Oвих дана у Музеју Срема у Сремској Митровици још увек је могуће погледати изложбу „Априлски рат и први дани НДХ у Сремској Митровици“. Замишљена као први корак на путу обележавања 80. година страдања Срба Срема у геноциду који је починила хрватска држава, ова поставка покушала је да објасни како је изгледао политички живот у граду у годинама пред рат, али и да прикаже прве месеце нове власти и дочара процес њиховог кокнституисања.
Међу изложеним материјалом нарочито су занимљиве отпуснице за Србе – јавне раднике, „присеге“ које су митровачки Хрвати давали Павелићу, огласи о промени назива улица, али и пропагандни усташки леци у којима се оправдање за „новонастало стање“ тражи у „освети за 1918.“. Ова година, на коју заједно са Хрватима ових дана притужбе имају и њихови источни једнокрвници са Цетиња и околине, саопштава се са поменутих памфлета, година је почетка ропства и страдања хрватског народа који је, везавши своју судбину за ослободиоца Хитлера и његову ратну машинерију коначно добио прилику да Србе постави „тамо кам спадају“:
Пре осам деценија Хрвати су се, дакле, светили Србима за слободу. Како и приличи менталитету за који је још Светозар Марковић тврдио да услед вечитог сна о Великој Хрватској нема капацитета за демократију[1]. Неспремни за преузимање одговорности, а опседнути идеалом који је нужно водио од одрицања до затирања сопствене крви, некадашњи шуцкори и регименташи наставили су свој рат тамо где су га не својом вољом морали прекинути баш те године која је са плаката и прогласа опомињала на „српски грех“.
„Трагична“ 1918. показало је управо искуство 1941. није била година у којој су Срби намакли Хрватима окове, већ су им из руку отели бајонет и каму. Да је било онако како су по митровачким сокацима у априлу и мају пре осам деценија „малали“ загребачки и овдашњи касапи, Виктор Томић свакако не би добио прилику да у току три летње недеље 1942. године са својим усташама од Вуковара до Сремске Митровице побуија готово 10.000 Сремаца, највећим делом Срба.
За Србе Срема, година која се враћа није 1941. већ 1914. Она се вратила 1991. и још увек траје, јер за разлику од 1945, 1918… бајонет и кама још увек нису смењени „оковима“. Под условом да икада уопште и јесу.
1918: рат је готов, живео рат!
Већ непосредно по атентату у Сарајеву, пратећи писање бечке штампе и митровачки Хрватски браник је почео са агресивном кампањом против Србије и Срба као народа. Тражило се хитно кажњавање за почињени атентат, без икаквиих сазнања о евентуалној умешаности Краљевине Србије у читав догађај. Почетком јула 1914. могло се читати о антисрпским демонстрацијама широм Босне и Херцеговине и Хрватске, којима су будући Југословени, Хрвати и Мухамеданци, доказивали своју верност Царевини.[2]
Док је притисак на Србе полако растао, крајем јуна 1914., чланови градског митровачког поглаварства, изразили су саучешће „уз израз оданости и верности“[3] Истог дана, трговци су затворили своје радње, а на свим јавним местима за то предвиђено, истакнуте су црне заставе. „Поглаварство је издало и посмртницу жртвама атентата на три језика: српском-ћирилициом, хрватском и немачком. На истакнутим местима у граду, 26. јула, извешани су позиви за краљевско угарски народни устанак, огласи о мобилизацији људства и привођењу војних коња.“[4]
