Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Слободан Самарџић: Шта би са новом методологијом приступања?

(Фото: Википедија)

Нова методологија приступања Европској унији враћена је у јавну сферу после прошлонедељног сусрета Вучића и Макрона. Да будем прецизнији, тема је оживела само у Србији али не у ЕУ, нити у региону. Нашој јавности сада је јасно да ће се досадашњи преговори по поглављима (њих 35) наставити по шест скупова области (да не кажемо по „кластерима“). Све остало, што је на лицу места описао Вучић, а потом детаљније и ресорна министарка, није јасно, поготово не разлика између старог и новог метода.

Нема спора да се ни најзаинтересованији део јавности не мора занимати за детаље једног сложеног процеса све и ако је изузетно политички мотивисан за ствар приступања Србије Унији. Тим пре што новој методологији преговора о приступању, која је поринута једним документом Комисије ЕУ 5. фебруара прошле године, пажњу нису придале ни бројне невладине организације у Србији које верно служе промоцији нашег пута у ЕУ. Мој покушај да одржим округли сто на тему поменутог документа Комисије, 12. марта прошле године на Факултету политичких наука, прошао је половично, будући да се из богате сфере НВО-сектора одазвало само неколико учесника од којих ни један није говорио о новој методологији. Да буде јасно, документ Комисије тицао се искључиво те теме. Потоњи ток догађаја био је одређен Ковидом 19 и ванредним стањем у држави и тема је нужно остала у некој другој димензији.

Али, не само у Србији него и у самој ЕУ. По закључку Савета министара ЕУ од почетка марта, документ Комисије требало је да буде усвојен на Европском савету почетком маја прошле године. Због пандемије, ЕС је одржан електронски, али ова тема није била на дневном реду, што је разумљиво у новонасталим околностима. Али, чудно је да до данас највише политичко тело ЕУ није разматрало, нити усвојило, овај документ. Проблем је у следећем: тај документ Комисије под насловом „Унапређење процеса приступања – кредибилна перспектива ЕУ за западни Балкан“ (вид. овде) представља само основе иновираног деловања ЕУ у процесу приступања. (О томе сам писао овде). Европски савет је својим пристанком требало да отвори зелено светло да се овај начелни документ унапреди у конкретан програм деловања тела ЕУ – пре свега Комисије и њеног комесара за преговоре о проширењу – и да се, потом, с њиме упознају земље кандидати и потенцијални кандидати. То је изостало. Самим тим, изостала је читава нормативно-правна и институционална припрема за стварно започињање овог подухвата, где спада и упознавање земаља-партнера са разрађеном новом методологијом приступних разговора.

Ако је прва два до три месеца после првог таласа пандемије било јасно зашто се ствар одлаже, данас после једне године за тако нешто нема оправдања под предпоставком да је овај подухват ЕУ озбиљан. Напротив, оно што се у међувремену догађало на релацији ЕУ – земље кандидати и потенцијални кандидати, више сведочи о запостављању ове намере него о њеној реализацији. Тако, у документу Комисије од 6. октобра прошле године послатом Савету министара и Европском парламенту о стању ових земаља у процесу придруживања и приступања, на густих 36 страна нема ни помена о новој методологији (вид. овде). У уводном делу, додуше, помиње се поменути документ од 5. фебруара 2020. али само у апстрактном контексту побољшања и олакшања процеса. С правом се може помислити да се „нова методологија“ не помиње зато што би то опомињало на обавезу да се основни документ операционализује и такав предочи партнерима, за шта главни играчи у Унији нису спремни.

Сада можемо да се питамо, на основу чега је председник Вучић онако полетно говорио о „новој методологији“, а потом и ресорна министарка. Изгледа само на основу вербалног подстицаја француског председника. Он јесте био иницијатор „нове методологије“ још претпрошле јесени (вид. моје прилоге овде и овде). Комисија јесте формулисала основни документ од 5. фебруара прошле године на основу Макронове идеје. Али, даље се није ишло и питање је да ли ће се и наставити после пропуштене године. На нивоу Уније ово више није тема, а ако је се неко сети, то је само у изнудици да се једној безбедносно важној спољној периферији Уније пружи неко вербално освежење.

Емануел Макрон, као родоначелник идеје осетио се пре неки дан најпозванијим да пред Вучићем репризира њену негдашњу премијеру. Питање је, зашто. А питање је и зашто је Вучић оберучке прихватио ову запостављену тему која више нема свој реални еквивалент. Реч је, изгледа, о нечему што се стручно и помало тајновито у ЕУ зове комуникациона стратегија. Она је у потпуности окренута Србији, јер у ЕУ нема потребе за њом. Најпре, треба људима овде обновити сећање на лепе речи о нашој европској будућности, с обзиром да текући вокабулар о приступању тешко да има неки додир са стварношћу. Дакле, мењамо начин па ће се и циљ брже остварити. Поред тога, требало је нечим компензовати мрачну тему о Косову и Метохији о којој нашој публици ништа нормално не може да се каже, до да се понове обавезе које је својевремено преузео  председник државе.

За некога можда ове две упоредне ствари делују у корист фер размене Косова и Метохије за Европску унију, али пре тринаест година ова трговина још се могла прикривати илузијом „и Косово и ЕУ“. Вучићу данас ипак је неупоредиво теже него Тадићу онда. У реду, али зато ћемо додати изградњу београдског метроа па ћемо неизвестан скор „комуникационе стратегије“ ипак мало померити према позитивно-оптимистичкој страни.

Тако је тема о „новој методологији“, о којој је недостајала јавна дискусија на домаћој сцени, протоком времена тривијализована. Она се свела на тачку убеђивања домаће јавности да је са нашим путем у ЕУ све у реду већ тиме што су изанђале патике замењене новим. Да смо имали унутрашњег капацитета да од ове Макронове идеје сачинимо домаћу стратегију за трасирање озбиљних односа са ЕУ, боље бисмо се осећали. Овако, на свим плановима – политичком, јавномњењском и стручном – остајемо тамо где смо и били: у стању ишчекивања чуда које ће нас превести у бољи живот.      

Извор: СРБИЈА И СВЕТ блог Бошка Мијатовића и Слободана Самарџића

 

 

Став

Патријарх Порфирије: У мојим молитвама на првом месту ће бити Срби на страдалном Косову и Метохији, који су у нераскидивом јединству са нашим народом у Републици Србији, али и са нашим народом који живи у Републици Српској, Црној Гори, у Босни и Херцеговини у целини

Прочитај више...