KОЦКАР ПОСЛЕДЊЕ ШАНСЕ
-Милошевић је одговоран што је умртвио снаге за решавање косовско-метохијског питања, што „проиграва“ последњу шансу за спасење Косова и Метохије, што је Косово претворио у партијску прћију СПС-а и порушио сваку алтернативу
-„У сукобу те две филозофије, српска ће увек бити поражена.
-Све што се дешава на Косову, иде наруку сепаратистима“; -„Косово-република је ратни циљ. А међународна заједница је борбу за остајање Косова у Србији прогласила ратним циљем Србије“;
-„Милошевић је успоставио контакт са Албанцима који нису озбиљна снага. Узимати за партнере оне Албанце који нису ауторитет, удаљавање је од дијалога“
Бисерка МАТИЋ
Момчило Трајковић је, уз Косту Булатовића, Томислава Секулића, Мирослава Шолевића, Бошка Будимировића, Душана Ристића и др.-био стуб српског покрета отпора на Косову. Време је показало да је стуб прерано срушен, а разлози за отпор остали.
Био је потпредседник српске владе у време када је Србија „улазила“ на Косово. Неизвесна судбина „српске колевке“ показује да се радило само о илузионизму: нити је Србија ушла, нити је остала на Косову.
Трајковић је потом био народни посланик и председник скупштинског одбора за Косово и Метохију. „Косовски губернатор“, како су га неко време звали, потом се разишао са СПС и кад је основао своју странку -остао без посла. Сада има четрдесет и три године, председник је Српског покрета отпор (СПОТ) и директор Пољопривредног предузећа „Ратар“ у свом родном месту.
Рођен, стасао и остао на Косoву, Трајковић је један од незаобилазних и најпоузданијих сабеседника о Косову и Метохији. Осим што је учествовао у косовским догађајима, био је и човек који је блиско сарађивао с председником Србије. Уз Слободана Вучетића, судију Уставног суда Србије, Трајковић је „отпадник“ који је из непосредне близине могао да упозна Милошевићеву технологију владања.
Шта данас и после свега има да каже о Косову и Метохији, учинку Милошевићеве политике и односу српске власти према „светој српској земљи“?
Већ подуже поистовећујете однос власти према Космету са неозбиљним играњем са судбином народа и државе, тврдећи да сепаратисти, захваљујући таквој власти, довршавају егзодус Срба, невиђен на тлу Европе. У чему се огледа недостатак те политике?
Пре свега у томе што је Косово постало партијско питање СПС-а. Сва српска неслога долази до изражаја на српском националном питању па, дакле, и на косовском питању. Од правне државе на Косову и Метохији данас функционише само полиција, што дугорочно и тај део правне државе води у конфузију, јер полиција није и не сме да буде суштина владавине права. С обзиром да Албанци постају све „лојалнији“ полицији и поштују законе, плашим се да ће полиција -а то се већ и дешава -ускоро да се бави само Србима.
Колико, господине Трајковићу, сматрате председника Србије одговорним за тако поражавајући учинак на Космету?
Ако се поставља питање историјске одговорности за судбину Косова и Метохије, онда ја Милошевића не сматрам најодговорнијим, јер су Косово продали други. Милошевића сматрам одговорним што коцка последњу шансу за спасење Косова и Метохије.
У чему је, конкретно, Милошевићева одговорност?
Што је успео да умртви снаге за решавање косметског питања: енергија народа је морала бити усмерена на постојаност тог народа, и уливања тзв. свеже крви насељавањем, за јачање самих српских корена на југу Србије. Данас се види да је и оно што је било постојано постало привремено, да се српска нада претворила у безнађе. Разумем објективне околности у којима се налази српски народ, јер је отворено више фронтова, али бирократски схваћено национално питање (да само СПС то може да решава) одложило је његово решавање за касније, а маргинализовало Косово, па и политичке снаге које су биле спремне и још су способне да решавају политичке и економске недаће на Косову.
Да ли се намерно ствара утисак како на Космету и у Србији нема људи који могу Космет да изведу на прави пут?
Има људи, још како их има, али је Косово препуштено чиновничком апарату, уз часне изузетке, комесарима и корумпираној власти, чије су породице у Београду, а они телефоном „уређују“ ствари на Косову.
Где живе ти нови „спасиоци“?
На Дедињу, Видиковцу, широм Србије, а долазе на Косово да убеђују народ да остане, да се не исељава.
Опет, значи, као у време Фадиља Хоџе и Илије Вакића путујући политичари?
Не желим да сумњам у поштене намере и способност Алексе Јокића, новог начелника Косовског округа, али храброст је прихватити такву функцију без разумевања суштине проблема, а пре свега док се они не осете на сопственој кожи. Има ли већег пораза за СПС и Србе на Косову и Метохији да међу толико Срба и 70 хиљада чланова СПС нема човека (?!) који је способан да буде начелник Косовског округа!
