Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Слободан Самарџић: Три стуба Вучићеве владавине

Србија је ушла у девету календарску годину аутократске власти. Кад гледамо уназад – много, кад гледамо унапред – непоправљиво, значи можда још дуже. Као у глуво доба ноћи када се ништа не чује и зато јаче одјекује звук полицијских сирена, тако у глувођи нашег политичког живота одјекују само непријатне сирене пропаганде. Само што ни метафора ту не може да помогне, јер она подразумева нормалну пролазну ноћ а ова политичка траје као девет спојених поларних. Али, ништа од ламента, колико год био објективно изазван и у том смислу оправдан. Фатализам није савезник живе историје, сем што често упада у њене слепе улице. Србија је већ осам и по година у таквој улици, али док се не пита зашто је то тако неће ни наћи пут изласка.

 Формула добре политике је да се она што мање види а да се њени добри резултати подразумевају. Текућа политика у Србији је сасвим обрнута: она је видно, звучно и тактилно свеприсутна а њени резултати се намећу силом пропаганде. И то је главна видљива карактеристика режима. Али, шта њега стварно подупире, то је друго питање. Он, заправо, стоји на три потпорна стуба: 1) западна подршка, 2) плебисцитарна диктатура и 3) заробљено друштво. То је троножац на којем седи наш савременик, српски владар.

Западна подршка. Србија обитава на спољној периферији Европске уније и према њој је у полуколонијалном односу. Овај њен статус започет је у мандату пре Вучићевог, али га је он довео до данашњег високог, заправо изузетно ниског, стања. Као човек радикалског порекла и менталитета, после две деценије јалове националистичке политике схватио је да је у Србији најсигурнији пут к власти показати верност према сили јаког утицаја. Разуме се да тај однос никада није однос поверења, а још мање обостраног поверења. То је више феномен који је у 17. веку Томас Хобс дефинисао као однос између покорности на једној и заштите на другој страни (protégo ergo obligo). У конкретном случају, ако хоћеш нашу помоћ а потом и заштиту, мораш да нам испоручиш оно што нам је најпотребније. А то је признање „Косова“. Запад је за ову „размену“ прихватио Вучића (можда у пару са Николићем), јер није имао другог избора после рђавог искуства са неверним Тадићем. Стога је извршена брза преобука од радикала ка напредњацима како би операција са креираним новодемократама могла да се прода западном мњењу познатом по тананој осетљивости према аутократама.

             Не знам да ли на западу постоји пословица „вук длаку мења а ћуд никада“, али сам сигуран у њихов опрез према ћудима пресвучених радикала. Стога је овај неписани уговор – где је размењена покорност за заштиту – имао рок: предају Косова и Метохије, а за после ћемо видети, можда и вратимо демократију у Србију. И ствар је  добро кренула брзим потписивање тзв. Првог бриселског споразума (април 2013) а потом и Владиним прихватањем документа ЕУ о њеној позицији у преговорима о приступању (јануар 2014). Ту је садржана и формално прихваћена обавеза признања „Косова“. У том добром почетку лежи и тајна мира и тишине проевропске опозиције у Србији поводом већ добрано започете аутократске владавине. Релативно безболно пролазе изборни марифетлуци власти 2014, 2016, 2017 и 2018. године, да би на годину пре избора 2020. део опозиције предузео озбиљнију активност против већ окорелог поретка личне власти. Ако ништа друго, бојкотом је успело обарање изласка на последњим изборима на испод 50% и потоње образовање Скупштине без опозиције. 

            Ако се сада питамо зашто за све ово време, од 2014. до 2020. године запад није одрекао подршку Вучићу, иако није предао „Косово“ а своју диктатуру је само појачавао, одговор је следећи: прво, запад није нашао алтернативу за свој ултимативни захтев; друго, западним учесницима је јасно да није Вучић опструирао довршетак договореног посла, него косметски Албанци. Они су, заправо, покварили игру својим тврдоглавим одбијањем да Вучићу дају и онај привид концесије из Бриселског споразума – Заједницу српских општина. Тако се заштитник нашао између две ватре – албанског политичког фундаментализма и захтева српске опозиције да се Вучићу скине ореол заштите. Ако би задовољио било коју од ове две позиције, запад би изгубио завет покорног и цела комбинација, која му временски постаје све скупља и неподношљивија, довела би се у питање.

Фото: Federica Mogherini Twitter

Плебисцитарна диктатура. И историографска и књижевна литература сведочи о томе да је најлакше уценити сиромашног човека. Вучић не само да то зна из дубине своје политичке интуиције, него и из још веће дубине своје властољубивости. Он ово правило ставља на врх своје политичке технике. Значи, није прво питање оно о техникама изборних фалсификата, већ оно о техникама управљања егзистенцијално угроженим масама. Јер, овде се налази његова неисцрпна изборна база. Она је у Србији објективно велика и константна већ тридесет година, али никада, чак ни у време Милошевића, није била баш у самом центру политичке манипулације. Тајна успеха, као и на свим изборима, у демократском је изборним правилу „један човек један глас“. У домаћој изборној пракси од 2014. то значи: ко је способан да на изборе изведе максималан број људи који ће све учинити да одрже свој егзистенцијални минимум, тај може унапред рачунати на изборни старт од бар 20% предности. То, разуме се, може учинити само странка која располаже државним буџетом као сопственим, у комбинацији са политичким кредом да за њу не постоје границе изборних манипулација.

            Овакав изборни инжењеринг само је најважнији корак у стварању диктатуре са масовном подршком. За њено дуго одржање потребно је заробити јавна предузећа, окупирати све националне фреквенције електронских медија и највећи број локалних, осигурати канале страначког запошљавања, такође канале и средства (приватни универзитети) „професионалних“ промоција, неговати политичко-криминално партнерство и многе друге креативне деструкције нормалног.

