Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Петар Ристановић: Храбро Косово, злочиначка Србија и прећутана историја

Меморијални комплекс посвећен породици Гервала у Дубовику (Фото: Стање ствари)

Историја породице Гервала даје много комплекснију слику од оне коју је позивањем на убиство свог оца желела да представи Доника Гервала Шварц.

Премијер Косова, Аљбин Курти, почетком јуна позвао je да се „отвори државна архива Србије“, тврдећи да ће документи показати да злочине према Албанцима на Косову нису чинили појединци већ да је то била организована акција државе Србије. Позив је наставак пропагандне кампање поведене из Приштине са циљем да се „докаже“ да је држава Србија починила геноцид над Албанцима на Косову.

Овакве тврдње су одавно постале опште место у јавном дискурсу Албанаца и упорно се понављају у историјским и публицистичким делима на албанском. Током претходних година повремено је помињана могућност да Косово поднесе тужбу против Србије за геноцид. До доласка на власт коалиције Покрета Самоопредељење Аљбина Куртија и Усуди се! Вљосе Османи, наводи о геноциду првенствено су коришћени за унутрашњу употребу. Нови режим показује намеру да то промени.

Последњих недеља интензивиране су најаве да би Косово, преко неке друге државе, чланице УН (највероватније Албаније), могло да поднесе тужбу против Србије за геноцид и затражи надокнаду ратне штете. Детаљну анализу ове могућности и евентуалног исхода тужбе оставићу правницима. Уместо тога осврнућу се на један важан сегмент кампање поведене из Приштине: упорно инсистирање на наративу по коме су Албанци деценијске жртве а држава Србија злочинац. Уместо да набрајам бројке око којих две стране већ дуго „ратују“, или говорим о примерима етнички мотивисаних напада на Србе који су ових дана актуелни, учинићу то на другачији начин, кроз један, верујем, илустративан пример.

Пре нешто више од три месеца, 13. априла, одржана је седница Савета безбедности ОУН на којој је представљен шестомесечни извештај о раду Мисије УН на Косову (УНМИК). На седници се Савету безбедности први пут обратила новоизабрана потпредседница Владе и министарка иностраних послова Косова, Доника Гервала Шварц.

Већи део њеног излагања био је посвећен односу Косова са Србијом и садржао је многобројна позивања на ближу и давну (па и прадавну, античку) историју. У говору су доминирали мотиви „храбрости Косова“ и „злочиначке улоге Србије“. Притом, било је јасно да под „храброшћу Косова“ Гервала Шварц мисли на „храброст Албанаца“ и потпуно игнорише постојање друге најбројније етничке заједнице на Косову – Срба.

Важан део излагања било је доказивање улоге Албанаца као жртава. Да би то илустровала, Гервала Шварц се позвала на неколико случајева. Као конкретне примере навела је две посланице Самоопредељења у Скупштини Косова, Саранду Богујевици и Васфије Краснићи Гудман. Прва је, тешко рањена, преживела масакр породице, док је друга са 16 година била жртва силовања. Пред таквим бруталним примерима тешко је изнети било какав коментар, али због теме овог текста морам да истакнем да су оба злочина извршена током рата. Сличних злочина је, иако не у истом броју, било на обе стране. Огромна већина одговорних и даље нису кажњени. Ипак, макар део злочина српске стране добио је судски епилог пред Међународним судом у Хагу. Петорица највиших српских државних, војних и полицијских функционера су осуђени на дугогодишње казне затвора. Суђење Слободану Милошевићу је прекинуто услед његове смрти у притвору. Истовремено, још ниједан Албанац није кажњен пред међународним судом за злочине почињене над Србима током и након рата. Тек данас, више од 20 година касније, четворица вођа ОВК се налазе у притвору, а датум почетка њиховог суђења још увек није познат.

Доника Гервала Шварц се у свом обраћању позвала на још два примера. Један је случај данашњег премијера Косова, Аљбина Куртија, за кога је рекла да је осуђен у „политичком процесу“ и да је „малтретиран у затвору“. Чињенице говоре да је Аљбин Курти отворено заговарао сепаратистичке идеје, да је био близак сарадник Адема Демаћија и члан тзв. политичког штаба ОВК. Ухапшен је током рата, у априлу 1999, а на суду је изјавио да не признаје законе државе Србије чији је био грађанин. Осуђен је на 15 година затвора. Пуштен је у децембру 2001, током масовне аболиције „политичких затвореника“ Албанаца. Однос према Куртију не би био другачији у било којој држави суоченој са оружаним устанком сепаратистичког покрета. Курти се није жалио на „малтретирање у затвору“, а аболиција и превремено пуштање на слободу требало је да буду порука добре воље и пружање руке за неке будуће преговоре.

