Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Митрополит Амфилохије: БОГ НИКАД ЗАБОРАВИТИ НЕЋЕ

,,Када год смо у свом историјском ходу бивали вјерни великомученику косовском Лазару – били смо велики, и као појединци и као народ. Кад год смо се одрицали опредјељена косовскога, долазили смо у опасност да изгубимо и свој образ у своме живљењу у сраму.”

____________________________________

 

Бесједа изговорена о Видову-дне 1995, љета Господњег у Цетињском манастиру

 

У име Оца и Сина и Светога Духа!

У старом запису, драга браћо и сестре, из времена Косовске битке забиљежене су ријечи, које предање приписује светоме великомученику Лазару, а које гласе „боље часна смрт, него ли са срамотом живот“. Ријечи које заправо и нијесу ријечи косовскога кнеза, него ријечи Јеванђеља Христовог, које кажу да нема веће љубави од оне, да неко живот свој положи за ближње своје. Свети великомученик косовски Лазар је живио и умро сагласно истини јеванђељској, Божијој истини, која му је саопштена од Јерусалима, од Пресвете Богородице, и која је остала од њега до данас и опстаће до краја свијета и вијека.

Опредјељење српског народа је проистекло из опредјељења цара Лазара, заснованог на ономе начелу, које је изражено у народној пјесми ријечима ,,земаљско је за малена царство, а Небеско увијек и до вијека“. Цар ,,Воледе“ Царству Небеском, које је задобио намјесто царства земаљскога, које је изгубио. Великомученик Лазар рођен је, по предању, овдје, у овом древном српском насељу, Грбљу, због чега је са оцем својим и прозван Грбљановићем-Гребељановићем-Хребељановићем, Свети кнез косовски је својим животом и својом крвљу посвједочио вјерност и истинитост тих ријечи и то оставио као свети аманет свим покољењима, до данас, и до краја свијета и вијека. И све што нам је остало свето и честито од времена великомученика косовског Лазара, у духу је тог светолазаревског небеског опредјељења, и све што је свето и честито у свим земаљским народима, не само у нашем народу, оно је у духу и почива на начелима тог светог опредјељења.

Када год смо у свом историјском ходу бивали вјерни великомученику косовском Лазару – били смо велики, и као појединци и као народ. Кад год смо се одрицали опредјељена косовскога, долазили смо у опасност да изгубимо и свој образ у своме живљењу у сраму, а онај ко срамно живи – тај срамно и умире и спомен његов губи се и нестаје са ове земље, или се памти по тирјанству и прљавим и нечистим дјелима. Спомен таквих људи одлази са хуком са овога свијета, Велика је то истина, најдубља истина. Јер, ми, људи, се често, свако на свој начин, полакомимо на овај земаљски живот, а не знамо да овај живот пролази као пjена морска и нестаје. Само безуман човјек се хвата за пjену морску. Само безуман човјек на паучини гради свој живот, смисао и своју будућност. То је знао великомученик Косовски Лазар и није се поуздао ни у злато своје, ни у имање своје, ни у моћ своју. Ни у шта се земаљско није поуздао. Једино се у Бога живога и вјечнога поуздао и зато је његов спомен остао частан, вјековјечан и неизбрисив из људског памћења и не из само људског памћења, него из једног много важнијега – Божијега памћења. Јер људи могу и да запамте и да забораве, али Бог никада заборавити неће оне који њему вјерно служе, оне који испуњавају његову заповијест о љубави према ближњем своме, оне који жртвују живот свој за ближње своје попут Христа Спаситеља, који је самог Себе принио за живот свијета.

Свети великомученик косовски Лазар уподобио се самоме Богочовјеку Христу, Јединородноме Сину Божијему. Јер, Христос је разапет и убијен ради људи на правди Бога – исто тако великомученик косовски Лазар. Зато се и Лазарева вечера упоређује са Тајном вечером Христовом. И као што је на Тајној Христовој вечери био један издајник Јуда, тако је и на вечери косовског кнеза христоликога, христоподобнога Лазара Хребељановића био један издајник – Вук Бранковић. Народно предање нам непогрешно открива шта је био и ко је био Вук Бранковић, Није он био човјек који се у потпуности одрекао свога рода и свога народа, али је био човјек плашљив и пристрашћен земаљским вриједностима, било му је као да изгуби своје имање и своју моћ сласт и власт. То је његов гријех.

Неки историчари кажу: „Није Вук издао…“ Јесте издао Вук! Завео је Вук војску за Голеш планину и, како каже Константин из Островице „гледајући кроз прсте, посматрао је са њоме битку“, мјеркајући и калкулишући са стране. Није смио Вук Бранковић да остави мртвога кнеза и мртве косовске војводе, а просто је отишао да види поиздаље исплати ли се бојевати… Био је политичар, како би се то данас рекло нашим језиком, прагматичар који се довијао.

