У хришћанској традицији овај петак је Велики петак, дан у коме се обележава Христово распеће. Три дана после распећа, Христос је васкрснуо и пред нама је највећи хришћански празник – Васкрс. У Магазину данас говоримо о припремама за празник. Наш репортер [Иван Миљковић] био је у Ораховцу на Косову и Метохији и разговарао са професорком српског језика Оливером Радић и њеном ученицом Павлином Радовановић, која песмом и својим гласом чува српску традицију и шири православни дух.
Павлина Радовановић са Косова и Метохије иде у седми разред, а њен се глас већ далеко чује. Песмом пуни дворане широм земље и ван ње, а све у жељи да помогне осликавање цркве у родном Ораховцу. Павлину смо посетили у њеном дому у Ораховцу, где су у току Васкршње припреме. Њена мама Велика и професорка Оливера Радић причале су о томе како се у овом делу Метохије на посебан начин чува ускршња традиција. Оне знају да се симболика празника победе живота над смрћу најснажније осећа на Косову. Припремио Иван Миљковић.
Називају је малом уметницом великог срца и цветом из баште рајске у којој се смести у њен Ораховац, кога је песму прославила где год је наступала. Имала је много концерата широм Србије, Црне Горе, Републике Српске, отишла чак до Русије, певала у Москви. Снагом гласа брани право народа коме припада да се осећа као свој на своме. Тако је прикупљен новац за осликавање цркве у Ораховцу, али и за обнову осталих светиња. Награда за најплеменитији подвиг ју је обрадовала, али она, истиче поносно Павлина, не припада само њој, већ свим Србима са Косова и Метохије.
Павлина Радовановић: „Почела сам да певам од своје пете године, тад се појавила та љубав према музици. И кад смо имали музичко у основној школи, мислим као час музичког, ту сам ја стварно била, мислим, није сад да се хвалим, али стварно сам баш одмах разумела и мелодију и текст и све буквално. И ту се појавио чика Гавра који и дан данас на сваком концерту својом хармоником дочарава буквално сваки концерт и сваки наступ“.
Павлина пева:
Под јабланом, златном граном
миле моје, драге
Лепе моје црне очи
погледајте на ме.
„Сваки концерт је мене чинио оно баш срећном. Али ето можда најсрећнија сам била, најпочаствованија сам била у Москви зато што је Москва стварно веома велика и чудна у позитивном смислу. Диван је град Москва, дивна је и Русија иначе, дивне су светиње тамо, Храм Христа Спаситеља, прелепо је било тамо“.
Павлина пева:
Русија! Баљшаја, велика,
Светлаја, плаветна, моја љубимаја!
Носи те у срцу Србија –
Земља славјанскаја и православнаја.
У дому Павлине Радовановић
„Када ми споменете Васкрс, углавном је то окупљање, окупљање породице, окупљање народа у цркви, па када сви заједно шетамо око цркве, па када се пре тога спремамо, па када журимо, то са сестрама увек. Па ево сад док ово причам, сестра и мајка управо шарају јаја. До малопре је мама шарала, па се тако оне мало мењају, кад се једна умори, ова шара, кад се друга умори, ова друга шара јаја, тако да ту смо“.
У Ораховцу, Великој Хочи, Призрену јаја се шарају на посебан начин тако што се воском исписују шаре. За ову вештину потребан је таленат, али и мирна рука и стрпљење, јер је за цртање једног јајета некада потребно и до 45 минута. Вештину шарања преносе мајка на ћерку, свекрва на снаху, а цртежи, шаблони и мустре љубоморно се чувају као нека врста породичне реликвије. О томе нам говоре Павлинина мајка Велинка Радовановић и професорка српског језика и књижевности Оливера Радић.
