Моје послање је у мом грбу написано: “Желим свима објавити Јеванђеље”. Мој животни циљ је да омогућим свим људима да упознају и заволе Христа, да се обрате, да буду људи добре воље који не дозвољавају да их мржња савлада, да могу да лете као голубови и донесе мир свима”, рекао је у божићном интервјуу за Косово Онлајн бискуп призренско-приштински монсињор Дон Ђерђи.
Одлуком папе Фрање од 2018. године, римокатоличка апостолска администратура основана 2000. године са седиштем у Призрену подигнута је у ранг Призренско-приштинске бискупије и директно је подређена Светој столици у Ватикану, са седиштем у Катедрали Свете Мајке Терезе у Приштини.
Исте године, дотадашњи апостолски администратор Дон Ђерђи именован је за првог призренско-приштинског бискупа.
У 25 жупа на Косову живи око 60.000 римокатолика, од којих су већина Албанци и мањи број Хрвата, који од доласка на Косово у средњем веку живе у Јањеву и Летници.
Бискуп Ђерђи рођен је 1963. године у месту Стубла код Витине на Косову. Како нам је рекао, одрастао је у побожној породици, као “пето (по реду) и треће (мушко рођено)” од десеторо деце.
За презвитера Римокатоличке цркве заређен је 1989. године. Папа Бенедикт 16. га је 2006. године поставио и заредио у бискупа Сапске бискупије у Албанији.
Божићну честитку верницима бискуп Ђерђи упутио је из новосаграђене Катедрале Мајке Терезе у Приштини, највеће римокатоличке цркве на Балкану.
Изградња те катедрале, саграђене на иницијативу првог косовског председника Ибрахима Ругове, трајала је пет година. Завршена је 2010. и исте године свечано је отворена на стогодишњицу рођења Мајке Терезе.
Дон Ђерђи је нагласио да је најбитније што треба да се зна о римокатоличкој цркви на Косову “да ми као хришћани живимо овде од апостолских времена и да смо ту имали латинску и источну католичку цркву”.
Кроз векове смо од онда до сада свашта доживели, и успех, и ‘материзацију’, и понижење, али Бог је хтео да будемо овде. Бог је даровао овом народу Мајку Терезу, симбол свих векова и душу која је увек била спремна да воли Бога, да воли људе и да им служи.
На Косову тренутно имамо 60.000 католика, број се никада не зна јер људи долазе и одлазе. Организујемо наш свакодневни живот, славимо Бога, служимо људима и желимо да будемо добар пример у овом времену, нарочито након ’99. године, када је Црква изашла из изолације и када смо почели да преузимамо одговорност не само за католике већ и за друштво и реалност у којој живимо.
Имамо четири школе са 3.500 ученика у готово свим школама су Албанци муслиманске вероисповести, имамо хуманитарну организацију “Каритас”, која је организиована и присутна у свим градовима, само у администарцији има око 600 људи и 1.200 волонтера и радимо, радимо”.
Да ли вас божићни празници враћају у детињство?
Кад сам био дете, за мене је Божић био најрадосније славље, добијали смо поклоне, ишли у цркву да бисмо видели Витлејем, размишљали смо о Богу као детету које плаче, видели смо себе кад смо били мали, веровали смо да је Он наш Бог. Ходајући животним путем, удубљујемо се у јачи значај овог празника и молимо више и дубље и желимо да изразимо нашу љубав према Богу. Бог је учинио најбоље дело када се приближио људима и обратио нам се не као велики Бог, Бог који влада васељеном, него као Маријин син, као дете, као човек, као ми, и дао нам најбољи пример како треба да волимо једни друге. И ако нас мрзе, да можемо да волимо наше непријатеље. За хришћане не постоје непријатељи, јер их ми не видимо као такве.
Али нису сви препознали ту љубав?
