Први део текста можете прочитати ОВДЕ.
Део други: Уместо поговора
15.
Где се у свим овим годинама Крлежиног устоличења на трон главног стратега, арбитра и пресудитеља у послератној књижевности и култури Титове Југославије налазио, како се осећао и у каквим је приликама живео и стварао др Марко С. Марковић?
Најсажетији и уједно најсликовитији одговор на ово питање налазимо у Марковићевој благодарној и исповедној поруци из Париза његовом гимназијском професору књижевности и песнику Божидару Ковачевићу (1902–1990). Њихов последњи сусрет збио се на Васкрс 1944. Некадашњи ученик Друге мушке гимназије у Београду напустио је дом свог професора 16. априла 1944, само петнаестак минута пре почетка првог „савезничког бомбардовања” Београда. Подсетивши Ковачевића на тај догађај, Марковић је „отворио душу” свом професору, који је у међуратном периоду, док се то још смело и могло, бранио Београд од комуно-правашких напада Мирослава Крлеже.[1]
„По природи слабог здравља, ја сам постепено ојачао самодисциплином, одбијајући да се подам и робујем било каквој страсти. У животу сам увек бирао најтежи пут и, рођен као човек интелекта, временом постао човек воље […] Мали стан. Нас петоро годинама живимо у три собе, од којих смо једну преградили да бисмо направили четврту, па кад неко дете треба да учи лекцију, а оно мени: ’Псст!’ Нећете ми веровати, али не само да немам своју радну собу него чак ни сто за рад и писање. Али то још не би било ни по јада да не живимо у кући са општинским становима, што су у ствари раднички станови. Све су то махом добри људи, али они не могу да схвате да неки станар, кад се врати с посла, уместо одмора спрема испите, пише књиге или, напросто, жели да размишља. Деца у дворишту играју и вичу као ђаци за време школског одмора или се уче да возе мотоцикл око куће. А суседи обично нађу да нешто у кући оправљају. Тако је мој сусед пуна три месеца правио свој намештај у стану. То је била права столарска радионица баш у време кад сам писао тезу. Мислио сам да ћу полудети. Прошле године кад сам држао предавања на Правном факултету, деца су ударала фудбалским и тениским лоптама по кућном зиду који је уједно зид мог стана […] Нема закона који може спречити буку од осам ујутру до десет увече, али то ипак не спречава суседе да ме пробуде свако јутро у пет сати кад полазе на посао. Једини лек: стиснути зубе и запушити уши воском. Тако и живим.
Ето зашто Вам у једном писму напоменух да моје универзитетске дипломе сматрам више моралним подвигом него научним успехом. Само, Ви нисте слутили да у мојој упорности има и Ваше заслуге.”[2]
На ризични и крајње неизвесни пут политичког емигранта Марковић је кренуо у јесен 1944. из овчарско-кабларских манастира Свете Тројице и Сретења. Он није имао ни деветнаест година када се прикључио јединицама ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића (1893–1946), првог Хитлеровог противника у Европи и најодликованијег српског официра. Младом Марковићу одмах је поверена врло одговорна дужност подсекретара у Верско-идеолошком одсеку Врховне команде ЈВУО. На челу тог осетљивог и важног тела, чији је задатак био теоријска и пропагандна демонтажа тоталитарних идеологија – нацизма, фашизма и комунизма – налазио се јеромонах и новомученик Јован Рапајић (1910–1945). Најдаровитијег следбеника и најбољег ученика Светог владике Николаја (Велимировића) на ту одговорну дужност именовао је лично ђенерал Михаиловић. Дужност секретара у том Верско-идеолошком одељењу обављао је Ратибор Ђурђевић (1915–2011). Још пре монашења Рапајић је, потписујући се световним именом Бранко, такође полемисао с Мирославом Крлежом и часописом „Данас”. Рапајић, главни уредник „Мисионара”, гласила „Богомољачког покрета”, фигуративно је описао уреднике и сараднике тог часописа као „пастире и попове марксистичког стада”. Стадо су, по Рапајићевим речима, чиниле „средњошколске главице и анемични студенти”, који су гутали и напамет учили марксистичке формуле и фразе.[3]
Синђела Јована Рапајића стрељали су Брозови партизани, без суда и пресуде, у мају 1945. у Блажују, поред Сарајева. Претходно су и њега и јеромонаха Михаила Ђусића принудили да сами себи ископају раке.[4]
16.
Марко С. Марковић започео је повлачење из Србије у исто време када су „наши савезници” кренули у завршну операцију увођења и инсталирања Броза на власт у Београду. С Артиљеријским дивизионом Српског добровољачког корпуса он је прошао Босну, борио се у Истри и најзад стигао у Италију. Ту је провео две године, у логорима и касарнама за расељена лица у Форлију, Еболију и Чезени. У овом последњем Марковићу је издата војничка равногорска књижица Динарске четничке дивизије, којом је командовао свештеник Момчило Ђујић. У том личном документу налази се и следећи службени запис о Марковићу:
„Карактера чврстог и постојаног. Отворен, миран, скроман, тих, поносан, друштвен, дружељубив, савестан и поуздан. Добар борац […] Стално ради на усавршавању […] Један од вредних, ваљаних и интелигентних омладинаца који се непоштедно залагао за националну ствар. Сваку препоруку заслужује.”[5]
Одмах по доласку у Париз Марковић је 1947. уписао, а 1952. завршио теологију на Православном богословском институту Светог Сергија Радоњешког, на коме је предавао и знаменити руски религијски и политички филозоф Николај Берђајев (1874–1948). Већ следеће године он се венчао с докторком медицине Никол, кћерком француског генерала Мирена. Марко и Никол изродили су троје деце, Светлану, Србољуба и Ђорђа, а ови су им подарили деветоро унучади.
По завршетку студија теологије Марковић је 1955. дипломирао на руској секцији Школе за оријенталне језике. Правничку лиценцу стекао је 1965. на Универзитету за економију и социјалне науке, а специјализацију из политичких наука и из историјских установа обавио је од 1972. до 1975. До тада је већ одлично говорио и писао на четири светска језика: на француском, руском, енглеском и италијанском.
На Ђурђевдан 1975. Марко Србољубов Марковић докторирао је на Сорбони. Он је с највишом оценом одбранио тезу „Филозофија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева”. Тако је стекао звање доктора политичких наука, и то пред комисијом којој је председавао лично председник Сорбоне. (Занимљиво је да су само два Србина пре Другог светског рата стекла француски државни докторат. Били су то др Александар Арнаутовић, секретар Јована Скерлића, и др Миодраг Ибровац.)
