Драгиша и Зорица Петровић из Грачанице, родитељи Марије (15) и Николе (17), који су страдали након што је НАТО разнео аутобус Ниш експреса у Лужанима 1. маја 1999. године, надају се да ће, једног дана, починиоци овог страшног злочина бити кажењени и да ће правда бити задовољена.
У разговору за Косово онлајн сећају се да су децу послали код рођака у Србију, како би их заштитили од Нато бомбардовања, али наводе да је њихова судбина била да оду и да се никад више не врате.
Никола, Марија и њихова баба Смиљана враћали су се, тог кобног 1. маја, из Ниша у Грачаницу.
Зорица је на радију чула да је Нато бомба разнела аутобус Ниш експреса и, како наглашава, одмах је знала да су њена деца страдала. Ипак, надала се да то није тачно.
“Тог јутра месила сам хлеб, спремала ручак, да све буде спремно када они дођу, слушала сам радио, да ми прође време, и онда сам чула да је погођен аутобус Ниш експрес који је ишао за Приштину. Погођен је на мосту у Лужанима, тесто ми је испало из руку, почела сам да плачем”, присећа се Зорица и додаје да су тачне информације да им је званично саопштено да су им деца страдала након више од 24 часа.
Драгиша је морао да оде и да их идентификује, након седам дана, а успео је да их препозна, како каже по крстићу и ланчићу који су носили.
“Чекали смо на идентификацију тела од 1. до 7. маја. Био сам у Приштини да их препознам. Сина сам препознао по крстићу, а ћерку по ланчету. И мајку сам тада идентификовао. Сахранили смо их на дан када ми је син рођен. Тешко је, сваким даном све теже, не може да се издржи више”, прича Драгиша.
За породицу Петровић је, тог 1. маја 1999. године, све стало. Живе, како кажу, да би запалили свећу својој деци, и страхују, јер их здравље издаје, да за коју годину неће имати ко да оде на гробље.
“Рат је био за све, али срце боли за своје. Докле год будемо живи они ће за нас да постоје”, истиче Зорица.
Драгиша каже да гроб своје деце обилази скоро сваки дан.
“Они су за мене живи, долазим на гробље сваки други дан, долазићу док могу, здравље нас је попустило, али долазићемо. Кад нас не буде неће имати код да их обиђе”, каже са тугом Драгиша.
Петровићи се надају да ће једног дана починиоци овог страшног злочина, бити кажењени, да ће правда бити задовољена.
“Када би се сазнала истина било би ми најдраже, али умрећемо али нећемо сазнати истину ко је то урадио”, каже Драгиша.
Драгиша каже да му је најтеже падају празници, славе, рођенади без своје деце, како каже свима неко долази а њима нема ко да отвори врата.
На месту несреће у Лужану постављена је спомен плоча у знак сећања на страдале. На њој су исписана имена и презимена 31 особе, углавном албанске националности, а имена Марије, Николе и других страдалих Срба нису наведена већ су стављене су три тачке.
Напад на аутобус Ниш-експреса, који је саобраћао на линији Ниш – Приштина, изведен је 1. маја око поднева, при потпуно ведром времену, што значи да су пилоти јасно видели шта гађају.
