Као што није могуће да се изброје капи воде у океану, тако није могуће да се утврди тачан број Срба пострадалих током Другог светског рата у Јасеновцу, усташком логору Независне Државе Хрватске где је убијен и огроман број Рома и Јевреја, као и у Новосадској рацији у којој су Мађари жртве злочиначког пира бацали у залеђени Дунав.
Јасно је да они у чијој је НДХ „колевци“ заљуљан најмонструознији злочин икада, и чији су идеолози смислили чак 57 начина убијања душе и тела, и једини у свету држали логоре за децу, сад желе да оперу крваве руке. Не и савести, јер злочине понављају, иако стижу „задња времена“. И мораће да се стане пред „Врховног судију“. Али пре тога, исти ти би да геноцид „претоваре“ нама, страдалном и трпељивом српском народу коме, чини се, само Господ може да помогне!
Како другачије објаснити да агресивном ревизијом историографије, овога пута из „крила“ истински независне државе Хрватске, уместо покајања стижу нови пројекти умањења и омаловажавања српских и свих других жртава, или њиховог поновног убијања? Тешко, осим читањем, разумевањем и понављањем мисли великог Јована Дучића који је схватио суштину духовног бића оних којима тама закриљује светлост и смрт им је, зато, ближа од живота у истини.
Али, од лошег и горега има и најгоре! У „случају Јасеновац“ оно долази из српског корпуса! Засигурно не из српског гена и српског битка. Јер, у дубини душе сваког Србина „боле ране рода његовога“, и сви смо ми потомци тог рода чијом је крвљу натопљено балканско пространство. А ни 80 година од почињеног геноцида држава Србија није утврдила процену броја својих страдалника, није усвојила Резолуцију о усташком геноциду над Србима у 20. веку и није подигла Меморијални центар у знак сећања на своје претке уморене мученичком смрћу! Није ли то и већа срамота од оне коју помиње Дучић? Срби с оне стране Дрине су све то урадили још 2015. усвајањем Декларације о геноциду у Јасеновцу, чиме су и озаконили број од 700.000 жртава. Музеј геноцида у Београду напада и оспорава тај број, подржавајући управо државни наратив Хрватске о десет пута мање страдалих. Или је то, можда, део тих неких „специјалних веза“ Републике Српске и Републике Србије, које пролазе кроз наше две дубоке, дубоке државе? Е, то већ нико осим Бога не зна, који нек нам је у помоћи!
Академик СВЕТИСЛАВ БОЖИЋ
АРХИПЕЛАГ СМРТИ ЈАСЕНОВАЦ
У океану Српске крви која је натопила Јасеновачки архипелаг смрти, уморена је на непојамно зверски начин једна од најдаровитијих, најобоженијих, најпитомијих грана Господњег стабла живота, грана Народа Српског. Луциферски опремљена, Иродовом страшћу покренута, насрнула је Звер на српски народ са циљем да мерама Нове Инквизиције створи делту смрти и убијања, Јасеновачки експресионизам.
Черечење и комадање Српског тела није било само индустријска грана смрти већ полигон за исказивање индивидуализма Звери, симбол њене инвенције, глас никад утољене жеђи за људском, Српском крвљу. Независна држава Хрватска и њена кољачка армада, црни ред усташа, нашао је своје поданике у хрватском и муслиманском народу, који су озверено, србосјеком, на 57 начина клали и сатирали Србе преко 1400 дана.
Јасеновачки архипелаг смрти је полигон разуђене Голготе која је никла у привидно питомом пределу, податном поју птица и расцветаном пролећу обнављања живота. У делти река, на саставцима родних поља и заветних словенских шума, у пределу потенцијалне песме и заноса.
Српски народ се као Срна затекао пред сечивом кољача љубављу заслепљен, видећи у убици-суседу, брата. Није било времена да се љубав и доброта, извесна наивност преобуку у мудрост и опрезност. Све је поклано и затучено.
Добро маскирани и обучени, ођавољено-штићени поданици Алијансе смрти радили су свој посао дуго и упорно. Јасеновачки архипелаг смрти је био активан до готово последњег дана Другог светског рата, где је клање Срба био циљ виши од осталих ратних циљева. Као да је Други светски рат Српском погибељи у Јасеновцу испунио један од својих најважнијих задатака.