У међувремену Марковић је две године радио као секретар Српске православне парохије у Паризу и као секретар „Синдесмоса”, организације српске православне омладине. Преписку с владиком Николајем (Велимировићем) (1881–1956), кога је после Светог Саве сматрао најважнијом појавом за оживљавање верског живота Срба, отпочео је 1953.[6] У последњим годинама његовог емигрантског живота у Америци пажњу владике Николаја привукли су написи у „Свечанику”. Чувену религиозну библиотеку „Свечаник” из Минхена уређивао је протојереј-ставрофор Алекса Тодоровић (1899–1990). Секретар и најближи сарадник владике Николаја у „Богомољачком покрету”, прота Алекса Тодоровић, био је и један од главних организатора и предводник протестног скупа православних свештеника у Београду, познатијег као „Крваве литије”, за време тзв. конкордатске кризе из 1937. Он је био једини свештеник из Европе који је 1956. стигао на сахрану владике Николаја и одржао му посмртно слово у манастиру Светог Саве у Либертивилу у САД.[7]
Светог архимандрита др Јустина Поповића (1894–1979) Марковић је упознао још 1944. на мисионарским течајевима у манастиру Каленићу. Ту је Свети Ава Јустин држао предавања и служио литургију.[8] „Он је служио у сузама”, присећао се Марковић, „као да присуствује распећу Христа. То никад нисам видео код српских свештеника, било којих свештеника да плачу за време литургије. Наравно да нисам довољно познавао његова дела у младости. Међутим, одмах после рата сам се одушевио његовом ’Догматиком’ и нарочито делом о Достојевском”.[9]
17.
„Процветао је у туђини. На рекама вавилонским…” Овај надахнути запис о Марковићевим првим стваралачким корацима оставио нам је епископ Данило Крстић (1927–2002). Владика Данило, некадашњи епископ будимски, био је, уједно, и први рецензент првих отаџбинских издања Марковићевих књига. Доиста, свој први рад Марковић је објавио у логору Еболи у Италији. Његов првенац „Млади Сава, историјска слика” објављен је у броју 3–4 часописа „Хришћанска мисао” за јануар 1946. Тим радом Марковић није само наговестио тематски круг свог интересовања него и показао да му је мисао „окађена светињом”. Тада Марковић постаје сарадник скоро свих најзначајнијих листова и часописа, како оних родољубивих тако и црквених, који су излазили у послератној српској емиграцији. Он пише за „Искру” и „Свечаник” из Минхена, за „Календар Српске православне цркве у Америци и Канади” и за „Американски србобран” из Питсбурга, за „Глас канадских Срба” из Виндзора и „Србију” из Виноне, за „Хиландар” на Светој Гори и „Лазарицу” из Бирмингема у Великој Британији…
Своје прве књиге Марковић је, такође, објавио у туђини. После „Југословенских писаца” у Паризу је 1972. из штампе изашао „Персонализам раних словенофила”, а следеће године на француском језику штампа „Политику Јураја Крижанића”. На француском 1974. објављује „Брачно право Православне цркве по Никодиму Милашу”, а већ следеће године издаје „Филозофију неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева”. Потом у Бирмингему излазе по два издања на српском из области филозофије историје: „Свети Сава – светитељ и просветитељ (1975. и 1985) и „Тајна Косова” (1976. и 1989). „Марксизам у теорији и пракси по руским мислиоцима”, капитално дело Марка Марковића, објављено је, такође, у Бирмингему 1977.
Марковић је у међувремену објавио и бриљантне есеје на тзв. француске теме. Његови огледи о Јованки Орлеанки, Жану Расину, Жоржу Бернаносу, Лују Фернанду Селину, Жан-Полу Сартру, Анрију де Монтерлану и Алберу Камију завредили су да буду уврштени у обавезну литературу на свим европским катедрама романистике.
Прво ауторско оглашавање у Отаџбини Марковић је дочекао тек 1986, шест година после Брозове и пет година после смрти Мирослава Крлеже. Било је то у „Теолошким погледима” из Београда, које је уређивао владика Данило (Крстић). Потом су Марковићеве ауторске прилоге почели да објављују „Глас Цркве” из Ваљева и „Православље”, часопис Српске патријаршије у Београду.
Међутим, у матичној земљи све до 1995. године није објављено ниједно засебно дело Марка С. Марковића. Тек тада су у издању „Образа” под уредништвом теолога и социолога Небојше М. Крстића (1964–2001) објављена три Марковићева наслова: „Истина о Француској револуцији”, „Наличје једне утопије” и „Пола века српске голготе 1941–1991”.[10]
Оцењујући Марка С. Марковића као интелектуалног горостаса и несумњиво најумније, најбриткије и најпроницљивије перо српске политичке емиграције, Небојша Крстић је још записао:
„У другој половини овог крвавог столећа нико као г. Марковић не сведочи да политика није и не сме да буде ’брлог у коме се прасци ваљају’ већ ’страшна и света служба народу и држави’! Неуништив и трајан плод тог сведочења представљају и Марковићеве књиге које су, овде и сада, истински мелем на израњављеном државотворном телу распетог Србства.”[11]
Кратко после петооктобарског пуча из 2000. Небојша М. Крстић, идејни творац и оснивач „Српског образа”, трагично је изгубио живот под околностима које до данас буде сумње у инсценирани саобраћајни удес.
Пресудни подстицај за штампање Марковићевих дела у Отаџбини дошао је од монаха Митрофана Хиландарца,[12] пријатеља и великог поштоваоца Марковићевог стваралаштва. Он је први пут дошао у Србију децембра 1994, после тачно пола века изгнанства. Као и Марковић и епископ Данило, и монах Митрофан завршио је студије на Православном теолошком институту Светог Сергија Радоњешког у Паризу. Највећи обновитељ свете царске српске лавре, задужбине Немањића, монах Митрофан Хиландарац оставио је иза себе и дело пророчког домета „Света Русија у Совјетском Савезу”.[13]
Предговор за ту књигу написао је др Владета Јеротић (1924–2018).
Из вишедеценијског „туђег пристаништа” Марковић се први пут вратио у Србију јануара 1997. Он је у родном Београду прво посетио Патријаршију СПЦ, у којој је наишао на топли и очински пријем Његове светости патријарха Павла. На срдачан пријем наишао је у Цркви Светог Александра Невског у Београду. Потом му је у Крагујевцу добродошлицу пожелео епископ Сава Шумадијски. Посетом манастиру Каленићу, у коме се растао од јеромонаха Јована Рапајића, симболично је затворио круг свог првог повратка у Отаџбину. У Београду и у Србији били су скоро сви побијени, заточени или прогнани његови саборци из рата, упокојени његови родитељи, ближи и даљи сродници, наставници, професори и гимназијски другови… Претекао је тек понеки Марковићев пријатељ из младости, попут Ратибора Ђурђевића, кога је радо посећивао на његовој београдској адреси.
