Критериј односа црногорских Срба према држави Црној Гори, према њеним установама и предстанивицима, и уопште према чињеници њеног постојања, треба бити прије свега однос те државе према њима самима, те према интересима српског народа у цјелини. За њих, након накупљених искустава с њеном „државношћу“, не може важити налог безусловне оданости према Црној Гори, какав се, макар хипотетички, очекује у односу грађана према својој држави. Разлог је тај зато што је, почевши од 1997, држава Црна Гора у својем карактеру системски преправљана и направљена тако да постане идентитетски казамат за црногорске Србе, простор унутар којег ће они бити национално, морално, правно и економски угрожавани, тако да им се што више смањи број, да буду натјерани на идентитетску конверзију или да напусте Црну Гору. Као што знамо, то се у не малом броју случајева и догодило.
Родољубље, као и, рецимо, однос између дјеце и родитеља (у оба смјера) подразумијева једну врсту безусловне оданости – због саме чињенице да ми је неко родитељ, односно потомак. Одатле проистиче и могућност праштања ако се неко у том односу не покаже најбоље, рецимо „мајка-отаџбини“ према својој „дјеци“. Међутим, Црна Гора, каква је почела да се помаља од 1997. и каква, у суштини, и данас постоји, није се случајно огријешила о црногорске Србе, већ је она срачунуто направљена да би била антисрпска, па стога и изразито непријатељска према својим српским грађанима. Утолико, црногорски Срби, до даљњега, нијесу у моралној обавези да државу Црну Гору сматрају својом отаџбином, тј. (безусловно) родољубље црногорских Срба према држави Црној Гори више није могуће, пожељно, нити цјелисходно. То, наравно, нема никакве везе с нашим осјећањима према историјској Црној Гори – не само зато што је она била српска, дакле наша, већ и стога што се Србин може бити само припадањем конкретном српском завичају. А за нас, за наш представно-имагинитивни свијет, Црна Гора је и даље – без обзира на сва огријешења ћукановићевске „Црне Горе“ о свијетле црногорске традиције – наш српски завичај.
Но данас, у реалности у (пост)ћукановивћевске Црне Горе, не постоји морална нити грађанска обавезе емотивне коидентификације Срба с њом, с њеним представницима и симболима. Осим тога, то под оваквим околностима уопште не би било ни рационално. „Рационалнō“, дакле, постаје кључна ријеч политичке перцепције и политичког дјеловања црногорских Срба, јер када неко/нешто према вама показује дуготрајно, системско непријатељство, тада, поред негативне емоције према таквом, непријатељском ентитету, постаје савјетно и оправдано практично заузимање циљнорационалног става према њему. А рационално је образовати став према држави Црној Гори с обзиром на цјелокупне, па и идентитетске интересе (црногорских) Срба – по принципу реципрочности, тј. како она према нама – тако и ми према њој.
Утолико, црногорским Србима треба бити стало до добробити Црне Горе само као засебног друштвеног, те економско-правног простора који, као историјска посљедица кривотвореног референдума из 2006, представља фактички, неизабрани оквир њихове егзистенције. Међутим, свеобухватна добробит Црне Горе – која би, поред осталога, подразумијевала и консолидацију њене државности у равни емотивне интериоризације њене егзистенције и код њених српских грађана – што би било нормално, да је ђукановићевска држава Црна Гора нормално настала – то није нешто што би црногорски Срби требало да желе, на чему би требало да раде, или да пристају да их увлаче у политичке и друштвене аранжмане који би томе водили. Напросто, начином настанка и тиме како је дјеловала и шта је била још од прије тзв. „осамостаљења“ држава Црна Гора, ако не неповратно, а оно макар задуго – док се ствари корјенито не измијене, изгубила срца црногорских Срба, и до даљњега нема морално право да рачуна на њих.