Ни једна државна, нити квазидржавна структура порођена на Јасеновачком архипелагу смрти није била вредна помена, нити је ишта на крви Српчади у њој створено смело да буде створено.
Број уморених Срба у Јасеновачком архипелагу смрти је огроман, већи од броја становника појединих европских држава (и то не оних мањих!). Васељена је препуњена крвљу Српском.
Српска крв је океан и крвава нафора успаваног човечанства, срамно сведочанство о индолентности западноевропске цивилизације и неокајани и неисповеђени грех похрањен у лавиринтима Римских зидина. Страшни су надолазећи сати и дани на путу злочинаца и црна је будућност оних држава и народа који су се у свом јутрењу умили крвљу Српских, Јасеновачких Мученика.
Примаријус проф. др АЛЕК РАЧИЋ, председник Покрета српске саборности
ЗЛОЧИН УСТАША СУШТИНСКИ ДА СЕ ОБЈАСНИ
Бројни су разлози због којих тачан и коначан број пострадалих Срба, Рома и Јевреја у усташком логору Јасеновац у НДХ никада неће бити могуће утврдити, али најзначајније од свега је да се суштински разјасни какав је зверски злочин учињен над српским народом западно од Дрине. Био сам у прилици да на ту тему дам интервју једном српском листу у коме сам са судско-медицинског становишта говорио о страдању мученика који су бацани у јаме, а који нису досад обелодањени. Нико, например, није писао шта су доживљавали и како су умирали старци, жене, деца и сви други страдалници који су бацани у јаме. Први који су падали доживљавали су моменталну смрт од удараца у стене и тврде предмете. Жртве које су бацане на њих доживљавале су тешке телесне повреде, али нису обавезно одмах умирале јер су пале на лешеве. А они који су бацани преко свих њих остајали су ту мученички да живе и по неколико месеци. Претпоставља се да је долазило чак и до канибализма.
То, и мучеништво пострадалих у Јасеновцу разлог је да се, колико год је то могуће, што реалније процени број жртава, а то је по мом мишљењу урадила вишенационална Државна комисија на челу са светски признатим експертом проф. др Србољубом Живановићем која је истраживања започета 1964. године морала да прекине пошто је Титу предочила резултате – 800.000 страдалих, а од тога 700.000 Срба. Причао ми је проф. Живановић да је на стратиште долазио лично генерал Иван Гошњак и захтевао од истраживача да нити једну жртву „не сакрију“, јер је у тадашњој СФРЈ владало претежно мишљење да све доступне жртве треба да буду пописане.
Сигуран сам да је ово реалан број доступних жртава, а колико их је за које никада нећемо сатнати само Бог зна. Зато, не треба ни дописивати ни одузимати, јер и ово је застрашујућа цифра, а у њу нису урачунате, например, жртве Новосадске рације у којој су Мађари, на најбруталније начине, такође убијали Србе, Роме и Јевреје и бацали их под лед.
Српски народ дугује велику захвалност часном Хрвату Лордану Зафрановићу који је злочин над нама обелоданио култним филмом „Окупација у 26 слика“ са циљем да се усташки пир никада више не деси међу Хрватима, јер је сматрао да је за биолошки и духовни напредак Хрвата јако важно да се ослободе терета тог усташког зла. Нажалост, кривицом српске дипломатије Зафрановић никада није добио ни плакету од Срба, али су му Хрвати зато запалили кућу, нити је филм зауставио Хрвате да наставе са злочином над Србима у последњем рату.
Имам неодољив утисак да и ова власт, иако себе назива родољубивом, има неку задршку према разголићењу геноцида над српским народом у НДХ. Јер, Покрет српске саборности још увек чека одговор Шапићеве администрације, односно Скупштине града Београда, на моју давнашњу иницијативу да се код Небојшине куле у Београду подигне спомен обележје и капела Јасеновачким новомученицима који су уписани у православни календар и жртвама Новосадске рације чији су лешеви плутали Савом и Дунавом све до овога места. Још пре десет година предложио сам благопочившем патријарху Иринеју и тадашњем премијеру Ивици Дачићу да се на том месту направи маузолеј свим жртвама усташког терора, али и страдалима од Мађара у Новосадској рацији. Дачић је сматрао да моја идеја не спада у домен Републике и вратио је предлог на ниво Скупштине града, а актуелизовао ју је мој колега др Слободан Антонијевић када је у последњем сазиву постао одборник.
