Безбедносно-информативна агенција Србије припремила је поводом 20 година од погрома над Србима на Косову публикацију “Мартовски погром Срба на Косову и Метохији 2004. године”, а како се у њој наводи, подаци које садржи по први пут указују на стварне организаторе и извршиоце погрома. Косово онлајн објављује интегралне делове из ове публикације.
Сви Срби у Обилићу су 18. марта 2004. до 14 сати протерани. У овој општини је након 1999. године живело 3.600 Срба.
Терористи су, у групама, истовремено упали у више делова града и започели паљење кућа у којима је још било Срба. Оне који су покушали да побегну, Албанци су премлаћивали.
У Обилићу су мартовски погром организовали: Кадри Суљејмани, звани Миш, Мирсад Куртеши, звани Дубула и Беким Бератовци, сви припадници КПС-а. У немирима су већу групу Албанаца предводили Рамадан Краснићи и Гани Кастрати, који су организовали у усмеравали рушење и спаљивање српских кућа.
Екстремнији организатори и учесници немира били су и: Енвер Бератовци звани Енко, Ељхан Гаши, браћа Черкези, Мухамет, Насер и Абдурахман, Фејзулах Краснићи са својих пет синова, Фикрет Суљејмани, Абедин Согојева и др.
У Косову Пољу организатори погрома били су: Сами Аземи, Мухарем Адеми, Иса Берјани, Гани Кастрати, Ељшани Арбен и Аљберт, Иса Хисени, Емир Хаљими, Хајдар Бериша, Индира Бериша, Нехат Тачи, Фадиљ Гаши, Нухи Сламнику и др.
У једном дану, 17. марта, из Косова Поља су протерани сви преостали Срби и друго неалбанско становништво. Албански екстремисти су запалили зграду Општине, организовали напад на болницу, школу „Свети Сава” и двадесетак српских кућа. Спаљене су обе православне цркве Светог Николе и Свете Катарине у селу Бресје. Испред школе, албански терористи су убили Златибора Трајковића и тешко ранили Трифуна Стоиловића.
Ови злочини доводе се у везу са синовима Адема Зогјанија, члана ДПК-а, који је касније, 2017. године, био кандидат за градоначелника Косова Поља.
Ујак Адема Зогјанија је Азем Суља, оснивач бивше ОВК и илегалне албанске службе безбедности – ШИК-а, као и један од истакнутих организатора мартовског погрома Срба 2004. године.
У Штимљу је мартовски погром организован од стране Фехми Мујоте и Ружди Јашарија, док су веома активну улогу имали Назми Игбали, Шућери Игбали, Раиф Исуфи и Ружди Јакупи.
У Качанику су мартовски погром организовали: Жарки Џабир, Неџат Коџа, Муамет Краснићи, Руфки Сума, Хајруш Љума, Енвер Далоши и Зија Мурсељи. За анимирање Албанаца да узму учешће у насилним протестима за села Догановић, Елеза, Сопотница и Слатина били су задужени: Џабир Елези, Неџмендин Елези, Џеват Беља, Ђељаљ Гаши, Африм Елези, Беким Коџа, Насер Џокљи и Башким Браха, док су на подручју Старог Качаника те активности спроводили Фадиљ Краснићи, Беџет Краснићи и Беким Виши.
У Вучитрну су организатори немира били: Салих Салиху, председник Удружења ветарана рата ОВК у Вучитрну и Баљи Дервиш.
Једни од екстремнијих учесника насилних протеста су: Назми Шаља, Сами Шаља, Фатон Хасани, Арсим Брегај (сва четворица учествовала у пљачкању и паљењу ромских кућа), као и чланови породице Љатифа и Беџета Весељија из Слатине и породице Барлен Зеке.
У Штрпцу у мартовском погрому смртно су страдали Столић Добри и његов син Борко, а постоје основане сумње да су ово кривично дело извршили припадници КПС-а Бесник Асани, Неџмендин Исљами и Џеват Муртези, те да је у ова убиства учествовао и Хесет Саљихај. Постоји Извештај Унмика о вештачењу који потврђује да је Бесник Асани власник аутоматске пушке из које је извршено убиство.
У Клини су мартовски погром организовали: Иљаз Сељими, брат Реџепа Сељимија, високог руководиоца бивше ОВК, коме се суди за дело ратног злочина пред Специјализованим судом у Хагу, Рамадан Краснићи и Нуо Шабанај, тада обојица професори у средњој школи, док су веома активну улогу имали и: Ибиш Раци, Пренк Ђетај и Аслан Краснићи.
Лица која су била носиоци напада на Србе у селима Грабац и Бича у овој општини су: Ука Бериша, Ђеват Бериша, Ћазим Далаверај, Имери Африм, Ашим Хаљитај Рефки Тафиљај, Муамет Хаљитај, Азир Хоти, Али Камерај, Гаспер Љаци, Сокољ Краснићи, Хаки Раци и Тахир Дескај.
У Ораховцу су погром организовали: Исмет Тара, Сабајдин Цена и Смајљ Љатифи, сви бивши припадници ОВК.
У Ђаковици су погром организовали: Скендер Авдиа, Бесим Вокши, који је организовао паљење верских објеката, Аљи и Ремзи Таћи, који су иницирали и организовали скрнављење православних гробаља, Марк Кећани и Хиљ Кони, који су учествовали у рушењу верских објеката, Зеф Хасани и Хиљ Кони, који су власници багера којим су рушени верски објекти, Мазлум Кумнова, Мухамет Укшини, Хаљит Гаши, Ђон Пренћи и др.
