Свакога ће дјело изаћи на видјело
Коринћанима посланица прва, 3, 13.
Живимо и сведочимо епохално пражњење и потирање хуманистичког поретка. Систематично и темељно закидање и поништење духовних, идентитетских и традицијско-културних вредности на многим тачкама земаљског глоба. На европском југоистоку и словенском југу, изразито. Запљуснути смо свакодневним сликама ратног разарања и ужаса и бројним забавним, спортским и ријалити садржајима, као актуелним и неизбежним реалијама поред којих и са којима протичу и наши земаљски дани. Живимо у времену духовно пустошном, у коме се много од онога што сматрамо својим важним национално-културним наслеђем на наше очи разграђује, потире, фалсификује и отима.
Као и много пута у новијој историји изнова се куша стварна тежина страдања и патње, колико и човекова способност да их поднесе, преживи, духовно надиђе, умно и стваралачки осмисли и саопшти. Живимо опет у времену зла и смрти у коме се, више него раније, чини да су уметност и књижевност сувишни и неважни. Да немају моћ и утицај какав су имали раније. Речју, да нису потребни, јер их мало ко разуме и уважава, оправдава и прихвата, већ да се треба држати онога што је налог и захтев времена у коме царују политика и забава: изразита и неспутана воља за моћ, мимо моралних и етичких традиција и регула. Она треба да буде ауторитативна и регулаторна сила у људском свету, којој све друге вредности и садржаји ваља да се прилагоде и потчине. Чини се да тако окрутних и перфидних силница које медијским и педагошким насиљем изнутра трајно бришу духовно и уметничко наслеђе, у оволиком опсегу и на овакав начин, историја до сада није познавала.
Али, како јеванђелиста Јован казује, „дух дише гдје хоће“ и исказује се увек кроз појединачнан став и глас. Књижевност и поезија, опет, томе епохалном тренду и замаху не дају да се без устука и отпора развија и шири. У савременој српској поезији такав је самосвесни и истрајни, помало искошени, бодљикави, упитни и критички глас несавитљивог и неприлагодљивог Мирослава Цере Михаиловића.
У његовом песништву које је, још с размеђе векова, узело пропитивачки и критичко-иронични глас и тон жива стварност, са свим парадоксалним обртима и ломовима, постала је привилегована тема и мета. У њој је, отворених чула, препознавао стихијно дејство антипросветитељских усмерења и настојања. Оно лице бешчашћа актуелног времена које се улепшаном појавношћу и ништитетљском позадином нуди убрзаном и заошијаном свакодневљу, у коме је борба за егзистенцију стална и најпреча брига, а духовна тежња и потреба далек и непотребан луксуз.
У новијој песми „Поништавање памети“ осетљиви и осећајни песнички субјект који, бивајући везан за аутобиографску позицију песника, настоји да даље види и дубље мисли, за ту стварност ће изриком рећи како она: „умногоме превазилази моју као и имагинацију сваког / иоле мислећег иоле нормалног бића које има проблеме са реалншћу / са тзв. ангажованим темама“.
Напомињући ангажоване теме Михаиловић је читаоцу упутио веома јасан сигнал о углу гледања и стваралачког тумачења стварности. На тај начин он је указао је на околност да се у његовој нововременој поезији, у оба језичко-изражајна вида, јављају тамни и гротескно-хуморни тонови у оквирима равијене лирске расправе о човеку и његовој судбини. А та се судбина реализује у социјално-политичој димензији једног драматичним ломовима и изазовима обележеног времена. Отуда у њој и тонови извесног виталистичког оптимизма и обнове, који повремено надилазе критичко пропитивање и моралну осуду „необјашњивог обезумљења“ савременика. „Зацрнило шта ћеш лудо дошло време / цео народ слуђен окренут на теме“ – рећи ће јетко у песми „Испод црте“ говорни субјект његове песничке књиге Друга памет.
У тој ће сложено грађеној, садржајној и обимној књизи препуној критички ангажованог говора, горких опаски, инвектива, али и патриотске реторике он, сликајући онтолошку испражњеност и поразни дух савремености, помињати и то како „празан језик празно збори“. Потом, у истом тону, како „не свањива овде ни трага од зоре / кад се ишта мења – мења се на горе“. Али ће, гледајући у таму надолазећег времена, у песми „Туђа глава“, фигуративно колико и стварно, казати како „туђа рука твоју руду копа“.
Умеју песници да нам јасније и продубљеније дозначе слику будућности. Нису они без разлога поређени са видиоцима и пророцима. Овај песник мало пророкује, а много више сликовито описује и критички коментарише оно што је доминантно боји хоризонт савремености. Он је несустали и гласни проповедник лепоте божјег промисла и хришћанских начела, животне истине, земаљске правде и српског становишта, по свему, ангажовани песник. Јер је поезија, истиче Чеслав Милош, „стално трагање за стварним“
Постоји у његовој поезији и једна присутна и делатна духовна димензија значења. Она се очитује у молитвеном обраћању Богу, у напомињању његове творачке силе и снаге, моралног обрасца и сведржитељске љубави. Љубави за свет као божју творевину, и љубави за ближње и драге. За оне са којима искушава и испуњава сопствену судбину, стиче животну пунину и мудрост која, знамо из Библије, „крепи човјека“. Због тога Проповедник надаље каже да: „Ријечи мудријех људи ваља с миром / слушати више него вику онога који / заповиједа међу лудима.“
И речи песника ваља данас слушати, без обзира на парадоксалну позицију поезије – налази се на периферији а указује на средиште, суштину. Она је, заправо, суштински говор о битном. Реч у највише значења. Со искуства, зрно мудрости, заметак знања и дубинског виђења. Не чуде онда речи оца Александра Шмемана који је, без околишања, говорио о томе како су теолози „своју судбину везали за ученост, образовање, док би било боље да слиједе поезију, пјеснике и умјетност.“ Јер, „Истинска поезија се теже налази, док је ученост бескрајно једноставна.“
Ослушните, окусите и видите, шта поезија данас казује и може. Спознајте њене понорне увиде и високе узлете. Њене искуства трајања и стварања. Њене важне, окрепљујуће и искупитељске речи. Дела речи и дела живота. Божанске истине, духовног ослонца, лепоте и здравља ради.
Милета Аћимовић Ивков
Беседа приликом уручења Жичке хрисовуље за 2024. Мирославу Цери Михаиловићу.