Овакав погон назива се заробљена држава, која своју изокренуту лигитимност задобија не само на учесталим ванредним и редовним изборима, него и на свакодневно симулираним плебисцитима. У релацији према маси, власт оперише опијумом фиктивне слике успешног развоја на свим плановима, али то не би било довољно за дугу владавину. Зато она стално дотура минимални провијант најсироманијим слојевима без којег би ови стварно стали на танку линију опстанка. Ево сами једног од бројних примера. Када је после противуставног закона „о привременом уређивању начина исплата пензија“ (новембар 2014.) потезом пера дошло до умањења пензија, оне најниже од 25 000 динара биле су поштеђене ове насилне мере. Пошто у једном сиромашном друштву, какво је оно у Србији, најмање пензије прима далеко највећи проценат пензионера, ову околност они су доживели као привилегију не стога што их режим није опљачкао као све друге, него зато што би у супротном већина њих тешко опстала.

Али ни то није крај манипулације. Овај „закон“, чија је привременост трајала четири године, претворио је пензијски систем Србије од механизма социјалног осигурања у механизам социјалне заштите. Тако су сви пензионери у Србији постали предмет финансијског моделовања власти. Ухваћени у замку егзистенцијалне уцене, постали су резервоар сигурних гласова. Ако тим гласовима припишемо малигно страначко запошљавање на свим нивоима и малигно уписивање у хегемону странку највећег броја приватних предузетника нижег и средњег нивоа улагања, слика свакодневног србијанског плебисцита у корист власти постаје још бистрија.   

            Заробљено друштво. Том сликом приближавамо се трећем стубу Вучићеве владавине. Од својих масовних зависника створио је сурогат-друштво, друштво које  суштински то није. Али, јесте конгломерација која је запушила сваку друштвеност, а то значи егзистенцијалну независност од апарата власти. Србија овде, додуше, има историјски проблем дуг три-четврт века са малом несигурном паузом између 2000. и 2012. године. Грађанско друштво у Србији било је ефикасно одстрањено у пар послератних година после 1945. Од тада до данас важи правило: живот друштва зависи од државе а живот државе од партије на власти, с тим што је та партијска владавина увек била апсолутна са тенденцијом ка тоталној власти. Овај последњи феномен, тотална власт, мери се степеном угрожености аутономије друштва, тј. његових актера који су у стању да својим оруђима производе материјална, интелектуална и морална добра.

            Одсуство грађанског друштва у Србији управо значи да је данас овде изузетно мали број људи, група, установа и предузећа која су у стању (у прилици) да својим оруђима и независно од директног уплитања споља производе вредности материјалне, интелектуалне или моралне природе. Те области аутентичне друштвене производње готово су увек под присмотром неког пипка владајуће хоботнице. То је оно ново што је ова власта уносила у Србију од 2012. године. А да би та операција заробљавања друштва била убедљивија, власт је пригрлила један симулакрум друштва који се развијао у последње две и по деценије, познат под именом „цивилно друштво“. Укратко, то је за разлику од грађанског друштва, кога карактерише продуктивизам у разним областима живота, једно изразито паразитско друштванце које не гради ништа од опште користи, али стиче домаће и иностране донације у складу са учинком у корист својих финансијских извора.

Овај владајући амалгам псеудодруштва – власт и „невладин“ сектор, који је имао велики учинак у онемогућавању сваке независне активности у јавној и приватној сфери, био је чврст све док је изгледало да ће „Косово“ бити брзо предато тамошњим Албанцима, тј. њиховим западним покровитељима. Његово лабављење последњих година најбоље говори о политичком пореклу овог амалгама. То, међутим, нема никаве везе са стањем друштва у Србији, које једва да дише, а да се не говори о његовој активности у области сопственог политичког представљања.

Фото: FoNet/Vlada Srbije/Slobodan Miljević

То су, дакле стубови на којима почива Вучићева владавина. Они јесу високи, али нико не зна колико су дубоки. Свака диктатура одликује се високим стубовима своје зграде, али сваки пад диктатуре показао је њихово плитко утемељење. Ово историјско искуство, међутим, не помаже прогнози. Сваки режим овога типа у погледу свог трајања случај је за себе. Па и Вучићев у релацији према Милошевићевом, да се послужимо нама најближим примером. Ако су били слични у погледу другог и трећег стуба, дијаметрално су различити у погледу првог. Но, не би било ништа погрешније од тога до тражити решење у западном одрицању од Вучића. Не само због тога што би за запад то било политички немогуће, бар док не нађе адекватну замену, већ и због аутентично домаћих разлога. Европска унија није у стању да Србији пружи више од положаја спољне периферије са материјалним гаранцијама које би увек биле далеко мање од губитка коју је Србији нанела забраном Јужног тока. Такође, ирационално подозрење запада према српском русофилству увек би било чинилац његове специјалне безбедносне контроле, са фокусом на контролу у производњи интелектуалних и моралних добара. Овај надзор би се свакако надовезао на постојеће снаге домаће сурогатске квазидруштвености, тако да би стално тињао конфликт типа културног колонијализма. Акцијама из серије „мирдита“ ова врста конфликта гасила би се бензином. 

Шта остаје. Политичка акција која ће за лозинку имати слоган по узору на време када се Србија ослобађала двоструког јарма – спољног и унутрашњег. Дакле, циљ је унутрашња и спољна слобода, али то није само крајњи циљ, то су и средства која му послуже. 

 

Извор: СРБИЈА И СВЕТ, блог Бошка Мијатовића и Слободана Самарџића
Фото: Политикон

Став