За многе је довођење људи са стране доказ да режим нема поверења у косметске Србе?
Срби су дошли у ситуацију да буду употребљавани. И међу социјалистима знам способне који би могли да носе ту функцију, али приближава се поново отварање косовског проблема и оваквим потезом актуелна власт жели да окриви Србе за нарастање невоља па им зато шаље „спасиоце“ из Београда.
Независно од тога, Милошевића још воле на Космету. Шта значи лојалност Милошевићу?
Узмимо пример Томислава Секулића , сигурно најауторитативнијег и најкомпетентнијег човека на Косову и Метохији. Зарад интереса српског народа на Косову, он је пристао да помогне човека и партију која има најјачу снагу. Као што се види, ни Милошевић ни СПС нису никад имали поштен однос према таквим напорима људи који су способни, реални и искрени.
Очигледно је да власт коју оличава Слободан Милошевић није понудила решење за Косово и Метохију. Има ли решења?
Без коренитих промена политичког система, решења за Косово нема. Зато предлажем Милошевићу да коригује политику према националном питању, па према томе и Косову, који је само део тог питања. Дакле, прво и основно: национално питање се не може решавати на парче, а да се парчићи активирају кад треба да се освоји, учврсти или сачува власт. Друго, Тома Секулић је сматрао да косовскометохијски Срби због своје угрожености од албанског сепаратизма треба да буду уз “београдске” власти. И поред вишегодишњег игнорисања од власти, он је чинио све да помогне у решавању проблема. Чак и када је као независни кандидат победио на савезним изборима, пружио је руку СПС-у, и на наредним изборима постао њихов посланик. Међутим, Слободан Милошевић никада није дозволио да Секулић буде више од посланика.
Шта би на Космету, какав јесте, значила грађанска држава?
Звучи парадоксално, али ништа друго до срљање у сукобе, јер актуелна српска власт није успела да обезбеди инструменте заштите српског народа од мајоризације. То говори да ће Срби, осим промене држаоца власти или властодршца, у реалним односима бити у сличној, па можда и горој позицији него што су били раније. Демократски принципи већине у косметским условима Албанацима дају све, а Србима -ништа. Осим у три општине, сва остала власт -општинска, градска и покрајинска -припашће Албанцима. Тек кад Албанци изађу на изборе, Срби ће схватити докле је стигло решење њиховог проблема. И потврдиће се погубна теза по Србе -да је ливада онога чије су и овце.
На неки начин испада и добро што Албанци апстинирају на изборима. Некоме се то, ипак, исплати?
Исплати се групи мафијаша и лопова са српске стране и албанским сепаратистима, с друге стране. Они око власти са српске стране подржавају београдски режим, јер се богате на несрећи народа, а Албанци пасивно подржавају систем, не излазећи на изборе, јер под том влашћу остварују своје стратешке циљеве, а они су -територија и капитал. Преузимање власти би им само донело невоље, јер би пред међународним факторима преузели одговорност за процесе на Косову.
Мада је очигледно да је привремено био уздрман, сепаратистички покрет поново је добио снагу и показао велику моћ прилагођавања, а званична политика упорно шири илузију како тај покрет јењава.
Не јењава. Напротив, из дана у дан је све ближи остваривању крајњег циља, што само потврђује да Србија нема одговор на албанску стратегију. Игнорантски однос политике Србије према перфидној политичкој игри сепаратистичког покрета и његових белосветских помагача и идеолога, све више даје шансу да се жртве прогласе кривцем. Пред албанским питањем не треба клечати, али га не треба, сигурно, ни игнорисати.
Склони површном резоновању и навици да ствари не називамо правим именом, годинама смо говорили о иреденти, затим о контрареволуцији и, најзад, дошли до истине -да је реч о сепрататизму.
Ко је, у ствари, и с ким на Космету у сукобу?
Погрешно се мисли да су на Косову у сукобу Срби и Албанци. У сукобу су српска држава и Албанци који је не признају. Руку на срце, сепаратистички покрет не признаје ниједну државу која Албанцима неће омогућити остварење крајњег циља. Србија држи затворене очи и занемарује суштину проблема, а она је у сукобу двеју различитих филозофија: албанске, чији је циљ територија, и српске, чији је циљ власт. У сукобу те две филозофије, српска ће увек бити поражена. Све што се дешава на Косову, сав живот, иде нарукусепаратистичком покрету.
Али, Србија је усвојила програм насељавања Космета?
