Изложбом посвећеном Јосифу Михаиловићу новембра 2019. у Музеју града Скопља, Српски културно-информативни центар СПОНА је започео борбу за исправљање ове велике неправде према непревазиђеном планеру и визионару испред свог времена у прошлости, али и прерано отргнутог од колективне свести у садашњости. И даље, дубоко заклоњена у сенци „старе чаршије“ и бројних споменика насталих у процесу преображаја архитектонског лика главног града Македоније, сабијена је једна тесна уличица са именом најугледнијег предратног градоначелника Скопља и његовог највећег неимара – Јосифа Михаиловића. То је још један доказ како је овај угледни предратни инжењер и архитекта – и свакако једна од најзаслужнијих личности за претварање негдашње турске касабе у урбану балканску средину – данас готово потпуно заборављен. Неком (не)намерном ироничном идејом, по њему је именована улица наслоњена уз Музеј Македоније, управо у делу града који сведочи о временима Скопља као касабе током отоманске владавине.
Рођен је у мијачком селу Тресонче 15. априла 1887. у тадашњем Османском царству (данашња Северна Македонија), од оца Михаила Ђорђевића, чувеног протомајстора, градитеља и обновитеља цркава широм Старе Србије и Маћедоније, Рашке и Јужног Поморавља друге половине 19. века. Јосифов деда по оцу звао се Ђорђе Вучковић.
Јосиф и његови преци по мушкој линији припадали су мијачком роду Јуруковаца. Као и сви Мијаци славили су Светог Николу, Мирликијског чудотворца. Мајка му је била Христина Ђорђевић, родом из суседног мијачког села Лазаропоља. Била је унука чувеног главара Лазаропоља (центра Мијака) – Ђурчина Кокала (1775-1863). У немирна времена када је османска држава била захваћена самовлашћу локалних паша и јаничара, успео је да стекне значајно богатство, стекне велику имовину тргујући стоком и сточарским производима по којима је одувек био познат мијачки крај. Оснивач је прве мануфактуре и задружне производње мијачког сира (1801) који је продаван дуж целог Медитерана. У то доба био је један од водећих трговаца стоком у европској Турској. Као један од ретко писмених људи тога доба, написао је и аутобиографију „Наказаније“, најстарију сачувану која је настала на тлу данашње словенске Македоније.
Посебан печат своме добу дао је тиме што је своје богатство трошио и на откуп хришћанских робова широм османске државе (посебно у Солуну и Цариграду). У време слома Првог српског устанка 1813, велики број српских робова, посебно девојака из Карађорђеве Србије је откупио својим новцем и спасао прогонства у Азију и Африку. Лично је био примљен од турских султана, од којих је добио право да самостално убира порез међу Мијацима, те добио титулу кнеза и право да буде војни заповедник и држи оружане мијачке одреде ради одбране од одметнутих Јањинских паша. Својим новцем је изградио цркву Светог Ђорђа у Лазаропољу (1832-1841).
У својој задужбини поред епископског престола налазио се богато украшен престо за самог Ђурчина, изнад кога је насликана фреска Св. Арсенија, архиепископа српског (1233-1263). На основу породичног предања које је преношено у Јосифовој породици, цркву је успео да заврши и ослика од новца добијеног након победе у једном двобоју са одметнутим јаничарем, Арапином, негде у Солунском пољу. Од задобијених рана убрзо је добио рак костију, те је пред смрт свуда морао бити ношен. Ђурчин Кокал је имао 12 деце и преко стотину унучади и праунучади. Један од синова, Никола, био је половином 19. века главни војни коморник за снабдевање османских гарнизона и трупа у читавој Румелији, а посебно се својим организационим способностима истакао током Кримског рата. Добио је звање паше и био познат као „Ники паша“. Није познато име Кокалевог сина, оца Христине, Јосифове мајке. Више је него јасно да је од мајке наследио организационе способности, а од оца градитељски и архитектонски дар, управо оне врлине које је у пуној мери испољио током свог мандата за градоначелника Скопља, назаслужнијег за трансформацију Скопља из оријенталног, турског града у модеран, европски град.
