Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

О. Дарко Р. Ђого: Поунутрашњени идентитети увек на крају експлодирају

(О. Дарко Р. Ђого: Поунутрашњени идентитети увек на крају експлодирају)

„Православље не функционише по принципу биљежења гријехова и индулигенција. Не можеш бити за људе који гласају да се светиње макну од цркве. Не може политичка пракса да буде таква да си у политици једно, а интимно нешто друго- мислим да је то важна порука

„Оно што ме смутило, када упоредим текстове дневно – политичке из Црне Горе и светоотачке које читам током Великог поста, то је да је у светоотачким текстовима коријен свих гријехова гордост, а нпр. у политичком говору Премијеровом каже да ‘ћемо направити гордом опет нашу Црну Гору’. Ми ипак треба да имамо неко духовно искуство које ће нас преображавати и у политичком смислу. Да ли је он погазио благослов или није, да бисмо одговорили на то, мислим да је врло важно и љековито да знамо да ни један политичар нема спаситељски, месијански потенцијал, поготово не из самога себе. Здравко Кривокапић је људима који су стајали иза њега био симбол једног идентитета, процеса, обнове, замаха… Не можемо кривити народ.

Послужићу се језиком Премијера и рећи да није у питању брдо на ком он стоји, већ је у питању оро у ком се 130000 људи ухватило у то оро, а он стоји на врху тог ора. Он са тог врха могуће је да види неке бродове шпанске, италијанске и да нас упозорава да су ту негдје у луци. То оро служи само ако слуша онај најдоњи доле, јер ако се макне он, и не осјети да носи на плећима све ово горе, онда ћемо се сви маћи, све ће се провалити. Замолио бих Премијера да ослушкује те људе, јер они нису злонамјерни према њему“ – теолог и политиколог професор др Дарко Ђого је у „Српском св(иј)ету“ говорио о актуелним питањима о ситуацији у Црној Гори.

Он је, упитан да као професор који предају управо политикологију религије појасни шта се десило са премијером Црне Горе у политичком смислу, рекао:

„Човјек је примарно дужан оној конституенцији која га је гласала, а ако она осјећа отуђење, не постоји начин да ви то на лак начин превазиђете. Са те стране тај шум на политичком плану треба да се решава; а ми, да се не бисмо разочаравали, треба да се манемо месијанског доживљаја било кога“ .

Затим је дао интересантан став о српској политичкој заједници у Црној Гори, које заправо баш и нема, затим о националној и грађанској концепцији која се мијења, о видовданској етици која је неодвојива од историје, о црквеном залагању према маргинализованим групама, а са друге маргинализацијом српског народа у Црној Гори.

О. Дарко Ђого се присјетио почетка те народне борбе, и дао савјете да се не заборави нипошто рационални моменат који укључује политичку реалност:

„Ја сам дан или два након изгласавања твз. Закона о слободи вјероисповјести отишао под Острог. Нисмо знали шта ће да се деси, и ја сам сматрао ако треба негдје да ми разбију главу и да ме нема, да сам дужан, најприје као Херцеговац, да се нађем ту. Онда се народ кретао у литијама, и бивало је све више људи у њима. Слобода је опијала људе, слобода је заразна. Доста људи сад брине, и то није лош сигнал, та политичка брига, али је немогуће да се то заустави. Народ се тргао и ослободио се. Та енергија која је брутално сабијана 15 година, ослобођена је и народ је продисао. Врло је важно да се рационални моменат не изгуби, да се политички све доведе до краја, али је мој осјећај да нико не треба да сумња: народ који нема више ништа да изгуби, народ који се ослободио, он ће увијек бити слободан“.

„Српском св(иј)ету мене нису учили политичари, већ митрополит Амфилохије, владика Атанасије, људи који су ми предавали, или сам имао благослов да будем у њиховом присуству, људи који су ме формирали. Неко од Никшићана је увијек предавао философију: о. Борис, па Драго Перовић, па Богољуб Шијаковић…Дакле формирали су ме људи из свих српских земаља и дијаспоре, и то је важно за образовање“, подсјетио је на то шта је литургија (позив на преображај), шта је идентитет и како се он формира, понекад и на силу.

Као истински предавач, говорио је о томе да су разна питања и констатације добродошле, и у том смислу прокоментарисао један од коментара који је пристигао током емисије која се емитује уживо на јутјуб каналу ИН4С:

„Држава настаје под условима и уз садржај. Она не постоји као света крава, а за друштво нема везе. Али, када имате друштво, из њега можете да градите све политичке заједнице, а обрнуто не важи. Геополитички оквир овдашње Босне и Херцеговине постоји 25 година, а да ли постоји неки кохезиони фактор мимо тог спољног геополитичког домена?“
„Владика Јоаникије је рекао:’ Ово зло се дуго спремало и ова ће борба дуго трајати, али и ми смо се за њу спремали’. Ми смо заборавили ту поруку. Осјетили смо олакшање, и заборавили на борбу. Људи, слобода је извојевана! И никад се назад вратити неће! Да ли ће се вратити репресија? Не дајмо да се врати репресија наратива, да нас неко попљује што смо Срби и да имамо неке пожељне Србе који се неће ништа питати. Народе, осјети се слободан, јер си извојевао тешком муком ту слободу“, један је дио одговора госта Националне ИН4С телевизије на питање шта поручује народу у Црној Гори.

О људима који дјелују двојако према цркви, а сами свештеници их и даље једнако примају под њено окриље, иако они не одустају од таквог двојаког односа, по цијену да му буде замјерено, гост Српског св(иј)ета каже:

„Православље не функционише по принципу биљежења гријехова и индулигенција. Не можеш бити за људе који гласају да се светиње макну од цркве. Не може политичка пракса да буде таква да си у политици једно, а интимно нешто друго- мислим да је то важна порука. Поунутрашњени идентитети увијек експлодирају на крају. Тренутно су кохезивне силе унутар српског народног бића, укључујући и Црну Гору, јаке и битно је да себе осјећамо као такве“.

Теолог и политиколог по професији Дарко Ђого, на питање о разлици између дијалога и јавне расправе, говорио је томе да теолошка и богословска школа нијесу војна школа, која ограничава човјекове перспективе, већ управо супротно, да жамор унутар цркве увијек постоји, и да је он пожељан. У том контексту је говорио и о манипулацији медија, и на примјеру блаженопочивших епископа Амфилохија и Атанасија. Затим је дао врло интересантно виђење о ререлигизацији свијета, односно о доминацији религије у савременом.

На питање водитељке да ли свештеници могу да буду у народним институцијама попут скупштине и академије, говорио је о томе да он и у себи раздваја функцију свештеника и професора, и дао комплексан одговор који је у форми питања – како организовати црквени етос у друштву и (постојећим) институцијама? Међутим, рекао је и следеће:

„Упокојили су се митрополит Амфилохије и владика Атанасије и нису ушли у САНУ. И то је епохална срамота САНУ, јер људи који су обиљежили ову епоху, нису постали њени чланови. Могу они сад рећи шта хоће и наћи образложење, али ће то остати на црном образу“.

Препоручујемо да погледате цијелу емисију на нашем Јутјуб каналу.

Текст припремила и емисију водила Милијана Ераковић

 

Извор: ИН4С

Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије

Став