Све то није било довољно бечким властима, па је убрзо као прва мера против Срба у граду, извршена смена градоначелника Теодора Василића, да би се убрзо потом почело и са притиском на најугледније мештане сремских села у којима су Срби чинили готово 90 посто становништва[5] али и са цензуром и запленом штампе која је оцењивана као „антимонархистичка“.[6]
Срби су отпуштани са радних места, поготово у култури и просвети, а нарочито је запажен био случај отпуштања композитора и ченика Српске црквене певачке дружине Петра Кранчевића којем је био забрањен сваки рад. Међутим, он је на неколико локација у граду, у подруму зграде апотекара Ђорђа Петровића и у подруму кафане Мита Симатковића „вредно и са пуно надахнућа и музичке инвенције“ радио и стварао без знања градских власти.[7]
Мобилизација Срба у Царевини брзо је завршена, па је од укупно 127.000 војника, колико су Срби имали дати у рату (у миру 58.000) мобилисано тек 66.000 од чега је највећи део био распоређен у 70. Петроварадински пешадијски пук Заједничке војске, чинећи око 56 посто његовог људства. Срби Срема били су распоређени и у 28. Осијечки ландвер (домобранство), где су служили као пешадинци. „Било их је и у 12. Осијечком (подручје Славоније и Срема) уланском пуку у којем су Срби давали до 33 посто људства, а Сремци су могли да чине 20 посто. Улазили су у састав 104. ландштурм бригаде. Два главна пука у којима су се нашли били су делови различитих армија – 28. ландвер пук као део 42. ландвер (Вражје) дивизије, био је у Петој армији, а 70. Петроварадински преко 32. дивизије у Другој армији.“[8]
Како нису биле предвиђене за веће операције против Србије, српске јединице из Срема, уколико нису отпослате на Источни фронт, држане су „у транспорту или као резерва на Балканском ратишту“. Тек незнатан број њих је на почетку ратних дејстава, „кроз Пету и Шесту армију учествовао у нападу на Србију“ и то на подручју Шапца и Мачванске Митровице.[9] Током операције на Колубари, Срби Срема су као део 42. ландвер дивизије, преко Босне, ушли у западну Србију. Остало је забележено и то да је један аустро-угарски официр, Србин, адвокат из Митровице, превео на српску страну „две компаније војске.“[10]
Паралелно са учешћем на фротновима, Сремци, они који су остали између Саве и Дунава, трпели су све већи притисак који су нарочито вршиле мађарске војне јединице. Преки суд је почетак свог рада обзнанио још пре формалне објаве рата Србији, па су Срби Срема често били принуђени да излазе пред њега, одговарајући најчешће за деликте увреде Владара и ремећење јавног реда и мира.
Већ недуго по избијању рата, погранична села почела су да се празне, а основан је и градски одбор за апровизацију и утврђивање ратне штете. „На снагу је ступио закон о забрани окупљања, укинуте су све библиотеке, читаонице, културна и спортска друштва. Школске установе и кафане претворене су у прихватне болничке установе. Богослужење се обављало у католичкој цркви, старој праволсавној, јер је нова црква са општином оштећена за време бомбардовања, као и у казнионској цркви.“[11]
„Аустриска солдатеска је по Срему почела да врши разна злодела. Они који су као војни обвезници морали ићи, отишли су од својих кућа. Други су пак били затварани и одвођени као таоци. Извесне породице досељене из Србије и Македоније били су одмах депортоване у логог Нежидер за дуже време.“[12] Међу таквима биле су породице Димитрија Ивезића, Смиљна Трајковића и друге.
