Не штедећи своје животе борци војводе Трговишког су од 1904. до 1912. године бранили српску нејач од арнаутског зулума и бугарских кама. Пре него што би са територије Србије прелазили дубље у тадашњу Турску, четници војводе Крсте Ковачевића су се у манастиру Св. Пантелејмона у селу Лепчинцу причешћивали и заклињали на крст и на верност. Многи од њих се након похода више никада нису вратили у Врање и централну Србију. Своје животе положили су за највећи национални идеал – коначно ослобођење и уједињење српства.
У Пчињи се с колена на колено још препричава како су људи Крсте Ковачевића за време младотурског режима, разоружали четворицу турских жандара који су тукли Србе и пљачкали им куће. По наређењу војводе жандари су до главе закопавани у балегу, а око њих се сабирао народ док је гајдаш свирао и увесељавао окупљене. Сутрадан жандари су живи и посрамљени били испраћени кајмакаму у Бујановац, чиме је војвода Крста послао јасну поруку Турцима да је власт у Пчињи само српска.
И у време Балканских ратова (1912/1913) војвода Крста Трговишки доказао је своје херојство на Куманову, Мукосу и Бакарном гумну. У Првом светском рату учествовао је у одбрани отаџбине. Са својом четом повлачио се преко Албаније, да би га савезници као тешко оболелог послали на опоравак у Африку. После рехабилитације придружио се српским трупама и учествовао у пробоју Солунског фронта. Неколико година касније у новоствореној Краљевини СХС предводио је оружане чете које су у Јужној Србији биле ангажоване на гоњењу комита Ванче Михајлова и албанских качака.
Свој живот после Великог рата наставио је у Прешеву. Због свега што је учинио за свој народ и отаџбину био је поштован међу тадашњим Србима. Чак је и патријарх Варнава Росић једном приликом посетио његов дом. Државне власти су му нудиле официрску пензију, али је војвода то одбио говорећи да државу треба штедети!
Склањајући се од окупатора у својим шездесетим годинама, Други светски рат провео је у Лесковцу. Умро је 1948. године у свом дому у Прешеву, у тишини и заборављен од свих. Данас је о његовом јунаштву и подвигу остао да сведочи само стари оронули споменик на православном прешевском гробљу, јер као што је заборављена Стара Србија, тако су заборављени и њени јунаци.
Нека је му је вечна слава и хвала
Аутор: проф. др Дејан Антић
