Безбедносно-информативна агенција Србије припремила је поводом 20 година од погрома над Србима на Косову публикацију “Мартовски погром Срба на Косову и Метохији 2004. године”, а како се у њој наводи, подаци које садржи по први пут указују на стварне организаторе и извршиоце погрома. Косово онлајн објављује интегралне делове из ове публикације.
Повод за највеће етничко чишћење Срба од 1999. године било је дављење тројице албанских дечака 16. марта 2004. године, из села Чабра, које се граничи са српским селом Зупче, код Зубиног Потока. У косовским медијима оптужени су Срби да су несрећну децу наводно појурили уз помоћ паса у реку. Ова лажна и оркестрирана вест била је окидач за унапред осмишљену, изрежирану и прецизно договорену реакцију Албанаца 17, 18. и 19. марта 2004. године. Портпарол Унмик полиције, Дерек Чапел, касније је демантовао да су албански дечаци настрадали бежећи од Срба, међутим, то није зауставило претходно припремљен напад албанских екстремиста на Србе и све што је српско у овој покрајини.
Преко средстава информисања је кренула пропаганда да су Срби наводно криви за смрт деце, а на окупљање су позивани сви Албанци.
Значајну улогу у креирању ове дезинформације имао је Халит Берани из Косовске Митровице, активиста Одбора за заштиту људских права.
Коришћене су и СМС поруке које су организовано упућиване преко провајдера, како би се омасовили скупови, док је фиксна телефонија била искључена по налогу тадашњег директора поште Ертрура Рустемија и његовог помоћника Демира Лимаја, иначе рођеног брата Фатмира Лимаја. У Призрену су демонстрације усмераване преко ТВ станице „Беса”, чији су власници били браћа Муамер и Ирфан Фуша из Призрена.
Више хиљада албанских екстремиста је у подне, 17. марта, из јужног дела, преко моста на реци Ибар, прешло у северни део Косовске Митровице. Користили су аутоматско и снајперско наоружање и убили троје Срба, ранили преко 200 лица српске националности, као и једанаест припадника француског контингента Кфора, који су у обрачуну убили четворицу албанских екстремиста и показали веома слабе способности у спречавању и заустављању албанских екстремиста у свом убилачком походу према северном делу града.
Албански екстремисти су још око 11 сати успели да пробију барикаде Кфора и Унмик полиције и уђу у северни део града, док им је отпор пружен од стране око 150 лица српске националности, који су око 11.15 сати стигли до моста где је била највећа концентрација албанских екстремиста. Тада је почело каменовање Срба и припадника Кфора и Унмика од стране албанских екстремиста. Припадници Унмик полиције употребили су сузавац, шок бомбе и гумене метке, док су припадници специјалне јединице Унмик полиције из Пољске, око 11.30 сати, покушали да блокирају прилазе главном мосту на Ибру. Први пуцњи из ватреног оружја на Србе у северном делу града регистровани су око 12 сати, из правца Три солитера, а албански екстремисти су почели да бацају Молотовљеве коктеле на возила Унмика.
Око 13 сати, албански екстремисти су успели да, преко моста у насељу Бошњачка махала, уђу у северни део града. У исто време, албански терористи из зграда у насељу Три солитера започели су да бацају бомбе и отварају ватру из аутоматског и снајперског оружја на припаднике међународних снага и српско становништво. Имали су подршку екстремиста који су, из правца градског парка у близини Ибарског моста, почели да пуцају на Србе у северном делу града.
Том приликом, убијени су Боривоје Спасојевић и Јана Тучев, а рањен је Симеон Симеонов, Унмик полицајац из Бугарске.
У Косовској Митровици је у 19 сати уведен полицијски час. Према извештајима Унмика, Кфора и медија, у Косовској Митровици је рањено једанаест припадника Кфора, најмање седам особа је погинуло, а преко 200 рањено.
У раним јутарњим сатима 18. марта, из насеља Тамник, у јужном делу Косовске Митровице, албански екстремисти су гранатирали северни део града. Настављене су демонстрације албанских екстремиста, а група од приближно њих хиљаду, окупљена испред бивше зграде „Беобанке”, кренула је ка северном делу града.