Да, од 1990. кад је власт обећала да ће се за пет година на Космет вратити сто хиљада Срба, десило се обрнуто -Срби се селе, продају станове и земљу, а за то време на Косову и Метохији рођено је још 200 хиљада Албанаца! И зато, не нападајући никога, хоћу отворено да кажем да се Србија мора узети у памет и озбиљно поставити на дневни ред косметско питање и стратегију за његово решавање. На Косову је кључни фактор време, а Србија је последње четири године проћердала. За Косово, сутра је касно!
Да ли је Милошевић пропустио прилику да дијалогом са албанским вођама дође до неког решења?
Није пропустио. Српска држава има за противника озбиљан сепаратистички покрет који је себи поставио ратни циљ. Косово -република је ратни циљ. А међународна заједница је борбу за остајање Косова и Метохије у Србији, којој историјски и природно припада, прогласила ратним циљем Србије.
Кажете да Милошевић није пропустио прилику за дијалог. Значи, има наде за преговоре. Мислите да су Срби на то спремни?
Мислим да Милошевић није припремио Србе за дијалог са Албанцима јер, прво, није обезбедио институције за њихову заштиту од мајоризације. Разговор са Албанцима, без тог инструмента, катастрофалан је и по Милошевића, али и по онај српски народ који је остао доле. Друго, Милошевић је успоставио контакт са оним Албанцима који нису озбиљна снага за успостављање праве везе са целокупном албанском националном мањином. Узимати за партнера оне Албанце који нису ауторитет ни за кога, удаљавање је од дијалога. Тиме не желим да кажем да је требало молити вође сепаратистичког покрета за дијалог, али сигурно није требало иритирати реалне албанске снаге које сутра могу бити партнер за приближавање Албанаца држави Србији.
Осим Албанаца, Милошевић на Космету, реално, има проблем и са Србима. Треба некако да их спусти на земљу?
За мене је врло важно питање како Србе, које је и Милошевић осоколио да полете према небу, спустити на земљу. Мада ме чуди њихов невероватан ентузијазам да с тако нејаким крилима тако дуго лете. Бојим се да ће ако сами падну, то бити лоше по Косово -остаће без Срба, а ако буду присилно спуштени -могу да прелете јужну покрајину.
Шта значи спуштање Србије на Косово и Метохију?
Значи да се кључне институције власти инсталирају доле, што је и обећано у време доношења програма за решење косовског питања. Шта би сметало Србији и српском народу да престоница буде у Призрену а Патријаршија у Пећи? Са психолошког становишта и због решавања проблема, значило би много, јер би се према тој тежишној тачки усмерили процеси. Решење косовског питања је дугорочно и зато инсистирам на процесу. Нама, пре свега Србима доле, мора бити јасно да Србија с „једним дететом“ не може преко ноћи да насели Косово. Пропуштена је прилика да се избеглице из српских крајина уместо ка Беотраду и Војводини, усмере на Косово. То само говори колико је Србија затечена, без националне стратегије и без одговора на крупна питања, ушла у решење српског питања. Зато Београд има хаос са избеглицама, на Косову и Метохији катастрофу без -досељених Срба.
Ко највећу штету на Космету чини српском народу?
Уз часне изузетке, Косовом данас владају они који су га и продавали, дакле мали Срби који, да би опрали своје раније грехове, покушавају да се представе као велики, а носиоце српског покрета отпора проглашавају за издајнике. Они праве велику штету Србији и српском народу јер постају „велики Срби“ у погрешно време, кад су Србији и српском народу потребни мудри људи.
Мислите на неког конкретног?
Једног од таквих режим се ослободио. Мислим на бившег начелника Косовског округа (Милош Симовић) и надам се да га, ваљда, неће ставити на боље место. Типичан пример таквих кадрова је и ректор Приштинског универзитета (Радивоје Паповић -прим. М.Т.) кога неки на Косову и Метохији желе да направе већег Милошевића од самог Милошевића. Страх ме је, напросто, за судбину ”нашег” председника!
Док су Србима и даље уста пуна прошлости, Албанци су се окренули будућности и бизнису. Први су постали заточеници привремености, други су у успону. Да ли ту разлику, уочљиву већ кроз прозор аутомобила, види српски режим?
Између Подујева и Приштине данас се гради један од највећих
албанских градова, с бесконачним бројем тврђава, бензинских пумпи и трговачких радњи. Било који руководилац који долази из Србије, може да види да је то застрашујуће. А шта значи градња толиких кућа на том простору? Значи албански одбрамбени зид од Србије! То сви виде и нико ништа не предузима. Не желим да будем погрешно схваћен како сам против развоја албанске националне мањине, али очигледно је да је реч о делу албанске сепаратистичке стратегије. За то нису криви Албанци. Преко стотину бензинских пумпи у њиховим је рукама, а сагласност је дала српске државе, у којој су они, како кажу грађани “другог реда”.
У ствари, српска власт опет постаје ослонац албанском сепаратистичком покрету?
