Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Сурдулички мученици

Коначно ослобођење од турске власти Старе Србије било је 1912.год. До тада је српска војска ове просторе ослобађала у више наврата, али их је и губила разним мировним уговорима. Берлински конгрес одсекао је део српске територије и српског народа и дао га Турској. Турска одмазда је била крвава и српска страдања незапамћена. Коначно ослобођење 1912.год. није значило крај невољама јер су нови ратови, Балкански и Велики рат, на ове просторе довели бугарску окупаторску војску. Нема села које не памти бугарске злочине, и нема села које није дало неколико десетина живота; насилна бугаризација, увођење бугарског језика, промена презимена, паралелна Црква, тзв. Егзархија. Пошто ова настојања бугарских власти нису дала жељеног резултата, Бугари су у Првом светском рату искористили прилику и под покровитељством Аустроугарске и Немачке, на окупираном подручју Србије покушали да доврше започето, и да физички ликвидирају носиоце српске националне свести, пре свега свештенство, учитеље, официре, трговце, угледне домаћине.

 

 

Сурдулички Мученици

Посебно поглавље у овим злочинима чини Сурдулица, која је у  време после повлачења српске војске преко Албаније названа „српска касапница“. У Сурдулици је заседао бугарски ратни суд. Жртве су убијане у почетку стрељањем, али се убрзо прибегло тишим методама – ножеви, мотке, камење. Већина пронађених посмртних остатака има рупу у лобањи, од ударца тупим предметом у главу. Ако би неко у рову, који су сами копали, показивао знаке живота, дотукли би га камењем.

 

 

Побијено становништво није било само из Сурдулице и Масуричког среза, већ из свих делова Краљевине Србије, првенствено из врањског, пиротског, топличког и нишког округа, са Косова и из Вардарске Србије. Преко 100.000 Срба интернирано је одатле у Бугарску на принудни рад или у логоре. Војни суд у Сурдулици, на основу спискова интернираних из њихових места, одлучивао је ко ће бити убијен, а ко интерниран. Убиства су обављана ноћу. Током 1916.године, за извршиоце се у Сурдулицу доводи редовна војска, која негодује, јер се велики број бугарских војника психички разболео или дезертирао због страхота и тежине злочина која су извршавали или им присуствовали.  Да би зауставила негодовање, бугарска влада доводи бугарске комитске чете, које су злочине извршавале до краја рата. Убиства су најчешће вршена хладним оружјем, да се не троши бојевна муниција и да се не чују плотуни. Због масовних убистава, јавио се проблем куда са лешевима, па је одлучено да се лешеви бацају у дубодолине, а овај посао су извршавали локални Цигани, док се касније није прибегло копању ровова. Тако су након Првог светског рата званично откривене највеће масовне гробнице: Дубока долина, Калифер, Занкова ливада, Влашки дол, Радичева њива, Дубрава, Романовачка река, Јелашница, Корбевачка река, корито Врле реке од Сурдулице до Топлог дола. Историјска истраживања говоре да је број убијених у Сурдулици 5-7.000 људи, од којих је 88 свештеника чија су имена позната.

 

Извештај др Рудолфа Арчибалда Рајса

Доктор Рудолф Арчибалд Рајс (1875-1929), швајцарски грађанин, доктор природних наука, шеф лабораторије на Лозанском универзитету је од октобра 1918. године утврђивао злочине и ископавао посмртне остатке српских жртава које су убијане током аустријске, немачке и бугарске окупације.

 

Документ бр. 32

Тако из моје личне анкете, и уз помоћ докумената из бугарских архива, произилази следеће:

  1. Бугари су у Сурдулици убили много људи. Сведоци процењују, да је убијено 2.000-3.000 људи. Сведоци нису могли да их преброје, било их је сувише
  2. Жртве су ради убијања у Сурдулицу довођене из свих крајева
  3. Убијања су вршена на подручју: Врла Река, Дубрава, Стојкова шума, Дубика долина, Калифер, Влашки Дол
  4. Све жртве нису биле мртве када су их закопали. Оне који су показивали знакове живота дотукли су камењем у свакој раки
  5. Убиствима су на лицу места присуствовали и руководили: Стојан Јуруков, Нестор Симеунов, наредник Витанов и болничар Пејов, сви из 42. Пука
  6. У Сурдулици су убијани и тешко оболели људи
  7. Из саме Сурдулице је било интернирано 70 људи
  8. 200 младих људи из околине су регрутовани у бугарску војску и послати на принудни рад
  9. Све су реквирирали, ништа нису плаћали
  10. Бугарски чиновници и војна лица богатили су се пљачком српског становништва
  11. Српске књиге су уништаване
  12. Српска црква је претворена у расколничку
  13. Бугари су уништили приватну имовину
  14. Становници су морали бесплатно агратовати за непријатеља.

Београд,                                                                                                                                         

7/20.12.1918.г.

Р.А.Рајс“

 

        

Извештај америчког новинара Вилијама Драјтона

– Испитано оно становништво, које није интернирано, 15 сведочења у Сурдулици

– Из Лесковца су дотерали 86 свештеника и цивила и побили их у групама од 10 до 20…

– … На другом месту нашли смо остатке једног попа, официра, војника и једног детета, чији је леш потпуно очуван. Фотографисали смо лешеве…

– Тог дана смо ископали остатке 37 Срба…

 

Извештај сурдуличке општине о бугарским злочинима

Документ бр. 115, општине сурдуличке бр.90, 28.10.1918.године, Сурдулица.

Убиства у Сурдулици почела су 25. новембра 1915. и трајала су све до краја рата 1918. год.

Увелико су вршене крађе, пљачке и изнуђивања сваке врсте, стално су се чули крици. Села су постала плен бугарске војске, а злостављано становништво трпано је у затвор, а затим осуђено на смрт. Затим је добош, позивао становништво Сурдулице, да се окупи на градском тргу и да се весели са бугарским војницима. Нарочито су инсистирали, да се у коло укључе, жене у црнини. Оне су под присилом, играле плачући, а с њима су плакали и остали житељи Сурдулице. То је био најболнији чин бугарске окупације.

Окупационе власти су разрезивале намет сваком селу од 1.000 до 2.000    динара, ако сељаци нису били у стању да их плате запалили би село.

Осим званичних комисијских извештаја, који су настали након Првог светског рата, о злочинима у Сурдулици, остала су многобројна сведочења, преживелих жртава или сведока посматрача. Систематизована је грађа о злочинима и злочинцима, налази се између осталих књига и у књизи др Јована Хаџи Васиљевића „Бугарска зверства у Врању и околини (1915-1918)“, објављеној у Новом Саду 1922.год. Осим исцрпних података о жртвама стоји и следеће:

… Прва већа група, која је стражарно доведена и побивена у околини Сурдулице, била су 43 младића. То је било 14.10.1915.године, а били су то српски војници, који нису стигли да се придруже српској војсци у повлачењу. Одвели су их Бугари у место Калифер над Сурдулицом и тамо их, још у првом мраку, побили из пушака.

… Друга група која је масовно побијена је била група проте Стеве Комненовића из Лесковца. То је било 18.11.1915. године.

… Децембра 7. дотерано је у Сурдулицу 86 грађана из Лесковца, разног позива и разног доба. Сви су побивени или уз пут или у Сурдулици.

… Бугари су на Светог Саву 1917.године сазвали сурдуличке грађане у школску зграду и изнудили им потписе да су Бугари…“

 

Тачан број убијених Срба у Сурдулици до данашњег дана није познат. Др Миливоје Петровић, припремајући архивску грађу за своју познату књигу „Топлички устанак“, учинио је више покушаја да дође до архивске грађе бугарске војске из Првог светског рата, али безуспешно. Тачна цифра зверски побијених Срба у Сурдулици од Бугара налази се у распону од 3.000 до 30.000 мушкараца, жена и деце. Само број свештеника који су ту убијени и чија су имена позната је 88. О злочинима у Сурдулици пише и Антоније Ђурић.

О злочинима у Сурдулици нису писали и извештавали само историчари, публицисти, комисије или сведоци, већ и књижевници као што су Бора Станковић и други.

