Покрет за одбрану Косова и Метохије

Милош Ковић: Видовданска беседа на Филозофском факултету

Видовдан је, без сумње, најзначајнији датум у српској историји, бременит значењима и скривеним смислом. То није само сећање на један велики историјски догађај. Косовска битка је, заиста, означила праву смену епоха, прелазак из доба величине и славе у време вазалства и робовања. Србија, Босна и Зета опстале су, истина, још цео век, богат разноврсним достигнућима. Био је то, ипак, живот у сенци косовског пораза, у ослушкивању топота турских коња и ишчекивању коначног слома.

Историчари ће марљиво бележити косовске и покосовске догађаје. Приметиће да је пораз Срба у Маричкој бици био можда још већи и одсуднији. Реконструисаће ток Косовске битке и испитивати двосмислене вести о томе ко је, уствари, у њој победио. Проучаваће последице Косовског боја, пад српских земаља под турску власт, затварање у сеоску, патријархалну културу, истраживаће устанке и побуне, сеобе, акултурацију, промене вере.

Од тога што се заиста догодило, међутим, не мање важно је оно што су тадашња и потоња поколења о томе мислила. У чему су, наиме, савременици и потомци видели смисао Косовске битке и свега што је после ње уследило? Историје идеја, емоција и менталитета много су захтевније и сложеније од „догађајне историје“. Историчари су их, обузети раздвајањем историјских чињеница од „митова“, предуго препуштали историчарима књижевности, историчарима уметности и теолозима.

Адам Стефановић, Кнежева вечера, 1871.

Косовска битка је иза себе оставила невероватно снажно и богато предање. Његов главни тумач била је Српска православна црква. Она је у свему што се догодило са кнезом Лазаром и његовим „великим и малим“ војницима, препознала хришћански, библијски смисао. Све је било баш као у Новом завету. Завет дат на Косову пољу потврђен је жртвом христоликог владара и његове апостолске војске. Претходила им је последња, кнежева вечера и јудинска издаја Вука Бранковића. Из крила Цркве потекло је и епско, гусларско тумачење, које је дало један од најсавршенијих израза Косовског засвета, песму «Пропаст царства српскога», али је нагласило подвиге и част Милоша Обилића и осталих косовских јунака.

Посебно важно, међутим, било је објашњење узрока пораза и страдања. Време свете лозе Немањића, започето судбоносним бекством Светог Саве из палате у манастир, тумачено је као златно доба праве вере и пронађеног смисла. Доментијан, Савин ученик и биограф, каже да је он „привео Господу“ „свој народ“ и „своје отечество“. Он и његов отац, Свети Симеон, привели су Србе „небеском Јерусалиму“ и учинили их „изабрањем Божијим“. Одступање од завета Светог Саве, кога Доментијан пореди са Мојсијем и назива „вождом отачаства“ „Новог Израиља“, подразумевало је казну, сличну оној коју је, због напуштања Мојсијевог завета, задесила „први Израиљ“. Стари завет је, наиме, други најважнији извор Косовског, српског завета. У науци је одавно примећено да су у српској средњовековној књижевности чак чешћа позивања на Стари, него на Нови завет. Историчари уметности који у ове теме улазе смелије од историчара, нису пропустили да уоче важност представљања лозе Немањића и лозе Јесејеве на две стране једног зида у Високим Дечанима.

Пораз, ропство и расејање дошли су, како понављају већ писци 14. и 15. века, савременици Косовског боја, „грехова отаца наших ради“. Огрешења цара Душана о оца, краља Стефана Дечанског, Цркву и народ, на које је Васељенска патријаршија бацила анатему, водила су ка страдању његовог сина Уроша и деоби царства. Вук Бранковић је наставио тамо где су стали Мрњавчевићи. Њихови греси пали су на цео српски род.

Кнез Лазар је, међутим, испунио и обновио завет Светог Саве. Измирио је Српску цркву са Васељенском патријаршијом. Раванички монах, савременик Косовске битке, јасно каже ко су били Лазареви узори и шта га је покретало да изађе на бојно поље:

Св. вмуч. цар Лазар (Фото: СПЦ)

«А овај јуначни (Кнез Лазар – прим. М.К), Христовим исповедањем укрепивши се, и вером у њега, и топле молитвенике Христу раније пославши, Симеона, велим, новог Мироточца, и Светитеља Саву, и ове као тврде јемце имајући, не убојаше се свирепости оног безумног, но тврдом надом укрепивши се, и молитвама ових оградивши се, богооца Давида реч у срцу носећи, говораху: Боже, дођоше незнабошци у достојање твоје, оскврнуше цркве свете твоје, настојећи да њих створе као хранилиште плодова. Но, Господе, не предај нас до краја имена Твојега ради, и не разори завет Твој нама, по молитвама преподобних и богоносних отаца наших, Симеона и светитеља Саве».

