У оквиру пројекта ,,Нематеријално је богатство,, који се већ другу годину за редом реализује уз подршку Министарства културе Републике Србије, у Српском културном центру у Приштини су у уторак, 17. августа одржани предавање на тему ,,Крсна слава код Срба,, и изложба славских колача.
О крсној слави су говорили парох приштински отац Станиша Арсић и професор српског језика и књижевности и новинар из Ораховца Оливера Радић, чије су и фотографије славских колача биле изложене у Српском културном центру.
Отац Станиша је говорио о крсној слави са верског аспекта и на почетку казао да крсна слава показује да су православни Срби посебан народ баш по крсној слави која је својствена само њима и почетак слављења крсне славе повезао са временом Светога Саве:
– Почетак слављења славе код Срба је од времена Светог Саве. Свети Сава је, уместо незнабожачких идола код Срба увео светитеље и крсну славу. Слава се додељивала или породици, фамилији, једном презимену, селу, граду, крају итд. а Црква је имајући у виду практичне разлоге, саветовала људе ког светитеља ће узети једна породица да слави. Можда су се у то време дешавале неки значајни догађаји за ту породицу, нпр. или се породица крстила тога дана или из неког другог разлога па су узимали одређеног светитеља да славе. Данас кад кажемо да са неким имамо исту славу тј. славимо истог кућног заштитника, кажемо да смо рођаци – рекао је отац Станиша и додао да се слављење славе није прекидало без обзира у каквим се периодима српски народ налазио ,,да ли је то било у турском ропству или се у ратовима прелазило преко Албаније, Проклетија, увек се слава обележавала са пијететом и увек се преносила са оца на сина,,.
На питање када једна породица почиње да слави славу, отац Станиша је одговорио ,,Чим се осамостали треба да почне да слави крсну славу,,.
Без обзира што цео српски народ слави славу, постоји лепеза обичаја који се разликују зависно од краја у коме Срби живе, па је о. Станиша казао:
– Постоји разлика прелепих обичаја који дају суштину и лепоту крсне славе, па су у Војводини једни обичаји, у централној Србији други, у јужној Србији тј. на Косову и Метохији трећи, чак и од места до места на самом Косову и Метохији постоје разлике, али јединствено је да се меси славски колач, славско жито, свећа и вино.
-Слава почиње чином освећења водице који свештеник обавља у домовима славара у којима ће дан пред славу домаћице умесити славски колач. Мешење славског колача треба да буде уз молитву. Домаћица чита молитве које она у том моменту зна и може да изговори. Не постоји писано правило, тј. посебна молитва, већ оно што изађе из срца домаћице уз додавање најосновнијих ствари (квасац вода, со, брашно, освећена водица и молитва ) да би колач испао по њеној жељи. Како ће домаћица колач да осмисли зависи од њене умешности. Посебне шаре домаћице уз своју машту постављају и представљају на славском колачу. Али најважније је да знамо да је славски колач бескрвна жртва која се Богу приноси и која уз себе носи славско жито, вино и славску свећу. Свештеник приносећи колач изговара молитву ,, У славу и част Светог Николе, приносимо ти Господе жртву ову на Твој Небески жртвеник, у име Оца и Сина и Светога Духа! Амин!,,-рекао је између осталог отац Станиша.
Надовезујући се на казивања оца Станише, Оливера Радић је истакла да јој је велика част да о крсној слави може да говори у Приштини у којој је данас јако мало Срба и самим тим јако мало славских колача се доноси на освећење у цркву. Али како је казала, више од 40 фотографија славских колача је данас донето у Српски центар који је у порти цркве Св. Николе и то је симболично и повратак славских колача у ову цркву, што би значило и повратак народа у Приштину.
Оливера је причу о крсној слави дочарала уз две слике из детињства: прва је слава Свети Никола у кући њеног деде по мајци Николе Коље Долашевића у Великој Хочи, а друга слика је слика шарања славског колача у кући њене тетке (татине сестре) Косаре Кољковић у Урошевцу.