Велинка Радовановић: „Јаја крећу да се шарају у среда посна. Тако се та среда зове, то је нека средина Васкршњег поста. Прво јаје које се нашара зове се страшник. Иначе, то је чуваркућа и јаје се нашара у крстоликом облику, и онда се то јаје прво нашара, прво се и офарба и буде поред иконе годину дана, освешта водицу и онда су сва јаја већ освештана. И то освештено јаје, тј. страшник носимо у виноград или поље, ставимо у земљу и онда се чува од непогода, града и тако даље. Свако јаје је различито и свака жена иначе у Метохији шара на свој начин, има своје мотиве, али лично ја не могу да нашарам два јаја иста, сва су различита, различити су мотиви. Цветове, крстове често испишемо и на јајима из песмарице „Христос Воскресе, радост донесе“, „Ој Косово, душо Србинова“ и тако на пример неке стихове од осталих наших писаца. Свака улица има нешто посебно, то јест жене које шарају у свакој улици имају нешто посебно, тако и сваки град има нешто посебно. Моја свекрва је била из Ђаковице, али свекрвина свекрва је била из Призрена, тако се чувало у породици. И ово је нешто из Ђаковице, нешто из Призрена, нешто из Ораховца, тако да тих лепих шара има свугде по мало“.
Оливера Радић: „То је уметност, вештина, велики труд, велика воља, нашарати једно јаје и њему се придаје пажња, неких десетак минута за неку најпростију шару, до можда пола сата или 40 минута за неку онако да кажемо сложену шару. И ми кроз то јаје у ствари показујемо да имамо ту нашу уметничку слободу и свако то јаје је јединствено. И зато ми фотографишемо. Данас имамо фотографије, раније жене нису имале него су носиле јаја у корпи до комшинице, до рођаке, ‘ајде да видиш како сам нашарала’, или би позвале жене из комшилука да дођу на кафу и да виде те шаре, и да се те шаре деле. Покушавамо да копирамо једна другу али и то не успева, само се тај мотив на мало другачији начин преслика, односно нашара на јајету, и то је уметност. Ја имам на стотине и стотине прво цртежа, односно тих шара које сам сама шарала, а онда, пошто радим у школи, ја сам са мојим ученицима прикупљала неке цртеже, оне су доносиле своје цртеже на посебним листовима, па смо то копирале, па сад чувамо. Ако некада Бог да да то буде једна књижица која ће да сутра буде као успомена на све ово, и из ње могу да узимају мотиве они који желе да шарају. Такође постоје фотографије нашараних, односно офарбаних јаја и оне су значајне да видимо како су све то жене успевале да пренесу оно што виде и што осећају, што је јако важно. И осећања су битна јер ми у ствари жељно шарајући то јаје ишчекујемо Васкрсење Христово, а она нам је итекако потребна, посебно у овим тренуцима у којима живимо данас када смо заточени, када смо ми заробљени, када смо као оно јаје затворено, ми смо у њему затворени и онда на неки начин да испољимо ту своју слободу“.
Песма: „Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав“.
Велинка Радовановић: „Код нас се јаја фарбају на Велики четвртак, ујутро раном зором пре сунца. Свештеник освешта водицу пре тога, недељу дана пре тога. Процес иде овако, ставимо ту, водица фарба натопи се. Овамо у посебној посуди узмемо расо од киселог купуса. Стављамо јаја која су већ нашарана и нефарбана у ту киселину и онда киселина стегне те шаре да се не разлива, и онда кашиком пребацујемо у фарбу. Фарбамо јаја не више од седам до осам минута, извадимо јаје, пребришемо ватом и зејтином премажемо свако јаје и онда декоришемо, и увек буде лепо“.
Оливера Радић: „Ту је различито цвеће, ту су листови, ту су крстови, ту су птице ту је, ту су пауни, све оно што је лепо у природи жене пресликавају на тим шарама. Свака зависно од тога колико уме да шара, да црта и свака користи делом своју машту. Једно јаје које се још посебно шара овде, то је младица, она има своју симболику и велики значај јој се придаје. Осим овог страшника који стављамо пред икону и које нас чува целу годину, штити дом целу годину, то је та младица. Младица се шара отприлике као нека девојка, то је глава девојке с тим што се на дну јајета стављају руке и као делић прегаче или појаса или ношње. Она је окићена дукатима и то јаје, та младица се даје на Васкрс, односно за време Васкршњих празника дечацима или младићима који нису ожењени, са жељом да сутра остваре потомство, да се ожене, да и они имају своју породицу, своју децу и тако да настављају даље ту традицију, и потомство и нацију и све оно што је битно за један народ, српски народ“.