18.
Први Марковићев долазак у Србију, после педесет три године проведене у емиграцији, протекао је скоро незапажено у овдашњој јавности. Медији, сем ретких изузетака, као и тзв. политичка и културна јавност, били су углавном незаинтересовани за долазак једног од наших највећих интелектуалаца светосавског типа, српског коленовића и истинског космополите какав је био Марко С. Марковић.
Ипак, у последњој деценији прошлог и на самом почетку овог века у Србији су се, иако у скромним тиражима, појавила прва издања и ових Марковићевих дела: „Стопама Христовим”, „Тајна Косова”, те у издању аутора „Српска апологија Русије” (прва књига, 1998), „Српска апологија Русије” (друга књига, 1999). У издању београдске „Хришћанске мисли” објављени су Марковићеви наслови „Православље и нови светски поредак” (1999), „Смрт и васкрсење” (2002), „Марксизам у теорији и пракси по Николају Берђајеву” (2003), „На смрт осуђени: српски народ од краља Александра до Брозовог доласка на власт” (2004), „Косово у ранама” (2005), „Срби и Сребреница кроз призму Силвије Матон” (2007) и „Еволуција без Дарвина” (2009).
У Србији су објављена и прва издања следећих Марковићевих књига: „На развалинама јутопије – Срби од стварања Југославије до Сребренице и Косова” („Легенда”, Чачак, 2007), „Атеизам у прошлости и данас” („Луча”, Чачак, 2007), као и „Бог и Човек заједно у рату” („Лио”, Горњи Милановац, 2010).
Научни часопис „Српске органске студије” под уредништвом др Драгана Суботића (1958–2011), посветио је Марковићу прву свеску тематског броја 2–3 за 2002. годину.
„Двери српске”, часопис за националну културу и друштвена питања, посветиле су му број који је изашао о Светом Петру Цетињском 2006. То издање „Двери српских” поновљено је на Васкрс 2007, након што је Марковић исте године за животно дело примио награду „Драгиша Кашиковић”[14], коју је од 2004. до 2008. додељивала Матица исељеника Србије.
У врло запаженом интервјуу „Политици”, који је дао поводом тог јединог званичног признања од Отаџбине, Марковић је резимирао свој полувековни живот и рад у Француској и прилике у западном свету уопште:
„Имао сам и ја илузије о западним вредностима, које су биле велике” – говорио је у исповедном стилу – „а које је Запад сам напустио […] Без обзира на то, веровало се побожно у идеале демократије или не, данас она не значи ништа. За неколико секунди, захваљујући телевизији, можете да промените мишљење народа и да поведете милионске масе на странпутицу. За време рата у Босни синови неких мојих француских пријатеља питали су ме на којој страни може да се пређе граница да би ишли да се боре против Срба. Нису имали појма ни о својој, ни о српској историји, а наједном су били спремни да стану на страну против Срба у Босни и на Косову. Шта је онда остало од демократије?” – питао се Марковић.
Оцењујући да је српска кривица измишљена, Марковић је у истом разговору за наш најстарији дневни лист поручио: „Чувајмо се комплекса кривице, самоосуђивања и распећа. Највећи успех тоталитарних режима састојао се у томе да грађанима улије осећање сопствене кривице. Српска кривица измишљена је упорном и агресивном западном пропагандом.”
За време све чешћих боравака у Србији, који су се углавном подударали са трајањем Међународног сајма књига у Београду, Марковић би редовно пожелео да поседимо у башти хотела „Касина” на Теразијама и у Скадарлији. У тим приликама он се са сетом присећао како га је отац Србољуб већ у раној младости упознао с културном елитом предратног Београда. Међу њима је била Ксенија Атанасијевић (1894–1981), која се до данас сматра најумнијом Српкињом. У Марковићевом живом сећању остала су познанства с Јеленом Димитријевић, Јеленом Спиридоновић Савић и популарним оперским певачем Жарком Цвејићем. Ипак, најјачи утисак из очеве боемске околине у Скадарлији на њега су оставили песник Сима Пандуровић (1883–1960) и глумац Добрица Милутиновић (1880–1956). Уз оца је у Скадарлији упознао и нашу предратну глумицу Жанку Стокић (1887–1947), која се прославила улогом госпође министарке у истоименој комедији Бранислава Нушића.
Нова комунистичка власт ухапсила је песника Симу Пандуровића, преводиоца Шекспира и Молијера на српски. Аутора „Посмртних почасти” 1945. осудио је тзв. суд части на пет година губитка српске националне части и забрану објављивања, уз образложење да је објављивао текстове за време окупације. Пандуровић је проглашен кривим и зато што је за време рата био у Управном одбору Српске књижевне задруге и што је јавно наступао на Коларчевом универзитету у друштву с Велибором Јонићем и Владимиром Велмар-Јанковићем, највишим званичницима Министарства просвете у влади ђенерала Милана Недића.
Исти „суд” донео је почетком 1945. пресуду да је глумица Народног позоришта Жанка Стокић (1887–1947) крива зато што је за време окупације наступала у позоришту и у програмима Радио Београда, који је био под немачком управом. Осуђена је на осам година губитка грађанске части и на друштвено користан рад. После две године чишћења улица коначно је уважена Жанкина молба за помиловање. Међутим, болесна и измучена, она је издахнула у лето 1947, само три дана након што јој је саопштено решење о помиловању.
19.
Високо мишљење Марковић је имао о новелисти, драмском писцу, есејисти и психологу Владимиру Велмар-Јанковићу (1895–1976), с којим је тесно сарађивао у емигрантској „Слободној Југославији”. Тај часопис за политику, културу и књижевност покренут је 1955. у Минхену и штампан је на српскохрватском и на словеначком језику. Из сасвим разумљивих разлога већина аутора „Слободне Југославије” користила је псеудониме, тако да се Велмар Јанковић потписивао као В. Ј. Wукмир, а Марковић као М. С. Марковић. Иако није било ниједног законског основа да му се у земљи суди, Марковић је из предострожности користио и друге псеудониме, као што су Стојан Вуковић, М. С. М., Перо Димискија… Да његов опрез није био ни неоснован ни претеран, потврдиле су и три посете службеника Удбе, Брозове политичке полиције, који му нису претили већ су му давали до знања да мотре на њега и да га „имају на оку”. Два пута су с њим „информативне разговоре” обавили Хрвати, а једном Србин.
