„Срећне ти ране, Радоване”

На данашњи дан 21. јула 2008. године на београдској аутобуској линији 73 ухапшен је један од најтраженијих хашких оптуженика, први предсједник Републике Српске Радован Караџић.

Његов адвокат је ту званичну информацију накнадно порекао изјавом да је хапшење извршено три дана раније.

Изручење Хашком трибуналу је извршено већ 30. јула, а осуђен је по 11 тачака оптужнице које обухватају геноцид и злочине против човјечности 2016. године на 40 година. Та је пресуда 2019. преиначена у доживотну.

Прошле године је др Радован Караџић, данас у 78. години, пребачен у један од најтежих затвора у Великој Британији.

Најсликовитији је приказ покушаја хватања Радована Караџића кроз опис акција у којима је учествовао Дејвид Петреус, будући директор ЦИА, који је био у то вријеме бригадни генерал, стациониран у Сарајеву. Био је фасциниран методама које специјалне снаге користе и инсистирао је на томе да ноћу иде са њима у рације.

„Једног дана ставио сам га у хеликоптер и обукао га у цивилну одјећу“, каже поручник Енди Милани Паули Бродвел, жени која је радила биографију Петреуса. Афера са њом ће Петреусу касније окончати каријеру.

Након пута преко планина источне Босне хеликоптер је наишао на војнике Делта јединице.

„Ушли смо у комби на којем су били црни прозори и могли сте да видите да је као дијете у продавници слаткиша“, каже Милани, а преноси “Гардијан”.

Петреус и његови људи ненајављено би тако усред ноћи упали у кућу супруге Радована Караџића, Љиљане, у нади да ће затећи нешто, или да ће она послије отићи до њега, гдје год да се крије, да га упозори. Љиљану су пратили гдје год да је ишла и она је била прва мета дронова за нагдледање, нове играчке САД испробаване први пут у Босни. Није их нигдје одвела.

Ловци на Караџића су употријебили сваки трик који су знали – претраживали су села на граници БиХ и Црне Горе како би којим случајем наишли на некакву необичну активност, тражили су сателитске антене на старим кућама, гледали новинске огласе…

У једној од најбизарнијих акција војници Делта јединице легли су испред конвоја на планинском путу, док је један био обучен у одијело гориле које је претходног дана донијето из САД. Идеја је била да се Караџићеви чувари, познати као Превентива, преваре и успоре возило таман толико да војници из засједе баце на врата специјалну гранату која ошамути путнике. Та операција би постала дио историје Делта форс јединице, али се централни играч представе није појавио, пише “Гардијан” позивајући се на књигу “Касапинов траг” Џулијана Борџера.

И први, а како се после испоставило, и последњи пут, информација која је довела до акције је била погрешна – намјерно или случајно.

За информацију о Караџићу је нуђено пет милиона долара.

У српском народу су лик и дјело Радована Караџића остали славни, а његова предаја – издаја, прави материјал за епског јунака.

Радован је и сам писао (и пише) пјесме, а више од тога се о њему оне пишу. Уз гусле и умјетничке, као ова од Миша Вујовића под називом „Срећне ти ране, Радоване”.

Е мој Радоване, срећне ти ране

И немој узалуд да трошиш дане

Узми на себе грехе окајане

Срећне ти ране Радоване

Знао си тамо да нема правде

Умивено лице Гргурове гарде

Црвени фењери,тоге офуцане

Срећне ти ране Радоване

Не плаши се хашке тираније

Чека их депонијa историје

Држи се Рашо уз изабране

Срећне ти ране Радоване

Без жертве нема ни судњег дана

Адска је казна зацељивала рана

И то је само за одабране

Срећне ти ране Радоване

Моћни су давно пресудили

Срби су криви мртви и живи

Светлост васкрса брзо сване

Срећне ти ране Радоване

Српска је твоје бесмртно дело

Блажена јава вековних снова

Границе крвљу освештане

Срећне ти ране Радоване

Једино молитва чини чуда

Само ће веће свевишњег суда

Да награди изабране

Господ је с тобом Радоване

Замисли Танаска како је главу

С једним фитиљем послао у славу

Колико је само Обилића

Страдало од Мањаче до Требевића

Они су на олтар отаџбине

Заждили кандило вечне истине

Они и данас Cрпску бранe

Срећне ти ране Радоване

Колико је само ратних дана

Рођено малих Радована

Они ће да ти исцеле ране

Срећне ти ране Радоване

Мисли на њих и њихове дане

Срећне ти ране Радоване

Мишо Вујовић

Март, 2016.