Нажалост, нису. Мислим да без верске свести нико не може рећи да је хришћанин. Хришћанин нема непријатеље, он у сваком човеку види брата, свима опрашта. То не значи да ми не препознајемо непријатељска дела, да смо кукавице и да бежимо од конфронтације са истином, то значи да ми у понизности и у име љубави према Богу опраштамо људима. Мора нам бити пример Бог који опрашта, који воли, а не људи који ратују једни с другима.
О чему разговарате са људима, шта вам наводе као највеће тешкоће?
Највећа тешкоћа данас јесте да људи не могу да праштају и да не могу да се ослободе страшних доживљаја из рата, а онда се не могу помирити и данас, 20 година после конфликта, још нема правде.
Видим да обичан народ жели мир и помирење, људи желе да живе радосно да имају наду за своју породицу, за своју децу, било да су Срби или Албанци, било ко, желе будућност, желе да иду напред. Међутим, кад се мало подигнемо на други ниво од обичног народа, онда има великих питања, различитих одговора, различитих истина, онда пишемо различите историје, читамо на различите начине историјско искуство, желимо рећи да сте “ви”, а не “ми”… Све то одлаже тај гест помирења између Срба и Албанаца, а то је најважније што сада треба да се постигне.
Да би до тога дошло, треба сви да се покајемо, а нарочито они који су организовали службени злочин и било ко други да је починио неки злочин, нећемо ићи на правни ниво, то ће други рећи, али ми идемо на духовни, хумани ниво, да треба да се покајемо за своје грехе, јер без покајања нема обраћања, без обраћања нема помирења, без помирења нема мира, без мира нема наде, без наде немамо куд. Тако да стварно мислим да је најважнија ствар помирење међу Србима и Албанцима.
Не смемо размишљати егоистички, времена су била ужасна, доживели смо свашта, али сада су се времена променила. Морами ићи напред, ми смо комшије, морамо живети заједно.
Срби живе на Косову, треба да имају сва права, али не могу да претендују да се врати прошлост, јер то више није могуће. Морамо заједнички у будућност.
Једном приликом сте изјавили “да не претимо једни другима ни снагом народа ни снагом власти, већ снагом дијалога и љубављу срца”. Колико је то употребљиво у дневној политици на Косову?
То не знам. Живимо у превртљивом времену, у коме су људи дефакто изгубили све вредности, немају наду у будућност јер мисле само на себе, мисле само на данас, да имају власт, да имају част, мисле само да имају пара… У таквим околностима те се реченице не разумеју, али мислим да је опште мњење на Косову да се саслуша мишљење Католичке цркве уопште. У оваквим детаљима сигурно да је тешко рећи да су нас разумели, али ми настојимо да то понављамо, да на неки начин импонујемо нашем човеку. Помирењем не треба да претимо једни другима, јер претња не може доћи из љубави, него из страха и мржење.
Колико Католичка црква има утицај на друштвени живот?
На друштвеном нивоу, ми смо мала група, али имамо морални ауторитет код много људи. Људи нам верују, знају да оно што кажемо, кажемо јер их волимо и никада нисмо радили ни против кога.
Ми се осећамо добро на овим просторима, никога се не бојимо, јер никоме нисмо нанели зло. Једино “зло” које смо учинили јесте да смо стали на страну потлачених, иако смо морали бити против свих, јер је наша верска дужност да станемо на страну оних којима смо потребни, никако на страну јачих.
Ко је тренутно потлачен на Косову?
Породица, човек. Ако бисмо то посматрали у вези са националном, етничком и верском основом, видим и знам да се Срби осећају више потлаченим. Ја мислим да Срби могу бити грађани овог друштва, ове државе и да могу уживати сва права, само будући да они на више начина неће, онда сигурно да има ситуација да се ми морамо стидети.
Данашњи Албанци ту и тамо не дају простора у реалности, не знам детаље и ситуације, морам слушати друге, али сам сигуран у једну ствар, да било где Срби требају нашу помоћ и нашу подршку ради нормалног живљења са Албанцима на Косову, ми смо сигурно на страни сваког потлаченог.