Зато не треба да се чуде што ми, на примјер, не можемо да навијамо за спортске представнике и репрезентације Црне Горе, јер они репрезентују Црну Гору која није наша. Тога морају бити свјесни не само званични представници црногорске државе него и сви грађани, те друштвени актери, нарочито они који нас лицемјерно-цинично прозивају због недостатка „патриотизма“. Држава Црна Гора тек треба да поново заслужи патриотизам црногорских Срба, и то тако што ће направити радикални заокрет у својем идентитетском хабитусу – од духа дукљанског „Мило-горја“, затеченог у њеним установама 30. августа 2020, односно у тренутку формалне смјене власти – ка духу његошевске Црне Горе. Судећи по низу потеза неких од актуалних највиших чиновника Црне Горе, нешто такво још није на видику.
Поновно стицање услова за идентификацију овдашњих Срба с Црном Гором не треба бити препуштено само носиоцима власти у Црној Гори, већ ће то бити могуће превасходно уколико црногорски Срби својим неформалним и институционалним дјеловањем поврате своју/нашу Црну Гору, удахну јој изнова онај дух који је прије готово четврт стољећа протјерао злодух „дукљанства“. У ту сврху је неопходно одустати од, у одређеним фазама наше борбе у прошлости, неопходне пуке дефанзивне борбе за наша права. Активизација наше борбе и прелазак у „наступање“ подразумијева непристајање, као на тобоже неповратну датост, на то да „дукљани“ имају неформалну „власт“ над смислом одредаба „Црна Гора,“ „црногорство“, „(црногорски) Срби“… Ми не можемо однијети коначну побједу за остварење својих колективних права у Црној Гори ако, поред осталога, не повратимо власт над идентитетски релевантним контекстом означавања и употребе колективних означитеља. Штавише, успјешано остварење овог дјелимичног циља биће један од сигурних показатеља да ли се налазимо на добром путу ка пуној историјској побједи и коначном ослобађању Црне Горе од дукљанске псеудопатриотске окупације.
Из тога слиједи да за нас дјеловање супротног, дукљанског табора не смије бити политички и идентитетски индиферентно, уколико се они тобоже баве само самима собом. Наиме, пошто у Црној Гори живе само два историјска етноса, Срби и Албанци, тада је јасно да је за пројект „независне Црне Горе“ животно важно успостављање и одржавање механизама вјештачке идентитетске конверзије црногорских Срба у историјски, прије 1945, непостојеће, несрпске „Црногорце“, на чијем трагу је и настало потоње „дукљанство“. Зато је одржавање у животу пројекта „дукљанске“ Црне Горе од суштински неопходно ускраћивање Србима нормалне, демократске политичке инситуционализације унутар Црне Горе, јер ако би се то десило – а мора се десити – тада је само питање времена у којем тренутку ће се испоставити као неспорна социополитичка чињеница, оно што јесте историјска чињеница, да су у Црној Гори Срби већина. Ако се прекине с праксом обуздавања, репресије над црногорским Србима – независна Црна Гора може постати спорна – ако се, примјера ради, на попису институционално испостави (оно што је општепозната историјска чињеница), да су Срби у Црној Гори макар релативна већина. Зато је ускраћивање слободе Србима претпоставка „самосталне Црне Горе“, тј. за „дукљански“ фашизам и његове стране надзорнике слобода црногорских Срба смртна опасност за њихову „Црну Гору“.
Зато, у мјери у којој је политичко „дукљанство“ историјски потпуно незасновано, и стога противприродно и изопачено, у тој мјери оно мора трајно задржавати агресиван став према црногорским Србима – било да су „дукљанске“ политичке снаге на власти или не. Наиме, сама наша егзистенција, чак и да им ријеч не кажемо о њим самима, њих фактички угрожава, као што је то већ виђено код бивших православних Срба конвертиралих на мухамеданство и римокатоличанство. Зато је институционални, макар латентно антисрпски став, који може ексалирати све до „дукљанског“ фашизма – један од носећих стубова овако направљене „независне Црне Горе“. То се види и по томе што и они који су дошли на власт гласовима Срба, као институционални представници овакве Црне Горе, Србима, својим гласачима не вјерују. То нас доводи до тога да је главни проблем савремене Црне Горе то што је Црна Гора држава, јер она у својем институционалном бићу „памти“ антисрпски импулс из којега је настала, и тако ће бити све док се концентрисаном, интенционалном политичком акцијом то не буде измијенило. Спонтано чиљење духа антисрпства из државних установа Црне Горе сада је једва замисливо.