„Било је забрањено све што се звало српско. Забрањена је употреба ћирилице”, а српским културним, просветним и спортским друштвима и установама, међу којима су и школа, Српски Соко и Српска Црквена Певачка Дружина, забрањен је сваки рад.[13] На торњу српске цркве у кубету, више звона, биле су постављене две осматраничце и једна мађарска регимента оскрнавила је цркву: увела је коње и цело једно митраљеско одељење. Прота Драгомир Радошевић затворен, извенен пред војни суд и по хитном поступку суђен на стрељање.[14]
„Једном речи, вршен је на разне начине терор над сваким Србином, који је уживао углед, положај, или био као истакнут културни, национални или политички – јавни радник. Чувени и злогласни шеф полиције и именовани владин повереник др. Гинтер био је страх и трепет у Митровици, али преко новца могла се и од њега задобити милост, односно могао се човек извући од зла.“[15]
Улазак Српске војске у Срем у августу и септембру 1914. и њено брзо повлачење, донело је нове муке српском становништву. До темеља је попаљен Доњи Срем, а страдала су и митровачка села уз Саву, пре свих Шашинци и Јарак, на чијем простору је вођена и битка на Чеврнтији (Легетска битка), једна од највећих и најзначајнијих операција војске Краљевине Србије током „Сремске офанзиве“.[16] У то време, тачније у августу 1914. формиран је и „Сремски добровољачки одед“ на чијем челу су се налазили комити и Немац Игњат Кирхнер. Тако су се Срби Срема већ на самом почетку рата нашли на две супростављене стране.[17]
Пораз аустроугарских војски на Колубари, изазвао је, крајем 1914. нови страх од могуће провале српске војске у Срем, па су у јавност пуштени и унапред припремљени планови за евакуацију Срема. Као први корак Судбени сто биће пребачен у Винковице, а ситуације ће се смирити тек годину дана касније, коначним падом Србије. Све то није утицало на рад Судбеног стола који је враћен у Митровицу, наставио да пресуђује грађанима, а настављено је и са интернирањем свештенства.[18]
Нова искушења дошла су са уласком Италије у рат на страни Антанте. Почело се са великим реквизицијама житарица, које ће трајати све до краја рата.[19] Како би се Италијани зауставили, Срби Срема су са Источног фронта и из резерве пребачени и на нови фронт. Када је након ступања Румуније у рат дошло до отварања фронта у Добруџи, Срби Срема учествовали су у борбама као део Српске добровољачке дивизије. Тако су се Сремци фактички нашли на чак четири фронта, што је свакако занимљив куриозитет.
На италијанској бојишници, Срби Срема ратоваће као део 28. ландвер пука, који је пребачен са Истока. Активно су партиципирали у Дванаестој сочанској бици која се распламсла 24. октобра и трајала је до 10. новембра 1917.[20] Број српских војника на италијанској бојишници повећаће се наредне године, након Брест-Литовског мировног договора, којим је Русија, односно СССР иступила из Великог рата. Сремци ће тада постати део 11. армије која је ратовала у саставу Групе армија Конрада фон Хецендорфа.
Крај рата у Срему који је уз Подриње и део Херцеговине био најстралнији српски простор унутар бечке царевине која се према сопственом становништву понашала као окупациона сила, означио је и нове проблеме. Појава Зеленог кадра у Фрушкој гори и настојања Загреба и митровачких Хрвата да по сваку цену спрече уједињење Срема са Србијом обележили су последње месеце „кобне“ 1918.
Док већ споменути похрваћени Немац Иван Гинтер и митровачки жупник др Фрањо Рачки траже што хитније изборе за нову власт, надајући се да ће последњи трзаји царства омогућити стварање већине у којој ће хрватска струја бити доминантнија, српска страна опире се тој намери и тражи повратак на власт Теодора Василића и његовог кабинета који је 1914. уклоњен.[21] Стварање државе Словенаца Хрвата и Срба (29. 10. 1918.) свечано је обележено истицањем српске, хрватске и словеначке заставе, а крајем октобра (31. 10.) одржана је и изборна скупштина за Народно веће на чијем челу се нашао др Милан Костић, управник Казнионе и лекар. Решено је да изасланици Већа оду у Београд и саопште војним властима да је Митровица отворена и спремна за улазак српске војске. Последњег октобарског дана, Теодор Василић је и формално враћен на место челника града.
Жупник др Фрањо Рачки, незадовољан овом одлуком, записаће у рукопису Кратка историја швабске парохије у Митровици који се налази у Музеју Срема, да не разуме због чега поражени војници толико славе крај рата, напомињући да се ту ради о „некој махнитацији“ којој је тешко пронаћи и схватити дубљи разлог.