Михаило Ђорђевић, Јосифов отац, био је протовестијар, зидар и обновитељ српских манстира и цркава на Косову, Метохији, широм Македоније, Старој Рашкој итд. Остао је запис у цркви Богородичиног Ваведења у Липљану из 1899. године, где се потписао као обновитељ фресака „маистор Михаило Ђорђевић, од Дебор“. Био је и главни мајстор приликом изградње цркве Св. Тројице у Куманову 1901/02, цркве Св. Саве у К. Митровици и многих других. Михаило је саградио и раскошну породичну кућу у Скопљу (у близини данашње зграде Црвеног Крста коју је пројектовао Јосиф М.), а која је постојала све до земљотреса 1963. Јосиф и његов отац су се последњи пут срели у Призрену, у зиму 1915. приликом повлачења српске војске и избеглица ка Грчкој.
Након окупације Србије, Михаило Ђорђевић бива 1915. интерниран у логор у Бугарској, где је због лошег третмана и зиме тешко оболео услед чега је пуштен да се врати у Тресонче, где убрзо умире 1917. До данас је у заоставштини Јосифових наследника остало сачувано писмо упућено оцу Михаилу из Београда, уочи ослободилачких ратова 1912. у коме је стајалао „УСКОРО ДОЛАЗИМО!“ Овај поклич Јосифа Михаиловића, тада добровољца у четничком одреду Доксима Михаиловића, остаће све до данас његов породични мото и његових наследника. Након именовања за градоначелника, на Савиндан 1929, требало је прво средити градске финансије. Основао је Градску штедионицу која је давала повољне кредите занатлијама, трговцима и предузетницима. Покренут је градски дневни лист „Скопски гласник“. Затим је лично радио на изради савременог Генералног урбанистичког – Регулационог плана града (1930), са аерофотографијом и уређењем градског катастра. Генерална дирекција за катастар при Министарству финансија ангажовала је, тим поводом, 450 ученика, геометара из свих средњих техничких школа у земљи и 25 асистената, дипломираних инжењера геодета. Овако организован, градски катастар је завршен за само шест недеља, истовремено са пописом објеката и становништва. Израда катастра и Генералног регулационог плана у размери 1:500 коштала је општину 800.000 динара. План је постао закон и од тада је грађанима дата могућност да граде искључиво плански и уз дозволу стручних лица. У време мандата градоначелника Михајловића у Скопљу је, осим градње значајних стамбених зграда, спроведен и попис становништва, урађен геодетски премер, са првим авио-снимањима, урбанистички план града, изграђен је водовод са изворишта Рашче крај села Радуша, хидроцентрала „Матка“ на реци Трески, канализациони систем… Неке од улица и тргова, раскрсница, посебно у централном делу Скопља (централни градски трг Македонија, улице са садашњим именима – Илинденска, 11. октобар, Орце Николов…), трасиране су тим првим урбанистичким планом.
У априлу 1936. Јосиф је накратко изгубио место градоначелника због сукоба са Миланом Стојадиновићем (тадашњим председником министарског савета) и намере да се Скопљу обезбеди јефтин извор електричне енергије, будућа хидроелектрана „Свети Андреј“ код села Матка. Али, 20. фебруара. 1940. враћа се на дужност.
Већ у зрелом добу, 1936, Јосиф се оженио Вукосавом Смиљанић, рођеном у Београду из угледне породице Смиљанић пореклом из златиборског села Равни, од којих је најпознатији у данашње време Прота Милан Смиљанић, а у предратно, њен отац Миливоје Смиљанић, председник инжењерске коморе Краљевине Србије и Секретар Соколског савеза Краљевине. Јосиф и Вукосава су 1938. добили ћерку Мирјану Михајловић. Следеће, 1939. године, уселили су се у кућу коју је Јосиф пројектовао за своју породицу у близини палате Градске куће и тврђаве Кале. Данас се, после многих преокрета, промена, усељавања разних функционера, у овој кући налази Амбасада Албаније. Године 1941. 11. марта у 8.15 часова, Јосиф Михајловић је, од компликација изазваних после операције слепог црева, преминуо у санаторијуму „Балкан“, у Скопљу. Иза себе оставља ћерку Мирјану и супругу Вукосаву, трудну са другом ћерком Светланом, која је 1944. као дете преминула од стомачних оболења.У част највећег градоначелника којег је Скопље икада имало, градски одборници су одлучили да улицу „Јустинијана I“, именују по „председнику Јосифу Михајловићу”, a његовој супрузи, која је остала самохрана мајка, обезбеде једнократну новчану помоћ из градског буџета. На дан његове сахране, преко 10.000 Скопљанаца изашло је на улице града да одају последњу почаст свом омиљеном градоначелнику.