За време Другог светског рата Велмар-Јанковић је био помоћник министра просвете Велибора Јонића (1892–1946)[15] у влади ђенерала Милана Недића. Писац „Погледа с Калемегдана” успео је у јесен 1944. да напусти земљу, да се преко Италије домогне Шпаније. Настанио се у Барселони, где се у почетку издржавао као радник на бојењу каранфила. Суд у земљи осудио је Велмар-Јанковића, у одсуству, на смрт као „домаћег издајника”. У Шпанији је под псеудонимом Хорхе Вукмир објавио три обимне студије из психологије на шпанском језику. Студије из области психологије и психијатрије објављивао је у шпанским и у француским стручним часописима. У Барселони је основао први приватни центар за ментално здравље „Ореxис”.
Владимир Велмар Јанковић смртно је страдао у саобраћајној несрећи и сахрањен је у Барселони под именом Професор В. Ј. Wукмир.[16]
С Милошем Црњанским Марковића је у емиграцији упознао трећи знаменити српски емигрант. Био је то књижевник, сценариста и филмски режисер Станислав Краков (1895–1968), који је живео у Сен Жилијену у Француској. Нећак ђенерала Милана Недића показао се као прави јунак на бојном пољу. Као малолетни добровољац Краков је био у четничком одреду Војина Поповића, славног војводе Вука. У оба балканска и у Првом светском рату писац „Пламена четништва” рањаван је укупно седамнаест пута. Преживео је албанску голготу и био је међу првим борцима који су освојили Кајмакчалан и умарширали у Велес. За исказану храброст примио је укупно осамнаест домаћих и страних одликовања.
За поручника српске војске Станислава Кракова рат није окончан 1. децембра 1918, када је проглашено Краљевство Срба Хрвата и Словенаца. Он је из Краљевице враћен у Загреб, у коме је 5. децембра почела оружана сецесионистичка побуна Хрвата против тек основане државе. Тог дана атмосфера у Загребу потпуно је одударала од оне коју је Крлежа описао у „Пијаној новембарској ноћи 1918”. У Рудолфовој касарни почела је побуна, а њени носиоци биле су хрватске оружане јединице: 53. и 25. домобранска пуковнија 42. домобранске, или „вражје” дивизије. У саставу 10. чете ове друге, или „загребачке” пуковније, налазио се 1914. аустроугарски каплар Јосип Броз. Ова „загребачка” пуковнија остала је упамћена по крволочности и незапамћеним злочинима које је починила над недужним цивилима, женама, старцима и децом у Мачви и Подрињу на почетку Првог рата. Тада је почињен и први геноцид над Србима у XX веку, након кога Броз стиче своје прво ратно одликовање.[17]
Краков, који је 5. децембра 1918. био у малобројној мисији пуковника Милана Прибићевића, могао је из непосредне близине да прати како се маса од око 20.000 људи придружује побуњеним пуковима. Како се слива Франкопанском улицом и Илицом и урла „Доле Србија”, „Доле опанчарски краљ”! Како ратоборно маршира према три дана раније усељеном Народном вијећу СХС у намери да сруши народно представништво тек створене државе, да поништи уједињење и да успостави независну државу Хрватску. Како српска војска још није била пристигла у Загреб, ефикасном се показала реакција неколико сокола и далматинских морнара, предвођених Гргом Анђелиновићем с Хвара. Они су с врхова зграда на Јелачићевом плацу осули митраљеску паљбу по подивљалој гомили. Усмртили су њих петнаестак, а остали су се у паници разбежали. По скором доласку српске војске нико од Загрепчана није смео ни да писне, а камоли да дигне глас протеста. Управо под утиском тих сцена, које су се одигравале пред његовим очима, Станислав Краков описао је Загреб као „[…] подмуклу варош трговаца и адвоката у којој све кључа од обарања и стварања држава у игри ђавољских работа”.[18]
У међуратном времену Краков је објавио два значајна романа: „Кроз буру” и „Крила”. Режирао је и два документарно-играна филма, „За част отаџбине” (1930) и „Голгота Србије”(1940), који и до данас представљају најцеловитији приказ српске победе у Првом светском рату.
Пре другог рата Краков је био директор и главни уредник „Времена”, политички уредник „Политике” и кратко време директор Радио Београда.
У Другом светском рату био је уредник владиних листова под окупацијом: „Ново време”, „Обнова” и „Записи”.
После рата осуђен је као народни издајник.
У емиграцији је штампао двотомну књигу „Милан Недић”, 1963. и 1968, као и драгоцену мемоарску прозу „Живот човека са Балкана”.
Земни остаци Станислава Кракова и данас почивају у туђини, у којој се и упокојио 1968. године.
20.
Професора Слободана Јовановића (1869–1958) Марковић је упознао у Лондону, у коме се упокојио и у коме је прво сахрањен некадашњи председник избегличке владе Краљевине Југославије. Приликом њиховог првог сусрета Јовановић је показао задивљујуће памћење, иако је тада већ био у поодмаклим годинама. Када је чуо имена Марковићевих предака, некадашњи председник Српског културног клуба са осмехом је прокоментарисао:
„Па то је савршени пејзаж српског политичког живота: деда по оцу либерал, деда по мајци напредњак, а отац радикал.”[19]
На иницијативу Слободана Јовановића у Лондону је основано Удружење српских писаца у изгнанству. Оснивачка скупштина Удружења, којој је присуствовало 40 чланова- оснивача и значајних имена у српској књижевности и култури, одржана је 21. јуна 1951. Био је то највећи и најзначајнији послератни скуп српске интелектуалне елите у емиграцији. За почасног председника Удружења изабран је Слободан Јовановић, а за председника Милош Црњански.
Свети Николај Српски и свеправославни овако је тада попунио рубрике оснивачке приступнице за чланство у Удружењу српских писаца у изгнанству:
„Име и презиме: Никола Д. Велимировић
Школске квалификације: Београдска богословија
Језици које говори: српски
Занимање: свештеник
Публикације и радови: ’Земља Недођија’”.
Податке о себи овако је, дакле, испунио неко ко је по завршетку Богословије у Београду промовисан у доктора теологије на Старокатоличком богословском факултету у Берну и у доктора филозофије на Универзитету у Кембриџу. Онај који је био почасни доктор на Глазговском, Оксфордском и Колумбија универзитету у Њујорку. Полиглота који је осим енглеског и руског, а њих је савршено говорио, знао и готово све важније западноевропске језике. Писац више од четрдесет књига и преко три хиљаде чланака објављених по српским, енглеским, француским, немачким и шпанским листовима и публикацијама.
