Пише: Михаило Меденица
Колико смо величанствен народ смисла, суштине и корена- толико сами себе гонимо у бездушни трк за смислом, суштином и кореном, вазда на погрешну страну.
Заправо, свака је погрешна док год трагамо за оним чиме смо постањем благословени, но лакше нам је, ваљда, вајкати се неголи веровати…
Гледам, читам, слушам колико се повике дигло око споменика Стефану Немањи- Светом Симеону Мироточивом, колико се тај јаз између некакве “прве” и “друге” Србије (што се мене тиче једна и једина је Србија) преметнуо у бездан, с колико јарости и жучи и једни и други бране своје, а мучена Србија…
Лично, пресрећан сам због споменика!
Жао ми је што ће бити постављен у оној рупи, да извирује из ње, уместо на Калемегдану, рецимо, негде крај Храма Светога Саве, на неком од толико београдских брда где би небо застајало над њим, но…
Не могу презирати споменик јер ће бити урађен за вакта ове несрећне власти, презираћу њих јер су вредни презира али ћу се споменику бескрајно радовати и бити поносан што сам дах- даха светородног!
И, ни са ким се ту не упуштам у полемике- не могу они мрзети колико ја могу волети, и не могу они измислити толико разлога против колико ја не морам измишљати ни један- за, јер васцела је Србија, свако од нас- споменик светородним Немањићима, и све ваљано што чинимо, свакога дана када смо бољи од себе јучерашњег- завет је немањићки већи и постојанији од сваког железа!
Но, велим, колико се они труде да докажу како су наша вера и радост безумни, толико и ми, понекад, верујемо све тражећи од Господа да се јави и потврди да не верујемо узалуд!
Зато и рекох да смо народ смисла, суштине и корена који вазда трага за њима, ко да је ситнина испала кроз пробушени џеп…