Албанци су, у више наврата, покушали да униште Цркву Светог Саве у јужном делу Митровице. Око 12.30 запаљени су конаци и помоћне просторије у дворишту цркве, да би и сама црква била запаљена око 18 сати.
Организатори напада на Србе у северном делу Косовске Митровице били су: Исмет Хаџа, бивши командант војне полиције ОВК за насеље Ваганица, општина Косовска Митровица, његов заменик Неџат Чубрељи, као и Хаки Мехмети, Бесим Читаку, Ахмет Хисени и Беким Шути, који је допремио оружје албанским терористима које је из јужног дела Косовске Митровице употребљено против Срба.
У насиљу над Србима и уништавању њихове имовине посебно је екстреман био Јетулах Дибрани, биши припадник ОВК, потом један од команданата КЗК у Косовској Митровици, који је иницирао и учествовао у паљењу и уништавању српских кућа у селу Свињаре, општина Косовска Митровица. У рушилачким активностима у овом селу активну улогу имали су и Беџет Шефки и његов син Бегу.
У паљењу српске православне цркве у Косовској Митровици учествовали су Мухамед Сахатчија, са својим синовима Бујаром и Фљамуром.
У околини места Србица, близу Косовске Митровице, која је етнички очишћена од Срба још 1999. године, страдао је манастир Девич. Претходно су војници Кфора евакуисали све монахиње, а након тога је најмање хиљаду екстремиста опустошило и запалило манастир.
У селу Свињаре, општина Косовска Митровица, албански екстремисти су 18. марта напали мештане Србе и том приликом запалили већи број српских кућа и помоћних објеката. Уз помоћ припадника Унмик полиције, мештани су, из зоне напада, премештени у други крај села, да би, око 17 сати, из села евакуисали жене и децу. Напуштене српске куће Албанци су систематски палили, а 20. марта, од стране француског Кфора избегли Срби су евакуисани у Звечан. У селу није остао ниједан мештанин српске националности од укупно 700, колико их је било крајем 1999. године.
Албански екстремисти су синхронизовано започели нападе на Србе у Чаглавици и околним српским селима, као и у Приштини, Подујеву, Вучитрну, Истоку, Ђаковици, Призрену, Сувој Реци, Липљану, Урошевацу, Витини, Гњилану, Косовској Каменици и другим местима где су живели преостали Срби.
Напад на Чаглавицу одвијао се по претходно договореном плану. Уз учешће већег броја наоружаних припадника илегалне албанске службе безбедности – ШИК-а, Дритон Гоџај, официр Војске Републике Албаније, са наоружаном групом започео је продор са левог крила у правцу магистралног пута Приштина–Скопље. Ушли су из правца болничког насеља и продрли до објекта приватне фирме „Фортеса”, где су напали прве куће у власништву Срба. На десној страни, напад наоружане групе екстремиста предводио је Махир Хасани, бивши подофицир ЈНА.
Такође, из насеља Емшир напад је извршила група коју је предводио Зенељ Бинаку из Дечана, која је поред аутоматског оружја користила и ручне бомбе које су бацали на српске куће и цивиле који су покушавали да побегну из кућа, као и на припаднике и возила Унмика и Кфора.
У тако створеном општем метежу, ненаоружаним нападачима је организовано подељено оружје које је допремљено возилом хитне помоћи. Нешто после 13 сати, неколико хиљада Албанаца је кренуло из Приштине и, у поподневним сатима, пробило кордон Кфора и ушло у северни део села, где су Молотовљевим коктелима запалили десет српских кућа и више аутомобила, као и возила Унмика.
Око 18 сати, у Чаглавицу су из Урошевца (база Кфора „Бондстил”) пристигли амерички војници, са око 30 оклопних возила. Међународне снаге су успеле да евакуишу жене, децу и старце у Грачаницу и Лапље Село, где је до марта 1999. године живело око 1.500 Срба и око 150 Рома.
Једни од најекстремнијих учесника напада на Србе и њихову имовину у Чаглавици били су и: Садик Адеми, Зумбер Адемовић, Иса Хисени, Иса Бајрами, Емир Хаљими, браћа Мухарем и Абаз Салиху, браћа Беким и Бљерим Фазљиу.
Сутра: “Србе треба протерати”
