Веза између Срба и Грка, траје већ више од једног века, и за то време, грчка рука је помагала српског домаћина, војника, честитог сељака и децу са нашег тла, небројно пута, поготово током ратних вихора. Управо зато, приче о људима великог срца из земље Хелена, оне тек сад испричане, само показују са каквом љубављу су Грци поступали према нашим малишанима онда када им је то било најпотребније.
Мушкарац из Србије, Север Јуришин и његова супруга, Љиља, нису ни сањали да ће током боравка на Наксосу, постати спона између једног, данас већ средовечног Грка, и Александра, момка из Приштине, који је у ратним дешавањима деведесетих година остао без оца, а Грк, чије име није објављено, је њему и још једном дечаку са подручја Босне и Херцеговине, три године, свакога месеца, слао новчану помоћ. Међутим, честита старина, која је за своју хуманост добила и плакету манастира Тврдош, о малишанима није ништа знао пуних двадесет година. А онда, живот и нешто што само судбина може да изрежира.
Да прича буде још топлија, срдачнија, прави доказ братске љубави између Срба и Грка, говори и чињеница да је ова честита старина, био део хуманитарног конвоја организованог од стране грчког народа, а који је имао сврху да Србима под санкцијама допреме што више хране, одеће и свега што је било потребно како деци, тако и старијима.
Северову и Лиљину причу, објављену на Фејсбук групи “Грчка уживо”, преносимо вам у целости, уз дозволу аутора:
Питају ме због чега се сваке године “млатим “по грчким острвима, када имам гајбу у Истри и могу за Џ на море? Осмехнем се и сваког пута им испричам по причицу са акутуалног летовања, као разлог одласка у Грчку, (мам већ лепу збирку причица).
Овогодишња почиње овако: Наксос, други дан боравка на њему. Већ смо обишли Санторини, Иос и обе Коуфунисије, као и Ираклију. Одлучујемо да изнајмимо аутомобил и обиђемо копнени део острва. Одређујемо циљне тачке и полазимо у планину. Изабрали смо два села са аутентичним начином живота у брду, (читај јагњетине ради).
Слушамо радио станицу Космос, уживамо у крајолику, отворили смо све прозоре у ауту. Пут класичан, острвски, грчки, излокан, вијугав, узак, са непрегледним кривинама и мало места за мимоилажење. Стижемо у удаљеније село, Филоти и једва проналазим место за паркирање у “мршавом” хладу. Спуштамо се пешице низбрдо и пажњу нам привлачи шаренило занатских производа испред мале радње.
Правимо фотке И у том тренутку излази чикица, насмејан, власник радње. На језику који подсећа на енглески, каже да ће да нас слика заједно испред радње, а и да можемо да сликамо и унутрашњост дућана. Захваљујемо се на грчком И наравно, почиње разговор. Када сазнаје да смо из Србије, мења извештачени осмех и “продавачку” љубазност у сетни израз лица.
Буквално нас увлачи у унутрашњост радње и на грчком, узбуђено почиње бујица реченица, емоција, мимике и гестикулације. Претура по фиокама на свом столу, тражи, листа папире и преврће фасцикле. У мору речи, од којих сваку трећу могу да разумем, схватам да је био у Републици Српској, и на Косову. За време бомбардовања. Био је члан хуманитарног конвоја. Превозио је помоћ за жртве бомбардовања алијансе НАТО-а.
Показује нам српску заставу и шајкачу. Набраја градове у Босни И Херцеговини и на Косову И Метохији које је обишао и довезао хуманитарну помоћ.
Коначно, онако усплахирен и видно узбуђен, проналази то што је тражио. Показује нам захвалницу манастира Тврдош, за свој несебичан труд и хуманост. Онда вади две фасцикле, у њима досијеи са фотографијама два дечака. Име, презиме, датум и место рођења. И остали лични и породични подаци. Административна хладноћа образаца. Први дечак је остао без оца, на Косову и Метохији. Други, је ратно сироче из Босне и Херцеговине, из Републике Српске.
-Шта си плаћао? – питам га.?
-Слао сам сваког месеца новац обојици, издржавао сам их. Обојицу, три године.-каже.
