Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Слободан Владушић: Зашто баш Пекић?

Пекић је поново у моди. Разлог за то није само ковид-беснило, ни покушај апропријације овог писца од стране актуелног председника Србије, већ и недавна реклама једне амбасаде, коју су заиста сви приметили, али је нико није заволео, будући да је ниво скандалозности у њој ипак превезишао хоризонт очекивања. Мени је у том споту било жао једино оне несретне деце. Поред чињенице да је једном заиста постојао писац под именом Борислав Пекић, једино што је у том споту истинито јесте факт да се у Србији деца од најранијих дана индоктринирају, односно уче лажима, да би, када одрасту, били добри робови, а не личности. Једна од тих лажи јесте и та да се Пекићу припишу речи његовог јунака, Конрада Рутковског, поручника Гестапоа, кога писац сасвим сигурно није замислио као модел за опонашање, па се укидање прошлости рекламира као Пекићева (хуманистичка) идеја, а не као заповест нациста, односно антихуманиста.

Углавном, ова злоупотреба Пекића је позната, а једна његова читатељка, која је прва у свом посту на Facebook-у разјаснила овај фалсификат, постала је одмах вирална звезда. И то с пуним правом. Разлог за настанак овог текста дакле, није сам тај спот, јер је о томе најважније речено, већ једно друго питање: Јел Пекић баш сада постао толико популаран?

Једно је сигурно: да је сада жив и да сада пише и говори оно што је писао и говорио у своје време, Пекић сасвим сигурно не би могао да задовољи танане естетске критеријуме оног жирија који никада нема довољно пљувачке за српску, а суперлатива за хрватску књижевност. Већина медија би га држала на црној листи, а неки његови ондашњи пријатељи сада би га сасвим сигурно називали нацошем и фашистом. Другим речима, Пекић би био гурнут на периферију видног поља српска културе и јавности, а на његовом месту би се кочопериле максимално покорне креатуре са минималном количином талента и интелектуалног поштења.

Међутим, Пекић више није жив, па у 21. век улази као велики писац и велика личност српске књижевности, кога људи и читају и коме верују. Пекић је неко ко постоји, ко је ту, и ко још увек није приватизован, односно поклоњен инвеститорима из дозвољених страних земаља, са шаку долара

Иако мртав (или парадоксално, баш зато што је мртав) Пекић и даље живи и није окупиран.

И није сам ,,жив”: његове књиге, есеји, интервјуи, његова личност, све то заједно, јесте једна храбра, интелектуално поштена и добока критика овог времена и ,,света” из рекламе у коме живимо без своје воље. Истински Пекић доноси такође истину о Србији, овој Србији: својим животом и својим текстовима он разбија бројне стереотипе којима данас деца почињу да се уче у школама, док се то њиховим родитељима, бакама и декама усађује у главу путем медија.

Један од таквих стереотипа јесте онај о цивилизацијској инфериорности Балкана у односу на ,,Запад”. Разуме се, када људи усвоје тај стереотип, они ће сами да своју децу шаљу у иностранство, и то не само са поруком да се никада не врате, већ и за наредбом да забораве где су се родили. Иако је један део свог живота становао и писао у Лондону, Пекић је живео овде, у Србији и Београду, управо зато што није имао никакав осећај инфериорности према ,,Западу”. За њега Балкан није некаква спољашност у односу на Европу и цивилизацију, већ једно значајно и вредно историјско подручје, на коме су ницале велике цивилизације. За Пекића то није била само нека неутрална, интелектуална опсервација, већ и политички циљ. Ево шта је казао на једном месту, почетком деведесетих: ,,Вратићемо рационалном спољном политиком, ову земљу, из њене афроазијске авантуре [покрет Несврстаних, прим С.В.] у њену природну постојбину, на европски Балкан који свету дао три велике цивилизације, хеленску, османску и византијску, да славенску и не помињемо. Вратићемо нашем народу бестијално оспорену светлу историјску традицију, не друге да вређамо, него себи самопоштовање да вратимо.”

АУТ. ПРИВ. КОЛ.