Све говори да је албански сепаратистички покрет само привремено уздрман и да се врло умешно престројава на ранија ужлебљења и поново прикључује своје пипке и жиле хранилице на српско „товилиште“, на српске јасле. Каквог ли апсурда: Србија поново постаје ослонац сепаратистичком покрету! Албанска мафија успева да корупцијом и шверцом обезбеди главне изворе за умножавање (новца који стиже из иностранства) и стварање огромног капитала којим издржава сепаратистички покрет. Главни проблем је, дакле, у самом политичком систему који генерише такве односе и доказује да старим механизмима власти не могу да се зауставе ови опасни процеси.
Ви се залажете за инсталирање српске власти на Космету, а Вучелић у Приштини укида дописништво ТВ Србије. Да ли је то јачање јединствене Србије или удаљавање косметске драме од погледа српске јавности?
Тај студио у Приштини одиграо је велику улогу у ширењу истине о борби српског народа. Био је српска институција оличена у новинару Милисаву Милићу и неспретна је и провидна лаж да се укида у име јачања јединствене Србије. Шта кад се сутра врате Албанци на политичку сцену, а албански новинари поново запосле у приштинској ТВ?*
Зашто, упркос свему, Милошевић још траје?
Зато што је у преломном тренутку на Косову први стао уз српски покрет отпора и узјахао коња кога му је тај покрет оседлао. Штета је за Србију, Косово и за самог Милошевића што није остао на почетној позицији и није јачао стубове српске власти с реалним, способним и поштеним снагама. Колико ја разумем, Милошевић је рушио сваку алтернативу и кад данас питате људе о њему, обично кажу -греши, али ко је други? Не ради се само о алтернативи Милошевићу, већ и о партијској алтернативи. Циљ је не дозволити стварање било које алтернативе, остати без конкуренције. То је опасна варијанта и за Србију и за српски народ и за самог Милошевића.
Морам да вас питам: да ли је Космет изгубљен? Да ли ће подела Косова, ипак, бити неизбежна?
Постоји, нажалост, и таква варијанта за решење косовског питања Апсурд је што такав предлог долази од људи који би да мирним путем решавају проблем Косова и Метохије, а нису свесни да, у ствари, навијају за ратну опцију. Подела Косова на етничкој основи не може без рата, што потврђује и пример бивше Босне и Херцеговине. Како би они који би да поделе Косово преселили мирним путем, рецимо, готово милион Албанаца са Косова или Србе из свог завичаја на другу страну? И кад би то било могућно, ко би такав покрет народа финансирао, осим ако не мисле да народ потрпају у камионе и истоваре на ледину. Све су то илузије. На крају, ко има право да тргује српском територијом? Срби с Косова неће пристати на ту трговину, а Срби с Косова, као што се зна, већ одавно не живе само тамо.
Милисав Милић, доајен косовскометохијског новинарства, први је протесте Срба са Косова и Метохије, 80-их година оквалификовао мирним и достојанственим.
——————————-
О ПОДЕЛИ КОСОВА
СА МИЛОШЕВИЋЕМ
И ЋОСИЋЕМ
Након генералног штрајка Албанаца, 3. септембра 1990. захтевао сам хитан састанак са Слободаном Милошевићем. Саопштио сам му да је прва фаза развлашћивање косовске државе завршена а да се стање на Косову компликује. Следило је питање који су наредни потези. Ћутао је. ”Можда да поделите Косово!”. Није ми одговорио!
После неколико дана срео сам се први пут са Добрицом Ћосићем. Подела Косова била је незаобилазна тема. Питао ме је шта ја мислим о томе. Одговори сам му: “Кад бих знао да ће моја башта у Чаглавицци бити са ове стране, можда би пристао. Али, пошто знам да ће остати са оне стране, немогу прихватити”. Ћосић се на то насмејао. Питиао сан га: Дали сте о томе разговарали са Милошевићем? Одговорио ми је: Да. Разговарао сам и са Бором Јовићем и са Милошевићем. Јовић је пристао, а Милошевић није одбио, завршио је Ћосић.
Касније сам још у неколико наврата разговарао са Добрицом о тој теми. Мој став је увек био да је подела Косова, са становишта косовскометохијских Срба, лоша и да не решава проблем Србије. Подела Косова би, у ствари, представљала српско признавање “мале” Србије и “велике” Албаније.
__________________
ИГРА КОЛО НАОПАКО
У Чаглавици, јул 1994. године, старина Серафим Ивић, на питање новинара „Политике“ Бисерке Матић, „шта Милошевић ради на Косову“, одговорио је: „Ради, игра коло – али га игра наопако!“. Та изјава је у политичком магазину “НИН” проглашена “Изјавом недеље”. Мудро и далековидо, нажалост…!
Момчило Трајковић, jул 1994.