У Пећи су погром организовали: Ибрахим Кељменди, Ћерим Кељменди, Али Хаскај, Неџмендин Љајћи, Неџмендин Малићи, Суљ Мурићи, Ћамил Барбати, Ђевдет Дрешај и Љуљзим Кулаши.
Једни од екстремнијих учесника насилних и рушилачких протеста су: Фадиљ Ахмети, Ђон Бериша, Исмет Дрешај, Ђевдет Дрешај, Бурим Кастрати, Рафет Никћи, Дели Никћи, Реџеп Гаши, Исмет Зекај, Азем Курбогај, Хаки Дрешај и Хаџи Никћи.
Неђмедин Љајћи је запалио српско село Бело Поље са својом групом, у којој су били: Неља Аска, Хасан Дрешај, Суљ Мурићи и Ђеват Никћи.
У Пећи су, 17. марта, запаљене све српске куће, а Срби су евакуисани у италијанску базу Кфора у селу Загрмље. За време тродневних немира, запаљене су Црква Светог Претече и Црква Јована Крститеља, Стара митрополија са парохијским домом и Црква Ваведења Пресвете Богородице у Белом Пољу. Такође, порушени су и сви надгробни споменици на гробљу у Белом Пољу.
Насиље у Вучитрну 17. марта почело је када је група од 400 до 500 Албанаца, међу којима је било и бивших припадника ОВК, као и лица из криминогене средине, најпре запалила и оскрнавила цркву, а потом су запаљене српске и ромске куће из овог места. Припадници мароканског контингента Кфора повукли су се када је почело паљење цркве у Вучитрну. Подршку екстремистима је пружао Хабиб Бехрами, високи руководилац КПС-а у Вучитрну.
У Дечану је мартовски погром организовао Авдиљ Мушкољај, а у Гори Демир Рашити и Изет Аљиу.
Правна квалификација
У самим припремним радњама албанских екстремиста за изазивање побуне и етничког чишћења Срба, евидентно је присуство директног умишљаја, када су на плански и осмишљени начин разрађивали планове и мобилисали извршиоце тешких кривичних дела.
Такође, евидентна је намера угрожавања уставног уређења и безбедности тадашње Државне заједнице СЦГ, паљењем приватних кућа и објеката у власништву СПЦ, односно изазивање пожара, експлозија или других опште опасних радњи и аката насиља којим је створена несигурност код грађана српске и друге неалбанске националности, чиме су испуњена сва обележја кривичног дела – тероризам, из члана 125. тада позитивног Основног кривичног закона.
Такође, извршење овог кривичног дела имало је за последицу смрт више лица и изазвало опасност за живот људи, праћено тешким насиљима и великим разарањима, а што је довело до угрожавања безбедности земље.
У мартовском погрому 2004. године, у присуству 20.000 припадника Кфора, 3.000 припадника Унмика и 6.000 КПС-а, из својих кућа је прогнано више од 4.000 Срба широм Покрајине, погинуло је 28 особа (9 Срба), више од 900 је рањено, претучено или тешко повређено.
Уништено је 19 манастира – споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису биле категорисане. Оштећено је 11 цркава и манастира, као и преко 100 црквених зграда. Уништено је преко 10.000 вредних фресака, икона и осталих црквених реликвија. Уништене су црквене матичне књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на КиМ.
Преко 930 кућа је спаљено и уништено, а од Срба је очишћено девет села и шест градова.
Етнички је очишћена Приштина, а Чаглавица, до тада најстабилнија српска енклава у непосредној близини Приштине, убрзо је постала велико албанско приградско насеље. Протеривањем Срба, етнички састав становништва у појединим местима је у потпуности промењен. Срби су протерани из Призрена, Ђаковице, Пећи, Урошевца, Штимља, Подујева, Гњилана (у коме је до 1999. године становништво било већинско српско), Липљана, Обилића, Косова Поља, Бресја, Свињара, као и повратничких метохијских села Белог Поља, Бича и Грабовца.
Процене УН полиције биле су да је у насиљу на 33 локације учествовало више од 51.000 Албанаца, а по проценама Оебса и „Хуман Ригхтс Wатцх-а” учествовало је чак 60.000 Албанаца.
Ухапшена су 163 лица осумњичена за подметање пожара, пљачку, убиства и остала кривична дела. Само је 140 лица притворено наког овог злочина, а укупно их је, до марта 2010. године, процесуирано тек 400. Већина је у спроведеним кривичним поступцима ослобођена, а они који су осуђени, изречене су им симболичне казне.
Суђења су била праћена бројним проблемима и тешкоћама, попут одустајања сведока од сведочења, промена исказа сведока, одуговлачења у подношењу полицијских извештаја, одлагања рочишта, занемаривања етничких мотива, изрицања минималних казни, па чак и казни испод законом прописаног минимума, као и веома честих поништења пресуда.
Нико од ухапшених и осуђених није припадао категорији инспиратора, односно организатора мартовског погрома Срба.
Међународне војне и цивилне мисије УН на КиМ иако су, у том периоду, имале пуни извршни мандат, нису предвиделе и спречиле погром Срба, уништење њихове имовине и посебно имовине СПЦ.
Крај