Почетком новембра, српске трупе налазе се на десној обали Саве, наспрем Митровице. Први који прелазе у Митровицу били су комити Милуна Милошевића, са којима у град између осталог прелази и Станислав Краков. Док српска страна у овом чину види први корак ка уједињењу, Хрвати Срема проналазе да је ствар привременог карактера и да војска није ту да директно прикључи Срем Србији, већ да помогне властима у одржавању реда и сузбијању штетног рада Зеленог кадра.[22]
Коначно, улазак српске војске у град почео је петог новембра „када је на челу Другог батаљона 5. Пешадијског пука „Краља Милана“ у граду ушао потпуковник Љубомир Максимовић. Прелазак српске војске на леву обалу Саве настављен је и наредних дана. Тим поводом, 6. новембра, митровачки грађани су јавно, на градским улицама, дали подршку овом догађају и обележили га на начин како је то одговарало духу времена, благодарењима у градским црквама.“[23]
Благодарење је одбио да служи жупник др Рачки који ће у својој Краткој историји шбавске парохије у Митровици са резигнацијом забележити да се српска црква одавно спремала за „славља“, али да се у исто време занемарује прогон католичког становништва. Након одбијања да заблагодари са олтара Краљу Петру и његовој војсци, жупник др Рачки је под притиском Словена католика, не-хрватског порекла, напустио Митровицу, да би се у њу вратио тек у марту 1919.[24]
Био је то први међунационални инцидент од већег значаја, пошто је његов главни актер био челник Римокатоличке цркве у граду. Ти сукоби неће престати све до 1945, а да ствар буде још интереснатнија, у њиховом средишту налазиће се готово исти актери.
1941: освета
Пораз војске Краљевине Југославије у Априлском рату и немачка окупација која је за њим уследила, из корена су променили положај у којем се нашло српско становништво Срема. Вољом Немачке, простор од Вуковара до Земуна (најисточнији део Срема је припојен НДХ тек октобра 1941. због противљења домаћих Немаца) који је у бановинском систему био најпре подељен на Савску и Дунавску Бановину, а потом био и део Бановине Хрватске, припао је Независној Држави Хрватској. Од тада, па све до новембра 1944. Срем је био део Велике жупе „Вука“, са средиштем у Вуковару[25]. На њеном челу налазио се домаћи Шваба Јакоб Еликер[26], ту постављен директно од Анте Павелића. Због сталних оружаних сукоба са партизанима, као и услед чињенице да је на простору ове жупе отворен Сремски фронт, Загреб је 1944. суспендовао цивилну жупску власт и уведео војну управу. Исте године, у котаре велике жупе „Вука“ придодата је и Жупања.
Командант митровачког гарнизона Војислав Мaрковић још док су борбе у граду трајале, попушта са живцима и након краћег разговора са челницима града одлази на ноге др Петру Гвоздићу и незванично му у руке предаје власт над градом. „По казивању неких учесника у догађају, Гвоздић је окупљенима у Војном округу рекао да има везу са Кватерником у Загребу“[27] те да је и он из свог загребачког стана потврдио да се Митровица ставља на располагање усташком поверенику и тако и формално прикључује Независној Држави Хрватској. Непосредно пошто је Гвоздић и формално преузео управу у своје руке, извешане су беле заставе, а пуковник Марковић власт над војном управом предаје Хрвату Ивану Клишанићу. Већ 12. априла, Гвоздић је на челу Главног усташког стана у Митровици. Први градоначелник окупираног града, био је адвокат др Иван Лончаревић. Њега је на том месту наследио Фрањо Бриндл[28].