Јосиф Михаиловић је одликован многим домаћим и страним одликовањима међу којима су Орден Југословенске круне II и III степена, Орден Св. Саве II, IV и V степена, Орден белог орла V степена и Албанска споменица. Од страних одликовања добитник је француског Националног ордена Легије части (Ordre national de la Légion d’honneur), пољскog Ордена Обнове Пољске (Order Odrodzenia Polski, Polonia Restituta), чехословачког Ордена Белог лава (Řád Bílého lva), грчког Ордена Феникса (Τάγμα του Φοίνικος) II и III реда и других.
Као један од највећих донатора изградње храма Св. Саве на Врачару, његово име је уписано на табли добротвора у малој цркви Св. Саве, где се може и данас видети. Одмах после његове смрти почиње Други светски рат. Након Јосифове смрти Вукосава одлази за Београд, али након априлског бомбардовања и окупације, бива приморана да се врати у Скопље. Убрзо се у дом усељавају бугарски високи официри, а удова Вукосава и њене кћери су исељене из свог дома и приморане да живе у помоћним просторијама. Након рата, нове комунистичке власти користиле су породичну кућу као резиднцију, без било какве накнаде, при чему су богати ентеријер, међу којима намештај, клавир, колекција оружја и икона, али и библиотека, били предмет отимачине „станара“ Кенана Сејфуле, Лазара Колишевског и других. Највећи део Јосифове личне заоставштине уништили су Бугари.
Јосиф Михајловић изложба, (Фото: Медиа Сфера)
Део материјала и докумената уништила је и сама Вукосава после новембра 1944, из страха да их због њих не ликвидирају комунисти. Када је тадашња власт саопштила да ће уништити гробно место, остаци Јосифа Михаиловића су 1946. године пренети из Скопља у породичну гробницу Смиљанића на Новом гробљу у Београду, где и данас почивају. Тада се Јосифова удовица Вукосава и кћер Мирјана заувек селе из Скопља, због притиска нових македононских комунистичких власти. Кућу су готово у бесцење морали продати након земљотреса 1963, која се након тога користила као угоститељски објекат под именом „Македонска кућа“ све до краја 20. века.
Када је ресторан престао да ради, волшебно је нестала и богата фреска Лазара Личеноског „Сеир“, која је красила Јосифов дом и представљала чувеног претка Ђурчина Кокала у бацању камена са рамена. Ћерка Мирјана, рођена у Скопљу, редовни професор на Архитектонском факултету у Београду, никада није могла да добије држављанство новоформиране државе Р. Македоније, а самим тим ни да путем реституције, оствари повраћај имовине свога оца Јосифа Михаиловића.
Јосифова супруга, Вукосава Михаиловић умире 1983. године у Београду.
Мирјана Михаиловић, Јосифова кћер је своју професионалну каријеру завршла 2005, као редовни професор на катедри за физику и материјале и шеф катедре за конструкције Архитектонског факултета у Београду и ванредни професор Архитектонског факултета у Скопљу.
Школовала се у Београду, завршила је музичку школу, а 1963. је дипломирала архитектуру, да би већ 1964. добровољно отишла да помогне у изградњи Скопља и истовремено реши сатус породичне куће. У једној од сачуваних картотека професора са архитектонског факултета, сарадника УДБЕ, наведено је да је Мирјана велики стручњак, али да је политички, за социјализам, неподобна. Умрла је 2007. у Београду. Наследници Јосифа Михаиловића и даље живе и раде у Београду.
Јосиф Михаиловић је заборављен у послератном периоду. И данас остаје неиспуњена обавеза грађана Скопља да одају почаст свом највећем градитељу и визионару – оцу модерног Скопља. Скопље се мора одужити и научити да поштује и безрезервно цени свог неуморног градитеља, планера, урбанисту, архитекту и визионара, без кога не би постојао данашњи савремени град на Вардару.
Милош Стојковић – Милутин Станчић
(Срби.орг.мк/Журнал, 20. 04. 2023)