Са овим је у вези, наравно, и Пекићево интересовање за Византију, односно Источно римско царство: ,,То је нешто невероватно. Уопште, та Византија и тај VII век, то је невероватно. Мени је врло жао што сам писац. Све мислим да би било боље да сам историчар па да све то посматрам, да учим, да сазнајем. Знате, многе ствари су потпуно погрешно представљење. На Западу је, на пример, Византија, захваљући Гибону, и хришћанству уопште, имала улогу уништивача Римске империје, а Византија је била једна величанствена земља у сваком погледу, достојан наследник, али на крајње вишем нивоу, Римске империје.”

Пекић је наравно, као и неки његови други вршњаци (Павић, Иван В. Лалић) без зазора прихватио чињеницу да је српска култура настала у додиру са византијским културним кругом што значи у кругу различитом од културе Запада која се наслонила на западно римско царство. Та разлика за Пекића, међутим, није била никакав терет или мука нити је у њему изазивала аутошовинистичке пориве као што се то дешава код слабића који је не могу да поднесу атмосферски притисак идентитета (или се дају купити за ситниш). Напротив. Пекић је изваредан пример просвећеног грађанског патриотизма у коме идентитет, културни и национални, представља осматрачницу са које се посматра и сазнаје свет. Грађански патриотизам у себи садржи напетост између модерности и конзервативизма, који се не одриче ни прошлости ни будућности, јер је довољно снажан да буде присутан и у једном и у другом времену. О томе сведочи и начин на који је Пекић разумео националну митологију: ,,Митологија је кодирана душа једног народа, и нема нације без своје митологије. Али живи се на њој, не од ње. Она је архетипска основа од које полазимо да би своје нове вредности, вредности примерене овом веку, овом дану, довели у везу са старим вредностима на које смо горди, али које су важиле за онај дан у једном од оних векова, те их учинили бољим, употребљивијим, савременијим.”

Митови су оно што масу претвара у народ, то је Пекић добро знао, али је исто тако знао да будућност тражи да се митови увек изнова тумаче и самеравају са временом у коме живимо. То је, међутим, далеко од било каквог одрицање од митологије. На крају крајева, Пекић то није ни чинио: у свом опусу он је објединио и античке митове и хришћанство и националну историју, али исто тако, односно баш зато, и генетски инжињеринг и његове андриодске консеквенце. Човек затворен у прошлости то не би могао да уради. Међутим, то не би могао да учини ни човек лишен осећања за историју.

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ, 1963., А.П.К

Утемељеност у српском идентитету и културном наслеђу није за Пекића, дакле, значила никакву изолацију од западне цивилизације. Напротив: Пекић је био велики познавалац западне књижевности, фиолозофије, историје. Сусрет између Пекића и Запада био је плодотворан само зато што се Пекић са том цивилизацијом није упознао као гладан човек коме су стомак и глави празни, па једе све што се налази на столу, без обира да ли је јестиво или не.

То инфериорно, провинцијално преждеравање није било својствено Пекићу. Управо зато што се пред трпезом западне цивилизације није појавио гладног стомака и празне главе, Пекић је могао да ужива у оном што је било укусно и вредно, а да истовремено не ставља у уста оно што му није изгледало јестиво.

Тако смо, на крају крајева, добили и роман Беснило. Иако је написан давне 1983. године, тај роман је актуелан не само зато што врло занимљиво описује ширење вируса беснила на аеродрому Хитроу, у Лондону, већ и зато што је у њему Пекић наслутио ситуацију у којој се налазимо данас. То није само корона вирус. Оно што уистину карактерише наше данашње време јесте чињеница да је наука дошла до оног стадијума када може да размишља не само више о томе како да помогне човеку, овакав какав је сад, већ како да га промени у нешто друго: у надчовека или како би се данас казало – да би се сакриле везе за нацистичким фантазијама – у суперчовека. Пишући Беснило, Пекић је добро осетио кључни проблем: увек када се сањало о новом усавршеном човеку који неће имати више везе са обичним, постављало се и питање чишћења простора од тих обичних људи који би одмах били проглашени нижим бићима. Тако је било и у доба нациста, када је идеја о аријевцима и вишој раси одмах била повезана са чишћењем животног простора (Lebensraum) од Јевреја (о томе говоре концлогори) али и Словена (о чему говори злогласни Generalplan Ost). Стога, није случајно што је код Пекића, у Беснилу, врхунски стручњак за генетски инжињеринг своја истраживања започео у нацистичкој Немачкој.