Доника Гервала Шварц (Фото: Нова С)

Коначно, као пример систематских злочина државе Србије према Албанцима Доника Гервала Шварц је навела сопствени случај. Пред Саветом безбедности УН је рекла: „Мој отац, дисидент, интелектуалац, музичар, писац и новинар, убијен је од стране београдског режима у Немачкој, где смо се преселили због бруталности београдског режима.“

Позивање Гервале Шварц на породичну историју и на убиство њеног оца 1982. године имало је два циља. Први је био да још једном злочину да име и лице, да га персонализује и утисак учини снажнијим. Други циљ је био да покаже континуитет терора, који није отпочео за време Слободана Милошевића, већ много раније. Међутим, породична историја породице Гервала прича другачију причу од оне, крајње упрошћене, коју је Гервала Шварц изнела пред Саветом безбедности.

Отац о чијем је убиству говорила Доника Гервала Шварц био је Јусуф Гервала. Причу, међутим, треба започети са његовим оцем а Доникиним дедом, Бардошем, из села Дубовик крај Дечана. Током 1918. године, у данима безвлашћа, након слома Аустроугарске и успостављања српске власти, Бардош је учествовао у низу пљачки. Спалио је кућу српске породице Богићевић у селу Добродолу и придружио се групи качака, одметника који су се крајем 19. и почетком 20. века борили против сваке власти, прво турске а потом и српске. Бардош је наставио са одметништвом све до 1925. године када се коначно предао, након чега је осуђен на казну затвора.

У међувремену, 1921. године, део Бардошевог имања одузет је као казна за његово одметништво. Била је то једна од тактика коришћених да се качаци приморају на поштовање новоуспостављене власти. Одузета су му четири хектара и заједно са још девет хектара државне земље додељени су породици Лека Вуксановог Шаљића, из Андријевице, који су се као колонисти населили у Дубовику.

Убрзо по окупацији Краљевине Југославије 1941. године и успостављања власти фашистичке творевине Велике Албаније на већем делу данашњег Косова, Бардош се поново активирао у пљачкама и у борби против Срба. Био је на челу оружане дружине, господар живота и смрти у крају око Дубовика. Са имања је отерао породицу Шаљић, а када је рат завршен поднео је захтев новој власти да му се земља и формално додели, јер је одузета од њега за време Краљевине. Суд је захтев одбио и вратио земљу Шаљићима. Локални органи власти у фебруару 1948. године суду су доставили извештаје у којима стоји да је Бардошу земља 1921. конфискована јер је био осведочени разбојник. Даље је наведено да је Бардош „за време окупације био организатор балиста и других банди, као активни официр у фашистичким организацијама; да су са Бардошем били у одметништву и његова браћа Ајдар и Зека, а брат Фазли да је био у иностранству непознатог места боравка; те да Бардош због рђавог владања за време окупације а ни брат му Фазли немају ни данас право гласа….“

Током година рата Бардош је са Аишом, другом, невенчаном супругом, 30 година млађом од њега, коначно успео да добије дуго жељене мушке наследнике. Јусуф Гервала је рођен 1943. године. Имао је још двојицу млађе браће, Хисена и Бардоша. Неколико година касније Јусуфов отац Бардош је умро, па се још увек млада Аиша по албанским обичајима удала за његовог брата од стрица. Са њим је добила још једног сина, Авдуља. Нови муж је убрзо напустио породицу. Због тешких материјалних услова, Аиша је Јусуфа оставила код свог брата у Пећи, где је одрастао, док је она са остало троје деце наредне године провела у Словенији, радећи као чистачица у једној фабрици.

Јусуф Гервала је био талентовани млади човек. Лепо је певао и свирао, што га је препоручило за познати приштински хор Колегијум канторум. Завршио је Филозофски факултет у Приштини. Са 21 годином се оженио Сузаном, девојком из Скопља, пореклом из беговске породице са севера Црне Горе, чија је рођака била прва Бардошева жена. Млади пар је прве године живота провео у оскудици, већином у Приштини. Финансијска ситуација се поправила захваљујући Сузанином рођаку, чувеном албанском песнику и првом председнику Академије наука и уметности Косова, Есаду Мекулију. Он је успео да Јусуфу обезбеди прво посао у Народном позоришту у Приштини, а потом и у најтиражнијим новинама на албанском, Рилиндији.