Као такав кнез Лазар ће остати узор и пут спасења. Са друге стране, вребаће издаја оличена у Вуку Бранковићу и свима који ће напустити Завет.

Светосавски и Светолазаревски, Косовски завет, значио је опредељење за Небеско царство. Тако кажу култни списи настали непосредно после Косовске битке, у времену између 1390. и 1420, нарочито Лазарево житије из пера Патријарха Данила III, и тако каже епска песма «Пропаст царства српског» коју једна убога, слепа жена из сремских Гргуреваца, почетком 19. века, беседи у перо игуману шишатовачком Лукијану Мушицком.

То опредељење, међутим, не значи само бекство из палате у манастир, или излазак на бојно поље „за веру и отечество“. Небеско царство, на овоме свету, означава вечне, непролазне вредности –  небеску правду, љубав, слободу, доброту, подвиг, родољубље. Пролазним, земаљским царством владају силу и моћ, себичност и интерес, издаја и страх.

И, што је најважније, завета нема без – жртве. Тако је са Христовом жртвом, у Новом завету, тако је са приношењем жртви, после изласка Израиља из Египта, у Старом завету. Без спремности на жртву, нема ни Косовског завета. Лазар и његови војници изабрали су пут Христа и апостола, јер су, за вечност, и за нас, на жртву принели себе. Косовски завет се тако указује као српским историјским искуством потврђен Нови и Стари завет.

Сагледана на такав начин, српска историја престаје да буде низ случајних догађаја, пука хронологија, да би се указала као морална повест о испуњеном и погаженом Завету, о победама и поразима једног народа, једне моралне заједнице и сваког њеног припадника, у настојању да сачува веру и предање својих предака.

Фото: Београдски синдикат

Косовски завет остао је у сржи духовног живота српског народа у невероватно дугом временском распону, од култних списа савременика Косовског боја до песме «Догодине у Призрену» Београдског синдиката. У различитим епохама мењао је облик и имена (Видовданска етика, Видовдански култ, Косовски мит, Косовско опредељење, Косовски завет), али је суштина остала иста. У модерном времену, Косовски завет се вратио својим древним, новозаветним и старозаветним изворима, понајвише захваљујући делима владике Петра II Петровића Његоша, Светог Владике Николаја Жичког и Охридског и Преподобног Јустина Ћелијског. Међу нашим савременицима, Косовски завет су на овај начин тумачили нарочито митрополит Амфилохије, владика Атанасије Јевтић, Жарко Видовић и још неколико писаца.

Косовски завет одлучујуће је утицао и на политичке одлуке које су Срби и њихова Црква доносили на раскршћима своје историје, од Косовске битке, преко устанака, предвођених Црквом и патријарсима, почевши од краја 16. века и спаљивања моштију Светог Саве, па све до Карађорђевог ослобођења Србије. Мост преко «аравијског мора», како турску силу зове Његош, тај мост слободе, морао је да почива на два стуба, на две обале, на двема одсеченим главама: кнеза Лазара и вожда Карађорђа. Његош је осетио заветни смисао Карађорђеве историјске појаве и жртве и зато је своју «Посвету праху Оца Србије завршио са: „Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!“

Ослобођење Косова и Метохије 1912. године потврдило је да Косовски завет није значио само идеју, него и везаност за Свету земљу, за њене светиње, људе и пејзаже. Стара Србија од почетка је била циљ ослободилачке и ујединитељске мисије две српске државе, Србије и Црне Горе. Геноцид над Србима на Косову и Метохији, од 1878. до 1912. године, био је само подсећање на давно дати Завет. Осећања поколења које је одрастало у песимизму и поразима, да би му потом било дато да ослободи Косово, нико није изразио боље од Милана Ракића. Некадашњи конзул у османској Приштини, као анонимни четник, Ракић ће, у тренуцима победе, 1912. године, на самом Косову пољу, слушати како један од његових сабораца, несвестан песниковог присуства, свечано рецитује песму «На Гази местану».

Без Косовског завета не могу се разумети ни Сарајевски атентат, ни голгота и васкрс Србије у Првом светском рату. Геноцид тада почињен над српским женама и децом у Подрињу поновљен је, од исте руке, и у Другом светском рату. Смисао непојмљивих страдања невиних, у Јасеновцу, Јадовну, на Козари, у Старом Броду, у Шапцу, Крагујевцу, Краљеву, тешко се може разумом докучити. Сагледане у заветној перспективи, биле су то, међутим, само нове жртве, али најстрашније до тада, поднесене у потврду Завета – за православну веру, за слободу и небеску правду.

Све је по други пут опроштено, и створена је друга Југославија. И све се поновило. Освешћење нове издаје почело је на Косову. Одбрамбено-отаџбинске ратове од 1991. до 1999. најавила је до тада невиђена, планетарна, антисрпска, медијска хистерија. Србима је ударен жиг лажи, баш онако како је, пред холокауст, утиснут Јеврејима у нацистичкој и фашистичкој Европи. После геноцида над Србима у Крајини и на Косову и Метохији, за геноцид су оптужене жртве. Срби су, на крају, баш као што су, вођени Заветом, заратили са Трећим рајхом, Аустро-Угарском и Османским царством, заратили са НАТО пактом, најмоћнијом армадом у историји света, и то бранећи Републику Српску, а потом и само Косово. Оне који ће нам рећи да је све било узалуд, подсетићемо на то да је и 1941, 1915, 1813, и 1389. изгледало да смо изгубили и да смо се нашли на погрешној страни историје. Радост наших непријатеља и наших квислинга, који су нам се и тада ругали, понекад је трајала вековима, али је могла да потраје и тек неколико година. За народе Завета, какви су, рецимо, Јевреји, дужина робовања мање је важна од чувања Завета и поздрављања са «Догодине у Јерусалиму». Победа је дошла, и срушили смо их у прах, 1945, 1918. и 1912. године. Како је говорио наш блаженопочивши владика Атанасије Јевтић, преводилац Књига Макавејских: «Срби су срушили три царства – срушићемо и ово, четврто!»

Је ли, дакле, Косовски завет само архаични остатак давно прошлог доба, бескорисни, па и опасни, злоупотребљени, квазиполитички мит? Или представља и данас живи, делатни идеал, аутентичан морални став, философију историје, који усправља повијене кичме и људе удружује у подвигу и доброти?

Данашње наше сапопроглашене, политичке, медијске, пословне, али и академске, универзитетске «елите», проповедају нам малодушност и дефетизам пред притисцима Америке и ЕУ да се предамо и одрекнемо Косова и Метохије. То је пут који нас води у издају сународника и светиња по косметским гетима, и у пристајање на распарчавање и уништење наше државе Србије. Још је дубља опасност која се крије у одрицању од предањског смисла наше историјске егзистенције.

Наше американизоване лажне елите су, међутим, прошлост, Њихове политички коректне фразе као да долазе из неке давно прохујале епохе. У те приче не верује се више ни у Америци ни у ЕУ. О остатку света, о гигантској Евроазији, која је са нама, да и не говоримо. Свет се убрзано мења.

Већинско јавно мњење у Србији се, судећи по свим анкетама, не колеба. Црква је као стена, упорна и непомерљива. Косовско опредељење нигде није видљивије и јасније, него међу младима. Најбољи доказ за то су данашњи дан и ово вече.

Будућност је на нашој страни. Потребно је само да издржимо и останемо то што јесмо. И не срљајмо у искушења. Како је говорио наш Патријарх Павле, не будимо пасивни, боримо се и за царство овога света. Али, када дође до одлуке, или-или, онда се определимо за Цартво небеско, за пут кнеза Лазара, Видовдана и Косовског завета. Тако ћемо бити достојни наших јуначких, мученичких, победничких предака. Само тако, наша деца неће нас се постидети, и биће поносна на нас.

Останимо са нашом браћом и сестрама, опкољеним у косметским гетима, са нашим истинским косовским заветницима, чуварима наших светиња и нашег образа – у Ораховцу, Великој Хочи, Гораждевцу, Осојану, Грачаници, Бресју, Шилову, Штршцу, Партешу, Пасјану, Косовској Каменици, Новом брду и Косовској Митровици. Останимо у Завету! Догодине у Призрену!

Видовданска беседа на Филозофском факултету у Београду, 26.6.2021.
Делимично објављена у Вечерњим новостима 27.6.2021.
 
 
 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print