У град, Немци су ушли уз поздраве и хвалоспеве које су им упућивали домаћи Немци и Хрвати, или боље речено, већински део Немаца и Хрвата који је окупаторе дочекао као ослободиоце. „Наоружане банде домаћих издајника, приступили су југословенским официрима, подофицирима и војницима, одузимали им оружје, кидали еполете, војничке знакове и амблеме, док су неке тако разоружане одводили и затварали у полицијске затворе.“[29]
Сва важнија места у граду била су излепљена обавештењима о проглашењу НДХ, а „жупник др Фрањо Рачки одржао је у католичкој цркви свечано богослужење, поздрављајући победу немачког оружја и оснивање усташке државе.“[30] Србима је по улицама јавно прећено „да ће их све поубијати као псе и поклати као свиње.“[31]
„Овде у Митровици, сви су Римокатолици без разлике народима којима су припадали, спочетка радосно поздравили стварање НДХ. После су се неки тргли, али зато су Срби митровачки губили главе“, забележио је своје утиске митровачки национални радник Јован Удицки уз напомену да страдалници никада нису напустили веру у коначну победу: „Шума нас је одржала, њојзи хвала!“, пише Удицки.
Врло брзо по успостављању нових власти, заживео је у граду усташки апарат који је своја упоришта налазио у бирократском систему и духу некадашње бечке царевине. Успостава немачко-хрватске (усташке) власти у Сремској Митровици деловала је као освета за новембар 1918. када су српске трупе ушле у Срем и омогућиле његово уједињење са Србијом. Оно што је за Србе било ослобођење, испоставиће се, за Хрвате је била окупација, а српска жеља да говоре својим језиком и пишу својим писмом, разумеванa је као асимилација Хрвата и насилно наметање српског идентитета.[32] „Повампирене су институције и речник из доба Аустро-Угарске; општине су постале опћинска поглаварства, среско начелство котарска област, жандармеријске станице оружничке постаје. Полиција се звала редарство, а жандармерија оружништво, па су они најпре почели да функционишу.“[33]
Терор и злостављање Срба, Јевреја и Рома који су стављени ван свих закона, било је свакодневно и оно што је тих дана и година проживљавала Митровица, проживео је, на жалост, читав Срем. Пљачке, вређања, премлаћивања, претње, заточеништва и касније ликвидације, постали су српска свакодневница. „Наступили су дани страхота и трагедије. Постало је јасно и очигледно да се ишло на уништавање Срба. Просто се није дала схватити таква промена код људи. Мучило се на разне начине: претресима, одузимањем драгоцености, разним наредбама и огласима – увек на штету већине народа.“[34]
Из сремских градова протерује се ћирилица, па Хрватски лист из Осијека са задовољством доноси допис „Митровица без ћирилице“[35] док неки од најлепших и најпознатијих делова Митровице, добијају нове називе, све у част нових власти и њиховог поретка. Тако, Житни трг постаје Трг Адолфа Хитлера, Трг Светог Стефана и Трг Ћире Милекића постају Трг Анте Павелића, Стари шор постаје Улица Хермана Геринга. Своје улице добили су тих дана и Гебелс, али и Анте Старчевић. У тој улици је између осталих, живео и Јован Удицки[36]. Куриозитет је да је у Митровици улицу имао и Хорст Весел, херој нацистичке партије из периода борбе за власт.[37] Како не би остали без доказа лојалности, римокатолички и грко-католички свештеници служили су сваког 20. априла, на Хитлеров рођендан, посебне свечане мисе, у његово здравље.