У Другом светском рату владика Николај (1881 – 1956) је са патријархом Гаврилом Дожићем (1881 – 1950) једно време био заточен у немачком логору Дахау.
Мошти владике Николаја пренете су из туђине у Србију тек 1991.
У намери да постане уточиште слободне културне и националне мисли српског народа Удружење је издавало публикације, организовало јавна предавања, на разне начине помагало рад српских стваралаца у свету и дизало свој глас протеста због кршења људских и уметничких права и слобода у СФРЈ. Но, његова најважнија улога огледала се у обнови српске књижевне и културне традиције, чији је природни развитак насилно прекинут после Другог светског рата.
Милош Црњански, први председник Удружења српских писаца у изгнанству, одржао је и прво предавање на тему „О нашој савременој књижевности”. Уследила су запажена предавња Слободана Јовановића и Миодрага Стајића. Први је говорио о „Оснивању Српског књижевног гласника”, а други „О књижевној политици СКЗ”. Потом су одржана предавања о Његошу, о Растку Петровићу и др.
После смрти Слободана Јовановића Удружење је установило награду која је носила његово име. Међу важнијим добитницима награде „Слободан Јовановић” до 1983. били су: Милан М. Петровић (1902–1963) за збирку песама „Скамењене сузе”, Властимир С. Петковић (1893–1971) за роман „Поручник Ал избеглица”, др Миодраг Пурковић (1907–1976) за дело „Историја српске православне цркве у Трсту”, др Живко Топаловић (1886–1972) за књигу „Како су комунисти уграбили власт у Југославији”, др Иван Авакумовић (1926–2013) за историјску студију „Михаиловић према немачким документима”, Драгослав П. Драгутиновић (1902–1996) за дело „Од Сарајева до Офембаха”, браћа Радоје и Живан Кнежевић за књигу „27. март”, Звонимир П. Вучковић (1916–2014) за мемоарско дело „Сећања из рата”… Међу бројним добитницима награде „Слободан Јовановић” били су и др Анка Суботић Гођевац, Радивоје Ј. Бојић, Радослав Д. Костић Катунац, Коста Ст. Павловић, Драгољуб М. Арсенијевић и др.[20]
После одлуке да се у чланство могу бирати и други уметници то удружење је 1970. преименовано у Удружење српских писаца и уметника у иностранству. Након две године одлучено је да се и представницима других народа омогући чланство у Удружењу, тако да се број његових чланова попео на 107. Чланови Удружења били су и Милош Аћин Коста, Бошко Врачаревић, др Радоје Вукчевић, др Милан Гавриловић, Драгослав Драгутиновић, Јован Ђоновић, Димитрије Ђорђевић, Вуко Ђуришић, Младен Жујовић, Милан Д. Ђорђевић (епископ Иринеј), Јован Контић, Мирко Костић, Кајица Миланов, Димитрије Митриновић, Васа Михаиловић, Ненад Петровић, Милица Петровић Лозанић, Јово Пламенац, Јелена Попхристић, Душан Поповић, Адам Прибићевић, др Божидар Пурић, Милан Рајић, др Милош Секулић, Драган Сотировић, Милица Топаловић Ђурић, др Десимир Тошић, Стеван Ђирковић, Станко Оцокољић (епископ Фирмилијан), Константин Фотић и др.
На монтираном судском процесу ђенералу Михаиловићу и групи од двадесет три лица 1946. осуђен је и Слободан Јовановић, на казну лишавања слободе и прунудног рада у трајању од двадесет година. Он је осуђен и на губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година. Истом пресудом Војног већа професору Слободану Јовановићу одузето је држављанство и конфискована је сва његова имовина.
Забрана дела Слободана Јовановића, једног од наших најплоднијих и најзначајних писаца и историографа, практично је трајала од завршетка Другог рата па све до 1990. Те године објављена су његова „Сабрана дела” у издању БИГЗ-а, „Југославија публика” и „Српске књижевне задруге”.
Слободан Јовановић је судски рехабилитован 2007.
Његови посмртни остаци пренети су 2011. из Лондона у Београд и сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
21.
Навршило се тачно десет година од упокојења Марка С. Марковића, а оно о чему је писао и говорио још за живота управо сада се одиграва пред нашим очима. Још почетком последње деценије прошлог века он је записао:
„У стратешком погледу, политика западних сила се може најбоље објаснити ’теоријом домина’ […] Југославија је била почетна домина; Русија је предвиђена као последња. Први пут у историји указала се прилика да Русија буде потпуно уништена и православни народи с њом. Заведен празним обећањима и уверен у чврстину савеза са Украјином, руски народ се бацио у бездан, уверен да ће у пропасти Совјетског Савеза наћи спас, али је из те кризе изашао ослабљен економски, политички и војнички. Преконоћ лишена поморских база на Балтичком и Црном мору, Русија се наједном нашла на историјској сцени као џин одсечених руку. И руски непријатељи нису одолели искушењу да продру у ту политичку пукотину. Али Русија је, упркос своме паду, остала нуклеарна сила, па је било немогуће напасти је одмах и непосредно, јер би то изазвало атомски рат […]
Чињеница да Русија и Украјина до данас нису званично и недвосмислено ставиле свој ’вето’ против интервенције страних трупа у Југославији сведочи да њихови слепи вођи нису свесни да се у нашој земљи пре свега њима копа гроб […]
Међусобно уништење паравославних и муслимана је најбољи ’рецепт’ за унутрашње разарање Русије, а уједно служи њиховим заједничким непријатељима. Отуда на Западу сагласност између нехришћана и неправославних хришћана, као и између левице и деснице. Гледају ко ће кога да надлицитира јер, бар привремено, свима користи злочин. Засада нема корисније политике, све док непријатељима не успе да изазову судар међу самим православним народима, по примеру Молдавије, а надасве рат између Русије и Украјине, у нади да би тада дошло и до православног нуклеарног сукоба. Извесно је да би у том случају страдала и Европа, али шта то мари ако се Руси и Украјинци буду узајамно уништили […]
Онима који не верују да је Запад ударио тим правцем и већ прекорачио праг Трећег светског рата, ваља указати на пример наглог пораста турског значаја и угледа. Турска је та којој је додељена пресудна улога у идућим балканским сукобима. Но, њена улога је двоструко важна и у односу на Русију: с једне стране, она је позвана да – са Иранцима или без њих – подржава кавкаске и азијске муслимане против Руса, а с друге, да искоришћава и потпирује руско-украјинску заваду. Наравно, поштујући ’теорију домина’, и Турска је позвана да делује опрезно и постепено, не изазивајући против себе све православне народе одједном.”[21]
Све наведено Марковић је писао пре три деценије.