Идентитетска рехабилитација Црне Горе зависи прије свега од нас, црногорских Срба, на том пут нам не стоји само резидуална антриспрска интенционалност државе Црне Горе, већ, још више, политичког „дукљанствао“. Зато се ми не смијемо постављати искључиво крајње дефанзивно, како смо се морали држави док смо били доста слабији, као да нас се не тиче њихово дјеловање. То је суштински погрешно, јер је сáмо „дукљанство“ је склепано на бази бивших, „абдициралих“ Срба, и оно може опстајати само ако и даље буден обнављано регрутовањем нових бивших Срба у „дукљане“. Црногорско српство и „дукљанство“ су утолико „спојени судови“, те ако су потоњи себи узурпаторски дали „право“ да се 25 година баве нама као објектом злостављања, застрашивања, „превправљања“… тада ни ми не смијемо себи допустити комоцију да се, глумећи некакву „узвишеност“ у односу на њих, не бавимо њима. Најпослије, због поменуте законитости идентиетских спојених судова, када год се (наиглед) бавимо само собом – што морамо, што нам као људима и као народу пристоји и припада – ми се фактички, и не хотећи, бавимо и њима. Па када је већ тако, хајде да онда у том узајамном бављењу ми из-бавимо од канџи репресивног „дукљанства“. Само нам културно-идентитетска побједа над њим, демонстрирање његовог суштинског банкротства и мртворођености, може повратити државу Црну Гору, опозвати њен антисрпски каркатер и довести нас до пуног политичког и историјско ослобођења.
Зато, када, примјера ради, кажемо да у Црној Гори не желимо да доминирамо ни над киме, већ само хоћемо слободу за себе, у чему нима ни трунке ичега спорнога – нама се не вјерује, не само када је ријеч о „дукљанима“ него и о пристрасном, западњачком фактору. У суштини, они су фактички – не и морално – у праву, јер када и ако се црногорским Србима пружи пуна равноправност (а пружити нам је нико неће, већ је морамо изборити), тада наша реална снага у Црној Гори неће зависити од наше намјере да останемо равноправни суграђани поред „дукљана“ и мањинаца. Пошто су, наиме, сви „дукљани“ православног поријекла етногенеолошки Срби, тада нико ни Западу нити „дукљанима“ не може јамчити да ће укидањем системске дискримнације црногорских Срба политичко-идентитетски тас бити заустављен у некој тачки равнотеже између српских и несрпских/антисрпских Црногораца. Зато наше неспутано национално постојање наши непријатељи (унутарцрногорски и изванцрногорски) „читају“ као претензију на доминацију, и у томе се ништа неће промијенити. Зато, ако нам је стало до опстанка и слободе, а јесте, као што смо показали, треба да будемо спремни да истрајемо до краја у тражењу својих права, макар „ризиковали“ и тоталну побједу над „дукљанским“ отпадништвом.