Сећајући се тих светковина, Удицки ће неколико година касније, 21. фебруара 1950 записати у свој дневник и то да су Први и Други светски рат јасно у први план изнели мржњу коју су римокатолици гајили „на све што није католичко.“ На то ће додати још и став да ни у годинама након рата нема промена у римокатоличком односу према православнима, пошто папа и Ватикан у миру, као и у рату једнако распирују мржњу. Проглашавајући своју веру за „јединоспасавајућу”, римски Папа заправо жели, сматра Удицки „да има превласт у свету.“ „То смо ми на нашој кожи осетили. Велика већина Хрвата и Мађара и Немаца и сав католички живаљ ударао је по нама Србима.“
Марко Ламешић, усташки повереник за „источну Славонију“ и предратни функционер румског ХСС-а, потписује плакат по којем сви Срби насељени у Срему после 1918. морају да напусте НДХ.[38] Солунски добровољци су се нашли на тапету нових власти већ осам дана по оснивању НДХ када се почело са њиховим исељењем, на шта је званични орган НДХ Хрватски народ писао да је исправљена „једна од највећих неправди“ које је Краљевина Југославија нанела Хрватима.[39] Укупно, у Срему се на удару усташких власти нашла 3.617 добровољачких породица, а у Славонији 4.964, односно 42.905 лица “које су биле настањене у 94 села, а располагале су с 75.001 јутром земље.”[40]
Међу угледним солунским ратницима који су били принуђени да напусте Митровицу био је херој Милан Гачић, носилац свих највиших одликовања Српске војске, те Дана Симовљевић, удовица солунског ратника, добровољца-официра[41] и други. Били су то уједно и први добровољци који су се иселили са простора НДХ у Србију[42]. „Градско поглаварство у Руми објавило је 30. травња да солунски добровољци и колонисти морају напустити подручје котара Рума. Дана 30. травња исељено је село Жарково, недалеко Путинаца, а у исељавању добровољаца из тога села судјеловала је и њемачка војска. Тако су исељене 103 обитељи.”[43]
Наиме, најпре је само осам дана по оснивању нове хрватске државе донет „Закон о некретнинама тзв. ‘добровољаца’“. Тај закон предвиђао је расељавање свих оних који су учествовали на страни Србије у Великом рату, а потичу из Срема или су се у њега, као колонисти или на било који други начин населили. Напуштена имовина прелазила је у власништво „Завода за колонизацију“ који је основан 29. маја[44], а који ју је касније додељивао Хрватима које је Павелић насељавао на широки српски етнички простор по Срему, Барањи и Славонији.[45]
Већ 18. јула 1941. и у Сремској Митровици престала је да постоји Српска Православна Црква. Док је Ђаковачка бискупија прихватала нову, усташку власт и позивала римокатолике да јој се потчине, вршено је суспендовање имена СПЦ, па се у документима и јавности појављује „Грко-источна Црква“, односно „верници грко-источне“ вере[46].
„Негиран је и назив ‘Србин’ и ‘српско’. Сви су Срби морали бити Хрвати без обзира на веру. Тако се већ седмог јула у ‘Хрватском листу’ између осталог могло прочитати и то да ‘у Независној Држави Хрватској нема српског народа, нема тзв. православне цркве… У Хрватској не може бити Срба и православља, а Хрвати ће се побринути да се то чим прије испуни’.“[47]
Паралелно са овим активностима, спровођено је и протеривање православног митровачког и свештенства из околних села. Хапшења православног свештенства имала су вишеструку функцију. „Наиме, тим ухићењима давало се осталим Србима до знања да је усташка држава заузела врло оштар став према православној вјери као страном елементу у НДХ.“[48] Према евиденцијама НДХ које износи Филип Шикљан, са подручја НДХ организовано је исељено 327 православних свештеника, док је много већи број њих у Србију прешао самостално, бежећи испред хрватског терора.[49]
У Сремској („Хрватској“) Митровици, почетком окупације „су била три свештеника: прота Живојин Јанковић, прота Драгомир Радошевић и прота Јован Латинкић. Срески начелник Здравко Јежић 11. јуна[50] издао је пропусницу проти Латинкићу и он је прешао у Малу Митровицу. Исте ноћи, ухапшени су свештеник Живојин Јанковић са женом и двоје деце и прота Радошевић, његова кћи и унука. Отерали су их у Казниониу где су се већ налазили свештеници с породицама из других места: прота Милутин Чупић из Чалме, прота Ђурица Живковић из Руме, прота Лазар Ранковић из Манђелоса, свештеник Арсеније Закић из Лежимира, свештеник из Дивоша и са њим професор Богословског факултета Андреј Фрушић, који се налазио у гостима у селу и други.“[51] Сви они, били су отпремљени за Пожегу, одакле су, на интеревенцију Милана Недића и немачких власти у Београду, после претрпљене тортуре враћени у град, а одатле су прешли за Београд и даље за Аранђеловац.[52]
Овим чином конституисање нових власти у „Хрватској“ Митровици и фактички је било завршено крајем лета 1941. године, чиме је хрватска „освета“ за 1918, сматрало се, ушла у своју зрелу фазу. Свој пуни израз доживеће геноциду који ће потом уследити.
