Покрет за одбрану Косова и Метохије

Судбина непокајаних џелата: Над једном приповетком о нама

Владимир Димитријевић (Фото: Искра)

КАКО ЈЕ ЉУБАН ЗАВРШИО НА ГОЛОМ ОТОКУ

Човек није саздан за убиство.

Нарочито ако је то убиство почињено из идеолошких разлога, ако је другоме узет живот „тек тако“, у име „идеје“.

А Срби су, у 20. веку, прошли кроз пакао грађанског рата који још није окончан. У њему се убијало због идеје, нарочито комунистичке.

Није, после свега, било покајања „идејних“ џелата, па није могло бити ни помирења. Насушног иначе.

О томе је потресна прича „Он, долази!“, на крају збирке „Под бременом истине“ горњомилановачког приповедача, лекара Миладина Ћосовића.

Удбаш Јово Лаушкић, црногорски титогорац,   послао је на Голи оток свог партизанског друга Љубана Вукомировића Браца, а затим се наметнуо његовој жени Милени, ћерки предратног Београђанина ( кога је, пресудом, послао у смрт непосредно после рата ), као љубавник. Она је, иако га се гнушала,  да би спасила стан у коме живи са малим синовима, пристала на понижење, жалећи за својим супругом, али дубоко свесна јада и очаја коме је изложена. Сада, у децембру 1953, када се Љубан враћа, жели да га дочека као мужа; али, Лаушкић јој прети, тражи да се уда за њега, као и много пута до тада насилан је према њој. Обећава јој да ће се развести од своје жене, да ће се одрећи својих кћери и пригрлити њене синове, нуди суров обрачун ако га, незахвална што јој је сачувао стан и нашао посао, презре и одбаци.

Покушавајући да се ослободи његовог притиска,   Милена пуца из револвера на Лаушкића, али га благо рани у ногу, и он прикрива шта се десило, мада и даље прети.

ЉУБАН СЕ ВРАТИО ДОМУ

Кад је Љубан стигао кући, Милена га прима искрено и са љубављу; доводи му децу да их погледа после толико година. Иако се била отуђила од њега, сада му се враћа. Лик му је скрхан, мученички; али, није сломљен – преживео је Голи оток знајући да га неко чека, и да мора остати човек. Знао је да ће Милена бити на страшном удару удбаша, који нису презали ни од каквог непочинства, па ни од удара на породице несрећних голооточана. Он је, ипак, својој супрузи све опростио, само јој је саопштио да је Лаушкић издао њега и послао га на Голи оток, али и да је кривац за смрт њеног часног оца, кога је послао на губилиште јер се старац одважно држао пред њим као иследником. Сазнавши да је била љубавница убице свог оца, Милена покуша самоубиство; Љубан је посети у болници ( остала је жива ) и чврсто је увери да се њихов брачни живот наставља. Иако је, од самог почетка, знао да она не може одолети притиску злотвора какав је Лаушкић, хришћански јој је опростио, и жели је на животној стази са собом.

 

ХРИШЋАНИН И УДБАШ

А онда иде суочење са Лаушкићем, који долази у њихов стан да се наруга човеку кога је бацио у блато. Уместо да наиђе на огорченог и сломљеног човека, он наилази на хришћанина који је знао да се голготски мора смирити до праха, да би могао да поднесе сва страдања и да остане човек. Најтеже су му падала злостављања једног ревидирца који је, у кршу израстао цвет, што је Љубану давао снаге да издржи, на крају прекрио изметом. Али је знао да мора носити свој крст на путу Богочовека. У расправи са Лаушкићем, која се креће не толико око идеолошких, колико око људских питања, удбаш му се изругује из перспективе апсолутне моћи, а нарочито га изазива Љубаново хришћанско смирење (по речи старца Јулијана Студеничког једном комунисти:“Не мрзиш ти мене, него Оног у мени; и не мрзиш Га ти, него онај у теби“ ). Он би најрадије сатро сваки Љубанов траг, и у тој суровости га ништа не може поколебати. Али, када му овај каже да је Милени рекао да је он, Лаушкић, крив за смрт њеног оца, џелат одлази, не могавши да поднесе разобличавање.  Ускоро се чује да је погинуо у саобраћајној несрећи, под сумњивим околностима.

ПОСЛЕ СВЕГА

Да би се круг затворио, Љубан одлази да изјави саучешће Лаушкићевој жени Јеленки, његовој даљој рођаки, која се удала за удбаша пре рата, док је био „млади револуционар“. Прича се отвара, Љубан открива тајне свеог страдања на Голом отоку и Лаушкићеву улогу у томе, а Јеленка му каже да је он постао такав нитков да није издао само њега, свог друга из младости, него и многе друге. Када Љубан каже да мисли како је њен покојник вероватно намерно отишао у смрт јер му је он рекао да зна да је крив за погубљење Милениног оца, Јеленка га разуверава: несрећни удбоубица је пао у немилост „другова“, претио му је Голи оток, и, не могавши да поднесе ту срамоту, дигао је руку на себе. Он је, у свом идеолошком лудилу, издао и Јеленкину рођену браћу. А сад, кад је Стаљин умро, његовим газдама, попут Крцуна, џелати тог типа нису потребни. Зато су и хтели да га се ратосиљају.

А Љубан је остао, захваљујући вери у Бога и нади да ће му Он, и нико други, дати нови почетак.

 

КРЦУНИЗАМ, КАИНИЗАМ И СВЕТИ САВА

Познати чачански психијатар, покојни Бошко Јовичић, у свом огледу „Каинизам, крцунизам и светосавље“, пише:“Седамдесетих година прошлог века, радећи у Диспанзеру за ментално здравље као психијатар, приметио сам повећан број пацијената средње животне доби који се жале на менталне сметње, мало необичне, али за све њих скоро истоветне. У питању су били бивши скојевци, партијски активисти, ознаши, удбовци и њима слични који су били добро социјално ситуирани и имали одређен и завидан друштвени положај у то време. Али, сви су патили од осећања бесмисла, безнађа, тужни, забринути, без радости и осмеха на лицу, одсутни, без потребе за дружењем, ништа им се није милило нити веселило као и подстицало на неку активност. Остали су без мотива и лепог виђења сутра, а многи међу њима се утопили у алкохол и самоћу. За све одреда био је један те исти етиолошки чинилац. На крају рата као млади и после њега учествовали су у ликвидирању народних непријатеља, убијали су по задатку и наређењу. Сада сви се одреда кају, криво им је, неизмерно тугују и жале. Све би и ко зна шта дали да тако нечега није било. Грижу савести и осећање кривице не може нико избећи и то у оним животним околностима када се каља, прља и погани људска суштина. Њу није могао да избегне ни славни Соломон пре више хиљада година и не без разлога наш народ каже „немој па се не бој“. Даље сам приметио – сви ови пацијенти рано су окончали живот, скоро да нико није доживео седамдесету. Хронични стрес је учинио своје. У ординацију су свраћали и учесници рата који нису после њега по задатку убијали своје суграђане. Они нису патили од сличне менталне проблематике већ су имали друге, искључиво соматске, сметње.“

Човек није саздан за зло. И Ћосовићева прича „Он, долази!“ сведочи о томе.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

(Искра, 05. 10. 2021)

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print