Спомен обележје Јасеновачким новомученицима и свим осталим жртвама најмање је што смо дужни нашим прецима стрдалима у најсуровијем усташком геноциду, и најмање што можемо да оставимо нашим потомцима за незаборав. Мислим да бисмо се маузолејом и капелом, како је предлагао покојни архитекта Ристић, на Великом ратном острву, које би цело било један Меморијални центар, на достојан начин одужили мученицима чији број никада неће бити коначан
Проф. др БАРИ ЛИТУЧИ, директор Института Јасеновац у Њујорку
РЕВИЗИЈОМ БИ ДА „ОЧИСТЕ“ ЗЛОЧИНЕ
Научници треба да се баве ревизионизмом, а не да га избегавају, јер је и ревизионизам део проучавања жртава геноцида и логора смрти у Другом светском рату. Владе неких земаља користе ревизионизам да промовишу своје националистичке политичке агенде, а то често значи „прекречавање“ злочина из Другог светског рата. Свака земља која је починила злочине има потребу да смањи своју кривицу и жели да „очисти“ читаву своју нацију од злочина против човечности. Зато на сваки начин желе да умање терет прошлости.
Када се ради о ревизионистима као појединцима, свака особа је случај за себе и историјске чињенице фалсификује сходно својим личним интересима. Неко зато да би скренуо пажњу друге државе на себе, а неко зато да би указао на своје мишљење које је у супротности са већ утврђеним. Има много примера негирања геноцида и холокауста, нажалост чак и од самих нација које су биле жртве. Одржавање културе сећања на страдање у логорима смрти у Другом светском рату кључно је за будућност човечанства.
ЛЕА ГАНОР, истраживач холокауста у Израелу
ПОДИЗАТИ СВЕСТ О ЖРТВАМА
Борба против ревизионизма и умањење броја жртава је комплексно питање са којим се ми, Јевреји, суочавамо све време, откад су нацисти у Другом светском рату брутално убили шест милиона Јевреја. При том, прва ствар коју нападају је број жртава, који увек проблематизују. Међутим, једном утврђен наратив у светској историографији треба да буде негован, јер култура сећања је део идентитетског кода сваке нације.
Дакле, кад говорим о суочавању са ревизионизмом холокауста, морам да кажем да борба против ревизионизма захтева вишестрани приступ који укључује образовање, подизање свести о холокаусту и отклањање дезинформација.
Лажна уверења упркос утврђеним чињеницама могу да се отклоне промовисањем веродостојног историјског образовања кроз школске програме, радионице и јавна предавања. За то треба обезбедити добро докуметоване и проверљиве доказе из реномираних извора. Такође треба подстицати вештину критичког мишљења које оснажује појединце да разазнају веродостојне информације од дезинформација.
Затим, неопходно је наглашавати важност ослањања на примарне изворе као што су званични документи, сведочанства преживелих и фотографије којима се поткрепљују историјске чињенице и објашњавати како ти основни извори доприносе утврђивању историјских чињеница.
Веома је важно истицање консензуса међу историчарима и стручњацима у овој области који су опсежно проучавали и документовали холокауст, геноцид или било коју другу врсту злочина у некој другој земљи, и објаснити како колективна стручност ових научника доприноси тачности историјских извештаја.
Потребно је и разговарати о психолошким факторима који доприносе постојању лажних уверења, као што је когнитивна дисонанца или потреба да се заштити нечији идентитет или национални понос. Истовремено треба објаснити како когнитивне пристрасности могу да наведу људе да одбаце утврђене чињенице које оспоравају њихова претходна веровања.
У свему набројаном важну улогу има вештина медијске писмености како би се помогло појединцима да препознају и критички проценат лажне или пристрасне информације у различитим медијским изворима, укључујући друштвене медије.