Ми не гледамо на људе као на Србе и Албанце, ми их препознајемо, ко је Србин, а ко је Албанац, али ми у срцу не делимо људе, ми смо способни волети свакога. Нажалост, живимо у времену када се људи деле, када политика не жели допустити да се људи не деле.
Ми молимо Бога, сваки дан, да људи заједно у миру живе једни са другима и једни поред других. Желео бих да Србе са Косова замолим да признају реалност, нико им неће забранити да воле Србију, и ја волим Албанију, јер сам Албанац, али то не значи да морамо мрзети једни друге, љубав према ближњем, према себи, није никакав грех.
Да ли Католичка црква има утицај на политичка дешавања на Косову?
На политичком нивоу немамо утицај, нити желимо да се бавимо тиме. Имамо нормални однос са државним властима и институцијама и желимо да буде што нормалнији. Политика није у нашем домену, не мешамо се у политичка догађања.
Ми имамо мишљење о политичким одлукама, догађањима и односима, о друштву, нисмо ми они који не знају шта је друштвени живот и друштвена одговорност, али не желимо да се мешамо, ми можемо позвати дговорне и политичке групе или људе да буду свеснији одговорности, да се брину више и боље за живот људи, али на политичке одлуке не желимо да имамо никакав утицај, то није наш циљ.
На који начин Католичка црква утиче на младе и очување традиције породичних вредности?
Ми бисмо желели и молимо Бога сваки дан да се наше породице односе према Богу на божићни начин. Бог је хтео да се роди у породици, на огњишту породице сваког човека, нигде човек не може наћи свој мир и нигде се не може осећати боље и бити боље прихваћен од других него у породици.
Наше породице су још здраве, још имамо осећај за старе и већина наших старих људи живи у породицама са децом, али почело је и код нас са напуштањем стараца, да деца чим одрасту беже, желе да оду негде другде. Ми их позивамо да буду близу породице, нажалост, млади данас не слушају превише, оријентисани су на бољи, квалитетнији живот овога времена, заборављају на квалитет душе, односа, осећања, љубави заједнице, породице.
Надамо се да ће Бог испунити срца младих људи да више гледају на духовне вредности него на материјалне.
Ми говоримо о једној страни медаље, с друга стране медаље имамо људе који живе нормално, сањају о женидби, да граде куће, оснивају породице, да нађу посао, имамо толико младих људи који су преузели друштвене одговорности, ако погледате у свим институцијама су млади људи који раде за ово друштво, за нашу будућност, али друга страна медаље јесте да сви млади желе одмах, то је највећи проблем, успех, богатство, желе да уживају у животу, јер нису научили како да живе, али живот ће их научити да уживање у животу није живот.
За нама је велики празник Свети Никола, дан даривања?
Свети Никола је дошао. Ја имам мог жупника овде у кући, овдашњег, причао сам за Светог Николу како нам је поклањао мандарине. У то време није било ничега, куповао нам је помаранџе и мандарине и по једну би сва деца добила, то је била велика радост.
Заборавили смо да се радујемо, ништа нас не радује, јер имамо све. Будући да имамо много тога, ми размишљамо о нечему више.
Ја бих желео да сви људи добре воље на овом простору открију како је лепо захвалити Богу на ономе што имамо, а не да се жалостимо због онога што нам недостаје, јер имамо пуно тога на чему треба да захвалимо Богу.
Која је ваша порука за божићне празнике?
Имамо ово тешко време короне, нећемо моћи да славимо како смо навикли.
Позивам све људе да у ово божићно време, без обзира на то што се католички Божић слави пре православног и после овог лаичког за Нову годину, да у данима славља покушамо да нађемо радост срца, радост наде, радост љубави, да се обратимо Богу, да гледамо то божје витлејемско дете, како је Бог био близу и како је Бог с нама и да не треба да страхујемо и да се депресивно понашамо у овом времену.
Нека љубав влада, да се сви надамо бољем и да се радујемо години која долази.
Извор: Kosovo-online
Фото: Kosovo-online