Док преводим Љиљи са грчког, схватам да она плаче. И, истовремено, видим како се из угла ока овог добродушног човека котрља кап и блиста као кварц. Измештамо се, време и простор се сажимају и оно што је било, као да се дешава поново пред нама. Овде је тамо, јуче је данас…Пуцају нас емоције. Људскост, душебрижност, давање као начин живота… Живот који пише приче… Људи обузети собом, читају нека друга штива….
Остајемо у свечаној, неземаљској тишини, свако са својим мислима, а чикица и у успоменама које га обхрвавају. Колико доброте може да стане у људско срце….
Мистичност дешавања прекидају туристи који улазе у радњу и питају за цене предмета изложених испред. Катапултирани из виших духовних сфера обресмо се у овоземаљском битисању. Али магика тренутка остаје заувек. Као дар, као храна за душу, као вера у доброту… Немци одлазе ( коинциденција?!?), не купивши ништа. Љиља пита шта се десило са дечацима? Где су? Шта раде? Где живе?
И тада видех најтужније подизање рамена, као немушти знак да не зна. Није у контакту са њима. Па то је било пре 20 и више година! !
Љиља мобилним фотографише оба досијеа дечака и захвалницу манастира Тврдош. Чикица не дозвољава да слика и уплатнице. Жели да остане анониман, као и свота коју је плаћао. Испоштовали смо његову жељу. Зато је “чикица” у тексту, без имена.
Купујемо прелепи караф и дуго се опраштамо од овог хуманог Човека. Губимо се у пауковој мрежи уличица овог предивног села. Фотографишемо, купујемо, ћаскамо. Одлазимо у таверну, коју нам је чикица препоручио. Бирамо јагњетину, вино и мезе.
Док чекамо, Љиља поново гледа фотографије дечака. Одједном, одлучује да позове сестру од стрица, која је из Приштине, а која се презива исто као и дечак са фотографије. После пар минута куртоазне размене, Љиља прелази на ствар. Пита за Ацу. Нена одговара да га познаје. Он је инжењер. Добар дечко, каже. Нас двоје замрзнути за столом. Љиља поново почиње да плаче и покушава да сложи донекле разумљиву реченицу. Одговара на питање зашто нас баш он занима. Нена каже да има број мобилног Ацине мајке. Прекидају разговор, да би Нена позвала ту жену.
Док нас двоје у неверици покушавамо да објаснимо синхроницитет, Љиља добија фотографију на мобилни. На њој је насмејани човек, са брадом и здравим, блистави осмехом, од својих 30+ година.
То је Александар, ” ваш” Аца, којег тражите – кратка порука испод фотографије. Љиљи дрхти брада, обоје уздишемо у неверици. Грлимо се. Схватамо да сведочимо још једној животној причи, коју сам живот може да испише, сликама.
Неиздрж струји кроз сваку ћелију наших тела. Да што пре покажемо чикици Ацину фотку и да дамо контакт, како би се поново повезали. Наздрављамо и трпамо храну у уста. Нена јавља да је послала Ациној мами чикицин мејл и број телефона и да је Аца казао да ће сутра да га позове и напише мејл.
Коцкице се слажу, неверицу замењује осећај испуњености, срећа, понос, задовољство, …као када завршиш велики посао. Незавршен посао одвлачи пуно енергије, сетих се лекције из гешталта. Завршавамо ручак и враћамо се у дућан. Показујемо фотку и објашњавамо ко је то.
Тренутак, за који не постоји реч која би га описала. Дуго гледа у фотографију. Љиља И ја најежени. Безвременски, безпросторно, вантелесно…. Свемир затвара још један круг… Случајности не постоје… то је само потпис Бога, када жели да остане анониман..
Мени у глави почиње да се одмотава Теслина временска спирала… две фотографије исте особе, у размаку од преко двадесет година се суперпонирају и схватам колико мало знам и разумем време…. љубав… човечност, ….давање… Колико тога мислимо да знамо и разумемо….
Добијамо на поклон две чаше за вино, ” Ацине чаше”.. Дуго се поздрављамо и растајемо са чикицом…. као стари знанци, или смо већ стари познаници?!? Причица ће да добије крај када се будемо видели са Неном и наравно, Ацом….
