Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Прота Милутин Тимотијевић: У имену је имао мир, а у срцу Косово

Као млад богослов био је болничар школским друговима, градио је цркве као епископ нишки, свуда као патријарх српски говорио да је Косово неодвојиви део Србије, каже прота Милутин Тимотијевић

Говорило се да је на чело Српске православне цркве дошао човек дијалога када је за њеног 45. поглавара изабран тадашњи владика нишки Иринеј. Десет година касније, у посмртним беседама над његовим одром крајем новембра прошле године, сабраћа архијереји опростили су се од њега истичући патријархову благу нарав са којом је решавао несугласице и гасио тешке речи. Његов карактер садржан је у потпуности у његовом имену и оном световном, Мирослав, и оном монашком, Иринеј, јер он заиста јесте био човек мира целог свог живота, слаже се протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, дугогодишњи професор чувене Призренске богословије и касније њен ректор. „Био ми је као старији брат”, додаје отац Милутин у разговору за „Политику”, сећајући се почетака свог пријатељства са патријархом Иринејем, друговања које је трајало пуних пола века и годину више. Обојица родом из околине Чачка, двојица пријатеља упознали су се као младићи у дворишту Призренске богословије, чији су ђаци били. Било је то септембра 1949. године…

– Дошао сам у Призрен дванаест или тринаест дана пошто је школска година већ почела и тамо је у школском дворишту стајала група ђака са васпитачем, а међу њима и један за свој узраст мало крупнији ученик, Мирослав Гавриловић, потоњи патријарх српски. Нисам готово никог познавао и он ми се нашао у условима који за нас ученике нису били нимало лаки. Патријарх је имао посебан статус у богословији, био је наш болничар. Лекар који је долази с времена на време обучио је младог Мирослава како да нам по потреби даје инјекције, као и лекове. Још тада је био веома виспрен и веома радан. Када сам завршио први, а патријарх други разред, тадашњи ректор богословије питао је ђаке да ли би неко од нас ишао на радну акцију. Пријавили смо се и Мирослав и ја и обојица смо учествовали на радним акцијама на Новом Београду. Он је чак постао и ударник. Тако је наш патријарх као младић радио за свој народ као прост физички радник, а много година касније постао је његов духовни пастир – прича прота Милутин Тимотијевић.

Двојица свршених богослова срела су се и касније на Богословском факултету у Београду, а животни путеви поново су им се спојили у Призрену, у школи чији су ђаци некада били, почетком шездесетих година прошлог века. Отац Иринеј касније је, 1971. године, постао и ректор Призренске богословије, а пет година млађи пријатељ из школских дана био је професор.

– У време док смо обојица били професори, заједно смо ишли код тадашњег епископа рашко-призренског Павла, такође потоњег патријарха, који нам је дао задужење да опслужујемо парохију у Ђаковици где није било свештеника. Тада смо први пут осетили реалност стања на Косову и Метохији. Први пут смо, у ствари, дошли у додир са српским народом који је живео у Ђаковици, са свом бедом и свим јадом, са људима који су много трпели. Српски народ и ми у богословији били смо због идеолошких разлика изложени нападима наших сународника Срба који су били на власти, а од комшија прогањани из националистичких разлога. Ту смо добро осетили шта боли нашег човека на Косову и Метохији – каже протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић.

Блаженопочивши патријарх, после неколико година рада у црквеној просвети, рукоположен је прво за викарног епископа, а затим за владику нишког 1975. године и ту дужност обављао је наредних 35 година. А велики град Ниш у време када је на владичански трон дошао епископ Иринеј имао је свега три цркве из 19. века, наставља причу прота Милутин Тимотијевић.

– Тражио је излаз из таквог стања и почео прво да проширује богомоље, а затим и да зида нове, а градећи цркве изграђивао је и народ у Нишу. У том граду пружио нам је уточиште 1999. године када су нас „натовци” практично уништили и протерали са Косова. Међу 200.000 Срба који су тада отишли са Косова и Метохије били смо и ми из Призренске богословије и међу последњима смо напустили наш крај. Од владике Иринеја добили смо љубав, уточиште и сву могућу помоћ и ту смо код њега у Нишу сместили нашу архиву, библиотеку, све смо успели да изнесемо и сачувамо, осим наравно, наших тек завршених зграда. Богословија која је од 1881. године била у Призрену, тада је први пут морала да га напусти, а патријарх Иринеј отворио нам је врата свог владичанског двора и своје епископије – сећа се те тешке године Тимотијевић.

Фото: СПЦ

Са трона нишких епископа владика Иринеј је апостолским жребом изабран за патријарха српског 2010. године. Међутим, срцем је заувек остао у Нишу и Призрену, додаје наш саговорник.

– Свуда где је био у свету, свуда је говорио да је Косово и Метохија неодвојиви део српског народа. То је простор најнасељенији српским црквама и задужбинама. Још од времена после Другог светског рата траје протеривање Срба са Космета, а бежали су због зулума, терора, због тога што држава није радила свој посао. Патријарх је то одлично знао и није могао никако да прихвати да Косово и Метохија припадне неком другом народу. Ваздуха, земље и воде има за све, увек је говорио, али не можете нам узимати душу, а душа наша су наше светиње. Од неба смо ту земљу купили, добили, чували је и у доба мира, ропства, среће и несреће – наводи Милутин Тимотијевић.

Сећајући се патријарха, прота додаје: да није био свештеник, монах, епископ, патријарх, био би, засигурно, градитељ, неимар, јер волео је изградњу, нарочито се трудио да свака црква буде лепа, да буде истинско место сусрета човека са Богом. А круна тих његових градитељских напора свакако је врачарски Храм Светог Саве, завршен управо у време његовог управљања бродом српске цркве.

– Мене је лично научио смиренијем односу према људима и догађајима, јер ја сам као млад умео да будем експлозиван, а патријарху Иринеју је смиреност и благост била урођена. Благословен сам што сам живео у време двојице патријараха, истинских следбеника Светог Саве, Павла и Иринеја, и што сам био у њиховој близини – истиче протојереј-ставрофор Тимотијевић.

И додаје да је од двојице поглавара српске цркве научио важну истину: да човек и у нечовечним временима треба да остане човек.

 

Извор: Политика 

Фото: СПЦ

 

Став