Данас, 17. марта 2022. године, навршава се 18 година од мартовског погрома над српским и другим неалбанским живљем на простору Косова и Метохије, који су починили косовски Албанци.
Косовски Албанци су током погрома, најпре у Косовској Митровици, а потом и у другим деловима Косова и Метохије, организовали протеривање Срба, уништавање њихове имовине и верских објеката.
Годишњица погрома, као и сваке године, обележава се широм Епархије рашко-призренске. Овогодишње обележавање почело је парастосом у Манастиру Грачаница, који је служио Епископ рашко-призренски г. Теодосије, заједно са свештеницима Епархије. Парастосу су присуствовале породице невино пострадалих жртава, директор Канцеларије за Косово и Метохију, др Петар Петковић са сарадницима, представници локалне самоуправе и Срби из више средина са КиМ.
Након парастоса положене су беле руже код спомен обележја постављеног у знак сећања на нестале особе на Косову и Метохији.
На академији која је била организована у знак сећања на невино пострадале, Епископ се обратио речима:
,,Данас, на осамнаесту годишњицу Мартовског погрома, молитвено се сећамо пре свега жртава, које су пострадале тих дана у изливу насиља са циљем да се протера што више Срба са Косова и Метохије и што више наших светиња уништи. Било је страшно видети и рушевине наших цркава и манастира, који су страдали, од Призрена, Ђаковице, Пећи, Јужне Митровице, Подујева, Вучитрна, Приштине, Поморавља, а још теже је било утешити све избеглице који су, и поред присуства међународних мировних снага, остали без свега што су имали. Они су протерани из својих домова у којима су уз велике муке успевали да опстану сво време након 1999. године.
На ову нашу трагедију и страдање, од чега нам је остала дубоко рана, сећамо се не са горчином, већ, првенствено, са болом у срцу, због људског безумља оних који су, не знајући шта раде, безумно насртали на незаштићене људе и уништавали векове наше историје. Вероватно су они, као и сви који су их на то подстицали, мислили да ће нас тиме уплашити и протерати заувек са нашег светог Косова и Метохије. Али није било тако. Мартовски погром, колико год нам је био тежак ударац, још више нас је обавезао да истрајемо и останемо као своји на своме, и не препустимо оно што је наш народ вековима стварао другима, који су храбри само када су пред њима незаштићени и немоћни. Зато је наша Црква врло брзо донела одлуку да се обнове порушене и запаљене светиње. Много је старог изгубљено, али оно што смо обновили, сад је још сјајније и лепше. Наше страдање и обнова сведоче да нас никакво насиље и претње не могу натерати да наслеђено оставимо и препустимо онима, који нису имали поштовања ни према светињи часног Крста, као ни према иконама и гробовима покојника.”
Повод за погром била је несрећа у којој су се 16. марта тројица дечака албанске националности утопила у Ибру, у селу Чабра у Ибарском Колашину, за шта су Албанци оптужили Србе.
Тог дана је етнички очишћено шест градова и девет села, а свој дом морало је да напусти више од 4.000 Срба.
Погинуло је осморо Срба и 11 Албанаца, повређено више од хиљаду људи а међу њима и десетине припадника међународних снага.
Запаљено је или тешко оштећено око хиљаду српских кућа, десет српских школа, домови здравља, поште и друге институције државе Србије.
За само 48 сати запаљени су манастири Богородица Љевишка и Девич код Србице, Призренска Богословија и Храм Светог Ђорђа, црква Христа Спаса и конак манастира Светих Архангела код Призрена, миниран је манастир Светих Козме и Дамјана у Зочишту.
У јужној Косовској Митровици запаљена је црква Светог Саве, у Приштини црква Светог Николе, а у Подујеву су окупљени Албанци поломили крст са куполе цркве Светог Андреја Прозваног.
У два дана оскнављено је или потпуно уништено 35 цркава и манастира, а нестало је или оштећено више од десет хиљада вредних фресака, икона, путира и много других црквених реликвија.
Срби су протерани из Косова Поља, Обилића, Племетине, Липљана, Урошевца, Ђаковице, Гњилана а по други пут из својих домова морали су да беже и Срби из Белог Поља код Пећи, где су поново запаљене све повратничке куће.
Иако се погром над Србима одиграо пред 38.000 војника КФОР и 8.000 УНМИК полицајаца, који су били задужени за очување безбедности свих који живе на Косову, организатори насиљна нису кажњени, а и они који су директно учествовали осуђени су на минималне затворске казне.
СРУШЕНЕ И ЗАПАЉЕНЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ 17, 18. И 19. МАРТА 2004. ГОДИНЕ
1. Манастир Девич, Србица, из 1434. године
2. Манастир Светих Арханђела, Призрен, XIV век
3. Саборна црква Светог Ђорђа, Призрен, 1887. године
4. Црква Ваведења, Бело Поље, Пећ, XVI, XIX век
5. Црква Светог Николе, Приштина, XIX век
6. Црква Успења Богородице, Ђаковица, XVI, XIX век
7. Црква Светог краља Уроша, Урошевац, 1933. године
8. Црква Богородице Љевишке, Призрен, 1306/1307. године
9. Црква Светог Николе (Тутића), Призрен, 1331/1332. године
10. Црква Светог Спаса, Призрен, 1330. године
11. Црква Ваведења – Свете Недеље (Маркова), Призрен, XIV век
12. Црква Светог Ђорђа (Руновића), Призрен, XVI век
13. Црква Светог Саве, Косовска Митровица, 1896. године
14. Црква Светог Андреја Првозваног, Подујево, 1930. године
15. Црква Светог Николе, Косово Поље, 1940. године
16. Црква Светог арханђела Михајла, Штимље, 1922. године
17. Црква Светог Пантелејмона, Призрен, XIV, XX век
18. Црква Светих Врача, Призрен, XIV, XIX век
19. Црква Свете Недеље, Живињане, XVI, XIX век
20. Црква Свете Недеље, Брњачa, Ораховац, 1852. године
21. Црква Светог Лазара, Пискоте, Ђаковица, 1991/1994. године
22. Црква Светог Илије, Бистражин, Ђаковица, XIV век/1930. године
23. Црква Светог Јована Претече, Пећ
24. Црква Светог Јована Претече, Пећка Бања, 1997. године
25. Црква Светог Илије, Некодим, Урошевац, 1975. године
26. Црква Светог Петра и Павла, Талиновац, 1840. године
27. Црква Рођења Богородице, Софтовић, прва половина XX века
28. Црква Светог Пантелејмона, Доња Шипашница, Косовска Каменица
29. Црква Свете Катарине, Бресје, Косово Поље
30. Црква Светог Илије, Вучитрн, 1834. године
31. Црква Рођења Богородице, Обилић, XX век
32. Црква Светог Петра и Павла, Истoк, 1929. године
33. Црква Светe Петкe, Витинa
34. Зграда Богословије, Призрен, 1872. године
35. Зграда Владичанског двора, Призрен, XX век
(Епархија рашко – призренска, 17. 03. 2022)