а он и овај пут сервилно испуњава захтјев Запада. Све то се хоће да подметне под еуфемизоване термине, какви су “потреба дијалога”, “дијалог у институцијама” и други термини, иако Вучић веома добро зна да нема могућности за дијалог. С тим у вези не смије се губити из вида нешто на шта сам већ указао у мом чланку, а што могу само поновити и овдје.
Наиме, високи представник нема право да намеће законе у БиХ, а управо то је он чинио отимајући имовину Републици Српској, намећући “закон о забрани негирања геноцида”, као и бројне друге противправне акте, што је затим Уставни суд БиХ потврђивао у својим одлукама, уз лаконске тврдње да високи представник наводно има на то право и да је тиме супституисао домаће власти, иако ниједан правни извор на свијету не даје основа за такво нешто. Сажето казано, све што су учинили високи представници и Уставни суд БиХ је насиље, а не право. Против таквог насиља не може се више борити у институцијама БиХ. Сваки покушај у том правцу представља обмањивање народа и унапријед је осуђен на пропаст, када се ради не само о интересима Срба и Републике Српске, већ и интересима владавине права. Јер, понављам, никада бошњачки представници неће пристати да се укине неправо високог представника и Уставног суда БиХ, које је за њих насилно сковано.
Била је то суштина мог чланка од прије пар дана. Њега сам најприје доставио на објављивање београдском недељнику Печат, који на насловној страни себе назива “листом слободне Србије”. Колико су тај недељник, а с њиме и убога Србија, заиста (не)слободни, говори мејл који ми је послала главни и одговорни уредник Печата, госпођа Љиљана Богдановић, у којем ми је написала да је мој текст без мане, али га не могу објавити у Печату. Није навела разлоге зашто не могу, али послије свега реченог није ни било потребе за тим. Барем мени. Потом сам мој текст доставио и Гласу Српске. Из тог дневног листа новинарка Ведрана Кулага-Симић ме је званично обавијестила да су уредници Гласа Српске одлучили да неће објавити текст. Ни они нису рекли зашто, али ни од њих није било потребе за тим.
И тако сам ја мој текст доставио приватном бањалучком порталу Фронтал.рс, који га је објавио, од којег је тај текст преузео београдски портал Нова српска политичка мисао.
Ето, против свега овога је устао БН, беентевеизујући нашу јавност када у свом тексту каже да позив Вучића упућен Додику да се српски представници врате у институције БиХ може наводно довести до рјешења. И БН тиме, попут српске опозиције (СДС – ПДП), само обмањује нашу јавност и испразно говори (служећи се слаткорјечивим изразима), јер не нуди, баш као ни СДС и ПДП, никакво конкретно рјешење. А и како би могли понудити, када веома добро знају да такво рјешење не постоји, нити би Бошњаци, Запад и Уставни суд БиХ прихватили ишта друго од онога што су они сковали у свом неуставном одузимању имовине и надлежности Републици Српској, те насилном наметању пресуда Трибунала у Хагу, односно Суда БиХ о догађајима из протеклог рата и забрани било каквог казивања које би доводило у сумњу оно што је написано у тим пресудама. Не би у томе, рецимо, помогло ни разложно указивање на чињеницу да је 2007. године Уставни суд Шпаније укинуо као неуставну одредбу шпанског Кривичног законика која је покушала да забрани негирање холокауста, образлажући такву одлуку тиме да се наведеном забраном негира слобода говора.
И на крају, неосновано ме БН таргетира да сам наводно оптужио Александра Вучића за конвертитство. Нисам ја њега оптужио, ја сам доказима и аргументима у мом ауторском чланку само објаснио јавности у чему се огледа конвертитство Александра Вучића, што БН ниједном ријечју није оповргнуо у свом тексту. А и како би оповргнули, када знају да се сваком таквом покушају опиру стварност и докази, против којих се не може.