Сам чин славе је по Оливерином казивању почињао позивањем гостију на славу, а тај задатак су обављала обично мушка деца или момци:
-Мушка деца су од поднева, на дан славе, ишла по селу и позивала госте речима ,, Ви се поздравија домаћин да дођете на славу!,, Време се није говорило јер се знало да је слава тј.славска вечера увече. А по смирају дана су долазили гости и у гостинску собу за главном софром су седели само мушкарци, а жене у кухињи са нашом мајком, како смо звали бабу. За софром су дворили деда, ујко и још по неко од млађих, а мајка, ујна и тетке су само приносиле до стола храну коју су припремиле. На столу је било постављено мезе, а на средини стола жито, тј кувана пшеница. Сећам се и колач је деда ломио за столом прекрстио би се, пресекао колач, сипао мало вина на пресечени део, па би уз ,,Господи помилуј,, преломио колач са кумом који је увек седео у врх софре (стола). Мало вина би сипао и у пшеницу коју би сви око стола ухвативши за ивице тањира дизали заједно увис три пута, а после би прекстивши се узели по неколико зрна. Тај чин се звао,, дизање славе,,. Нама деци је било дозвољено да уђемо у собу када би се дизала слава после чега би дечаци узели учешћа и у ,,певању славе,,. Деда је кадионицом (кадијанчетом) кадио софру три пута на десно, а после и све госте, па кућну икону, и свакоме госту је потом давао по парче славског колача, а мајка би четвртину стављала у сито и односила у наћве-испричала је Оливера а затим описала и чин певања славе, којем су присуствовали сви и мушкарци и жене и деца, али су у њему учествовали само мушкарци и дечаци:
-Певање славе се одвијало пред крај вечере и сваки мушкарац почевши од кума до најмлађег мушког госта, је испијао по три пута вино из конате(врста бокала од глине) и здравећи ономе преко пута, по неколико пута закрштавао софру тј.трпезу. Коната или чаша са вином касније би се прво дала куму, онда госту преко пута њега, да би овај наздравио домаћину ( у овом случају деди). Чим би кум, а касније и сваки други гост изговорио здравицу која је углавном ишла овако,, Ај здрав си куме, нека је срећна слава, за млого године да славите да не заборавите! Што си потрошија Бог да ти најаваши(надокнади)!…,, кум би испијао из чаше три пута, а после сваког испијања момак би му доливао вино у чашу, а остали би певали,, Господи помилуј, Господи помилуј, Господи помилуј,, прво успореним ритмом, а после и мало брже. Кад испије чашу кум је подигне у вис куда и сам погледа за берићет и напредак и преда момку, који је допуни и да човеку којем је здравио кум. Опет се пева док овај пије, а он здрави домаћину јер трећа чаша је обавезно домаћинска. Деда би узео чашу пожелео добродошлицу свима и здравио госту преко пута себе говорећи: Ај здравте се сви, ај добро дошли! За млого године да ми долазите и да има кој да ве дочека!,, И тако се певало и пило вино све здравећи један другоме унакрст. Последња чаша се здравила најмлађем мушком члану у кући и док он пије само мало ради обичаја пева му се песма ,, Ај у чије се здравље вино пије, ај све му здраво и весело било, родило му се гројзе и пшеница, ај и у кућу све мушка дечица, ај и у тору сва женска јагањца… Алилуј, алилуј, нашега домаћина Господи помилуј, Господи помилуј.,, А кад би се песма завршила сви су гости честитали домаћину и свим укућанима славу. Кад би се завршило са честитањем сви би опет сели, наставили са јелом, певала се песма ,, Ај што је лепо под ноћ погледати, ај где господа рујно вино пије, ај пред њима је злаћена трпеза, ај на трпези пребела погача, ај на погачи сиви соко седи, ај злаћена му крила до рамена, ај и обадве ноге до колена,,. Песма је записана и код књижевника и ректора Призренске Богословије Петра Костића у 19.веку, али са додатком у којем цар и царица соколу злате ноге до колена и крила до рамена. Време комунизма је осим забране славе и славских колача било и време када је било забрањено да се говори и о цару и царици па су вероватно зато и били избачени из песме.