Осим тога, „независна Црна Гора“ је прије свега плод геополитичког пројекта Запада, тада је за њих системска репресија црногорских Срба фиксна тачка локалног, унутарцрногорског политичког дјеловања за њихов рачун. Видјели смо како је политички Запад благонаклоно гледао на геноцидни прогон Срба из РСК. Слично је с рускојезичким становништвом Прибалтика и Украјине. Претпоставка изразито артифицијелних, геополитички мотивисаном (само)вољом моћника образованих творевина јесте насиље према знатном дијелу сопственог становништва. Отуда фашистичка конгенијалност између некадашњих и данашњих фашиста, чак и у Црној Гори, која, све до појаве „дукљанства“, није познавала фашизам ни у једној форми, осим као својег противника. Зато је за политички Запад геополитички стандард антисрпски и антируски спровођење фашистичког притиска према Србима и Русима у граничним, геополитички спорним подручјима њиховог обитавања. То објашњава лакоћу с којом он „превиђа“ сва драматична кршења управо западњачких демократских стандарда од стране својих геополитичких фаворита дуж неконсолидованог Limesa. Када демократија и геополитика дођу у сукоб, односно када се сучеле опште и партикуларно начело – Запад никада нема дилема – увијек даје предност партикуларном, геополитичком принципу. Зато су двојни стандарди његов метастандард.
Док црногорски Срби, на трагу духа литија, не издејствују промјену политичког идентитета црногорске државе, Црна Гора, што се нас тиче, прије свега остаје тековина историјског сјећања, затим завичај, али она у емотивном смислу – оваква каква сада јесте – више није наша. Да ли ће то постати – зависиће од понашања саме црногорске државе, али, нагласио бих још једном, и од способности црногорских Срба да активним политичким, друштвеним, културним дјеловањем њене установе аутентично уподобе својем бићу, да их учине изразом онога што сами јесу, како је то свуда, гдје су државе нормално настајале. Тада би државне установе, као што је било до 1997, или још боље – до 1916, поново постале израз онога што јесу Црногорци као Срби, односно већина грађана Црне Горе. Прошлогодишње политичке промјене остале су увелико недоречене, и ако се у догледно вријеме не буде напретка у смјеру њихове реализације, могућ је и најгори развој догађаја – политички повратак дукљо-ђуканизма.
Све ово нас суочава с важним реалноетичким проблемом родољубља. црногорских Срба. Наиме, они су не само упућени да воле оно што је Црна Гора била, насупрот ономе што она сада јесте, него и да љубављу према њеној прошлости надокнађују немогућност своје емотивне идентификације с њеном садашњошћу. Ипак, ова аномалија „живљења у прошлости“, што нам самозвани „модернисти“ из Црне Горе и из Србије спочитавају, неупоредиво је мања од аномалије коју живе и коју оличавају „дукљани“. Они, љубећи свој натовски, албанофилно-кроатофилни Монтенегро, не могу да воле некадашњу Црну Гору, или пак морају да безобзирно кривотворе њену историју и њен историјски идентитет, што немилице и чине – небили га, унаказивањем, уподобили својој псеудопатриотској антиутопији званој „независна Црна Гора“. „Дукљани“, дакле, живе у садашњости Црне Горе на темељу заборава, лажи и издаје аутентичне Црне Горе. Њихова аномалија је не само кудикамо већа од наше него је и, за разликуо од наше, морално неодбрањива,.
А заједнички именитељ и наше и њихове аномалије јесте садашња држава Црна Гора, која је настала не само на правно него и на морално нерегуларан начин, тако да сảмо њено постојање у оваквом облику представља највећу црногорску аномалију. Тога треба да буду свјесни сви одговорни и свјесни политички, друштвени и културни актери у Црној Гори, и зато је пред нама дуг, дуг пут до нормализације Црне Горе. Када то кажемо, тада нарочито немамо у виду идеолошку нормализацију ненормалногā, на којем почива држава Црна Гора, а што од нас траже „дукљани“, ДПС и њима сличне политичке снаге, те западњаачке амбасаде. Нипошто не смијемо упасти у замку пристанка да нас непријатељи духа историјске Црне Горе подучавају родољубљу и грађанским обавезама и врлинама. То се не односи само на њихов покушај нормализовања србофобног дукљанства него и тобоже идентитетски неутралне, „грађанске“ Црне Горе, која наводно своје грађане не разликује по њихоивим идентитетским исповијестима. У темељу саме егзистенције „самосталне“ Црне Горе лежи антисрпска намјера и њено постојање на тим основима, ма колико трајало, не може укинути њене антисрпске темеље. Протоком времена то не може бити забашурено, већ се може преиначити само истрајним и одлучним радом на промјени њеног антисрпског карактера.