Ево шта је говорио и на шта је упозоравао још у октобру 2005, у Београду:
„А шта послушна Европа добија тиме што се придружује Амариканцима у разбијању руске ’империје’? Она губи, на дужи рок, свога јединог савезника у борби против исламизма. Јер Американци немају намеру да бране Европу од те смртне опасности. Напротив, они хоће ослабљену Европу коју ће држати у шаху помоћу те претње. Према томе, треба подржати исламску инвазију у Европи, створити исламске државице попут Босне и Велике Албаније, чак и по цену привремене сарадње са Ал каидом, као што се десило у Босни и на Косову […]
Само, с обзиром да је однос снага био различит, НАТО је напао и бомбардовао Србе, док се против Руса Америкнци користе минирањем и подмићивањем. Данас у земљама Источне Европе бити ’за Европу’ и укључити се у Европску заједницу значи напросто бити против Русије. Речју, ’Хладни рат’ се наставља. Било би боље рећи ’млаки рат’, јер се у том ’новом хладном рату’ примењују неупоредиво опасније провокације него некада против Совјетског Савеза […]
Али најефикасније америчко оружје је новац. Францусзи зову ОНГ (Органисатионс нон qоувернементалес), тј. ’невладине организације’, оне ’приватне’ организације преко којих Американци купују политичаре, интелектуалце и новинаре Источне Европе, под изговором да код њих не влада права демократија. Тако падају једна за другом земље које опкољавају Русију: Грузија, Украјина, Азербејџан, Узбекистан, Таџекистан, Казахстан, Киргистан, а сада им је на нишану Белорусија. Ако се тим путем настави, Американци ће добити Трећи светски рат без рата […]
Ипак, Украјина остаје руска Ахилова пета и смртна опасност. Будућност Русије се игра на том терену […]
Путин засада вешто избегава сукоб […] Међутим, на азијској страни, може се рећи да се Путин приближава остварењу сна старих руских ’Евроазијаца’, руског савеза са Индијом и Кином. Зближавањем тих трију великих сила изграђује се један моћан бедем уједно против америчког империјализма и исламистичке инвазије.”[22]
22.
На питање да ли нови светски поредак заиста постоји и, ако постоји, колика би била цена српског „прикључка”, Марко С. Марковић овако одговара 1995, четири године пре НАТО агресије на Србију и Црну Гору:
„Ако некоме сва досадашња страдања наше браће ван Србије не доказују да нови светски поредак постоји, онда ће можда постати свестан када бомбе буду ударале по Србији. Тај поредак је на добром путу да постане светски, само што Срби, и када би хтели, не би могли добити улазницу. Јер он захтева уништење православних народа […] Ниједна хришћанска црква није устала у одбрану Срба. Само су се чули напади против Српске Цркве и Српског Патријарха. Значи, сад је касно и за масовно прелажење на ислам или у католицизам […] Речју, чак и кад бисмо били спремни да се продамо као народ, не би нас више нико купио.”[23]
Године 2004. Марковић се истовремено и пита и одговара:
„Шта можемо очекивати од те савремене Европе под америчком чизмом? Само купопродају, и то не по уговору ’дам да даш’, него ’продај се за мале паре’. Спремају нам економску колонизацију куповином српских предузећа, праћену даљим разбијањем Србије, откупљивањем Црне Горе и Војводине без рата и отцепљењем Косова путем међународног насиља.”[24]
У тону резигниране исповести он већ наредне, 2005. године закључује и опомиње:
„Већ годинама покушавам да српски народ пробудим и разбијем његове илиузије, али узалуд. Знате ли шта данас српски народ представља у очима Запада? Одговор је прост: он вреди мање од животињских врста. Светски еколози се одавно брину за судбину делфина, слонова, медведа, птица, крокодила, а у последње време слепих мишева и жаба, зато што би њихов нестанак био штетан за даљи развој природе. Али уништење Срба и Руса ни најмање не шкоди природи. У Француској је забрањено убијати вукове и медведе купљене у Словенији. А на територији бивше Југославије Срби се могу уништавати као муве. ’Спасите зоолошки врт у Венсену!’, то у Паризу лепо звучи. Али кад би неко сутра у новинама написао чланак под насловом ’Спасите српски народ’, био би извиждан и исмејан […]
Да ли је у историји постојала нека цивилизација која је ниже пала од ове западне, у којој лудило и мржња тријумфују над разумом и љубављу?”[25]
Јединствено „Завештање” српском народу Марко С. Марковић оставио је, симболично, на Видовдан. На највећи српски национални празник он је 2003. довршио свој кратки национални програм „ЈЕДИНСТВО, ПРЕПОРОД И ОСЛОБОЂЕЊЕ”, који „[…] није лек по себи, али је ипак почетак дијагнозе без које нема правог лека”.[26]
Сматрајући да су Срби као народ смртно угрожени и да појам јединства има дубљи и јачи корен од појма слоге, Марковић се прво заложио за стварање чврстог блока против наших смртних непријатеља. „Јединство никога не присиљава да се одрекне свог става и мишљења. Оно само захтева да се општи интерес стави изнад партијског.”[27]
Препород би, по Марковићевом мишљењу, морао да обухвати све видове друштвеног живота, почев од верског, преко војног и политичког, до економског. У „Завештању” он се позабавио верским, војним и политичким аспектом националног препорода, од којих се по снази и далекосежном значају издвајају и ове поруке:
„Као и увек у најтежим часовима своје историје, српски народ очекује од своје Цркве да га поведе путем слоге, спаса и верског препорода […] Зато Црква треба да се заложи за помирење српских политичких странака, а да јавно осуди организаторе сатанске завере против Срба: велике силе Запада под палицом америчког хегемонизма, Ватикана и исламизма. У ту сврху морала би се организовати духовна мобилизација свих Срба…”[28]
„Поред реорганизације и наоружања, војсци је неопходан и морални преображај.”[29]
Посебну пажњу у процесу националног препорода Марко С. Марковић посветио је просвети, верској настави у државним школама и култури.
