Слово о Стевану Рокићу, јунаку и мученику
Када су у мају 1941. новоформиране усташке власти у ондашњој „Хрватској“ Митровици почеле са хапшењем истакнутих националних радника и организовале прве транспорте у логоре Копривница и Јадовно, међу првим ухапшеницима налазио се и Стеван Рокић, добровољац Великог рата, након рата кафеџија, ратар активан у друштвеном животу и касних тридесетих, у јеку све оштријих српско-хрватских спорова, а након стварања „Бановине Хрватске“ оснивач митровачког одбора Српског културног клуба.
Све до скоро, име Стевана Рокића, иако га је Јован Удицки убележио у свом пописнику жртава Сремске Митровице у Другом светском рату, било је непознато овдашњој стручној и широј јавности која је услед деловања идеолошке државе, сопствене небриге и лењости решила да оне који су 1918. Срем сјединили са Краљевином Србијом препусти забораву. Исто се може рећи и за Стеванов оштри лик иако нас је се са времена на време поносно гледао преко камере која је баш у мају, али 1925. приликом освећења добровољачке заставе, овековечила групу митровачких добровољаца Великог рата.
Данас, Стеванов лик, скупа са другим његовим саборцима и ратним друговима, као својеврсно сведочанство решености нових нараштаја да се врати сопственим исходиштима, заузима место које му припада у Музеју Срема. Након вишегодишњих истраживања и допуне сталне историјске поставке новим знањима, са Стевана Рокића, али и читаве његове генерације којој је било суђено да уђе у две светске кланице, скинут је вео заобарава.
Од Срема до Америке: од смрти до новог живота
Стеван Рокић, рођен је у Митровици од Оца Николе 1880. године. У освит 20. века жени се Анкицом и добија ћерку (чије име нам је још увек непознато), да би убрзо потом, пратећи немали број јужнословенског живља ондашње Аустро-Угарске, напустио родитељску кућу у „Ћуковцу“ и отишао на тежак физички рад у Америку. Током наредних година, уредно ће се јављати својој породици и преко Анкициног брата редовно слати новац неопходан за живот своје супруге и детета. (Пошто је Анкица била неписмена, то је посредна комуникација била једини начин да сазна нешто о својој породици.)
Није познато када се Стеван вратио у Митровицу, али је то извесно било пре 1908. године. Одмах по повратку, сачекала га је тужна вест о смрти супруге Анкице и ћерке, као и непријатно сазнање да је током дужег периода, свесно прећуткујући ову трагедију, Анкицин брат уредно примао новац и трошио га за своје добро.
Стеван ће се поново оженити својом познаницом и суграђанком Марицом, са којом 1909. добија сина Марка, али он убрзо умире. Две године касније, у марту, Стеван и Марица добиће сина Милана, а две године касније, уочи Великог рата и другог сина Николу.
Велики рат и „Слобода“
Након што му је „царска и краљевска власт“ мобилисала брата Божу, а не хотећи да као Србин ратује против својих сународника, у лето 1914. Стеван Рокић тајно прелази Саву и ставља се на располагање српској краљевској војсци. Као такав, био је, уз изузетак оних Сремаца који су још за време балканских ратова, па и раније, прелазили Саву и ступали у добровољачке и четничке одреде, Стеван Рокић био је у невеликој групих оних који су од првог до последњег пуцња Велики рат прошли искључиво као српски војници.
Скупа са својим саборцима, прешао је Албанију, учествовао у борбама на Солунском фронту, загазио на Кајмакчалан. У Митровицу се, као победник и јунак Великог рата вратио крајем 1918. године. У прво време живео је у старој кући у „Ћуковцу“, да би касније прешао у нову кућу, смештену на данашњем Булевару Константина Великог, у близини куће Манигодића.
За своје заслуге, уз војничке медаље-споменице, Стеван Рокић добија и готово 9 јутара земље, као лични поклон Краља Александра. У кући у коју се уселио отвара и кафану „Слобода“, чији инвентар и данас у свом дому чува Стеванова унука Гордана Рокић.
Током година, живот породице Рокић променио се на боље. До почетка Другог светског рата, Стеван Рокић имао је у свом власништву 39 јутара земље, а његова кафана била је једна од цењенијих у граду.
Активан у друштвеном животу, Стеван је здушно помагао добровољачко удружење, „Удружење четника“ чији ће члан постати и његов син Милан, али и ратарско певачко друштво у којем ће управо Милан бити један од истакнутијих певача. Уз то, Рокићи ће постати познати и по тркачким коњима у које је нарочито био заљубљен старији син Милан, а који ће остваривати значајне победе на бројним тркама у Срему, Шапцу и Београду.
