манастиру Свете Недеље у Призрену, Митрополит рашко-призренски г. Теодосије служио је свету архијерејску Литургију 20. јула 2024. године, на празник свете великомученице Недеље.
Митрополиту су саслуживали игуман манастира Светих Архангела, архимандрит Михајло; протосинђел Исидор; јереј Јован Радић и ђакон Братислав Богдановић. За певницом је појало сестринство манастира Грачанице, заједно са настојатељицом, мати Саром.
Светој Чаши су приступили сви верници који су се окупили данас у Призрену, да прославе Свету Недељу у Призренској Поткаљаји.
Након резања славског колача, Митрополит Теодосије је честитао празник, подсетивши на речи Јеванђеља да се не може сакрити град који на гори стоји.
,,Драга браћа и сестре, окупили смо се данас, на овом светом месту, да прославимо Бога који је диван у светима својим. Окупили смо се у овом храму који непоколебиво стоји на призренској гори, познатој као Поткаљаја, који дивно исијава благодат и љубав Божију, да прославимо дивну светитељку Христову, Свету Недељу. Као што се не може сакрити град који на гори стоји, тако се и ова светиња није могла сакрти, него је уз помоћ дивних људи из читавог света засијала још лепше и сјајније. За настојатељицу ове дивне светиње поставили смо монахињу Злату, сестру манастира Светог Великомученика Георгија у Брњаку, како би прислуживала кандило вере и произносила молитве Богу и Светој Недељи, за сав наш верни и страдални народ”.
Митрополит Теодосије је подсетио и на то да је Божија боља увек последња и коначна.
,,Речи Господње “Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство”, односе се управо на ово што се дабас збива у овој светињи. Иако су неки од иноверних имали друге планове за ову светињу,воља Божија је била да ово место постане женски манастир и да се овде окупљамо и славимо Васкрслога Бога. Нека Господ укрепи мати Злату и дá јој снаге и мудрости на овом путу, како би се у овој светињи сабрало и сестринство, а све у славу Божију и на корист верног народа који је одлучан да остане у овом граду и на нашем светом Косову и Метохији!”
Црква Свете Недеље налази се у делу града под именом Поткаљаја, који је раније био српска четврт, а смештен је на падини брда изнад града, на чијем врху се налазе остаци Призренске тврђаве ткзв. Каљаје. Црква је једнобродна грађевина, малих димензија, са осмостраном куполом, зидана каменом и опеком, са мало сачуваног живописа у њеној унутрашњости.
У рушевинама храма сачувао се један изузетан споменик српске средњовековне епиграфике — надгробни белег монахиње Марине, чије је крштено име било Струја. Сачуван је клесани надвратник са улаза у припрату на коме се налази Марков ктиторски запис из кога се види да је цркву посветио својој мајци Јевросими.
Према пронађеном ктиторском натпису, старија црква је била посвећена Богородичином Ваведењу и задужбина младог краља Марка Мрњавчевића (1371—1395) подигнута 1370/1371. године.
СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ НЕДЕЉЕ
У време христоборних царева Диоклецијана и зета његова Максимијана живљаху у Анадолији две побожне старе душе, Доротеј и Јевсевија. Они беху побожни хришћани; беху богати, али и бездетни. Они се мољаху Богу да им подари дете, обећавајући да ће га посветити Њему. Бог услиши њихову молитву и њима се у недељу роди женско дете, због чега они и дадоше име детету Недеља, и крстише га светим крштењем.
Родитељи васпитаваху Недељу у хришћанском учењу и врлинама, и тако од детињства Недеља посвети себе Богу, уздржавајући се од свега што раскалашна деца чине. Када одрасте, красна телом и душом, навалише многи просиоци, но она их све одби говорећи да је она себе обручила Христу Господу, и да ништа не жели до само да умре као девојка. Један од тих одбијених просилаца оптужи и Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди те мучише родитеље Недељине, и после мука одасла их к управитељу Јусту у град Мелитину, где у мукама за Христа скончаше. Свету Недељу пак посла Диоклецијан у Никомидију к ћесару Максимијану на суд. Саслушавши Недељу и видевши да је тврда и непоколебљива у Христовој вери, Максимијан нареди те је положише по земљи и дуго без милости бише воловским жилама. За то време мученица се мољаше Господу, и то страховито разјари мучитеља Максимијана те викаше на војнике који је мучаху. Тада му света мученица рече: Не варај се, Максимијане, никада ме нећеш моћи потчинити својој вољи пошто ми Бог помаже.
После тога Максимијан посла Свету Недељу к управитељу Витиније Илариону. Овај је саслуша и нареди да је уведу у идолски храм; но тамо се Света Недеља помоли Богу, и настаде силан земљотрес, од кога сви идоли у храму попадаше на земљу, поразбијаше се и у прах претворише; утом улете вихор у храм, и развеја по ваздуху тај идолски прах; затим сину муња и сагоре лице управитељу Илариону, те он паде са свога престола и издахну.
После Иларионове погибије за управитеља области дође Аполоније. Обавештен о свему што се догодило, Аполоније удари Свету Недељу на зверске муке, па је врже у тамницу. Када Света Недеља лежаше у тамници сва у ранама, јави јој се Христос Господ, исцели је и рече јој: „Не бој се мука, Недељо, моја благодат је с тобом“.
Када управитељ Аполоније поново изведе Свету Недељу на суд и муке, он донесе пресуду да она буде спаљена у огњу. Слуге спремише огромну ватру, и бацише мученицу усред ватре. А света мученица, подигавши руке к небу, дуго се мољаше Богу. И тада, из чистог и ведрог летњег неба, спусти се облак и угаси сву ватру, која ни најмање не повреди свету мученицу. После тога управитељ нареди да се на мученицу пусте разне звери, али и ту она остаде неповређена, пошто јој звери као кротка јагњад полегаше крај ногу. Видећи ово необично чудо, многи од присутних незнабожаца повероваше у Господа Христа. Но сви бише посечени. Света Недеља рече Аполонију: „Никојим начином не можеш ме одвратити од вере моје. Бациш ли ме у огањ, имам пример Три Отрока; бациш ли ме пред зверове, имам пример Данила; бациш ли ме у море, имам пример Јоне пророка; предаш ли ме мачу, сетићу се чеснога Претече. За мене је живот – умрети за Христа“.
Тада нареди Аполоније да мученицу поново воде у тамницу. После извесног времена управитељ Аполоније, севши на судишту, са судијског места изрече смртну пресуду мученици: да буде посечена мачем. Џелати је онда узеше и изведоше ван града да је погубе. Света Недеља их замоли за дозволу да се помоли Богу. Џелати јој дозволише. Она онда клече на колена, уздиже руке к небу и помоли се Богу, да Бог помилује и спасе све оне, који буду спомен њен славили, и да упокоји њену душу заједно са душама њених родитеља. Свршивши молитву, она предаде душу своју Богу пре него се мач спусти на њену главу. А када војници, пришавши к њој да изврше над њом смртну казну, видеше да је већ умрла, зачудише се. Утом би к њима божански глас с неба који им рече: Идите, браћо, и причајте свима о великим делима Божјим. – Војници се после тога вратише славећи Бога.
Света Недеља чесно пострада и пресели се у вечну радост Господа свога 289. године, у Никомидији. Ова света мученица се нарочито много празнује у Далмацији и Јужној Италији.
Извор: Светосавље („Житија светих“ Аве Јустина)