Изражено теоријскопојмовним говором, све горуће идентитетске аномалије савремене Црне Горе могу се описати на трагу непомирљиве, непосредоване супротности између знања и стварности. Примјера ради, зна се да у Црној Гори живе само два народа, Срби и Албанци, зна се да су „национални Црногорци“ заправо Срби, као што се зна да је референдум о „независности“ 2006. кривотворен и суштински невјеродостојан. Ипак, институционална стварност, која је у сваком од ових случајева директно супротстављена нашим знањима о прединституционалним стањима ствари, јесте то да су етнички Срби Црне Горе – национални Срби, „Црногорци“, „Муслимани“, „Бошњаци“ и „Хрвати“, као што је за многе у Црној Гори, чак и за неке Србе, крађом произведена лажидржавност Црне Горе неспорна институционална реалност.
У општем случају, увијек постоји неки простор разликовања између онога што јесте и онога што се зна, али обично тако да циљ знања јесте да што цјеловитије и што примјереније захвати, неријетко и саконституише, оно што јесте. У Црној Гори, напротив, знање, које се позива на некадашње историјске, а данас ванинституционалне реалности, морално-интелектуално је супериорно над артифицијелно створеним институционалним реалностима – не зато што се институционализовање може произвести „природним“ путем, што је немогуће; већ зато што је овдје, споља, геополитичким интересима вођено институционализовање свјесно ишло у смјеру порицања прединституционалних и произвођења нових, првима супротних стварности, које би се на крају поврх тога и „натурализовале“. На тај начин би био заметен траг огромног насиља – потеклог од геополитички заинтересованих, спољних актера – које је било употребљавано да би се производиле институционалне стварности директно супротне оним спонтано-историјски настајалим, и да би оно што насилно произведено дошло на мјесто плодова наше прошлости.
Стога се као циљ идентитетски релевантног дјеловања у Црној Гори може сматрати смањивање јаза између историјски спонтано насталога и као таквог познатога, на једној страни, и, насупрот томе, историјским насиљем произведенога. У степену у којем оно што је приватно и јавно познато као непобитвно стварно буде постајало дио нове иституционалноправне стварности, број „неприродности“, изазовā логици и здравом разуму ће се смањивати, а политички идентитети и идентификације унутар Црне Горе ће се враћати на некадашње сигурне историјске трагове, што ће смањивати напетости и у Црној Гори и око ње.
Поред идентитетских аномалија, за савремену Црну Гору везане су и политичке, које се, разумије се, на прве наслањају. Аномалија је, наиме, посматрати интересе државе Црне Горе као безупитну величину, док се, с друге стране, антисрпски потези актуалних црногорских власти (сјетимо се низа аката према тзв. „Косову“) правдају тиме шта је Црна Гора мала, да је у тешкој економској и политичкој сктуацији, те да стога тобоже мора бити нарочито пријемчива на интересе и налоге великих сила – читај: политичког Запада, који би да је задржи на њеном досадашњем антисрпском (и антируском) курсу, без обзира на већинске ставове њених грађана и на њене истинске државне интересе. Ако Црна Гора заиста нема способност да се одупре притисцима усмјереним ка продужавању учешће у натистичком, антисрпско-антируском „хору“ сателитских држава и парадржавних творевина, тада она тиме, поред околности да наставља да дјелује супротно вољи и самоосијéћању већине својих грађана, губи разлог постојања као држава. Шта ће нама, шта ће било коме разумном, који ову ствар може неутрално посматрати, држава која нема ни минималне капацитете стварне државе и која се као држава одржава у животу по цијену унутрашњег и међународног дјеловања супротно већинској вољи својих грађана?
