Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Патријарх Порфирије: У мојим молитвама на првом месту ће бити Срби на страдалном Косову и Метохији, који су у нераскидивом јединству са нашим народом у Републици Србији, али и са нашим народом који живи у Републици Српској, Црној Гори, у Босни и Херцеговини у целини

Прочитај више...

Никола Јовановић: Урбани Косовски мит

У доба масовних медија и мноштва (дез)информација до којих је веома лако доћи (поготово младима), није лако разлучити истину и пуке претпоставке, написане са добром или било каквом другом намером. Због тога је јако важно оно што човек осећа у себи. Тај осећај по коме се препознајемо међусобно, ми српски оптимисти, који не прихватамо наметнуто „реално стање“ ствари, је нит која је једина стајала на путу нестајања српског народа кроз историју. Да ли је то плод кућног васпитања или нечега још дубљег што је (тренутно) недокучиво свима онима који гордо мисле да се историја завршава самим завршетком њихових живота?

Када се говори о томе да нам је признање тзв. државе Косово* улазница за Европску унију и гарант материјалне помоћи коју бисмо од ЕУ касније добили, можемо споменути и шта све губимо са друге стране. Тешко је данас доћи до свежијих домаћих података везаних за богатства наше јужне покрајине, али се у  истраживању које је спровело Министарство рударства и енергетике 2002. године („Mineral deposits and mining districts of Serbia”) наводи да на Косову и Метохији постоје огромне резерве лигнита (у том тренутку највеће у Европи). Такође, на Космету су запажене и значајне количине никла, цинка и кобалта. Језеро Газиводе је стратешки јако важан ресурс из више разлога. Први су огромне количине пијеће воде, други разлог је велики значај у производњи електричне енергије.

Србија, чија је привреда разорена током ратова и бомбардовања, а затим колонизована након 5. октобра, не може себи да дозволи ту дозу луксуза да одустаје од сопствених ресурса. Да би се привреда временом ослобађала и осамостаљивала, не сме се дозволити олако предавање оваквих рудних и енергетских богатстава каква имамо на КиМ. У супротном, остаћемо у положају не само колоније, него и уцењени, у немогућности да доносимо одлуке у интересу нације, јер би нас као и до сада, уцењивали животним стандардом.

Верујем да је ситуација у Црној Гори приказала много више од саме политичке победе над једним диктаторским режимом. Због тога влада константна хистерија по медијима и друштвеним мрежама о некаквом клерикалном повампирењу српског народа и неизоставној великосрпској хегемонији. Не постоји Србин из матице који није осетио одређену дозу љубоморе гледајући ренесансне снимке из Црне Горе, надајући се да ће се та енергија пренети и овде, а поготово у Београд. Јако је важна чињеница да су на литијама корачале све генерације, али понајвише млади људи, који нису дозволили да их отуђе од свог историјског и духовног наслеђа.

Јулски протести у Београду су показатељ да међу омладином ипак преовладава Косовски мит, колико год се неки трудили да га потисну. Београд јесте град који је највише на удару разних НВО и осталих организација које интензивно раде на сузбијању Светосавског идентитета јер је Београд ипак центар са највећом концентрацијом српског становништва и град који и дан данас диктира трендове на овим просторима. Због тога је много теже пронаћи истину у главном граду, а понајвише с обзиром на однос овдашњег народа према СПЦ што због медија, што због културе која краси ово поднебље. Српска православна црква је сада, као и кроз целу историју у свим околностима, одржавала нит по којој се распознајемо међусобно и која прожима и животе свих оних који су залутали у међувремену. Питање Косова и Метохије јесте питање да ли желимо да пресечемо ту нит зарад некаквих обећања Запада, који нам је много обећавао уз одређене услове, али је те услове сваки пут допуњавао новим.

Последице евентуалног признања или поделе Космета биле би разарајуће по све аспекте живота грађана наше земље, али је то тешко објаснити оном делу нашег народа који се нажалост пре окреће дневнополитичким питањима. Разумљиво је да постоје људи којима је тешко приближити духовну идеју, али управо зато је важно и да разумеју да би дугорочне последице на стандард живота овде биле катастрофалне.

Грађански оријентисани Срби не би требало нужно да посматрају национално одређене грађане своје земље као снаге које вуку земљу уназад. Нико не спори да су теме као што је корупција и владавина права међу круцијалним за ово друштво, али се оне преплићу са наддржавним питањима о којима је овде реч. Шта је поштовање резолуције 1244 него борба за владавину права? Очување целовитости наше државе и поштовање Устава као највишег правног акта? Да ли је економски либерализам, као крилатица грађаниста, оно чему тежимо поклањајући ресурсе другима?

Питање Косова и Метохије није ни садашње, ни питање прошлости или будућности-већ ванвременска идеја која не живи на овом свету већ негде између земље и неба, као спона (али никако пречица) на нашем путу. Оно је питање морала и храбрости, и тај пут је много тежи, као што је теже поштено радити и живети у оваквом систему.

Наша је дужност да будемо стрпљиви и препознамо тренутак када ће моћи да се направи разлика. Нису Срби никада одустали, јер у свима нама постоји исти пламен, само је потребно пробудити га истином. Ми немамо већу истину од Лазара и боја на Косову.

 

 

 

Став