У „ОСЛОБОЂЕЊУ” као завршном поглављу „Завештања” Марковић је записао:
„Српски народ, уколико хоће и заслужује да као такав постоји, не може се никад одрећи изгубљених крајева Јужне Србије, Крајине, земаља Херцег-Босне и Косова. Ослобођење тих територија и повратак Срба на њихова вековна огњишта мора бити крајњи циљ наших будућих генерација.”[30]
Уместо епилога
Марко Србољубов Марковић уснио је у Господу 27. априла 2012. године у Орлеану крај Париза, где и данас почивају његови земни остаци.
Вест о његовом физичком нестанку није привукла пажњу ниједног већег штампаног ни електронског медија у Србији.
Овдашња јавност је тек преко друштвених мрежа обавештена о одласку најгосподственије фигуре српске политичке емиграције и јединственог витеза наше високе културе.
Марковић још није био ни спуштен у раку на туђој земљи када је у Србији и у његовом родном Београду помпезно и на сва медијска звона отпочело најављивање фестивала „Крлежа: Сан о другој обали”. Тачно век након његовог првог протеривања из Србије као аустроугарског шпијуна, Културни центар Београда уприличио је Крлежин тријумфални повратак у српску престоницу. Парама пореских обвезника свих грађана Србије та градска установа културе је од 10. маја до 10. јуна 2012. године прославила Крлежин победоносни повратак у Београд изложбама, перформансима, разговорима и дебатама, стрипом, позориштем, радио-драмама, промоцијама књига, филмовима и радионицама њему посвећеним. Тај једномесечни фестивал, као и мултимедијалну изложбу „Сан о другој обали” у Ликовној галерији КЦБ свечано је отворио књижевник Бора Ћосић. Он је уживалац доживотне националне пензије Републике Србије, која се као својеврсна државна награда додељује појединцима „за врхунски допринос националној култури”.[31]
Социолог културе Зоран Аврамовић сажето је изложио „врхунски допринос” Боре Ћосића нашој националној култури: „[…] Србин из Загреба, који се доселио у Београд 1937, да би се почетком 1990. одселио у Немачку, са стидом што је Србин, написао је и изговорио прегршт најтежих речи на рачун Срба, понајвише на Милошевићеву власт, као и ону после његовог пада. Одметник од српства, Бора Ћосић, побегао је у Немачку да би излио отров о српском менталитету, обичајима, култури.”[32]
На фестивалу је представљено и стрип-издање „Мирослављево јеванђеље – апокрифна верзија”, оригинална графичка новела урађена по сценарију Боре Ћосића. Група 484 организовала је радионице читања Крлежиних дела београдским средњошколцима. На сва три програма Радио Београда емитоване су Крлежине драме, организоване глумачке уличне процесије, перформанси у хотелу „Мажестик”…
На фестивалској мултимедијалној изложби посвећеној Мирославу Крлежи, уз несебичну сарадњу и захваљујући САНУ, први пут је јавно изложен оригинал „Дивотвелеписма”, надреалистичке колаж-епистоле коју је Крлежа упутио Марку Ристићу 1936…
Била је то и јединствена прилика да цела једна менажерија овдашњих родомрзаца, која је још од прошлог века прикључена на стране фондове, а сада појачана србомрсцима са стране, буквално продефилује београдском културном сценом и београдским улицама од 10. маја до 10. јуна 2012. Али овај пут на рачун буџета колонизоване Србије.
Па шта се онда променило и да ли је данас ишта другачије у односу на оно време после Првог светског рата када је и започела колонизација српске књижевности и културе у којој је Мирослав Крлежа одиграо једну од најважнијих улога?
У чланку „Ми постајемо колонија стране књиге”, објављеном тачно осам деценија пре „Крлежиног београдског фестивала” Милош Црњански је констатовао да је „наша књига” пре рата имала велику прођу и још већи успех. Међутим, после Првог рата, писао је Црњански, наше књижаре преплавила је туђинска књига и вртоглаво је порасла продаја превода из стране књижевности.
„Узрок је томе”, наставио је Црњански, „пре свега, у једној дубокој апатији за наше, и огроман пораст странаца, странаца бар по души, у нашој средини, жељних не само француских журнала него и немачких књига, индиферентних према нашем језику, нашој књижевности, нашем културном развитку уопште. Затим један нарочити талас спекулација, страног капитала за издавање журнала и књига, који је обухватио сву нашу земљу.”[33]
У истом чланку Црњански је наговестио и погубне последице колонизације у култури:
„Продаја и организовано натурање стране књиге и превода, међутим, и када оставимо по страни оне политички дефетистичке, постаје све више рак-рана наших књижевних и просветних прилика и главна опасност за сваки развитак наше научне, популарне и тзв. лепе књижевности. Менталитет идућег поколења, да не говоримо о садашњем, ствара се на основу туђинске књиге у туђинској атмосфери. Последице тога не треба ваљда нарочито тумачити.” [34]
Погубне последице аустро-марксистичке и правашке, а после Другог рата титоистичко-усташке политичке и културне колонизације Србије, накратко су и стихијски почеле да се санирају у последњој деценији прошлог века, која се везује за суверенистичку еру владавине Слободана Милошевића. Међутим, после пуча и преврата од петог октобра 2000. Србија је поново изгубила државни суверенитет и националну слободу. Колонијални замах у култури добио је на убразању и на јачини, само је сада био огрнут плаштом евроатлантских интеграција. „Културно колонизовање” Србије протегло се и на године после „Крлежиног београдског фестивала”, а свој врхунац достигло је следеће, 2013. године, тачно на десету годишњицу објављивања „Завештања” Марка С. Марковића.
Те 2013. године подударила су се два изузетно значајна јубилеја у српској књижевности и култури: 200 година од рођења Петра ИИ Петровића Његоша и 120 година од рођења Милоша Црњанског. Индиферентни однос државе према обележавању два века од рођења Ловћенског Тајновидца, Прометеја Српства, како је Исидора Секулић назвала песника „Горског вијенца” и „Луче микрокозме”, као и званично багателисање сто двадесете годишњице рођења писца „Сеоба” и „Ембахада”, само су нас учврстили у уверењу да је туђинска окупација у сфери духа, у књижевности и у култури пустила своје најдубље корене. Зато ће и свакој наредној борби за ослобођење Српства нужно претходити одбрана олтара, језика, писма и културе. Од успеха у тој одбрани и од чувања и снажења косовског и победничког духа наших славних предака зависиће, неминовно, и наш опстанак. Или, како је често понављао др Марко Србољубов Марковић:
Спас је твој у теби, Израиљу!
У Београду, 31. марта 2022.
(КРАЈ)
Радован Калабић је књижевник, историограф и председник жирија Удружења књижевника Србије за доделу „Награде Јанко Веселиновић за најбољи историјски роман на српском језику“. Аутор је 12 књига, међу којима су „Српска емиграција“, „Грофовска времена“ и „Равногорска историја“.