С тим у вези неопходно је укључити се у отворене дијалоге са онима који имају ревизионистичке ставове. Њима треба пружити тачне информације и подстицати их на даљу размену идеја, уз дужно поштовање саговорника, при чему на специфичне тврдње или митове треба одговорити изношењем контрааргумената подржаних од веродостојних извора.
Сваку иницијативу која чува сећање на холокауст и друге злочине, као што су музеји, меморијали и образовни програм, треба подржавати. Сведочењем преживелих и личним причама треба подстицати емпатију и разумевање.
И на крају, треба се суочити са порицањем и изобличењем чињеница и обраћати се ревизионистичким тврдњама директно, користећи добро докуметоване доказе и логичко резоновање. Такође је неопходно признати емоционалне и психолошке факторе који могу да наведу појединце да поричу или искривљују историјске истине. Важно је признати да промена дубоко укорењених веровања може да буде изазовна. Људи се можда опиру прихватању нових информација које су у супротности са њиховим постојећим погледом на свет. Стрпљење, емпатија и добро истражене информације су од суштинског значаја за решавање ревизионизма и промовисање тачнијег разумевања историјских догађаја.
Проф. др СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ, патолог
Докази су неумољив сведок
Под снажним притиском Запада на Југославију, Савез бораца Хрватске и Савез бораца БиХ тражили су 1962. године да се утврди тачан број доступних остатака усташких жртава у систему логора Јасеновац, једном од најсмртоноснијих и најмонструознијих нацистичких логора у Европи под влашћу НДХ. Као младог доктора „запала“ ме одговорност да постанем председник Комисије судских антропога и палеопатолога, јер су сви ранији покушаји да се детаљно истражи стратиште пропали због страха од Тита и нарушавања „братства и јединства“ Срба и Хрвата, и били су обустављени и забрањени.
Први проблеми настали су ваћ на почетку, јер нико из Хрватске није хтео да буде члан Комисије, а новинарима је било забрањено да присуствују ископавањима и фотографишу, што ни ми истраживачи нисмо смели, нити нам је дозвољено да држимо конференције за новинаре због резултата истраживања. Државни врх бојао се да истина изађе на видело.
Бројкама до којих смо дошли и сами смо били шокирани. Прорачун од 730.000 убијених Срба, 80.000 Рома и 33.000 Јевреја извршио је најстручнији, прoф. Антон Погачник, а ми смо стали иза ових бројки на основу форензичких доказа. После рата је много тога уништено са циљем да се затру трагови злочина. Међутим, ми смо били свесни да их је у стварности вероватно било много више, јер су се усташе саме хвалиле у званичним дописима Трећем рајху да су убиле 1,4 милиона Срба. И нацистички обавештајци нису многли да верују у величину злочина, па су број заокружили на 900.000 до једног милиона.
О начинима мучења да не причам, то је здравом разуму незамисливо, и јавности већ познато. Никада нећемо сазнати колико је Срба убијено тако што су живи скувани у казанима за кување сапуна у Доњој Градини, о чему и данас тамо сведоче материјални докази. Никада нећемо сазнати ни колико је жртава било закуцано за дрвеће клиновима, где су лагано умирали. Никада нећемо знати ни колико је жртава спаљено у Пачилијевим пећима. Никада нећемо сазнати ни колико је лешева бачено у Саву, о којима није остало материјалних доказа. Ексхумирали смо многе лешеве које је вода касније избацила, али никада нисмо утврдили тачан број.
Упркос притисцима који су кренули одмах после потписивања извештаја, ми из Комисије стали смо иза горе поменутог броја жртава јер на даље смањивање нисмо хтели да пристанемо. После ексклузивног интервјуа који сам октобра 1964. дао магазину НИН, а који никада није објављен, био сам свестан да морам да напустим Југославију. Први пут сам се вратио у Београд 1989. године, а следећи пут дошао после 5. октобра 2000. године.
Сада сам у Лондону и читам да из кључних државних институција које се баве геноцидом долазе напори да се помогне Хрватима у утврђивању чак 10 пута мањег броја жртава. Ја и даље чврсто стојим иза бројки које сам потписао као председник Комисије, иако знам да су оне много веће, и бранићу истину до краја живота!
Невенка Стојчевић