Да закључимо, савремена црногорска држава је спорна из најмање три разлога: а) направљена је на правно изузетно спорном и нелегитимном референдуму; б) постојала је и дјеловала је, односно постоји и даље дјелује супротно идентитетским интересима већине својих грађана, те супротно српским интерестима у Црној Гори и изван ње; в) не показује никакав капаацитет да се као држава одупре притисцима међународног ангажовања у активностима супротним идентитетској вољи већине њених грађана. Ако држава Црна Гора треба бити тобоже неупитна величина да би и даље служила као унутрашњеполитичке и спољњополитички антисрпски сервис, тада она тиме заправо показује да је као самостална држава беспредметна, и тада је, уколико не покаже способност за суштинску промјену у том погледу, као такву у догледно вријеме треба укинути.
Ако би се, међутим, изнашао начин да установе државе Црне Горе почну да буду интерно и екстерно репрезентативне за већинску вољу грађана Црне Горе, што би јој самим тим одузело антисрпски карактер, то би отворило могућност постепеног рехабилитовања и емотивне идентификације црногорских Срба с њом. Ипак, ни тада се не би смјело заборавити да је сама егзистенција савремене државе Црне Горе, у историјској ситуацији заједничког државног крова са Србијом, била антисрпски мотивисана, те да је дугорочно једино рационално и оправдано враћање Црне Горе у државно јединство са Србијом, односно са свим српским земљама које историјски досегну способност за политичко самоодолучивање.
Post scruptum: На крају, додао бих нешто што се не тиче нашег односа према црногорској држави, а тематски и практично је комплементарно с тим питањем. Ријеч је о односу црногорских Срба према Србији. Позив на рационалну перцепцију и рационално политичко и историјско дјеловање важи и када је ријеч о властима у Србији, јер, примјера ради, онај ко више година води активну политику покушаја предавања Косова и Метохије и косовскометохијских Срба Великој Албанији, као што већ годинама раде актуалне србијанске власти, тај не би смио бити сматран безусловно искреним пријатељем никоме од Срба изван Србије, већ његови конкретни потези треба да буду пажљиво праћени и процјењивани. Претпосатвка за то је да црногорски Срби гаје и чувају право и способност самосталног процјењивања овдашње политичке конкретности не само када је ријеч о дјеловању државе Црне Горе него и о дјеловању државе Србије. Но с друге стране, држава Србија, за разлику од државе Црне Горе, и формално и суштински има српски карактер, и она је зато, ко год у Београду био на власти, с правом у срцима црногорских Срба, као, уосталом, и Срба из Српске, којима је, једнако као и нама, тијело противприродно одвојено од душе.
Но и на самом крају, тамо гдје држава Србија дјелује у српском интересу, нарочито овдје у Црној Гори, црногорски Срби имају морално право и патриотску обавезу да таквом дејству Србије – ако га буде – садејствују. На тај начин би се избјегло упадање у менталну и политичку замку некакве одбране интереса и суверености резидуално антисрпске Црне Горе од тобоже недозвољеног „мијешања у унутрашње ствари“ од стране „друге државе“. Ако је оваква Црна Гора настала тако што су српски непријатељи у њу „умијесили“ антрисрпски отров, тада је свако национално цјелисходно мијешање Србије у црногорске послове – свако мијешање за које сами црногорски Срби самостално процијене да је у њиховом најбољем српском, националном интересу – допуштено и добродошло. Када то кажем, не позивам да се заборави предисторија сарадње бившег црногорског и актуалног србијанског режима, али уколико је дошло до промјене политике Србије према Црној Гори, а засад се чини да јесте – рационално је, још једном наглашавам ту ријеч, то примити к знању и дјеловати у складу с новом политичком и историјском стварношћу, све док званични Београд плодно подржава српску ствар у Црној Гори.
Српска кућа, Подгорица, 24. мај 2021.