Велинка Радовановић: „Ми смо овде окружени бројним црквама, бројним манастирима. У Ораховцу нам је црква Успења Пресвете Богородице, прекрасан иконостас са много мотива које ми исцртавамо на нашим јајима. У Великој Хочи у свакој улици је једна светиња и тако се ми некако преплићемо. Последњих година ја лично волим да одем и у манастир Светих Архангела. Данас, слава Богу, има много људи који долазе, али у једном периоду, тамо негде можда 2010. године за празнике није било толико људи, дође свега неколико, можда тих људи у Призрену који су остали са стране. Није било толико могућности да се дође и онда бих волела да тамо одемо, да тамо офарбамо јаја и то нам је остало данас као нека врста праксе, пошто се у Ораховцу на Велики петак ништа не ради, јаја се фарбају и у Ораховцу и Великој Хочи на Велики четвртак. И ми на Велики петак пошто ништа не радимо, а у манастиру на Велики петак традиција је таква да се фарбају јаја, онда ми породично одемо тамо, учествујемо у том кругу богослужења дневном и фарбамо јаја, с тим што се у манастиру не користе фарбе, него се фарба у луковини, на старински традиционални начин и то нас враћа кроз историју на ту традицију“.
„Ми овде имамо ту шараљајку, та справа којом шарамо јаја воском и њу користимо. Има много заинтересованих људи широм Србије, Црне Горе, Републике Српске, па и широм света који се интересују, млади који желе тај начин да наставе, па ето ове године су се најавили неки млади људи који ће бити за Васкрс у Призрену, који желе да Васкршње празнике проведу на Косову и Метохији, што је нама јако драгоцено, јер и Призрен заслужује да има то сабрање, литургијско и богослужбено за празнике. Па су се јавили неки млади људи који желе да дођу у манастир и да виде како то у манастиру изгледа. Тога дана ћу им показати како се користи та наша шараљајка, како се шарају јаја воском, то ће бити нека врста радионице, односно једно саборовање у манастиру где ћемо ми заједно спојити традицију Душановог манастира, средњовековне задужбине која је рушена и обнављана у више наврата. И ми ћемо тако покушати на тај Велики петак који је дан страдања, најтужнији дан, да кренемо са тим младим људима у обнову, односно у то васкрсење, да га заједно они дочекају Призрену, а ми наш народ на Косову и Метохији и свуда у радости, и да васкрснемо са свим радостима које један народ треба да има и које наше светиње на Косову и Метохији заслужују. Да нису били ти обичаји у оним тренуцима када је била прогањана вера од турског времена, па и у време комунизма касније, па ево и у овом периоду сада на неки начин. Народ је кроз те обичаје, кроз ту своју традицију чувао и веру. Тај крст на јајету је важан и он је стајао пред иконостасом, можда у оним периодима када свештеник није могао да дође, да освешта водицу, да посети ту кућу, можда није могао славски колач да однесе у цркву, али то јаје је стајало испред иконостаса и оно је чувало, зато што је у њега уткана молитва“.
Павлина Радовановић: „Порука за сву децу, за све моје вршњаке јесте да буду захвални и срећни са тим што имају, а оно што ми немамо, то је у ствари слобода. Јер да ми имамо слободу, ми бисмо стварно били најсрећнији. Држимо се како се држимо. Поручила бих им да једноставно буду сложни међу собом“.
Велинка Радовановић: „Треба сви да се удружимо и постом и молитвом и покајањем и да дочекамо ово Христово васкрсење, да као људи будемо сложни. Ето, то је моја порука мира, љубави, праштања, Христос Воскресе“.