Радован је у јулу, након дугогодишњег сакривања иза лика извјесног Драгана Дабића ухапшен у аутобусу. Током десетак дана у затвору посјетио га је и пријатељ, пјесник Рајко Петров Ного, који је у дјелу „Радованов гамбит” писао и о њиховом дружењу.

У поглављу „У српској тамници” које преноси Печат, пише сљедеће:

Да ис­при­чам и ка­ко сам по­се­тио Ра­до­ва­на у бе­о­град­ском за­тво­ру 29. ју­ла 2008. го­ди­не, дан пре не­го што ће га из­ру­чи­ти. Ка­да сам ра­за­брао да по­ро­ди­цу са Па­ла не­ће пу­сти­ти да га по­се­ти, за­мо­лио сам Ра­до­ва­но­вог бра­та Лу­ку да при­пи­та ко­га већ тре­ба да ли бих га мо­жда мо­гао по­се­ти­ти. Лу­ка ми уве­че ја­вља да се су­тра пре под­не спре­мим за по­се­ту. По­ми­шљам да ће Ра­до­ва­на ту ноћ од­ве­сти, па се они што по­се­те одо­бра­ва­ју ци­нич­но ша­ле… Го­во­рим сво­јој Љи­љи да знам, ако ме пу­сте, ко­ја ће би­ти пр­ва Ра­до­ва­но­ва ре­че­ни­ца, и из­го­ва­рам је… А не, не­ће, ка­же она, Ра­до­ван је при­сто­јан чо­век… При­сто­јан је са ва­ма, што би био са мном… Про­ла­зим кроз ла­ку там­нич­ку про­це­ду­ру, по­ма­же ми је­дан од Радованових адво­ка­та, Го­ран Пе­тро­ни­је­вић, и ми­слим ка­ко је бед­на мо­ја би­о­гра­фи­ја – ни јед­ног је­ди­ног да­на ни­сам про­вео у за­тво­ру… Сви слу­жбе­ни­ци су љу­ба­зни. По­гре­ши­ли смо улаз за по­се­те, Го­ран ме по инер­ци­ји по­вео на слу­жбе­ни, али ме ни­су вра­ти­ли; сви као да су за не­што кри­ви, сви као да нам се из­ви­ња­ва­ју… Же­на у по­ли­циј­ској уни­фор­ми ка­же ми да при­че­кам, Ра­до­ван има не­ког у по­се­ти. Че­кам и хо­дам. До­био сам ску­пих 15 ми­ну­та, ва­ља да се кон­цен­три­шем на нај­ва­жни­је. Од ка­да га ни­сам ви­део, и кад ћу га опет ви­де­ти… Же­на у уни­фор­ми ми ка­же да мо­гу да уђем. На вра­ти­ма ме до­че­ку­је ви­сок, штр­кљаст, из­бри­јан, под­ши­шан, под­мла­ђен Ра­до­ван, ско­ро као из сту­дент­ских да­на, са­мо што му је густ пр­шић по­па­дао по ко­си. По­здра­ви­смо се, а он­да се он по­из­ма­че да ме осмо­три, и ре­че ону ре­че­ни­цу ко­ју сам ре­као да ће ре­ћи: Што си оста­рио, Но­го? По­ди­гох ма­ји­цу, ле­то је, да ис­под ма­ји­це ви­ди ду­ги рез од опе­ра­ци­је пу­шач­ких но­гу. Шта је то, ус­пла­хи­ре­но пи­та. То је оно што се ти ову­да го­ди­на­ма ски­таш, а не ле­чиш при­ја­те­ља… Се­ди­мо је­дан пре­ко пу­та дру­го­га за ду­гим сто­лом са још ду­жим клу­па­ма, на кра­ју клу­па се­ди по је­дан по­ли­ца­јац; сне­би­ва­ју се љу­ди, и њи­ма не­при­јат­но… Из­бе­га­вао сам сва ме­ста где бих вас мо­гао сре­сти. Јед­ном код Бран­ко­вог мо­ста при­ђе ми тај и тај, ко­ји је са на­ма на Ади играо фуд­бал, да ме пи­та за не­ку ули­цу. На­ту­кох ше­шир ду­бље и на­шти­мах глас: Не знам, ни­сам одав­де, ка­жем… Та­ко је бо­ље, тај ни­је са на­ма, ве­лим, ко зна шта би с тим да те препознао… Све што смо да­ље при­ча­ли, мо­ра да је оној дво­ји­ци по­ли­ца­ја­ца, а и они­ма ко­ји су сни­ма­ли, зву­ча­ло нео­в­да­шње. Нај­пре сам му ре­као шта ми­слим о ро­ма­ну Чу­де­сна хро­ни­ка но­ћи. А ми­слим да је изврстан, на­ро­чи­то дру­ги де­о… Он­да он при­ча ка­ко је у ње­му од­јек­ну­ло оно што сам о две­сто­го­ди­шњи­ци Ка­ра­ђор­ђе­вог устан­ка на Сре­те­ње Го­спод­ње клик­нуо из Ма­ри­ће­ви­ћа ја­ру­ге, а што је и у они­ма ко­ји су то слу­ша­ли у та­ла­си­ма од­је­ки­ва­ло:

Ваљало би овдје, у Марићевића јарузи – одакле је Карађорђе кренуо на подвижнички, жртвени и трагически пут до Радовањског луга – данас, на Сретење Господње, кратко и јасно зборити.

Савремене планетарне дахије, и ове наше локалне потурице, у постдејтонској и постмодерној ревизији, али и производњи историје, ничим се другим не баве до сјечом кнезова:

Једног кнеза преварит можете,

Једног посјећ, а два ће утећи.

Ту двојицу што су утекли народ је препознао и својијем крилом закрилио. Није народ, како нови усрећитељи говоре, њихов талац. Народ им је јатак. Да је друкчије, до сада би их на превару ухватили и посјекли:

Ко ће љута змаја преварити,

Ко ли њега спаваћива наћи?

Док слушамо Вишњићеве стихове о Карађорђу, не можемо а да не помишљамо и на неке данашње бјегунце. То је у поезији законито.

У Вишњићевом, а онда и у Његошевом стиху, који је, како Иво Андрић каже, калуп за српску осјећајност, усековане главе предака обреле су се и оживјеле на новим раменима:

Диже народ, крсти земљу, а вараварске ланце сруши,

из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.

Недавно се појавила информација да је могуће да Радован Караџић и Ратко Младић буду размијењени за неке западне заробљенике са украјинског ратишта.

Тим поводом је ИН4С разговарао са сином Ратка Младића, Дарком, који је изјавио да нема никакве информације.

Радован Караџић и Ратко Младић поново су дошли у жижу јавности након изјаве директора Роскосмоса, Димитриј Рогозин, који је у твиту на свом налогу рекао да се нада брзом изласку из затвора његових пријатеља Караџића и Младића.

„Два хероја братског српског народа и два моја пријатеља. Професор Радован Караџић – бивши предсједник Републике Српске у Босни и Херцеговини и генерал Ратко Младић – легендарни командант Војске Републике Српске. Од 1994. до 1996. често смо се састајали. Једном ћу вам испричати о томе детаљно“, написао је Рогозин својим пратиоцима на Твитеру.

Он је рекао да се нада да ће „Караџић и Младић бити извучени из хашких тамница, гдје већ дуги низ година покушавају да их осуде за туђе злочине, које су инспирисале Сједињене Државе и њихови помагачи.“

„Срби у Босни и српски народ у цјелини остају вјерни традицији нашег вишевјековног пријатељства. Надам се да ће Црногорци збацити издајнике са власти и вратити се нашој породици. Само слога Србина спасава“, истакао је Рогозин на Твитеру.