Опис славе у кући свога деде Оливера је поредила са описом славе у записима из 19.века Петра Костића, али и са описом славе који је оставио тадашњи руски конзул у Призрену Иван С. Јастребов:
– Јастребову као Русу, се ниједан обичај који је пронашао у Старој Србији, није допао као што му се допала слава коју, како је рекао, празнују Срби не само у Србији него и у Аустрији, Босни, Црној Гори, Косову пољу, Морави, Призренској области, него и у Скопском, Велеском, Прилепском, Битољском и Охридском крају као и у Дебру и у Тетовском крају. Јастребов подробно описује славу, и каже да је у обреду важно место заузимала веза са црквом. Из записа Јастребова се види колико је дом био црква у малом и то је посебно наглашено у домовима Призренаца. Имамо и стихове здравице који то потврђују ,, кој ми пије у славу Божју помогла му слава Божја и сам Господ Бог и сам Свети Никола,, и тако даље.
Славски обичај у кући је као и Јастребов, Оливера упоредила са литургијом у цркви, рекавши да је у време туркократије, па касније и у време комунизма, литургија из цркве у које се није смело, пренета у домове. Домаћин је на неки начин у својој кући чинио што свештеник чини у цркви. Постављао је(уз помоћ домаћице наравно) трпезу на којој би се обавезно као и на Часној трпези у цркви нашли свећа, колач (хлеб), вино и жито. Као што свештеник у цркви кади принете дарове, иконе и народ, тако и домаћин кади дарове на трпези, кућну икону и чељад окупљену око софре и у целом дому. Као што свештеник приноси вино и хлеб и претвара их у Свето Причешће, тако и домаћин сваком за трпезом даје по залогај хлеба, а потом сви пију вино из исте чаше . Све то је, како је рекла, у тесној вези и са самом Тајном вечером из Јеванђеља на којој Господ даје хлеб и вино својим ученицима уз речи ,, Узмите једите ово је Тело моје,, и ,, Пијте из ње ово је крв моја Новога завета,,. У народу се на тај начин очувала Тајна вечера кроз славски обичај у кући и тајно као у доба злобних Јевреја, настављала се и у време владавине Турака, када је Србима забрањивано да иду у цркву, када су се на путу до цркве губиле главе. У неким селима цркве су срушене па путовање до цркве у другом месту и назад би трајало и по више од једног дана, па су се славски колачи ломили у кући, док су домаћини изговарали тропар славе и Оче наш, а ако то нису знали онда се певало само Господи помилуј три пута и колач се ломио.
Славски колачи-симболи, шарање и умешност домаћица
Пре него што су присутни на предавању о крсној слави могли да погледају изложене фотографије славских колача које је Оливера сачинила у црквама у Ораховцу, Великој Хочи, Призрену, Приштини, она је испричала како је први пут учила да шара славски колач од своје тетке Косаре у Урошевцу, а потом је то,, шарање колача,, усавршавала гледајући како то чини њена мајка, баба, комшиница…али и посматрајући и фотографишући славске колаче у црквама на славама.