УПУТНИЦЕ
__________________________________________________________________________________
[1]Божидар Ковачевић: „Крлежин напад на Београд и његова последња књига”, Реч и слика, 1. 9. 1926.
[2] Копију својеручно написане поруке Божидару Ковачевићу из 1977. др Марко С. Марковић предао ми је октобра 2007.
[3] Гојко Тешић: Зли волшебници (Полемике и памфлети у српској књижевности 1917–1943), Слово љубве – Београдска књига, Београд, Матица српска, Нови Сад, 1983, ИИ, стр. 167.
[4] Велибор В. Џомић: Страдање србске цркве од комуниста, књига прва, друго, допуњено издање, Светигора, Издавачка установа Митрополије црногорско-приморске, Цетиње, 2003.
[5] Марко С. Марковић: „Корени српског бића” (Прилози: копија Марковићеве „Војничке Равногорске књижице ДЧД ЈВУО), Српска народна одбрана у Америци, Београд–Чикаго, 2016.
[6] Марко С. Марковић: „Православље и нови светски поредак” (Прилози – преписка с владиком Николајем (Велимировићем), Српска народна одбрана у Америци, Београд–Чикаго, 2019.
[7] Прота Алекса Тодоровић упокојио се у пролеће 1990. у Минхену, недуго после пада Берлинског зида. Поред збуњене Титове дипломатије он је, макар у мртвачком сандуку, успео да се врати у Србију. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, поред супруге Лене, која је проту Алексу, што жива што мртва, чекала пуних 45 година. Након две године, 1992. своје гробно место у Србији добио је и Свети владика Николај Охридски и Жички (1881–1956).
[8] Јустин Поповић, доктор теологије и професор Београдског универзитета. Са знаменитим српским филозофом Браниславом Петронијевићем основао је Српско филозофско друштво. Био је пре рата велики противник „Конкордата”, а за време рата отворено је подржавао ослободилачки покрет ђенерала Драже Михаиловића. После рата нове власти су га прогањале, приводиле и саслушавале. У манастир Ћелије, у коме је служио као архимандрит, дошао је 1948. Његова најзначајнија дела су: Догматика православне цркве 1–3, Достојевски о Европи и словенству, Светосавље као филозофија живота, Православна црква и екуменизам, Житија светих 1–12, Пут богопознања и др.
[9] „Круна”, бр. 1: „Путинов вето – први корак ка спасењу Србије”, интервју Добрице Гајића (1965–2014) са др Марком С. Марковићем, Београд, 2007.
[10] Крстић је аутор четири књиге, међу којима се по значају издвајају Политика и образ – за васкрс распетог Србства и Победити или нестати. Светосавску награду примио је 1991. из руку блаженопочившег патријарха Павла за филозофско-богословску студију Појам логоса код Светог Јована Богослова. Као врсни говорник он је уживао и велики углед у нашим црквеним и војним круговима. Крстић је имао велики утицај на српску омладину. До краја живота неустрашиво се борио за „школу с вером, политику с поштењем, војску с родољубљем и државу с Божјим благословом”.
[11] Др Марко С. Марковић: Пола века српске голготе, Библиотека „Политика и образ”, Београд, 1995.
[12] Отац Митрофан Хиландарац рођен је 12. октобра 1923. као Милан Мишулић, у шумадијском селу Ратари. Упокојио се 5. јула 1999. на Светој Гори. У Другом светском рату био је „просветар у Српским добровољцима Димитрија Љотића (1891–1945). После рата емигрирао је у Немачку, где се усавршио и постао графички радник. Замонашио се у Хиландару 1961.
[13] М. Хиландарац: Света Русија у Совјетском Савезу, издање манастира Хиландара, Света Гора, 1987.
[14] Драгиша Кашиковић (1932–1977) био је новинар, афористичар, публициста, уредник, преводилац и истакнута личност српске политичке емиграције у САД. Са деветогодишњом поћерком Иванком Милошевић окрутно је ликвидиран у ноћи између 18. и 19. јуна 1977. године у просторијама Српске народне одбране у Чикагу. Амерички истражни органи никада нису открили и правди привели њихове убице. У круговима српске емиграције и међу бољим познаваоцима тајних операција Удбе до данас влада неподељено мишљење да су Кашиковић и мала Иванка само две од 153 послератне жртве Титове политичке полиције. Најзначајнија дела Драгише Кашиковића су: „Геноцид у Хрватској 1941–1945” (двојезично издање, на српском и на енглеском), „Поручник Каваја”, „Дупљаци” и збирка афоризама „Партија те тужи – Партија ти суди”.
[15] Смртна казна над Јонићем извршена је 17. јула 1946, када је погубљен и ђенерал Драгољуб Михаиловић. На исти дан 1918. ритуално је стрељана цела руска царска породица Романов, чиме је нова комунистичка власт у Југославији потврдила да следи окултни пример бољшевика у борби против православља.
[16] Велмар-Јанковићева кћерка Светлана (1933–2014) описала је своја сећања на оца у аутобиографској књизи Прозраци И–ИИ.
[17] Перо Симић: Тито – феномен 20. века, Службени гласник, Београд, 2012.
[18] Станислав Краков: Живот човека на Балкану, Укронија, 2019.
[19] Др Марко С. Марковић: „Прво перо српске политичке емиграције – добитник награде ’Драгиша Кашиковић’ Матице исељеника Србије за 2007. годину”, Двери српске, Васкрс 2007.
[20] Рад Удружења српских писаца и уметника у иностранству 1953–1983, Химелстир, 1984.
[21] Марко С. Марковић: „Православље и нови светски поредак’, Хришћанска мисао, Београд, 1999, стр. 122–126.
[22] Као под 51., стр. 84–85.
[23] Образ, бр. 2, 1995, стр. 33.
[24] Као под 51, стр. 21.
[25] Исто, стр. 88.
[26] Марко С. Марковић: Православље и нови светски поредак, Додатак: Завештање, Српска народна одбрана у Америци, Чикаго–Београд, 2019, стр. 155.
[27] Исто.
[28] Исто, стр. 157.
[29] Исто, стр. 158.
[30] Исто, стр. 160.
[31] Члан 14 Закона о култури, Службени гласник РС, бр. 72/2009.
[32] Зоран Аврамовић: Родољупци и родомрсци, Службени гласник“, Београд, 2013.
[33] Време, 9. ИИИ 1932, стр. 2.
[34] Исто.