У то време, током раних седамдесетих, Јусуф се политички радикализовао, следећи пут којим је некада ишао његов отац. Браћа Гервала су почетком деценије „повратила“ имање које је пола века раније због одметништва конфисковано њиховом оцу Бардошу. Ево како је то описала Јусуфова супруга Сузана у интервјуу за пројекат Oral History Kosovo:

„Kада су се порасла ова деца: Хисени, Барди и Јусуф, они су извршили притисак на оног Црногорца који је користио имање, да ослободи и да врати имање. Тако да је он био принуђен да продаје то имање, и било је ред да прво понуди оном чија је земља била. Тако да је Јусуф подигао један кредит (…) и купили смо ону земљу. Нашу земљу. На оно наше имање он, Црногорац, био је направио једну кућу. Та кућа је где је касније живела мајка Аише.“

Сведочанство је занимљиво јер директно илуструје како је текао процес масовног исељавања Срба и Црногораца са Косова, чије постојање данас Албанци или поричу, или тврде да је било мотивисано економским разлозима. У периоду од средине шездесетих па до краја осамдесетих око 40% Срба и Црногораца се иселило са Косова. Шаљићи су били једни од њих. То показују и бројке са пописа. У Дубовику је 1961. живело 570 Албанаца, 1971. њих 728 а 1981. број је порастао на 932. За то време број Црногораца је падао, 1961. их је било 58, десет година касније 50, а 1981. остало их је 36. Сузана Гервала јасно каже да су тројица браће Гервала „извршили притисак“ на породицу Шаљић да прода своје имање (чији је само мањи део чинила давно конфискована земља Бардоша Гервале), на коме су у међувремену подигли кућу, воћњаке и виноград. Кућа породице Шаљић, у коју се уселила Аиша са синовима, данас је обновљена и претворена у меморијални комплекс посвећен патриотској борби породице Гервала.

Јусуф Гервала се током друге половине седамдесетих прикључио једној од илегалних сепаратистичких група на Косову, названој „Покрет за национално ослобођење Косова и других албанских области“ (алб. Lëvizjes Nacionalçlirimtare të Kosovës dhe Viseve të tjera Shqiptare – LNÇKVSHJ). Данас објављена документа ове организације показују да је она идеолошки следила Партију рада Албаније Енвера Хоџе. Говорили су о историјској неправди учињеној Албанцима и праву сваког народа да се уједини у једну државу. У Албанији су видели матицу и једину истински комунистичку земљу на свету, док су за Југославију говорили да је ревизионистичка и суштински капиталистичка земља. Прокламовали су борбу за завођење истинског комунизма и национално уједињење са Албанијом. Намеравали су да се боре штрајковима, демонстрацијама и припремају оружани устанак.

Насловна страна илегалног листа „Глас Косова“, који је уређивао и издавао Јусуф Гeрвала, након његовог убиства

Најутицајнији члан групе је био Метуш Краснићи, чија су два споменика (у Приштини и Косовској Каменици) након 1999. подигнута на Косову. Са славом политичког затвореника и дугогодишњег борца „за националну ствар“, Краснићи је био повезан са албанском тајном службом Сигурими и више генерала у војсци Албаније. Јусуф Гервала, тада новинар „Рилиндје“, био је главни организатор групе. Успео је да оснује више „окружних комитета“, локалних ћелија организације, од којих су најбројнији били Дечански, под Исмаилом Харадинајем, и Дренички, под Бајрамом Гашијем. На тај начин Јусуф Гервала је у сепаратистички покрет увео породицу Харадинај. Син Исмаила Харадинаја је Насим Харадинај, данас познат као председник удружења ветерана ОВК. Браћа Рамуш, Даут, Шкељзен, Енвер и Луан су синови Исмаиловог брата. До тренутка када су откривени, 1981. године, чланови „Дечанског комитета“ успели су да набаве нешто наоружања, муниције и већу количину пропагандног материјала.

Организација Јусуфа Гервале претрпела је неколико удара 1979. године. Захваљујући везама у покрајинској полицији, сазнали су да служба безбедности прати неке њихове чланове. Када је ухапшен Хисен Гервала, млађи брат Јусуфа Гервале, он је одлучио да побегне из Југославије. Склонио се у Немачку, код трећег брата Бардоша, који је у Лудвисгсбургу радио као социјални радник. Ту се брзо повезао са Ибрахимом Кељмендијем, вођом „Црвеног фронта“, најснажније организације албанске екстремне емиграције. Заједно су издавали неколико листова који су потом кријумчарени на Косово. Гервала се повезао и са Кадријем Зеком, избеглим лидером још једне сепаратистичке организације, „Марксистичко-лењинистичке групе Косова“. Преговарали су о уједињењу свих организација у земљи и емиграцији у борби за отцепљење делова Југославије насељених Албанцима и њихово припајање Албанији. За помоћ су се обраћали Енверу Хоџи. Јусуф Гервала му је писао 1980. године, истичући да су његови саборци доследни следбеници марксистичко-лењинистичке идеологије и да чекају искру која ће покренути борбу за уједињење са домовином.