Стево Лапчевић
[1] „Зар господа да пренебрегну… „Велику Хрватску“ – управо сва блага „солиднога“ грађанина – и то рад кога?… ради забатељних и затуцаних радника. Никад и никако.“ Посебно му је одбојна хрватска интелигенција: која „није имала кад (доиста није имала кад) да се сети радника“, каже Светозар саркастично, набрајајући чиме је окупирана хрватска интелигенција: „баловима, игранкама, забавама, песмама, лепим вештинама, „пикантним“ новостима, „лепом“ књижевношћу и наравно, „Великом Хрватском“.“ Симеуновић Драган Нововековне политичке идеје у Срба, књига прва, Институт за политичке студије – Београд, 2000. стр: 313.
[2] Васин, Горан; Нинковић Ненад Срем у Првом светском рату-лојаност и преки суд, Историјски архив „Срем“, Сремска Митровица, 2018. стр: 11.
[3] „Митровица 1914. године у Дневнику др Милана Костића“, приредила Оливера Дрезгић, у: Суначни сат, година четврта, број пети; Сремска Митровица 1995, стр: 139.
[4] Суначни сат, година четврта, број пети… 139.
[5] Према попису из 1910. Срем је имао 414.234 становника, од чега је било 189.007 (45.39 посто) Срба. Васин, Нинковић: 41.
[6] Више о томе: Бранковић Данијела, Сремска жупанија у Првом светском рату – цензура и заплена антимонархистички оријентисане штампе, у: Споменица Историјског архива Срем, бр. 14, Сремска Митровица 2015; стр: 26-39.
[7] Адамовић, Бранислав Moнографија Митровачке Црквене певачке дружине, рукопис, Музеј Срема:: 66.
Интересантно је напоменути да је, између осталог, Кранечвић радио и у радњи Стеве Билића, смештене на ћошку, преко пута Болнице. Управо ту је упознао Стевину сестру Гордану са којом ће се 1915. Оженити. У изолацији, скривен, Кранчевић је направити нека од својих најбољих дела. Живећи тако, почео је да побољева. Већ начетог здравља дочекао је новембар 1918. Преминуо је у фебруару 1919. Од последица туберкулозе. Moнографија 68; 72
[8] Васин, Нинковић: 43.
[9] Васин, Нинковић: 49.
[10] Васин, Нинковић: 69.
[11] Суначни сат, година четврта, број пети: 139.
[12] Moнографија..: 65
[13] Moнографија…: 66
[14] Moнографија: 66
[15] Moнографија:66.
[16] Више о томе: Срдић Радован Битка на Легету 1914, Сремска Митровица 1994; Српско војничко гробље у Руми, група аутора, Рума 2014.
[17] Занимљив је и илустративан податак да је овај одред имао највише 360 припадника, а да је у борбама за Београд пало чак њих 223. Један део је прешао Албанију, а у Србију се вратила тек десетина. У књизи Једини пут-Силе Антанте и одбрана Србије 1915. године, Милош Ковић као разлог наводи не само јунаштво које није било спорно већ и чињеница да су бечке власти Сремце пребегле на српску страну осудиле на смрт, што је чинило да их не признају за ратне заробљенике, због чега су се Срби Срема борили огорчено, до последње капи крви.
[18] Васин, Нинковић: 76.
[19] Васин, Нинковић: 85-87.
[20] Васин, Нинковић: 91.