Пробојем Солунског фронта, Бугарска је присиљена на капитулацију 29. септембра 1918. године.  Први светски рат је завршен, нестало је окупационог режима, а Срудулица је остала са тежином страшних злочина. Тек тада је, на светлост дана изашла страшна истина колико човек човеку, стварно може бити звер и не значити ништа.

После рата идентификовано је око стотину жртава, чије су мошти у десетинама сандука похрањене у Спомен-костурници саграђеној у склопу школе која је у то време саграђена са циљем образовања ратне сирочади. Питање зашто је на северној страни школе саграђена капела има одговор у томе што се испод узвишења на коме је школа налазио сабирни логор за Србе интерниране у Бугарску од 1915-1918. године. Приликом откопавања лешева, у оделу убијеног чије тело није идентификовано, пронађено је 170 „наполеона“ у злату. Тај новац је био први прилог за подизање капеле. После њене изградње и освећења, којем су присуствовали краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија, Патријарх српски Димитрије, многобројни Епископи и Министри, сваког 28. јуна помен жртвама је обележаван Светом Литургијом у капели, али и у граду. То је трајало до 1941. године, када је Сурдулица у Другом светском рату потпала под бугарску власт.

Сурдулица је окупирана 22. априла 1941.г.  од стране Бугара. Крајем априла 1941.г. у сумрак једна чета бугарских војника запленила је од сељака волове и запрежна кола. Кости из дрвених сандука из костурнице пребацили су у вреће, покрили, и тако на запрежним колима одвезли на Старо сурдуличко гробље и закопали близу шуме, тако да нико од мештана није знао где се тачно налазе. Дрвени сандуци те ноћи су спаљени, а изјутра тајно, сурдулички свештеници и неколицина житеља покупили су кости, које су уз пут испадале из запрежних кола, и сахранили их поред порте цркве Светог Пантелејмона. Фебруара 1943. године Спомен-костурница је сравњена са земљом.

На иницијативу Томислава Радојичића, професора нишког Грађевинског факултета и Председника Удружења „Стара Сурдулица“, кренуло се крајем 2003. године са обновом капеле, да би коначно била завршена 2006. године. Почетком 2009. године, при изради једне породичне гробнице на старом сурдуличком гробљу, наишло се на кости Сурдуличких Мученика. До краја исте године све кости су очишћене и похрањене у 18 сандука направљених по пројекту Завода за заштиту споменика културе из Ниша, и 29. маја 2010. године коначно молитвено и свечано пренете из цркве у Сурдулици у крипту обновљене Спомен-костурнице.

О свему напред наведеном изјаснио се и Црквеноопштински управни одбор Црквене општине Сурдулица, на својој седници одржаној 10.јануара 2015. године, размотривши историјске околности и чињенице о страдању српског народа на овим просторима, а узевши у обзир и потребе верних сурдуличког краја, као и поједине догађаје који указују да међу страдалницима има и светих, и писмо из парохије Светог Димитрија из Атине, у којем се за потребе верних траже мошти Сурдуличких Мученика.

Свети Сурдулички мученици уписани су у Диптих Светих наше помесне цркве на редовном саборском заседању 2017. године и одређен им је 29. мај (н.к.) за датум празновања, пошто су на тај дан, 2010. године, њихове свете мошти похрањене у крипту обновљене Спомен-костурнице у Сурдулици.

Мошти Светих Сурдуличких мученика налазе се осим у Спомен – костурници и саборној цркви у Сурдулици, и у многим храмовима епархије врањске и других епархија наше цркве. Неки делови моштију су нетљени, са сачуваним деловима коже на лобањи, други су мироточиви и благоухани. Дана 27. децембра 2017. године, благодаћу Светог Духа у војној капели Светог Атанасија Великог у Врању благоуханим мирисом пројавиле су Божанску силу мошти Светих сурдуличких мученика. Ова вест је потврђена и објављена на званичном сајту СПЦ. Две године касније, промироточиле су мошти Сурдуличких мученика које се чувају у капели при родној кући Светог Аве Јустина у Врању. У манастиру Светог Прохора Пчињског чувају се сведочанства молитвене помоћи од моштију Светих Сурдуличких мученика, чији се део налази у тој светињи.

Свети Сурдулички свештеномученици и мученици, молите Бога за нас!

Сестринство Манастира Брњак

Став