Сада је јасан одговор на питање зашто Пекић.

Зато што нам Пекић показује да је могуће нешто, што нас све време уче да је немогуће: да будемо истовремено ,,модерни” и ,,конзервативни”, да не морамо ничега да се одрекнемо да бисмо нешто добили или стекли, да можемо да будемо поносни што живимо на Балкану и што пишемо и читамо на српској језику, и да тај понос не мора да буде нека гордост или охолост, која нам затвара врата других цивилизација, њихове културе и њихових знања. Пекић нам говори да можемо да будемо личности, и да не морамо да будемо робови, или слабићи, као његов јунак Конрад Рутковски.

Пекић се тако, и својим делом и својом личношћу, супротставља овом колонијалном обрасцу који нам се намеће годинама и споља и изнутра, а који нас притиска да се свега одрекнемо, да бисмо на крају постали ништа, затечено становништво, убеђено да је инфериорно и да нема ни један разлог да постоји, дакле, биолошка маса, која би временом требало да нестане, уз малу помоћ ,,пријатеља”.  

Када је беба рођена, ваља је љуљати: то важи и за Пекића. Пошто је он незгодан сведок нашег доба, сведок који се не може ни поткупити, ни заплашити, ни оклеветати, ни ликвидирати, једино што остаје могуће, то је да се фалсификује.

Зато се један племенити човек, ерудитан, али и маштовит, отворен и утемељен у исто време, мора мртав прешминкати тако да личи на неког меког, плитког и необразованог аутошовинисту, каквих има неколико тона живе ваге у српском јавном простору, али се ни један не зове Борислав Пекић, и ни један не ужива такав углед и поштовање као Борислав Пекић. Духови се, наиме, приказују само духовима. А блато припада блату.

Зато деци оно мора да поручи Пекић. Фалсификовани Пекић, наравно.

А не, рецимо, добитник награде/стипендије, државни писац нашег доба, или неки други полтрон и слабић.

ДЕЛА БОРИСЛАВА ПЕКИЋА (П.К.)

Колика је заправо Пекићева симболичка моћ сведочи ова хипотетичка анегдота. Недавно је један хрватски писац, ничим изазван, изјавио да Београд ,,једноставно није више град. То је тек мало већа касаба, Дубаи за сиромашне, или Јагодина за богате, блатњава, тужна селендра која изгледа као да ју је снимио Радош Бајић на метамфетаминима”. Замислимо сада хипотетички сусрет између Борислава Пекића и тог ,,регионалног” писца о коме локални аутошовинисти мисле да је бољи од сваког српског писца, не зато што су читали његове књиге, већ његов пасош. Замислимо да тај писац, који овде жицари неку јефтину медијску аферу како би се боље уновчио, исту такву оцену Београда понови и Бориславу Пекићу. Уверен сам да би му на то Пекић поклонио латинично издање Ходочашће Арсенија Његована, без посвете додуше, а онда би се окренуо и отишао.      

То је разлика између српске и ,,регионалне” књижевности, између интелектуалног господства са једне стране и шибицарког башибозука са друге, ма које вере и нације тај башибозук био.

Остарели Црњански је у једном писму Десимиру Тошићу, поводом Ембехада, написао следеће: ,,Када дође до рата, драги господине Тошићу, има само два фронта. На једном су сви часни људи. А на другом, има свакојаких полтрона и слабића. Ја сам сигуран да сам био на фронту са оним првима.”

Иако једини сусрет Црњанског и Пекића није трајао дуго, а није био ни леп, за Пекића се заиста може рећи исто: да је увек био са оним првима.

Те прве не би ваљало да заборавимо.

А ове друге, хајде да оставимо времену.

БЕОГРАД У СНЕГУ, МИЛОШ ЦРЊАНСКИ (П.К.)

Извор: Печат/Нови Полис

Фото: БОРИСЛАВ ПЕКИЋ, 1991. ИЗВОР: WIKIMEDIA; ВЛ. ЉИЉАНА ПЕКИЋ, ВЛАДИМИР РАДОЈЧИЋ

Текст првобитно објављен у последњем броју магазина Печат.

 
 
 

Став