Након демонстрација и покушаја побуне Албанаца на Косову у пролеће 1981. године, албанска екстремна емиграција је организовала низ демонстрација у више од двадесет градова Западне Европе и САД. Главни организатор је био „Црвени фронт“, са којим је Јусуф Гервала у то време сарађивао. Током демонстрација Албанци су у више градова наступали заједно са припадницима хрватске проусташке емиграције. Тако су на скупу у Паризу окупљени носили заставе НДХ и Велике Албаније. Поред демонстрација, припадници „Црвеног фронта“ извели су и низ терористичких напада. Само у Белгији од марта до јуна 1981. извршено је 13 напада: подметања бомби, паљевина и напада на југословенске клубове радника. У нападима је убијен један а рањено троје радника југословенске амбасаде.

Терористички напади и повезивање сепаратистичких организација у Југославији са оним у емиграцији утицали су да реагују службе безбедности Југославије. У месту Унтергрупенбах, недалеко од Штутгарта у СР Немачкој, 17. јануара 1982. убијени су Кадри Зека и браћа Јусуф и Бардош Гервала. Немачки медији су известили да је троструко убиство изгледало као егзекуција.

Споменик Јусуфу Гервали у Пећи

Међу албанским емигрантима није било дилеме да је за убиство одговорна југословенска тајна служба. То је вероватно и био случај. Важно је, међутим, истаћи да је због политичких односа у СФРЈ почетком 1982. одлука о овом убиству није могла бити донета на нивоу Србије већ искључиво на највишем, савезном југословенском нивоу. У убиство су вероватно били укључени и појединци међу Албанцима, због праксе југословенске Службе државне безбедности (СДБ) полиције да се „свако обрачунава са својима“. Јусуфова супруга Сузана је оптуживала лидера „Црвеног фронта“, Ибрахима Кељмендија, са којим је Јусуф сарађивао али се и често свађао, да је сарађивао са СДБ. Званично, убиство никада није расветљено.

Међу припадницима албанског сепаратистичког покрета убијени су одмах стекли ореол мученика палих у борби за албанску ствар. Под утиском догађаја и уз активно посредовање албанске тајне службе и дипломатске мреже три најбројније албанске сепаратистичке организације из Југославије ујединиле су се почетком 1982. у јединствени „Покрет за албанску социјалистичку републику у Југославији“. Из ове организације је након пуно превирања, свађа, сумњичења за сарадњу са југословенском тајном службом и промена назива 1985. формиран „Народни покрет Косова“. Радикално, ратно крило ове организације је 1993. године формирало „Ослободилачку војску Косова“. У редовима ОВК Јусуф Гервала је слављен као идеолог и претеча њених оснивача. Нимало случајно прва бригада ОВК је названа баш по њему.

Историја породице Гервала даје много комплекснију слику од оне коју је позивањем на убиство свог оца желела да представи Доника Гервала Шварц. Симптоматично је да у се у изјавама представника Албанаца са Косова Србија често пореди са Хитлеровом Немачком. Томе није одолела ни Доника Гервала Шварц. Чињеница да је њен директни предак био фашистички војник, одговоран за злочине против Срба, није јој сметала да пред Саветом безбедности позове Србију да се „бори против фашизма“ и истакне да је Србија током деведесетих починила највеће злочине после нацистичке Немачке.

Истичући како је и њена породица била жртва злочиначке Србије, свог оца је представила као „дисидента, интелектуалаца, музичара, писца и новинара“. Пропустила је да помене да је у време апсолутне политичке доминације Албанаца на Косову, у годинама када је покрајина имала све атрибуте републике осим имена а Албанци сва права која су захтевали, њен отац био један од лидера сепаратистичког покрета, да је заговарао крајње ретроградну стаљинистичку идеологију Енвера Хоџе и да је желео да своје циљеве оствари оружаним устанком. У томе је активно сарађивао са озлоглашеном албанском тајном службом, Сигурими, о чему сведочи и чињеница да је Сузана, мајка Донике Гервала, након убиства мужа са децом отишла у Тирану, где је збринута. Коначно, Јусуф Гервала је са браћом учествовао у притисцима на Србе и Црногорце који су за резултат имали исељавање 40% Срба са Косова током три деценије албанске политике доминације.

Сви ови подаци јасно указују да је историја српско-албанских односа на Косову далеко од црно-беле слике каква се упорно приказује из Приштине. Албанска страна поручује да Срби морају да се суоче са грешкама из своје прошлости, али одбијају било какав разговор о сопственим гресима. Инсистирањем на „храбром (искључиво албанском) Косову“ и „злочиначкој Србији“ јаз између два народа се само продубљује, стварајући подлогу за нове сукобе и нове злочине.

 

(Стање ствари, 20.7.2021)

(Блог Петра Ристановића, јул 2021)

Став