Хапшење, депортација и смрт у Јадовну
Када је, непосредно по стварању „Бановине Хрватске“, чувени Слободан Јовановић, а преко угледног митровачког адвоката др Јеврема Видића почео са стварањем митровачког одбора Српског културног клуба, организације која је сматрала да у новонасталим околностима и Срби имају право на своју етничку територију: „Српске земље“, међу првима који се овом позиву одазвао био је управо Стеван Рокић.
Митровачки чланови СКК протествоваће против хрватских аспирација на Срем, а под паролом „Срби на окуп“, одлазиће да подрже српске напоре у Шиду и Вуковару, који су 1939. припали хрватској бановини. Због тога, Стеван ће, скупа са својим саборцима, доћи у сукоб са адвокатом др Петром Гвоздићем, шефом митровачког одбора ХСС-а који је, са своје стране, заступао великохрватске и сепаратистичке тежње, сматрајући не само да простор до Земуна припада Хрватској, већ и то да та Хрватска мора бити, не део југословенске федерације, већ потпуно независна држава.
Управо Петар Гвоздић, као први човек усташке власти, формиране у априлу 1941. инсистираће на Стевановом хапшењу. Непосредно уочи Ђурђевдана прве ратне године, у дом Рокића ући ће тројица митровачких усташа. Двојица су претресали кућу, тражили оружје и новац, а један је уперивши пушку, натерао Стевана да стоји у ходнику са рукама високо дигнутим у вис.
Скупа са другим истакнутим националним првацима, међу којима су били и чланови СКК, па и сам др Јеврем Видић, отеран је најпре у Флајшманов подрум који је по депортацији породице Јосипа Флајшмана претворен у казамат. Након вишедневног мучења и испитивања, депортован је за Копривницу, а одатле за Јадовно. Из Јадовна је успео једном приликом да се јави, молећи супругу да му пошаље преобуку и сланину. Пошиљка је послата, али до Стевана никада није стигла, пошто је убрзо, крајем маја бачен у једну од велебитских јама.
Страдање породице Рокић
Недуго пошто је Стеван отеран за Јадовно, у дом Рокића смешта се колонизована хрватска породица Орешковић. Тада, у кући на данашњем „Булевару“, осим старе Марице, више није било Рокића. Милан је са супругом Љубицом (дев. Самарџија) и ћерком Горданом (рођ. 1934.) захвљујући пријатељима, џокејима Радиши из Шапца и Жики из Метковића успео да се склони у Мачву. Скупа са њима прешао је и млађи брат Никола. Захваљујући надљудским напорима пријатеља Максе Лабаша из Шалабаре, који је на своју руку, скупа са три Миланова коња препливао Саву, на мачванској страни наћи ће се и расни тркачи од којих ће породица у прво време преживљавати.
Из Мачве, породица се склања за Београд, на Чукарицу, а до краја рата, променила је 59 локација на којима је живела. Током боравка у Београду, Никола, склон комунистичким идејама, биће потказан, ухапшен, отпослат на Бањицу, а одатле у логор Норвешку. И мада је иза себе оставио супругу Љубу и децу Ксенију и Стевана, никада се неће вратити у Југославију. У Норвешкој ће се оженити извесном Кларом са којом ће добити петоро деце.
Током живота у избеглиштву, Рокићи ће се издржавати од Љубициног шнајдераја и, до Николикон хапшења, коњичких трка. Желећи да избави брата из логора, Милан ће се одрећи Толеда, Шавала и Шакмана.
Оставши сама у окупариној Митровици, прогоњена и у сопственој кући од притошлих Павелићевих колониста, Марица Рокић биће током 1942. ухапшена, послата у Јасеновац и заклана у Старој Градишки у августу исте године.
Без икаквог сазнања о страдању своје мајке, Милан Рокић и његова породица тешко ће страдати и у савезничком бобардовању Београда 1944. када ће бити једва извучени испод рушевина куће у Гробљанској улици где су тада живели. После дугог пешачења, изнемогли, гладни и болесни, Рокићи ће се преко Земуна, пратећи кретање фронта, крајем 1944. вратити у породичну кућу, коју ће уз доста траума још наредне две године делити са породицом Орешковић.
Измучен и сломљен, Милан Рокић умро је већ наредне, 1945. Сахрањен је 3. маја на Православном гробљу. Љубица Рокић дочекала је дубоку старост, као и Стеванова унука Гордана, која је изродила кћер Браниславу и сина Бранислава.
Током ратова деведесетих година, Гордана ће, боравећи тада у Трсту, активно помагати српски народ, а биће и активни добровољац у српским јединицама.
Данас, у кући на „Булевару“ више нема Рокића.
С. Лапчевић