Међутим, кад се човјек довија да опстане – то је разумљиво, али, довијати се да се нестане из историје – то је пропаст. То је пред Богом гад и то је срамно пред историјом. И Вук Бранковић је био један од оних који се довијају – чувао је своју кожу, своје имање и своју власт у том пресудном историјском тренутку, када се, опредјељивала судбина не само његовог народа, него читаве Европе и зато му је спомен остао такав, какав је остао. За шаку земаљских угода и почасти, које је уживао двадесетак-тридесетак година дуже, и умро неславно, пристао је да спомен његов у народу постане и заувијек остане тако мрачан. Томе насупрот, спомен Милоша Обилића и спомен великомученика косовског Лазара, који су све то и много више жртвовали из љубави од које веће нема све је свјетлији и свјетлији, из године у годину, из стољећа у стољеће, и такав ће остати до краја свијета и вијека.

Ми се данас сјећамо свих косовских витезова – и великомученика, кнеза косовског Лазара и Милоша Обилића, и Топлице Милана, Косанчић Ивана и старога Југ Богдана и девет Југовића и браће Мусића и свих других чија имена зна и памти само Бог, а који су крвљу својом натопили Косово поље. Сјећамо се и њихових мајки, жена, сестара и дјеце, од царице Милице до мајке Југовића и Косовке дјевојке. Својом крвљу, стопљеном са њиховим свештеним костима у прах земље косовске, из које су изникли косовски божури, светолазаревско витештво и данас чува Косово и брани га од сваког

варварства и најезде, Бесмртни хришћански витезови, са тешким мачевима претопљеним у огањ молитвени, предвођени небеским царем, мученичком крвљу својом чувају и данас Пећку Патријаршију, Свете Дечане, цркву Грачанцу, Богородицу Љевишку, и Самодрежу оскрнављену самотницу, чувају и бране огњишта и сетиње и свете гробове.

Нијесу наши политичари сачували Косово! Издале су га вође народне, политичари су га продали, четрдесет — педесет година су га продавали, и успјели су да доведу прије свега душу народну, обезбожaвaну и пустошену десетљећима, и само Косово у положај у коме се данас налазе. И дан-данас, нажалост, издају и продају то Косово за јефтине паре. И не само њега, него постоји и опасност да се и губи, по истом, бранковићевском принципу, Далматинско Косово и светиње древне дједовине Светог Саве, Херцеговине и Босне, часне и свете земље српске са бројним светињама и храмовима, Оне су у опасности од оних данашњих српских синова, који су духа Вука Бранковића, а без духа великомученика косовског Лазара у своме бићу.

А и ми, овдје у Црној Гори губимо те светиње, јер се и у нама зaцарио дух Вука Бранковића: драже нам је да се приклањамо силама овога свијета и силницима, радије се приклањамо својим уживањима и више се боримо за своју власт, за своју част, за своја имања, уплашени од силног свијета, него ли за оне светиње, за које се вриједи жртвовати. Какав нам је Ловћен данас, ја вас питам? На њему се зацарио дух Вука Бранковића! Какве су нам многе светиње? Ево, видите, и ова светиња још увијек у рушевинама стоји. Да имамо мало више духа Лазара Косовског великомученика, брзо би се ова светиња обновила.

Молим се Господу да тај дух у нама завлада и да светиња буде једино начело нашега живота, да опредјељење за вјечно и непролазно Царство буде наше опредјељење, као што је било опредјељење цвијета косовских јунака, као што је било опредјељење свих оних, који су кроз вијекове живот свој жртвовали за Христа Господа и ближње своје, за Цркву своју и православну отаџбину своју, у устанцима и великим ратовима, до ових посљедњих. Такво је било и опредјељење Митрополита Црногорско-приморског Јоаникија Липовца и свих оних, који су, ево већ прије педесет година оставили своје мученичке кости преко Босне до Кочевског Рога и до Зиданог моста. Сви су они слиједили тај пут и сигурно, прије или касније, свако ко је тим путем ходио, биће уписан свијетлим словима у историју будућности овога народа. И обратно, онај ко не ходи тим стопама светолазаревским и не гази тим путевима обилићевским, биће избрисан из памћења овога народа и траг ће се његов истражити се, пропашће у земљу заборава занавијек.

Нека би Бог у свима нама укријепио спомен светог великомученика косовског Лазара. Нека би нас Господ обновио тим светим духом косовских мученика, духом Светог Видовдана, духом Светога Вита дјетета-мученика, које је такође крв своју за Христа пролило, и древнога пророка Амоса, који је Бога служио и Бога проповиједао и прорицао. Тај свештени дух нека се у нас усели, дух прави, који води и изводи људске душе и животе на сваку правду и сваку истину, да бисмо се обновили, да бисмо светиње отачке обновили и да бисмо се сами светињама обнављали, да бисмо васцијели народ свој обновили и на правим и истинским темељима и опредјељењима градили своју будућност, попут наших предака, попут великомученика Косовског Лазара.

Нека Господ упокоји и у памћењу своме држи и све оне друге, који су живот свој положили за вјеру и oтaчaство, кроз вјекове, а у нама нека утврди косовско опредјељење за вјечно и непролазно Царство Небеско, сада и увијек и у вјекове. Амин.

Фото: Новости/Архива

 

 

 

Став