-Моја тетка Косара је дан уочи славе, у зору устајала, замесила тесто од којег би развукла једну танку као лист папира кору и ножем секла каишеве, па сваки од њих би изделила на десетине ситних једнаких ромбоида које би пресавијала на пола, па би их спајала са још по два таква украса у листиће и од њих правила венац око теста, који би чинио да славски колач подсећа на круну. Правила је и друге фигурице: врапце, гроздове, клас пшенице, гнездо са јајима, буре за вино и ракију, књигу и коло четворколо (врста старинске свеће од воска), јабуке, крушке, цветиће разне… Обавезне шаре тј. фигурице су морале бити крст од плетенице или листића, печат Исуса Христа(поскурник) и руке Пресвете Богородице, а најважнији симболи на колачу који значе живот, наследство, веру… опевани су и у обавезној славској здравици, коју смо навели: гројзе, пшеница, мушка дечица, женска јагањца…- испричала је Оливера и нагласила да шаре за колач, домаћице праве од бесквасног теста да не нарасту, већ да остану у истој величини у којој су направљене. Пошто се готове шаре поређају на нарасло тесто( умешено од брашна, квасца, соли и освећене воде), колач се ставља у рерну да се пече.
Данас је обавезно освећење и ломљење славског колача у цркви
Када се српски народ ослободио од ропства под Турцима, а касније и од ропства комунизму, вратио се обичај да домаћин на дан славе, славски колач носи у цркву уз жито и вино, где га свештеник освећује и ломи са домаћином. И тек по окончању тог чина колач и жито се доносе кући и прво се њима послуже гости који долазе на славу(сада већ и по дану), па онда могу да се служе осталим јелима са славске трпезе.
И Оливера и отац Станиша су истакли ( а то је и Петар Костић записао) да у неким крајевима и данас постоји традиција да се за славу у цркву носе и литурђије, тј хлебови које свештеник освећује на литургији, из њега вади честице за Свето причешће, а остало подели као нафору. На тим хлебовима домаћице утисну печат (поскурник). У неким крајевима се меси и хлебчић који се зове Пресвета, тиме се уз крсну славу приноси жртва и Пресветој Богородици или како рече отац Света, Пресветој Тројици, па свештеник на једном крају ножем направи отвор у облику троугла и у тај отвор сипа вино и да домаћину да попије, што такође подсећа на Свету тајну Причешћа.
Код Петра Костића се спомиње и преслава или тзв. летња слава. Преславу имају они који славе свеца који се слави два пута годишње као нпр Св. Ђорђе, Св. Никола, Св. Јован, Св. Архиђакон Стефан… А некад цело село слави исту преславу нпр. неког свеца којем је посвећена црква у селу или се село од нечег избавило на тај дан.
Изложба фотографија славских колача
Преко 40 фотографија славских колача било је изложено у Српском културном центру, а на њима су између осталих били уметнички радови од теста Милице Гарић, Маје Лукић, Нене Мицић, Иване Накаламић и других жена из Велике Хоче, затим колачи жена из Ораховца: Светлане Великић, Бранимирке Кујунџић, Ковиљке Витошевић и других, али и славски колачи жена које су традицију пренеле тамо где данас живе: Слађана Филиповић у Цирих, Славица Јосифовић у Смедерево, Ђурђица Грковић у Крушевац, Гордана Дедић у Београд и многи други.
У умешности жена и машти која је употребљена за шарање славских колача присутни су могли да се увере посматрајући фотографије, и сви су се сложили да иако слични по неким симболима, сви колачи су јединствени и сваки је за себе једно уметничко дело.
Важно очување нематеријалне културне баштине Срба
Директорица Српског културног центра , која је и овога пута отворила ово сабрање у Приштини, Тијана Арсић, је рекла да је јако важно за Србе да чувају своју нематеријалну културу:
-Нематеријална култура је нешто што нам нико не може одузети. У данашње време када смо сведоци тога да се наша култура присваја, да се присвајају наши споменици културе, да се фалсификује историја, морамо радити више на томе и причати што више и о тој нематеријалној култури, јер то је нешто што нам нико не може одузети.
Осим предавања на тему Крсне славе и изложбе фотографија славских колача са Косова и Метохије у оквиру пројекта ,, Нематеријално је богатство,, у Српском културном центру ове године је представљено „Појање уз ројање пчела“ и „Музички инструмент гајде“, а у плану је и представљање „Ђурђевдана“, „Појање уз гусле“ и „Фрулашке праксе“.
Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије