Данас често чујемо термине музичка и филмска индустрија. Они су постали свакодневница и потпуно природна појава. Међутим ако само на тренутак размислимо о тој кованици увидјећемо сву њену нелогичност. Како умјетност може бити индустрија? Музика и филм су умјетност, или не? Индустријализација грана умјетности је индустријализацију, то јест економију ставила у први план, а умјетност, ако је ишта од ње остало, у други план.
Прошли вијек је био револуционаран у свим гранама умјетности, како у мијењењу већ постојећих, тако и рађањем нове – филмске. Технолошки развој поништава ексклузивитет и све је доступно свима. Књижевно дјело може да се штампа у неограниченом броју примјерака, исто тако и репродукција било које слике. За музику више није неопходно присуство музичара, хора или оркестра, довољно је уређајем за репродуковање покренути музику са носача звука.
У почетку постоји критеријум за умножавање, јер капацитети још увјек нису неограничени. Нови звуци морају да прођу тест и критику публике уживо. Џез, блуз, рокенрол, панк, електро… Од подрумских и гаражних свирки, преко клубова, демо снимака и дискографских кућа до радија и публике. И то опет није била гаранција успјеха. То се мијења крајем XX вјека и са поп музиком. Индустрија преузима кормило. Музика не настаје као производ одређеног умјетника већ управо као индустријски производ. Компанија ангажује продуцента, текстописца, композитора, музичаре, маркетиншке стручњаке и потом траже лице. XXI вјек је донио још један модел – такмичења на којима жири бира људе од којих ће направити музичаре. Чим нешто прераста у индустрију самим тим постаје и нешто што је предмет интересовања државе. Највећа филмска и музичка индустрија на свијету је она западна. Тако се дешава да ова индустрија прати и политичке наративе западног свјета. Тако деценијама у филмовима гледамо као главне негативце Русе, потом и Србе, како рђаво говоре своје језике, и рђави енглески са тврдим Р, прљаве и ружне, понекада и брадате, као четнике у партизанским филмовима.
У таквом свјету, индустрији и правилима игре као “умјетнице“ се појављују и двије косовске шиптарке. Наравно баш у тренутцима када је то потребно за промоцију западне политике и лажи популусу. Рита Ора и Дуа Липа. Рита Ора, дјевојчурак коју однекуда под свој патронат узимају Џеј Зи и Бијонсе, Баракови и Мишелини пријатељи, и уче је да постане нова музичка звијезда. Дуа Липа има мало другачију путању, али сличан изненадни успјех. Двије потпуно обичне дјевојке, без икаквих посебних квалитета или способности, испуниле су минималан услов физичког изгледа и вокалних могућности, а све остало је индустрија произвела. Не очекујте од њих да напишу “Symathy for the Devil“ након што прочитају “Мајстора и Маргариту“ од Булгакова.
“Одједном“, када су стекле десетине милиона фанова и пратилаца почињу да траже правду за “напаћени“ народ из кога су дошле. Наравно, српска јавност као и увијек, лако запаљива тривијалностима, очас посла се онгажује да пријављује овакве антисрпске објаве на друштваним мрежама. Ех кад би били тако ревносни и у неким другим дјелима, која траже само мало више ангажмана.
Дуа Липа и Рита Ора нису урадиле ништа што им не приличи. Оне само раде свој посао. Све остало што су “урадиле“ то јест, што је индустрија створила, води управо ка њиховом примарном и једином послу – промоцији западне политике. Дјевојке само раде свој посао.
Да ли је на Новаку Ђоковићу, Милошу Биковићу и другим прозванима да се понашају на исти начин, али промовишући српску страну? Не, није. Они су људи који су се ту гдје јесу напи својим радом. Иза њих не стоји ни индустрија, а ни наша раслабљена, издајницима руковођена, држава. Њихова је слободна воља и ствар да ли ће и у којој мјери они промовисати српску ствар.
Ми немамо механизме и индустрије које имају наши непријатељи. Нити нам требају нити је то терен на коме треба да ратујемо са њима. Треба да их доведемо на наш терен да би смо се обрачунавали. То је терен духа. Најбољи одговор на објаве Дуа Липе су дале мим странице са мимом на коме шиптарка стоји у празној соби – музеју Албанске историје. То је путоказ ка смјеру ка коме треба да се иде.
Простор гдје се наша омладина највише ангажује и гдје акције добију масовни карактер, је нажалост виртуелни простор. Оно што треба да учинимо је да се тај замах и жеља младих да нешто учине уобличи у неку корисну дјелатност. Сада наравно слиједи чувено интернет питање: А шта ћеш ти да урадиш по том питању или шта предлажеш?
Ево двије једноставне акције које су смисленије од пријављивања објава.
Све што је откуцано на латиници на интернету се третира као хрватски и босански језик. Дакле куцајте на ћирилици, сваки компјутер и телефон је имају. Такође, обавјештавајте гугл претраживач да није у питању босански већ српски језик.
Друга акција: свако може, потпуно бесплатно да направи налог и да креира садржаје на Википедији. У оквиру Википедије већ постоји образовни програм у оквиру којег средњошколци и студенти раде семинарске радове на Википедији. Замислите да професори задају студентима домаће задатке и семинарске радове који имају додирних тачака са српском историјом и културом ( ово наравно није примјнљеиво у свим областима, али у оним гдје то није могуће, довољно је да се уради одредница за ту област на српском језику и ћириличном писму), затим исте прегледају и одобре а затим их ђак-студент уноси на Википедију. Замислите резултат за једну школску годину, а затим за пет година. Довољно је да у свакој школи или на сваком факултету макар један професор ово ради са својим ученицима. Умјесто гомиле радова који на крају сваке школске године завршавају на смећу имали би смо већу заступљеност одредница на нашем језику, а такође и одреднице везане за наш народ и кулуру би могле да се објављују на другим језицима.
На већем плану одговор на западну пропаганду биле би изложбе, организоване и код нас и у иностранству под окриљем институција. Имамо шта да покажемо. Са институцијама смо танки. Све болују од канцера. Изљечивог само неком крупном системским промјеном.
Дакле, свако нека ради свој посао. А Дуа Липи можемо само да кажемо: Don`t Lie.
Аутор: Милош Тутуш