[21] Чекеринац, Бора „Митровица у данима преврата 1918. године“ у Споменица Музеја Срема 9, Сремска Митровица 2012. Стр: 84
[22] Споменица… 9: 86.
[23] Споменица… 9: 87.
[24] Србија: 5/18. 4. 1919.
[25] Уз Велику жупу „Вука“, НДХ су чиниле још и следеће жупе: Барања-Осијек, Билогора-Бјеловар, Брибир-Сидрага-Книн, Цетина-Омиш, Дубрава-Дубровник, Гора-Петриња, Хум-Мостар, Крбава-Псат-Бихаћ, Лашва-Глаж-Травник, Лика-Гацка-Госпић, Ливац-Запоље-Нова Градишка, Модруш-Огулин, Плива-Рама-Јајце, Покупје-Карловац, Посавје-Брод, Пригорје-Загреб, Сана-Лука-Сењ, Врхбосна-Сарајево, Загорје-Вараждин, Главни град Загреб.
Вест о оснивању Велике жупе „Вука“, објављена је у званичном органу Хрватски народ 16. маја 1941. године.
[26] Дожупан је био сремски Хрват Лука Аждајић.
[27] Сремскомитровачка хроника, група аутора, Институт за историју, Нови Сад-Сремска Митровица 1987. стр: 221.
[28] Сремскомитровачка хроника: 229.
[29] Саопштења о злочинима окупатора и њихових помагача у Војводини 1941-1944, књига два, Срем, свеска један, Нови Сад 1946. стр: 27.
[30] Сремскомитровачка хроника: 226.
[31] Саопштења…: 37.
[32] Више о томе видети у: Бушић Крешимир: Хрватско-српски односи у Вуковару и околици од 1918. до 1941, сепарат.
[33] Сремскомитровачка хроника: 228-229.
[34] Сремскомитровачка хроника: 232.
[35] Сремскомитровачка хроника: 230.
[36] Данас је то Улица Краља Петра.
[37] Сремскомитровачка хроника: 230-231.
[38] Злочини окупатра и њихових помагача у Војводини, Пета група масовних злочина у Срему – Акција Виктора Томића и преки покретни суд у Срему 1942. Приредио др Драго Његован, Прометеј-Мало историјско друштво Нови Сад, Нови Сад 2009, стр: 15.
[39] Хрватски народ: 19.4.1941.
[40] Шкиљан, Филип: Организирано масовно присилно исељавање Срба из Хрватске 1941. године сепарат, Загреб 2012, стр: 6.
[41] Сремскомитровачка хроника: 230.
[42] Шкиљан: 6.
[43] Шкиљан: 6.
[44] Повереништво за колонизацију за Велику жупу Вука, основано је 23. августа 1941. Повереници су били Манфред Ђуровић као перовођа, Стјепан Михаиловић као официјал, Миливој Ферић и Мирко Перковић као геометри. Пејин: 11.
[45] Пејин Јован, Колонизација Хрвата на српској земљи у Срему, Славонији и Барањи, Сремске новине – Сремска Митровица 1992. стр: 9-10.
[46] Ово је урађено по слову закона, министарском наредбом од 18. јула 1941. године, уз потпис Мирка Пука, министра правосуђа.
[47] Стојшић, Борислав Фрушкогорски партизански одред, Београд 1986, стр: 27.
[48] Шкиљан: 9.
[49] Шкиљан: 10.
[50] 1941. прим. аут.
[51] Сремскомитровачка хроника: 243.
[52] У августу 1941. убијен је и Архимандрит Манастира Шишатовац Свети Рафаило Момчиловић, академски сликар.
Притисак на православне попустиће после оснивања Хрватске Православне Цркве, априла месеца 1942. године. Тада ће Митровчани бити позивани да ступе у њу, биће им, под тим условом гарантована сва права, а занимљиво је и то да је Митровицу посетио и Митрополит Гермоген, који је за свог свештеника поставио извесног руског емигранта, а потом свештеника СПЦ Рафаила Станивуковића из Илинаца.
